Kockičicin iBlob

Sergej Lavrov

Izgleda kao da se uticajne političke sile s obe strane Atlantika spremaju da započnu debatu o tome da li treba ili ne treba „obuzdati“ Rusiju. Već samo postavljanje tog pitanja govori da se za neke gotovo ništa nije promenilo kada je završen Hladni rat.

Šta bi to moglo da se postigne „obuzdavanjem“ Rusije koja je napustila ideologiju i imperijalne aspiracije u korist pragmatizma i zdravog razuma? Šta može biti svrha „obuzdavanja“ zemlje koja se uspešno razvija i stoga prirodno jača svoju poziciju na međunarodnom planu? Čemu „obuzdavanje“ zemlje koja priželjkuje sasvim bazične stvari poput međunarodne trgovine?

Ne bi trebalo da iznenađuje što Rusija danas koristi svoje prirodne komparativne prednosti. Ona ulaže i u ljudske resurse, podstiče pronalazaštvo, integriše se u globalnu privredu i modernizuje svoje zakonodavstvo. Rusija želi da stabilnost na međunarodnom planu podstakne njen razvoj. S tim u skladu, ona radi na uspostavljanju slobodnijeg i demokratičnijeg međunarodnog poretka.

Možda se ideja o potrebi „obuzdavanja“ javila zbog toga što postoji priličan jaz između ruskih i američkih aspiracija. Američka diplomatija želi da transformiše sve one različite vlade širom sveta koje Vašington smatra „nedemokratskim“, a čineći to ona menja poredak u čitavim regionima. Rusija, budući da ima iskustva sa revolucijom i ekstremizmom, ne može da se priključi nekom takvom ideološki vođenom projektu, naročito ako on dolazi iz inostranstva. Hladni rat je bio udaljavanje od vestfalskog standarda državnog suvereniteta koji je vrednosti stavio vam dometa odnosa između dve vlade. Vraćanje hladnoratovskim teorijama kao što je „obuzdavanje“, samo će nas odvesti u pravcu sukobljavanja.

Za razliku od Sovjetskog Saveza, Rusija je otvorena zemlja koja ne podiže zidove, ni fizičke ni političke. Naprotiv, ona poziva da se uklone vizne barijere i druge veštačke prepreke u međunarodnim odnosima. Rusija prihvata demokratiju i tržišnu privredu kao pravu osnovu društvenog i političkog poretka, i privrednog života.

Pred njom je dugačak put, a Rusija je odabrala stazu razvoja na kojoj je čekaju ogromne, povremeno i bolne promene. U ruskom društvu postoji široki konsenzus da te promene treba da budu evolutivne i bez velikih potresa. Na kraju će iz višeg nivoa društvenog i ekonomskog razvoja iznići zrela demokratija sa snažnim civilnim društvom i dobro strukturisanim partijskim sistemom. Za to je neophodna snažna srednja klasa koja ne može nastati preko noći. Samo su ruski tajkuni mogli, početkom devedesetih, da nastanu preko noći – ali ta vremena su konačno ostala iza nas.

Energija trenja

Zemlje koje zavise od spoljnih izvora energije kritikuju Rusiju što je preuzela svoju prirodno veliku ulogu u svetskom energetskom sektoru. Međutim, te zemlje bi trebale da shvate kako je zavisnost od energenata uzajamna, pošto gomilanje zaliha svakako nije mudar izbor za zemlju koja se bavi izvozom energije. Zbog toga Rusija nikada nije izigrala neki svoj ugovor za snabdevanje energentima sa zemljama uvoznicama. Rusija, dakle, smatra da je energetski sektor za nju strateški i da joj je od pomoći da sačuva svoju nezavisnost u međunarodnim odnosima. To je sasvim razumljivo s obzirom na negativne spoljne reakcije na jačanje ruske privrede i jačanje njene uloge u međunarodnim odnosima u kojima Rusija opravdano koristi svoju nedavno stečenu slobodu delanja i govora. To ne treba da kritikuju oni koji ne vole da vide jaku Rusiju.

Energetska politika ruske vlade odraz je globalnog trenda državne kontrole nad prirodnim resursima. Devedeset odsto utvrđenih svetskih rezervi nafte i gasa nalaze se pod nekom vrstom državne kontrole. Protivtežu takvoj državnoj kontroli energetskih resursa predstavlja koncentracija najsavremenije tehnologije u rukama privatnih transnacionalnih korporacija. Dakle, ima razloga za saradnju te dve strane, sve dok obe teže istom cilju, zadovoljavanju energetskih potreba svetske privrede.

