Kakva smo domacinska nacija mi dokazujemo svakog dana. Neko ko je proveo maldost pored rodnih polja i koji poznaje tehnologiju obrade zemlje i uzgajanja raznih kultura, sedi u gradu u 4 zida, ceka postara da donese penziju, ujedno strahujuci da otvori vrata jer je mozda dosao racun za struju. Za dorucak naravno pogacica. Placaju kasiku brasna po 30 dinara dok hektari neobradjene zemlje u njihovom vlasnistvu cekaju da evolucija poveca masu sivih celija u nekim buducim generacijama.
Samo kod nas sam video da ljudi sa ponosom kazu kako nemaju ni parce zemlje na selu. Valjda zato sto to ukazuje na njihovo „plemenito“ gradsko poreklo a mozda i zbog olaksanja sto imaju dobro opravdanje zasto su gladni. Ja bih pola svoje zemlje koju ne umem da obradjujem dao japanskim porodicama. To je negde oko 5 hektara. Ovih drugih 5 hektara mi treba kad se opametim i prestanem da radim za platu od 250 evra u gradu i preselim se na selo da radim pravu stvar i budem pravi srpski domacin.
Moj prijatelj koji je sposoban da sebi obezbedi lepu buducnost radeci u gradu, kaze da bi takodje dao svoje nasledstvo od par hektara nekoj japanskoj porodici. Vranje, Leskovac, Nis i ceo jug treba naseliti japancima. Mnogo je ljudi koji imaju zemlju a ne obradjuju je, i vrlo rado bi je poklonili nekome, ko ce prema njoj domacinskije da se odnosi. Mi nemamo gladne koji hoce da rade. Imamo samo gladne. Kad nekome egzistencija nije motiv, njega bas briga za profit i za zaradu od poljoprivrede.
SrpChe
Komentari