Kockičicin iBlob

Neprskano. To je, verovatno, najčešće asocijacija potrošača na hranu koja nosi oznaku organska. Iako je, manje više, jasno da građani koji je kupe dobijaju kvalitetniji proizvod, pitanje je da li ona može biti šansa za naše proizvođače, pogotovo one s malim posedima kojih je u Srbiji najviše, a koji baš zato što su mali ne mogu cenama svojih proizvoda da se bore s konkurencijom velikih proizvođača.

Svetsko tržište organske hrane vredno je 40 milijardi evra. Prednjače SAD sa 17,8 milijardi evra, Nemačka sa 5,8 milijardi evra, Francuska sa tri milijarde evra. U Španiji, na primer, organske kulture gaje se na preko 1,3 miliona hektara, a u Lihtenštajnu, Austriji, Švedskoj i Švajcarskoj preko 10 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje je ona organska.

U Nacionalnom udruženju „Srbija organika” nemaju dilemu da bismo i mi mogli da uzmemo deo ovog kolača od 40 milijardi evra i da je organska proizvodnja podjednako šansa za male posede u Srbiji i za velike sisteme. Sekretar ovog udruženja Ivana Simić kaže da proizvođači koji imaju manje posede, a prosek za Srbiju jegazdinstvood oko 3,5 hektara,imaju veću šansu da prodaju svoju celokupnu proizvodnju, naročito ako se radi o svežim proizvodima kao što su voće i povrće,za kojima je velika tražnja na domaćem tržištu.

– Uvek je manji rizik započeti organsku proizvodnju na manjem posedu dok se ne savladaju i ne nauče metode organske proizvodnje, za šta i služi upravo zakonom propisan prelazni period koji minimalno traje dvegodine, a za višegodišnje zasade duže. U toku tog perioda proizvođačvećpostaje organski proizvođačšto znači da proizvodi po organskim principima proizvodnje, strogo zakonski propisanim i pod nadzorom sertifikacione organizacije.Njegovi proizvodi u toku tog perioda većmogu imati veću vrednost i mogu poneti oznaku propisanu pravilnikom o označavanju organskih proizvoda, na kojoj upravo i piše da je to proizvod iz perioda konverzije. Procenat uvećane vrednosti takvog proizvoda, kao uostalom i svakog drugog proizvoda, uglavnom diktira tržište –ponudai tražnjaza takvim proizvodima – objašnjava Ivana Simić.

Veliki posedi takođe imaju svoje prednosti, naročito ako su to veće korporacije ili preduzeća koja lakše nalaze put do stranih tržišta. Takvih preduzeća ima dosta u Srbiji, čak i onih koje kompletnu svoju proizvodnju već 10-15 godina prodaju na tržištima EU, ali i Japana, Kanade , SAD.

U „Srbija organika” kažu da mali proizvođači, koji ne žele da se bave prodajom i distribucijom, mogu da uđu u kooperantski odnos sa nekim od većih preduzeća koje im obezbeđuje kako sertifikat, tako i otkup i plasman. To, naravno, ima svoje prednosti i svoje mane. Cena koju na taj način dobijaju je manja, ali imaju zagarantovan otkup i plasman. U Srbiji ima puno takvih proizvođača, uglavnom jagodastog voća i šumskih plodova.

Sa ekonomske tačke gledišta proizvođač ima veći profit, jer organski proizvodi imaju višu cenu. Ipak, za te proizvođače to, kažu, nije jedini motiv. Za njih važi da su veliki entuzijasti. Organska proizvodnja je složena, potrebno je veliko znanje, a i puna predvidivih i nepredvidivih rizika kao, uostalom, i svaka poljoprivredna proizvodnja.

Organska hrana je skuplja, a u ovom udruženju objašnjavaju da ova proizvodnja ima povećane troškove zbog većeg učešća radne snage u pojedinim fazama proizvodnje,ponekad su prinosi manji, naročito u prvim godinama proizvodnje dok se potpuno ne uspostave prirodni procesi i odnosi na farmi. Sem toga,organska poljoprivredna proizvodnja podleže,osim standardnih sistema sertifikacije koji garantuju zdravstvenu ispravnost i bezbednost,još i dodatnom sistemu sertifikacije koja garantuje organskoporeklo, što sveznatno povećava troškove proizvodnje.

– Organski proizvodi su skuplji, u proseku, za 30, pa i do 200 odsto u slučaju mesa i prerađevina. Cene zavise od vrste proizvoda, proizvođača, svakog pojedinačnog tržišta. U inostranstvu, mnogi proizvodi iz organske proizvodnje koštaju isto ili neznatno skuplje od konvencionalnih. Ukoliko se kod nas direktno snabdevate kod proizvođača svežeg voća i povrća cene su daleko pristupačnije i često nisu više 20, 30 odsto od konvencionalnih – kaže Ivana Simić.

Ona priznaje da te više cene mogu biti ograničavajući faktor da ih ljudi kupuju, međutim ima potrošača koji se rukovode time da je bolje sebi priuštiti malo manju količinu takvih proizvoda, nego veću količinu nekih drugih. Sve je stvar ličnog opredeljenja, kaže.

Prema nekim istraživanjima u Srbiji postoji oko 3.000 organskih proizvođača, iako je u zvaničnoj evidenciji nadležnog ministarstva za 2010. godinu taj broj iznosio manje od 80.

– To je zato što je veliki broj proizvođača i prerađivača imao sertifikat od neke od sertifikacionih kuća od strane nadležnog ministarstva, koje nisu prijavljivale svoje operatere ministarstvu. Ta praksa biće promenjena stupanjem na snagu novog zakona o organskoj proizvodnji naredne godine – kažu u ovom udruženju čije je viđenje da proizvođači nisu dovoljno informisani da mogu da iskoriste subvencije koje daje država, a još veći problem je to što je sama uredba teško razumljiva običnom čoveku. A kada je rastumači treba da popuni i podnese veliku dokumentaciju.

Subvencije u 2010. godini su bile solidne, ali bi trebalo da budu i veće. Veći je problem, kažu, to što nisu isplaćene blagovremeno, onda kada proizvođačima najviše trebaju, a to je vreme kada moraju da nabave repro materijal i da zasnuju novu proizvodnju.

Jovana Rabrenović

———————————————————–

Šta je organska hrana

Organski proizvodi su dobijeni iz strogo kontrolisanog načina proizvodnje, koji je zakonski regulisan, i zove se organska, biološka ili ekološka proizvodnja.

U organskoj proizvodnji koriste se isključivo prirodna ekološka, organska i mikrobiološka đubriva ili prirodna mineralna đubriva kao i biološke metode zaštite bilja i obrade zemljišta,a kurativne ili terapijske metode svode samo na neophodne.

Za razliku od konvencionalnog načina proizvodnje i prerade koji ima dva osnovna cilja -maksimalnu produktivnost i profit, organska poljoprivreda daje prednost drugim principima poput toga da se ne zagađuje životna sredina, poštuje prirodnu ekološku ravnotežu i – koristi održive izvore energije.