Ruska spoljna politika je drastično različita od ideološki motivisanog internacionalizma Sovjetskog Saveza. Danas Rusija veruje da regionalne i globalne odnose treba da uređuje multilateralna diplomatija, zasnovana na međunarodnom pravu. Kako se globalizacija proširila i van Zapada, takmičenje je postalo zaista globalno – došlo je, ništa manje, do promene paradigme. Države koje se nadmeću sada moraju da računaju i na različite vrednosti i na različite obrasce razvoja. Pravi izazov je u tome da se obezbedi pravednost u tako složenom okruženju za nadmetanje.

Logičan izbor je da se svaka zemlja usredsredi za svoju komparativnu prednost i da pri tom ne nameće svoje vrednosti drugima. Amerika je pokušavala da uradi ovo drugo i zbog toga je sada umanjena komparativna prednost Zapada. Kao što je to rekao Eberhard Zandšnajder, direktor Istraživačkog instituta Nemačkog društva za spoljnu politiku, američka politika prethodnih godina „u velikoj je meri oštetila imidž Zapada“ u Aziji i Africi. Zandšnajder je zaključio da ništa, ili gotovo ništa nije učinjeno da azijskom ili afričkom stanovništvu zapadne vrednosti postanu privlačne. Teško da bi se Rusija za to mogla proglasiti odgovornom.

Predsednik Vladimir Putin je u govoru u Minhenu ove godine rekao nešto sasvim očigledno kada je primetio kako nije došlo do toga da svet postane „unipolaran“. Nedavna iskustva pokazuju ono što je jasno već odavno – nijedna država, niti ijedna grupa država, ne poseduje dovoljno resursa da bi mogla svoju volju da nametne čitavom svetu. Možda nekome deluje privlačno mogućnost da u globalnim odnosima postoji hijerarhija, ali to je potpuno nerealno. Jedno je poštovanje prema američkoj kulturi i civilizaciji, ali prihvatanje amerikanocentrizma je nešto sasvim drugo.

Novi međunarodni poredak nema jednog već nekoliko vodećih aktera i za uređenje globalnih odnosa potrebno je njihovo kolektivno rukovođenje. S obzirom na tu multipolarnost, „umrežena diplomatija“ se pokazuje kao najbolji način za postizanje ciljeva koji su zajednički za više država. U takvom sistemu Ujedinjene nacije predstavljaju ključni element jer njene povelje predstavljaju sredstvo da se pokrenu kolektivne diskusije i akcije.

Sila ima svoje granice

Ako se u 21. veku odlaže rešavanje nagomilanih problema to ima razorne posledice za sve narode. Jedna sigurna lekcija iz dosadašnjeg iskustva je ta da unilateralni odgovori, koji se sastoje pre svega u upotrebi sile, svuda vode u mat poziciju i stvaraju štetu. O tome svedoči i spisak kriza koje do danas nisu razrešene – Irak, Iran, Liban, Darfur, Severna Koreja. Prava sigurnost će se postići uspostavljanjem normalnih odnosa i ulaskom u dijalog. Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer je rekao upravo ono što treba kada je savetovao da današnji svet mora da počiva na saradnji a ne odvraćanju putem zastrašivanja vojnom silom.

Složenim problemima se mora prići na sveobuhvatan način. U slučaju Irana, nesporazumi se moraju otkloniti tako što će sve zemlje normalizovati svoje odnose sa Teheranom. Normalizacija bi pomogla i očuvanju režima neširenja nuklearnog naoružanja. Što se tiče Kosova, proglašavanje nezavisnosti od Srbije predstavljalo bi presedan koji izlazi van postojećih norme međunarodnog prava. Sklonost naših partnera da u tom slučaju popuste pred ucenom nasiljem i anarhijom na Kosovu u suprotnosti je sa ravnodušnošću koju pokazuju prema nasilju i anarhiji na palestinskim teritorijama, gde se decenijama takvo stanje toleriše dok se još uvek čeka na stvaranje palestinske države.

Neophodno je što pre eliminisati nasleđe Hladnog rata u Evropi, gde je već suviše dugo dominirala politika „obuzdavanja“. Stvaranje razdora u Evropi podstiče nacionalistička osećanja koja predstavljaju pretnju jedinstvu tog kontinenta. Sadašnji problemi sa kojima se suočava i evropska politika uopšte, kao i EU posebno, ne mogu se rešiti ukoliko odnos između Evrope i Rusije ne ostane konstruktivan i okrenut ka budućnosti – odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i sigurnosti. To je i u službi američkog interesa i tako i treba posmatrati stvari.

Umesto toga, na različite načine je pokušano da se obuzda Rusija, uključujući i širenje NATO-a na istok, uz kršenje prethodno datih garancija Moskvi. Danas pobornici širenja NATO stalno govore o navodnoj ulozi te organizacije u jačanju demokratije. Kako se demokratija može unaprediti vojno-političkim savezom koji pravi scenarija za upotrebu sile?

