Kockičicin iBlob

Uporedni satelitski snimci Severnog pola iz različitih godina na kojima se uočava smanjivanje ledene kore.

Svakodnevna upozorenja ekologa da se zbog globalnog zagrevanja Arktik polako topi uznemiruju ljude širom sveta, ali su državama u ovom pojasu dala nove ideje o tome kako doći do neiskorišćenih rezervi nafte. Prema prvim procenama,područje Arktika krije oko 25 odsto svetskih zaliha nafte i, kako je polarni ledsve tanji, sve je lakše doći do „crnog zlata”.

Sa cenom nafte koja je prešla 130 dolara po barelu jasno je zašto velike sile sve češće istražuju nove izvore nafte, a podaci pokazuju da je upravo Arktik mesto sa ogromnim resursima. Vrednost „crnog zlata” nastavlja da raste i ne izgleda da će uskoropasti. I pored najava Saudijske Arabije da će povećati proizvodnju, izveštaji sa berzi pokazuju da ova odlukaneće znatno uticati na tržište nafte.Istovremeno, potražnja za ovim resursom ubrzano raste i zbog sve većih potreba zemalja u razvoju, posebno Indije i Kine.

Takva situacija sve više upućuje na ovaj region sveta, koji na prvi pogled izgleda kao da nema bilo kakve veze sa naftom. Prema podacima američke geološke službe USGS, ispod Arktičkog mora nalazise oko 25 odsto svetskih rezervi nafte. To znači da bi se na ovom području moglo pronaći nekoliko stotina milijardi barela ovog fosilnog goriva.

Zbog ogromne ledene površine na Arktiku, donedavno je izgledalo nemoguće prići potencijalnim izvorima „crnog zlata”. Međutim kako je javio Bi-Bi-Si, arktički led se ubrzano topi i njegova površina prošlog leta bila je najmanja od kako su počela merenja. Naučnici predviđaju da bi za deset godina polarni led mogao sasvim da nestane u letnjim mesecima.

Ali, već sada, led na Arktiku je tanji nego što je bio ikada pre, što znači da se pomorski saobraćaj u tom pojasu odvija mnogo lakše. Slanje timova naftnih kompanija, koji bi ispitali tačne količine nafte na Arktiku, sada je već mnogo izvesnije, javlja Si-En-En.

Donedavno jeArktik izgledao kao neprofitabilno područje i velesile nisu bile zainteresovane za ulaganje u taj deo sveta. To je bilo i tehnički nemoguće. Međutim, kako cena nafte raste, mogućnost za profit je sva veća, i firme i države su spremne da investiraju u ovaj region.

Problem nastaje oko toga ko ima pravo na bogatstvo arktičkog okeana. Kome, ustvari, pripadaju resursi ispod okeana?

Sve zemlje koje se graniče sa Arktikom, Rusija, Kanada, SAD (preko Aljaske), Norveška, Danska (preko Grenlanda) potpisale su Konvenciju UN o pomorskom pravu (1982). Jedna tačka ovog sporazuma daje ovim državama pravo na resurse na ili ispod okeanskog dna do 200 milja (322 kilometra) od obale.

Međutim, u tom istom dokumentu dogovoreno je da zemlje koje se nalaze u arktičkom krugu imaju pravo da podnesu zahtev komisiji UN da kontrolišu još veću zonu okeana, odnosno još 150 milja (241 kilometar). Taj zahtevmorao bi da bude zasnovan na tehničkim i naučnim dokazimada se kontinentalna ploča određene zemlje produžava iznad tih 200 milja, odnosno ekonomske zone koju sada koriste.

Sve zemlje tvrde da imaju pravo na tih dodatnih 150 milja. Samo je Rusija komisiji UN podnela izveštaj o svojoj kontinentalnoj ploči, ali svetska organizacija traži dodatne dokaze. Ostale zemlje imaju rok od deset godina od dana ratifikacije Konvencije UN o pomorskom pravu da dostave potrebnu dokumentaciju.

Sudeći prema najavama iz pet zemalja oko Arktika, svaka od njih će polagati pravo na tih dodatnih 150 milja. Međutim, nemoguće je „podeliti” Arktik, a da svaka od njih dobije traženu površinu. Ako svaka država ostane pri ovim zahtevima, to će dovesti do preklapanja teritorija na koje polažu pravo.

Ruski zahtev je da ova zemlja dobije skoro ceo pojas od njene granice do Severnog pola. U isto vreme, Kanada tvrdi da se njena kontinentalna ploča nastavlja ispod Severnog pola i da neki delovi Arktika koje zahteva Rusija, u stvari pripadaju Kanadi. Danska, koja preko Grenlanda ima prilaz Arktiku, takođe planira da se suprotstavi Rusiji, dokazima da se kontinentalna ploča Grenlanda nastavlja do Severnog pola.

Pitanje je šta će se desiti ako ove zemlje ne prihvate međusobne zahteve? Treba li očekivati nove sukobe između velikih sila, ovaj put na Arktiku?

Kad je Rusija stavila svoju zastavu na dno Severnog pola 2007, Kanada je odmah reagovala.

– Ovo nije 15. vek. Ne možete ići svetom i jednostavno postavljati zastave i govoriti „Mi polažemo pravo na ovu teritoriju” – rekao je tada kanadski ministar spoljnih poslova Piter Mekej.

SAD, iako nisu ratifikovale Konvenciju UN, takođe ne priznaju ruski potez. Skot G. Borgerson iz nevladinog Saveta za međunarodne odnose tvrdi na sajtu Arktičkog saveta (regionalnog foruma arktičkih zemalja)da postoji mogućnost za oružani sukob u ovom delu sveta.

Inače, zemlje članice Arktičkog saveta dogovorile su se prošlog meseca da će mirnim putem podeliti ovo područje bogato naftom i gasom. Pojedini svetski mediji ipak predviđaju da, ako se nastavi trend rasta cena nafte, treba očekivati jače napore ovih zemalja za kontrolom Arktika, bez obzira na prošlomesečni dogovor. Kao primer navode Kanadu i SAD koje ne mogu da se slože ni oko Bosforovog mora, koje se nalazi pored Aljaske i severne Kanade i deo je arktičkog regiona. Ako ta dva saveznika imaju problem da se dogovore oko jednog „parčeta” Arktika, kako onda očekivati dogovor svih pet arktičkih zemalja oko cele polarne oblasti.

J. Stevanović – N. Albahari