Kockičicin iBlob

Šezdesete godine menjaju život u Srbiji i Jugoslaviji. Pravi frajeri voze „vespe“, devojke počinju da se skidaju gole, a u izlozima se umesto Marksovog „Kapitala“ pojavljuje „Plejboj“… Dolazi i do prvih uličnih demonstracija, koje ne organizuje opozicija, već Đorđe Marjanović

Ako su pedesete godine stidljivo najavile da se neke „devijantne“ stvari sa Zapada mogu prošvercovati i u socijalizmu, šezdesete su pokazale da Jugoslavija definitivno nema veze sa zemljama istočnog bloka i da „Bitlsi“ mogu naići na bolji prijem u Savezu komunista Jugoslavije nego na jugu Amerike.

Radina Vučetić, asistent Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da je zeleno svetlo za ulaz rokenrola, američkih filmova, zapadne mode svesno dala KP Jugoslavije.

- Partija je svesno pustila zapadnu popularnu kulturu. Time je sticala poene kod Zapada, pokazujući se kao liberalna. Sticala je poene i kod mladih, kojima je moglo da deluje da je skoro sve dozvoljeno. Vlast je mudro pustila da popularna kultura radi za sistem: preuzimana je zapadna forma, kojoj je davana domaća „suština“ – kaže Radina Vučetić.

Ona podseća da pod uticajem američkih vesterna nastaje partizanski vestern, a pod uticajem američkog, britanskog i italijanskog stripa nastaje partizanski strip (najčuvenija edicija „Nikad robom“, sa junacima Mirkom i Slavkom).

3

Aleksandar S. Janković otkriva šta je istina u čuvenom mitu da je prvu ploču Bitlsa u Beograd doneo legendarni košarkaš Radivoje Korać.

- On je bio renesansna ličnost. Pored toga što je bio košarkaška legenda, voleo je književnost, muziku, operu. Postoji ta priča kako je gledao „neke“ „Bitlse“ i rekao da će oni zapaliti svet. Način na koji su „Bitlsi“ primljeni u nekim mnogo konzervativnijim sredinama nego što je naša, kao što je jug Amerike, govori o nepripremljenosti sveta na rapidno i turbulentno širenje rok kulture. Pogledajmo samo film „Rok barka“ ili „The Boat that Rocked“ o tome kako je BBC do skoro kraja šezdesetih dozvoljavao rokenrol sat vremena dnevno. Odatle procvat piratskih radio stanica. Bitlsi su bili najbolji primer nezadržive energije mladih koja je u tom trenutku dominirala svetom.

Aleksandar S. Janković, profesor na FDU, ne slaže se u potpunosti sa tezom da je dozvolu za puštanje rokenrola u Jugoslaviju dao vrh države.

- Kao i sa turbo-folkom devedesetih, mislim da je država imala malo veze sa pojavom rokenrola šezdesetih. Ta decenija je bila dovoljno liberalna u modnom, medijskom i svakom smislu, ali naravno u okvirima nesvrstane Jugoslavije, koja nije bila ni Zapad ni Istok. Radio Luksemburg je bio veliki liberalni prozor u svet, mada ni naš radio program nije toliko zaostajao. Postoji i ta legendarna priča kako je voditelj Radio Beograda Nikola Nešković rekao „Evo upravo nam u studio stiže album Bitlsa ‘Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band’, i pustićemo ga u celosti“. Na kraju, mislim da centralni komitet nije ni znao šta je pop kultura i rokenrol, kao što ni većina partizana do 1944. nije znala šta je KPJ. SFRJ je stvorena na mladosti, kult mladosti je šezdesetih doživeo katarzu, a posle sledi pad, doduše veoma spor, ali ipak pad.

Radina Vučetić priča šta se sve slušalo i gledalo u tadašnjoj Jugoslaviji.

- Kada je džez u pitanju, šezdesetih u Beogradu gostuju najveće zvezde: Ela Ficdžerald, Luj Armstrong, Kol Poter. Početkom šezdesetih svuda se sluša i igra u ritmu tvista, dok drugu polovinu šezdesetih karakteriše pojava „tvrđeg“ rokenrola. Jugoslavija postaje i prva socijalistička zemlja koja dobija časopis posvećen rokenrolu – „Džuboks“ (1966). Iste godine održava se Gitarijada na Beogradskom sajmu, kao prvo veliko takmičenje VIS-ova sa prostora cele Jugoslavije, koja privlači skoro 15.000 mladih ljudi.

Rokenrol osvaja televiziju antologijskom emisijom Jovana Ristića „Koncert za ludi mladi svet“. Otvaraju se i nova mesta za igru – „Euridika2, Dansing sala Doma omladine, diskoteka „Kod Laze Šećera“. Rađa se i prvi rok idol – Zoran Miščević iz grupe „Siluete“. Poseban fenomen postaje Đorđe Marjanović, a Beograd 1961. dobija i prve mirnodopske demonstracije i to zato što ovaj pevač nije dobio zlatni mikrofon.

Pored rokenrola, sa Zapada u Jugoslaviju stižu filmski hitovi, ali i velike koprodukcije.
4

Radina Vučetić skenira šezdesete godine i formiranje ukusa naših radnih ljudi i građana.
- Sa svih strana se čuju džez, tvist i rokenrol. Gledaju se američki filmovi, ali i filmovi francuskog novog talasa i italijanskog neorealizma. Na televiziji se emituju serije „Dugo toplo leto“, „Doktor Kilder“, „Bonanca“, „Gradić Pejton“. Deca počinju da se vaspitavaju po doktoru Spoku; avangardne pozorišne trupe dolaze u Jugoslaviju (La mama, Living teatar). Beograd ima premijeru „Kose“, posle Njujorka, Pariza, Londona i Minhena; rokenrol i „Let the Sunshine In“ izvode se pred Titom, za Dan mladosti. Raste broj televizora i automobila po glavi stanovnika.

