Moderna tehnologija i masovni mediji pretvorili su večitu čovekovu potrebu da kockom iskušava sreću u pravu industriju zabave za široke narodne mase. Naravno, ni žene nisu imune na hazarderske izazove.
Gde ima najviše holesterola: u pilećoj džigerici, telećem mozgu, svinjskoj krmenadli ili majonezu? Da je znao odgovor na ovo, na prvi pogled banalno pitanje, učesnik jednog vrlo popularnog domaćeg kviza osvojio bi više od šest hiljada evra. On to, nažalost, nije znao. Pitanje je zbilja banalno, ali ne i lako, osim ukoliko niste stručnjak za ishranu ili „nesrećnik“ koji se veći deo života bori protiv suvišnih kilograma pa poznaje nutricionističke tablice napamet. Svi ostali mogu samo da nagađaju, a izgledi za pogodak su jedan prema četiri. Mnogi su spremni da prihvate ovaj rizik – pa šta bude.
Tako se kviz znanja pretvara u igru na sreću. Možda je zato i tako popularan, uostalom kao i veći deo sličnih emisija koje se naizmenično vrte na svim domaćim TV stanicama, a koje u nazivu uvek sadrže magičnu reč: keš, lova, zlato, milioni…
Nikad ranije televizijska populacija nije tako strasno pratila kako drugi, najčešće anonimni gledalac zarađuje novac ili ga gubi. Psiholozi bi verovatno rekli da je reč o identifikaciji: kad već „ja ne mogu“ da učestvujem, neka se bar neki drugi, meni sličan Običan Mali Čovek obogati preko noći. Tako se uspešno gaji iluzija da je sreća tu negde nadohvat ruke, samo je treba ščepati. Ta iluzija pokreće mnoge ljude da učestvuju u svim vrstama nagradnih igara, kocke, klađenja, kvizova.
U našoj zemlji, kao i u celom svetu uostalom, poslednjih godina vlada prava pomama za igrama na sreću. Želja za hazardom tera čoveka na razne ludosti. Opsesivni kockari su spremni da založe sve što imaju za jedan trenutak „slatke“ neizvesnosti, onaj koji ih deli od totalne propasti, na jednoj, ili ushićenja i sreće, na drugoj strani.
- Zadovoljstvo i uzbuđenje koje osećam dok se kockam gotovo da se može porediti s orgazmom – govori jedan od stalnih „prijatelja“ poker-aparata. – Ovo je čak i bolje, jer traje mnogo duže.
Najčešće traje dok ima novca. Posle toga sledi utučenost ili depresija. U čuvenom kazinu u Monte Karlu, u kojem na svakom koraku zveckaju i blešte žetoni, novac i skup nakit, jedna soba na spratu rezervisana je za samoubice. U njoj su svoj život okončali oni koji su izgubili više nego što su mogli da podnesu.
Amateri i fanovi
Daleko od luksuza i sjaja visokog društva odvija se igra na sreću za široke narodne mase. Njeni učesnici ne idu baš na sve ili ništa, ali uporno i redovno uplaćuju razne tikete za loto, lutirju, bingo, u nadi da će im zapasti maksimalan dobitak. Đuzepe Inbuči, autor mnogih studija o igrama na sreću, kaže: „Oni su ubeđeni da će im isti brojevi kad-tad doneti sreću i u tom pokušaju mogu da izgube pojam o vremenu.“ U isto vreme oni gube i pojam o novcu koji su tokom godina igranja potrošili.
Moj otac je otkad pamtim uplaćivao sve moguće tikete i samo on zna koliki deo plate je odvajao za to – priča dvadesettrogodišnja Ceca. – Kad je pre nekoliko meseci dobio dve hiljade evra, bio je srećan kao malo dete. Nisam imala srca da mu objašnjavam da bi isto toliko, a možda još i više novca danas imao da je sve što je davao na lutriju odvajao na stranu.
Ceca još dodaje da je tata samo amater u odnosu na njenog dečka koji ne može da zamisli dan a da ne svrati u kladionicu i koji ima već „razrađene sisteme“ za igru: – Često idem sa njim, ponekad samo da ga gledam, ponekad i da zaigram – priznaje Ceca.
