Porast nasilja mladih je iznuđeni odgovor na sve čemu su izloženi. U svom nasilju su sve brutalniji. Mladi imitiraju odrasle – postali su beskrupulozniji i više nemaju prirodan i normalan odnos prema autoritetima.
AGRESIVNO ponašanje mladih, u celom svetu uzima sve više maha, a Srbija, nažalost, po tome ne zaostaje za razvijenim zemljama. Statistika je sve crnja: brojevi potvrđuju opadanje ukupne maloletničke delinkvencije, ali iz godine u godinu rapidno raste broj nasilnih dela maloletnika.
Ne samo da mladi češće ulaze u fizičke obračune, nego su u svom nasilju sve brutalniji – ističe, u razgovoru za „Novosti“, primarijus dr Vojislav Ćurčić, psihijatar-psihoanalitičar, upravnik Bolnice za psihijatriju KBC „Dr Dragiša Mišović“, u Beogradu.
Naš sagovornik ukazuje na činjenicu da se starosna granica alarmantno spustila – deca od deset, 12 godina, već za sobom imaju prve ekscese. Jedan od aspekata maloletničke delinkvencije, koji se u statistici klasifikuje kao „delo protiv života i tela“, pokazuje koliko je agresija mladih uzela maha. Dok su 1990. godine, u Srbiji ovi delikti činili 6,3 odsto ukupne delinkvencije, 2008. godine, bilo je ih 14,5 odsto!
- Obračuni u školi su sve češći i žešći, a pojavljuju se i novi oblici patološkog ponašanja mladih, koje do sada nismo imali – ističe primarijus Ćurčić. – Tako, recimo, adolescenti u sve većem broju skitaju i žive na ulici, kao beskućnici i mahom reaguju izrazito agresivno. Ulične bande, karakteristične za neke druge sredine, na sreću, još nemamo, ali ne znači da ćemo ih i izbeći, jer su sve češći grupni obračuni maloletnika. Ponašanje mladih, naročito u navijačkim grupama, s jedne, i pojedinaca s druge strane, ukazuju na to da su individualna ispoljavanja agresivnosti mnogo ređa. Zaključak glasi: grupa adolescenata podstiče ispoljavanje agresije potencijalno nasilnih vršnjaka. Ona je posebno „pogodan“ i podstičući ambijent da mladi, velikom brutalnošću, ispolje svoju agresiju.
SAVETOVALIŠTA
MINISTARSTVO zdravlja Srbije, UNICEF i DEAPS su pomogli u razvoju savetovališta za mlade u 60 domova zdravlja širom zemlje. U ovim savetovalištima mladi mogu da dobiju pomoć za svoje dileme i psihološke probleme, između ostalog i u nastojanju da pokušaju da koriguju svoje ponašanje, da kontrolišu i nauče da vladaju svojom agresivnošću.
Čitave generacije sadašnjih adolescenata (rođenih početkom devedesetih godina) odrastale su, podseća naš sagovornik, u izrazito nepovoljnim okolnostima: ratovi, sankcije, inflacija…
- Mladi su odrasli i sazreli kao manje stabilne ličnosti sa većim teškoćama u kontrolisanju svog ponašanja – ističe dr Ćurčić. – Razvijali su se u poprilično agresivnom okruženju gde nema mnogo tolerancije, gde su ljudi skloni sukobima i postoji atmosfera nedobronamernosti i govora mržnje (na političkim skupovima, skupštinskim zasedanjima, u medijima), a mladi su, prirodno, skloni da oponašaju odrasle i da se poistovećuju sa njima. Što su nezadovoljniji, uplašeniji i nesigurniji, ili imaju osećaj niskog samopoštovanja, samopouzdanja i inferiornosti, to su skloniji da, kroz agresivno ponašanje, obezbede sebi psihološki doživljaj snage i moći. Osećaj moći je važan za svakog adolescenta, ali su pogotovu ovi adolescenti skloni da ga obezbede na svaki način, bez obzira na to da li je to, sa socijalnog ili moralnog stanovišta, prihvatljivo i ispravno.
Ukoliko neko u svom razvoju nema potencijala za problematično ponašanje, ulica ga neće „uzeti pod svoje“ i obratno. Taj potencijal nije samo u genetici i temperamentu, nego i u porodici u kojoj dete odrasta.
- Oni koji su bili žrtve nasilja, često i sami postaju nasilnici – naglašava primarijus Ćurčić. – Poslednjih godina su vidljive i promene u ponašanju mladih prema autoritetima koji su se, tokom teških godina, drastično devalvirali. Nasrtaji učenika na profesore, neprimereno i nasilno ponašanje u školama su direktna posledica toga. Mladi imitiraju odrasle – postali su beskrupulozniji i više nemaju prirodan i normalan odnos prema autoritetima.
Na pitanje koliko je i taj odnos posledica domaćeg vaspitanja, primarijus odgovara da je, uloga porodice, najznačajnija. I sami roditelji su imali teškoće da se nose sa promenama sistema vrednosti, borbom za egzistenciju, pa se često nisu snalazili u novim vremenima i novonastalnoj situaciji.
- Ako se roditelj pred detetom glasno pita: „Zašto sam učio škole, bolje da sam otvorio ćevabdžinicu“, a posle mu kaže: „Uči!“, teško da će dete prihvatiti takav savet – navodi naš sagovornik. – Škole su godinama štrajkovale, čitava generacija maltene nije znala šta je normalan čas od 45 minuta! Tako je haotičnost školskog sistema dodatno učinila da mladi odrastu sa više problema nego da su živeli u stabilnom okruženju. Posledice svega toga su sve izraženiji problemi mladih, između ostalih agresivnost.
Društvo zato mora da ima komplet aktivnosti i programe, koji će, pre svega, podsticati i pomagati pozitivno ponašanje i pozitivne vrednosti i nuditi neki drugi, uređeniji i manje nasilan svet i odnose. Potrebno je negovati toleranciju i nenasilnu komunikaciju.
Već postoje inicijative, kao što je recimo, Kancelarija za mlade grada Beograda koja, po rečima našeg sagovornika, ohrabruje mlade da uvide druge opcije, rešenja i pozitivniji i inspirativniji ugao gledanja. UNICEF-ov program prevencije nasilja u školama, takođe, daje mladima mogućnost da na drugačiji način izađu na kraj sa svojom agresivnošću.
I. STANOJEVIĆ
Komentari