S druge strane, postoje oni koji ulazak u NATO kod zemalja u okviru Saveza nezavisnih država propagiraju tako što ga predstavljaju kao propusnicu za ulazak u klub demokratskih zemalja, bez obzira da li te buduće članice zadovoljavaju standarde demokratije ili ne. Nije moguće ne zapitati se da li iza takve inicijative stoji želja za moralnom satisfakcijom ili opet želja da se Rusija „obuzda“.

Što se tiče Saveza nezavisnih država, Rusija je sposobna da održi socijalnu, ekonomsku i druge oblike stabilnosti u regionu. Moskva ne želi da dozvoli da politika upravlja trgovinom i ekonomskim odnosima, i ona prihvata tržišne principe, što svedoči o njenoj odlučnosti da održava normalne odnose sa drugim zemljama. Rusija i Zapad mogu sarađivati u tom regionu, ali samo ako se napusti „igra sa nultom sumom“, igra u kojoj dobitak za jednu stranu za sobom nužno povlači gubitak za drugu.

Težnja da se raketna odbrana proširi na istočnu Evropu dokaz je da Amerika pokušava da „obuzda“ Rusiju. Nije slučajno što bi se to proširenje uklopilo u američki globalni raketni štit koji se proteže duž ruske granice. Mnogi Evropljani s pravom postavljaju pitanje da li bi postavljanje instalacija američkog odbrambenog sistema u Evropi dovelo u pitanje proces razoružavanja. Što se tiče Rusije, ona smatra da je ta inicijativa strateški izazov na koji se mora strateški odgovoriti.

Predlog predsednika Putina da dozvoli da se umesto novih instalacija u Istočnoj Evropi zajednički upotrebi radarska baza Gabala u Azerbejdžanu – kao i predlog koji je jula meseca izneo tokom susreta sa predsednikom Džordžom Bušom u Kenebunkportu u Mejnu, da se stvori sistem regionalnog osmatranja i ranog uzbunjivanja – nudi odličnu priliku za pronalaženje izlaza iz trenutne situacije, i to na način koji neće ni u najmanjoj meri okrnjiti dostojanstvo nijedne od dve strane. U okviru početka zajedničkog rada u toj oblasti, Rusija je spremna da sa Sjedinjenim Državama i drugima učestvuje u analiziranju potencijalnih raketnih pretnji sve do godine 2020.

Želja da se „obuzda“ Rusija jasno se vidi i u situaciji vezanoj za Sporazum o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE) iz 1990. godine. Rusija u dobroj veri prihvata taj Sporazum i insistira samo na jednoj stvari koju on obećava: na jednakoj bezbednosti. Princip jednake bezbednosti doveden je u pitanje kada se raspao Varšavski pakt; NATO je ostao netaknut, a potom se i proširio. U međuvremenu su pokušaji da se ta situacija koriguje naišli na odbijanje zemalja članica NATO koje nisu htele da ratifikuju pokušaj da se Sporazum modernizuje i za to iznosile različite, međusobno nepovezane izgovore koji su bili potpuno političke prirode i bez ikakvog uporišta u pravu. Iz pat pozicije u vezi sa tim Sporazumom može se izvući lekcija da će se kao neodrživ pokazati svaki element globalne ili evropske bezbednosne strukture koji nije zasnovan na principima jednakosti i obostrane koristi. Na kraju krajeva, ako već taj spomenuti Sporazum, taj stari instrument, ne možemo prilagoditi novoj stvarnosti, nije li možda vreme da još jednom razmotrimo situaciju i da počnemo da razvijamo novi sistem kontrole naoružanja i mere izgradnje poverenja ukoliko smatramo da je tako nešto potrebno Evropi? I u ovoj tački je otvorena rasprava u Kenebankportu ulila nadu da ima načina da se krene dalje u pravcu implementacije prilagođenog Sporazuma.

S one strane Hladnog rata

Vreme je da ostavimo iza sebe nasleđe Hladnog rata i stvorimo strukture koje odgovaraju na imperative ovog doba – naročito pošto Rusija i Zapad više nisu neprijatelji i ne žele da stvore utisak kako je u Evropi rat još uvek moguć. Do poverenja se stiže putevima koji vode kroz dijalog i razumnu raspravu, kao i interakciju zasnovanu na zajedničkoj analizi šta je to što predstavlja pretnju. Međutim, danas je, bez dovoljno dobrih razloga Rusija isključena iz takve zajedničke analize. Od nje se zahteva samo da veruje u analitičke sposobnosti i dobre namere svojih partnera.