- Deluje da je sve dozvoljeno – prikazuju se i „najhladnoratovskiji“ filmovi „Doktor Strejndžlav“, „Rusi dolaze“ i „Dr No“. S druge strane, ovakvog „liberalizma“ nema kada je domaći film u pitanju. Šezdesete beleže jedinu sudsku zabranu filma u SFRJ (film „Grad“, 1963), a pritiske doživljavaju i Puriša Đorđević zbog filma „Jutro“, Mića Popović zbog „Delija“, Živojin Pavlović zbog „Zasede“ i Želimir Žilnik zbog „Ranih radova“. Šezdesete su i vrhunac jugoslovenskog filma – sa ostvarenjima crnog talasa, koja nižu međunarodna priznanja, oskarom za Dušana Vukotića, ali i poplavom pitkih komedija, poput filmova „Ljubav i moda“ i „Zvižduk u osam“.

Film „Ljubav i moda“ nije samo „uterao“ publiku u bioskope, već je uspostavio trendove. Tako i popularna „vespa“, zahvaljujući ovom filmskom hitu postaje simbol pravog frajera u Beogradu.

Radina Vučetić šezdesete vidi i kao deceniju filmskih koprodukcija, zahvaljujući kojima u Jugoslaviji borave Kirk Daglas, Orson Vels, Alfred Hičkok, Jul Briner, Entoni Kvin. A postavlja se pitanje da li je za ove koprodukcije zaslužan Tito-filmofil, Ratko Dražević – plejboj udbaš, koji je stvorio „Avala film“, ili smo hteli da pokažemo da je naš socijalizam human i da se u njemu sve može. Aleksandar S. Janković je sledećeg mišljenja:

- I danas se kod nas snimaju „velike produkcije“…. Džon Kjuzak, Džerard Batler, spekulacije oko Anđeline Džoli. U pitanju su bili dobri uslovi sa cenama koje su bile prihvatljive za svet. Kada smo bili SFRJ, bili smo atraktivna lokacija: diverzivna geografija, ljubazan narod sa velikim srcem, nesvrstani… Sa zapadnim kreditima, a dobri sa istokom, i čini se da je Broz bio najveći državni PR epohe. I Broz i Dražević nisu bez putera na glavi, samo su inteligentno iskoristili situaciju. Uopšte ne mareći šta je bilo pre i šta može biti posle. Broz se u tom trenutku činio neuništivim. Bio je dobar sa svima, sem sa Izraelom.

Šesta decenija prošlog veka pamti se i po osvajanju seksualnih sloboda.

5

- Na tragu svetske seksualne revolucije, i Jugoslavija se otvara „novim trendovima“. Sve je više poluobnaženih lepotica na naslovnim stranama domaćih časopisa, a pojavljuju se i erotski časopisi „Čik“ i „Eva i Adam“. Vrhunac „seksualne edukacije“, kako je o tome tada pisala „Politika“, bilo je pojavljivanje časopisa „Plejboj“ 1969, na kioscima širom Jugoslavije – opisuje Radina Vučetić.

Da li je socijalističkoj ženi dozvoljeno da se razgoliti da bi zabavila svoje „drugove“? Aleksandar S. Janković odgovara na pitanje o čemu se u jugoslovenskom talasu osvajanja seksualnih sloboda radi. Da li je u pitanju „mali kurs slobode“ ili i „naš radni čovek ima svoje potrebe“?

- Mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Opšte je poznato da je i Broz bio prilično promiskuitetna ličnost, tako da je seks zasigurno shvaćen po „svetom“ Darvinu, kao nešto što produžava vrstu ili nešto što doprinosi društvu. Šund nije politički opasan. Pogledajmo medijsku sliku danas, pa će stvari biti mnogo jasnije. RRA očigledno radi svoj posao… ali kao da fali još mrvica odlučnosti. U Britaniji je postojao časopis „Health & Efficiency“, koji se još od kraja tridesetih godina XX veka bavi naturizmom. Međutim u strogo moralnim, dogmatskim društvima golotinja je uvek smatrana za prljavštinu. Kao što su komunisti govorili, mi smo bili progresivno društvo. Odatle seks, rokenrol, a ubrzo i droga. Samo nek se režim ostavi na miru.

Tito je gledao beogradsku postavku čuvene „Kose“. On se tada nije morao baviti pitanjem „Egzit ili Guča“. Tačnije, Tito je savetovao kozaračko kolo, a možda se više zanimao za vestern, mjuzikl „Kosa“, ili Sofiju Loren.

- Tito je bio filmofil, hedonista… i to nije skrivao kao crveni oligarh. „Kosa“ to su mladi, a mladi to su Tito. To je nezadrživa sila koja je trajala do raspada Jugoslavije. U tom smislu mladi koji se bune protiv nepravde, Vijetnamskog rata socijalno su prihvatljiva činjenica za zemlju koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. „Kosa“ je shvaćena kao progresivna sila, kao mladalački bunt protiv nepravde. A što se tiče Tita, koji je jedva natucao srpskohrvatski, i ako kažemo da je, na primer, bio poljski grof, onda obožavanje Džona Forda ili Sofije Loren zvuči sasvim opravdano. Tito je bio neka vrsta komunističkog Hjua Hefnera.

Branko Rosić