Kockičicin iBlob

Godišnjica je rođenja Milutina Milankovića, čoveka koji je svojim životom i delom zaslužio od svog roda mnogo više nego što je za života dobio, mnogo više nego što i sada, od našeg dezorijentisanog pokolenja, tek na mahove dobija. Iz trija verovatno svetski najpriznatijih srpskih umova koji su radili i živeli na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek, Milanković je bio najmanje poznat, najmanje u Srbiji uvažen, iako je na njenoj teritoriji dugo i živeo i stvarao, za razliku od druga dva naša velikana, Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

Dalj je lepo slavonsko mesto, gotovo varoš, na desnoj, zapadnoj obali Dunava, koje se, inače, pominje još u praistorijsko vreme kao naseobina, a pod sadašnjim imenom prvi put 1471. godine. Mada su Srbi u Dalju živeli još u tursko doba, veći deo se doseljava za vreme i posle Velike seobe Srba, 1690. godine. Grade Srbi monumentalni hram posvećen svetom velikomučeniku Dimitriju 1799. godine, hram koji je, bez obzira na rušenja i devastiranja, stalno nicao iznova i danas predstavlja, po skromnom sudu autora ovih redaka, jednu od najlepših pravoslavnih crkava u Hrvatskoj.

Srpski Ajnštajn

Milutin Milanković se rodio iste godine kao Albert Ajnštajn. Danas se Ajnštajnom ponosi ceo svet. Mi u Srbiji imamo i više nego dovoljno razloga da se, na isti način na koji se svet ponosi Ajnštajnom, ponosimo svime čime je Milutin Milanković zadužio čovečanstvo. Imamo i obavezu da prema njegovom delu, prema uspomeni na ovog velikog čoveka, odnosimo na sasvim drugačiji način od onoga na koji smo se do skoro odnosili. Jer, sve nas najbolje opisuje način na koji se odnosimo prema najboljima od nas. A Milutin Milanković je bio jedan od najvećih, ako ne i najveći um koga je ovaj narod iznedrio.

U tom Dalju se rodio 1879. godine Milutin Milanković, u porodici u kojoj su se, i pre i posle njega, rađali veliki ljudi, pravnici, filozofi, inženjeri, kompozitori… I sve bi drugo u njegovom životu moglo da se nađe na internetu i u već napisanim knjigama. Moglo bi da se pročita o školovanju u realci u Osijeku, o studijama u Beču, o tome kako je doktorirao sa dvadeset pet godina, kako je našao posao u poznatoj bečkoj građevinskoj firmi, kako su njegova građevinska dela i danas živa i vidljiva u Beču, po celoj Austriji, Rumuniji… Saznalo bi se kako se, bez obzira na sjajan i dobro plaćen posao, odazvao pozivu da dođe u maticu, u Srbiju, i prihvati daleko slabije plaćen posao na tadašnjem Univerzitetu, kako je pisao udžbenike, ali i učestvovao u Prvom balkanskom ratu kao srpski oficir, kako ga je izbijanje Velikog rata zateklo na svadbenom putu u Dalju, pa je interniran u Nežider, potom u Peštu… Ono što se, međutim, nikako ne bi saznalo je kako je moguće da je ovaj veliki, tihi i skromni gospodin, od strane svoje zemlje i svog naroda bio, bez obzira na veličanstvene naučne rezultate, bez obzira na ljubav prema otadžbini koju je toliko puta pokazao, zaboravljen.

Da li je razlog tome činjenica da, bez obzira na to što se nije politički angažovao, bio nepodoban za autokratske komunističke vlasti posle 1944. godine, da li zbog toga što je karakterisan kao „zakleti neprijatelj“ novog sistema, iako čovek njegovih pogleda na svet, njegovog gospodstva nije mogao nikada i nikako bilo kome i bilo čemu biti „zakleti neprijatelj“? Da li je razlog to što je, čak i u predlozima za nagrade u novom režimu, napadan kao „reakcionar“, „idealista“, „nepopravljiv neprijatelj“? Da li je razlog činjenica da je dobar deo nepobitnih dokazi za njegova najznačajnija dela utvrđen potpuno tek nakon njegove smrti?

Na to pitanje ne znam odgovor. Kao hemičar, nisam ni kompetentan, niti bih se ikada usudio da dam prikaz gorostasnog naučnog opusa Milutina Milankovića. Znam samo da me je, kao skromnog delatnika u polju nauke, kao Srbina i u to vreme kao ministra nauke i zaštite životne sredine, bilo sramota, a sramota je zapravo mala reč za ono što sam osetio, kada sam 2005. godine video u kakvom je stanju kuća u Dalju, nekada prelepo barokno zdanje, u kome se ne samo ovaj veliki čovek, već i mnogi drugi manje poznati, a značajni članovi porodice Milanković rodili. Ta kuća, polusrušena, napuštena, gotovo potpuno uništena, praktično na samoj obali Dunava, zapravo je govorila ne o tome kakav je bio Milutin Milanković, već kakvi smo svi mi. Kuća je sredstvima iz budžeta Vlade Republike Srbije, koju je vodio Vojislav Koštunica, uz ogromnu pomoć rukovodstva opštine Erdut, našeg konzula u Vukovaru gospođe Bojane Ristić i čestitog čoveka Jove Vukovića, obnovljena. Vraćen joj je stari sjaj. Ali to nikako ne znači da smo svoj dug prema velikom čoveku odužili. On, na daljskom groblju, u slavonskoj zemlji koju je toliko voleo, koju voli svako ko ju je nekada omirisao, spava. A na nama je da o njegovim i ljudskim i naučnim kvalitetima govorimo stalno, govorimo uvek i da tako makar malo speremo grehe svih onih decenija kada je Milutin Milanković bio zapostavljan i prećutkivan.