Rusi ne misle da se oni po nečemu naročito izdvajaju, ali isto tako ne misle da su njihove analitičke sposobnosti i ideje inferiornije od tuđih. Rusija će odgovoriti čuvanjem svoje nacionalne sigurnost i u tome će je voditi princip „razumne dovoljnosti“. S druge strane, ona će uvek ostaviti otvorena vrata za pozitivnu zajedničku akciju u cilju osiguravanja zajedničkih interesa na temelju jednakosti. To je jedini ozbiljan pristup problemima nacionalne sigurnosti.

U govoru održanom u Minhenu, predsednik Putin je sve ruske partnere pozvao da započnu ozbiljnu i konkretnu raspravu o sadašnjem, vrlo nezadovoljavajućem stanju u međunarodnim odnosima. Rusija je uverena da zauzimanje stava „ili prijatelj ili neprijatelj“ prema njoj treba da postane stvar prošlosti. Ukoliko se ulažu napori da se „odgovori na negativno ponašanje Rusije“, kako se od Rusije može očekivati da sarađuje u onim oblastima za koje su zainteresovani njeni partneri? Mora se napraviti izbor, ili se Rusija „obuzdava“, ili se želi saradnja sa njom. To je od značaja za pitanje ulaska Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju i Azijsku banku za razvoj, kao i u vezi sa neopravdanim produžavanjem važenja Džekson-Venik amandmana iz sedamdesetih koji Rusiji trajno onemogućuje normalne trgovinske odnose sa Sjedinjenim Državama.

Predsednik Putin i predsednik Buš sarađuju veoma blisko i iskreno, što i dalje ima pozitivnog uticaja na stabilnost američko-ruskih odnosa. Obe zemlje i oba naroda se sećaju zajedničke pobede nad fašizmom i zajedničkog izlaska iz Hladnog rata i već ih samo to sećanje ujedinjuje. Ako bi u rusko-američkim odnosima prevladalo partnerstvo u kome su obe strane jednake, malo je toga što te dve nacije ne bi uspele da postignu. A izazova je mnogo – borba protiv međunarodnog terorizma, organizovanog kriminala i šverca droge, zatim traganje za realističnim načinom da se zaštiti klima, razvoj nuklearnih izvora energije uz istovremeno povećanje napora da se spreči širenje nuklearnog oružja, rad da se obezbedi globalna energetska sigurnost i istraživanje svemira. Praktičnu saradnju u vezi sa ovim i drugim izazovima ne treba žrtvovati na oltaru ponovo prizvanog „obuzdavanja“.

Zasad u Rusiji ima manje antiameričkog raspoloženja nego na drugim mestima. Ali ukoliko dođe do „obuzdavanja“, koje je praćeno razmišljanjem u okvirima podele na blokove, onda bi to moglo da dovede do uzajamnog udaljavanja Amerikanaca i Rusa. Zbog očiglednih napetosti u američko-ruskim odnosima potrebno je formirati grupu na visokom nivou koja će dobiti u zadatak da pronađe način za razvijanje dalje saradnje. Predsednici Rusije i Amerike podržavaju ideju o formiranju takve grupe na čijem bi čelu bili Henri Kisindžer i Jevgenij Primakov.

Obe strane bi trebalo da pokažu kako imaju široku i nepristrasnu viziju u kojoj su Rusija i Sjedinjene Države samo dva ogranka evropske civilizacije. Rusija, Sjedinjene Države i Evropska unija treba da rade zajedno na očuvanju integriteta evroatlanskog prostora u globalnoj politici. Kao što je rekao Žak Delor, uvek kada „postoji razdor u toj trojci, uvek kad svako od njih igra neku svoju igru, u velikoj meri raste rizik od globalne nestabilnosti.“

I zašto onda ne bismo stali zajedno i delovali u duhu saradnje i fer takmičenja na temelju jednakih standarda i poštovanja međunarodnog prava? Na julskom sastanku u Kenebankportu predsednik Putin i predsednik Buš su pokazali da timski rad može biti uspešan. Dogovorili su se da pokušaju da nađu zajednički pristup raketnoj odbrani i smanjivanju strateškog naoružanja i pokrenuli su nove inicijative u vezi sa nuklearnom energijom i neširenjem naoružanja. Ništa ne razdvaja Rusiju i Sjedinjene Države; zajedno sa drugim partnerima, oni dele odgovornost za budućnost sveta. Nije potrebno Rusiju „obuzdati“ – „obuzdati“ treba one koji žele da svetu uskrate dobrobiti koje će proisteći iz snažnog partnerskog odnosa između Amerike i Rusije.

19. jul 2007.