Noć muzeja je, kako se ovde kaže manifestacija koja ima za cilj oživljavanje muzejske kulture u preko blablabla gradova širom sveta.
Lepo.
Kako to sve izgleda u praksi? Kao i svaki vašar, kako će drugačije. Iako je ideja koja leži ispod cele priče zdrava i normalna (barem ako je ja shvatam kako treba: dobra obuća za šetnju i besplatan gradski prevoz pa da vidimo šta-sve-ima-i-gde-ćemo-sve-završiti), operativno ju je nemoguće izvesti: već na prvom koraku se susrećete sa gužvama i redovima. U redu, mora da ima nešto gde nije gužva. E, nema. Šampion na Šutku je Etnografski muzej – red za ulazak se merio stotinama ljudi (interesantno je da je toliko ljudi zainteresovano za svadbene običaje u Srbiji). Za pogled u i oko rimskog bunara na Kalemegdanu je takođe trebalo stati u red, a bogami se malo i pogurati (urođena domaća nesklonost čekanju u uređenim formama, šta da se radi). Naravno, koliko već sutra ili nekog drugog dana možete otići na isto mesto i pogledati sve to na miru i bez gužve. Sad dolazi nagradno pitanje: koliko će nas otići tamo sutra ili nekog drugog dana? Za Vas ne znam, ali ja neću. Sačekaću sledeću Noć muzeja pa ću onda, kao čovek, da gunđam i čekam u redu. Valjda drugačije i ne može.
Komentari