Među igračima na sreću postoji skala kategorija: počev od onih koji se dobro zabavljaju, preko veštih prognozera koji idu „na sigurno“, pa do očajnika koji žive samo za kocku. Kako prepoznati razliku?
„Svi patološki igrači gube sposobnost odluke kada će da napuste igru“, objašnjava italijanski psiholog Paolo Krepet.
Žar koji ne jenjava
Država je odavno uočila da može pametno da iskoristi prirodnu ljudsku potrebu za hazardom. Kineski zid je izgrađen od sredstava dobijenih organizovanjem kena, neke vrste igre na sreću. U starom Rimu postojali su oblici lutrije slični današnjim, a prava lutrija rađa se u Evropi u 16. veku. Od ovako dobijenih sredstava građeni su putevi, crkve, škole, a nabavljana je i ratna oprema.
U prvim decenijama nastajanja SAD lutrija se koristila kao uspešan način za popunu državnog budžeta, a zahvaljujući kockarskoj strasti podignuti su i univerziteti Harvard, Jejl, Prinston i Kolumbija.
Preduzetni pojedinci su odavno shvatili da od kocke (naravno tuđe) može lepo da se živi, i to su pretočili u biznis, dozvoljen ili ilegalan, zavisno od zakonske regulative i ličnih sklonosti. Razvoj tehnologije doprinosi razvoju različitih varijanti na istu temu: pogoditi pravi broj ili kombinaciju. Televizija je gotovo savršen medij za organizovanje masovnih igara na sreću, a i Suzana Mančić je najpre bila omiljena kao „loto devojka“ koja donosi sreću.
Danas dobitne kombinacije bira najčešće kompjuter, ali je novčana vrednost uplaćenih tiketa znatno manja u odnosu na zlatne osamdesete kada je u igri u jednom kolu učestvovalo i do dva miliona listića.
Uprkos pravoj pomami za igrama na sreću, jasno je da naši građani nemaju platežnu moć kakvu su imali nekad, a možda je razlog i u tome što se veći deo novca namenjenog za kocku danas sliva u neke druge, uglavnom privatne sisteme: kladionice, tombole, poker-aparate. Psihološki profil jednog kockara, međutim, uvek je isti: on sa podjednakim žarom ulazi u svaku novu igru.
———————————————————–
Zarobljenici poker-aparata
Da biste seli za kockarski sto, nekada je bilo potrebno da imate partnere u igri, karte i kibicere. Danas je dovoljno da imate nekoliko novčanica u džepu i da pronađete najbliži kafić sa džek-potom. Naručićete piće, sesti ispred mašine i povlačiti ručku, a pred očima će vam se, bučno i bleštavo, smenjivati razne voćke, slike, boje… Vi mirno igrate i čekate da se pojavi ona prava, dobitna kombinacija, koja je već tu, praktično nadohvat ruke. Samo da imate još jedan žeton.
Problem patoloških kockara je u tome što uvek gaje nadu da će im se sreća konačno osmehnuti, objašnjavaju psiholozi. Međutim, mada to zvuči paradoksalno, oni u stvari traže poraz koji je zapravo dokaz da su oni sami rođeni gubitnici, i da to što su nesrećni nije njihova krivica, već prst sudbine.
U Italiji, na primer, kockanje za automatom postalo je pravi socijalni problem, sa više od 700 hiljada zavisnika, a nije mnogo drugačije i u drugim evropskim zemljama. Prema objašnjenju psihologa, 90 odsto tih osoba već je izgubilo na mnogim životnim poljima pre nego što su postali zavisnici od automata za kockanje. To su većinom usamljeni i nezadovoljni ljudi.
Da se bolest hazarda širi i među ženama, svedoče i primeri tridesetogodišnje devojke koja je pre nekoliko godina ušla u poštu u Rimu i preteći pištoljem – igračkom tražila da joj se preda novac – potreban za kocku na poker-aparatu. Druga mlada i udata žena povredila je svog supruga nožem, jer je počeo da zaključava porodičnu kasu iz koje je ona uzimala „sitninu“ za poker-aparate.
Stručnjaci upozoravaju da je patološkim kockarima potrebna terapija, baš kao narkomanima ili alkoholičarima. Odnedavno, i u našoj zemlji postoje ustanove koje se bave psihoterapijom kockara i u kojoj ljudi zavisni od hazarda mogu da potraže pomoć.
Sanja Lazarević
Komentari