Desilo se ovih dana. Posmatrajući teleskopom nebesko prostranstvo, kao što to redovno radi, iz vrta svoje kuće nedaleko od Kambere, astronom-amater Entoni Vesli imao je šta i da vidi. Kako se u poslednje vreme koncentrisao konkretno na površinu Jupitera, oko jedan sat ujutro neočekivano je primetio veliki crni ožiljak na tom divu, najvećoj i najmasovnijoj planeti Sunčevog sistema.
Vesli, 44-godišnji savetnik na polju informacionih tehnologija koji kao pravi zaljubljenik u svemir svakodnevno provodi više sati u posmatranju planeta, odmah je o tome obavestio NASA, čiji su naučnici u Pasadeni posle toga dokaze o sudaru prikupili sa infracrvenog teleskopa na Havajima (NASA’s Infrared Telescope Facility, Mauna Kea).
Najneverovatnije u svemu je brzina ovoga što se dogodilo – kaže Vesli, dodajući kako se rupa na Jupiteru pojavila za kratko vreme dok je on prekinuo posmatranje i ušao u kuću kako bi na televiziji pogledao završnicu prenosa golf turnira.
- Prekinuo sam osmatranje oko 23.00 sata kako bih ušao u kuću da pogledam TV prenos. Kada sam se vratio teleskopu, Jupiter se okrenuo tako da je mesto udara postalo vidljivo. Odmah mi je bilo jasno da je nešto udarilo u planetu… I napravilo rupu veličine Zemlje!
Kako je obavestio NASA, naučnici su zaista krenuli u potragu za dokazima koji bi potvrdili da je crna mrlja na površini planete posledica sudara. I otkrili su, u gornjem delu atmosfere, čestice na frekvenciji blizu infracrvenih, dok je u gornjim delovima troposfere zračenje amonijaka u srednjem delu infracrvenog spektra, što jasno ukazuje da je došlo do velikog zagrevanja, koje je sve samo ne uobičajena pojava. Osim ako se na vas zaista ne stropošta ogromna svemirska gromada i napravi rupu površine ni manje ni više nego naše planete! U međuvremenu je i Habl prekinuo testove koji se rade na njemu još od majske “opravke” (nisu čak ni završili kalibraciju nove kamere) da bi snimio mesto udara.
Zanimljivo je da se ovaj udar desio baš na 15- godišnjicu sličnog incidenta, odnosno udara delova komete Shoemaker-Levy 9 u Jupiter 1994.
- Takve stvari se, jednostavno, dešavaju – komentariše Entoni Vesli. – Nas umiruje što se to dešava na, makar naizgled, pristojnoj udaljenosti od naše planete. Ipak, svakako da su ovo vrlo opominjujuće stvari – u slučaju Jupitera, sve se odigralo tako munjevito, a da nismo bili ni svesni da će se to desiti. Podsetiću da je i Udruženje svemirskih istraživača (ASE) naglasilo da bi buduća misija za sprečavanje udara asteroida u Zemlju trebalo da ima globalnu podršku. Jer, i naša je planeta samo deo svemira. Dovoljno je podsetiti da su u udaru pre 65 miliona godina izumrli dinosaurusi, dok je eksplozija asteroida nad Sibirom 1908. ostavila upozoravajuće posledice. I svakako treba ozbiljno razmišljati o još nečemu, a to je mogući nalet crnih kometa, poznatih još i kao nevidljive. One su posebno zabrinjavajuća opasnost koju čak ne možemo ni predvideti jer opservatorije i svemirske agencije ne vrše nikakav monitoring istih! I to zato jer još uvek ne znaju kako bi to uopšte radile, pa se možda i iz tog razloga izbegava u javnosti da priča previše o tom fenomenu.
STO PUTA SNAŽNIJA
No, ako za trenutak i zaboravimo na fenomen crnih kometa (vratićemo im se malo kasnije), podsetićemo da naučnici zaista upozoravaju da bi se sledeći veći udar nebeskog tela u našu planetu mogao dogoditi za manje od 20 godina. Na primer, poznato je da bi asteroid Apofis trebalo u martu 2036. godine da prođe blizu Zemlje, pri čemu verovatnoća da će udariti u nju iznosi jedan prema 45.000. Međutim, ta verovatnoća će se sa godinama menjati, a posebno bi na nju mogao da utiče prolazak Apofisa kraj Zemlje 2029. godine, kada bi njegovu putanju mogli da promene veštački sateliti u orbiti oko naše planete. Prema nekim procenama, njihov uticaj povećava verovatnoću sudara na jedan prema 450. Kada bi do njega došlo, eksplozija bi imala snagu atomske bombe od 500 megatona, odnosno bila bi 100 puta snažnija od sibirske.
Prof. Krauter, predsednik UN-ove komisije za objekte koji prolaze blizu Zemlje, ističe da ovaj problem treba shvatiti ozbiljno. – Dovoljno je da znamo da se radi o jednokratnom događaju koji bi izazvao ogromne žrtve – kaže on, dodajući da istraživači predlažu različite načine preventivnog delovanja. Naime, što ranije bude preduzeta akcija za skretanje asteroida sa putanje prema Zemlji, to će manje drastično to rešenje morati da bude. Na pristojnoj udaljenosti od Zemlje, dovoljno je samo malo promeniti putanju tela i ono će mimoići Zemlju. Za skretanje asteroida mogle bi se upotrebiti atomske bombe ili, pak, dugotrajno delovanje gravitacije sonde.
- To, svakako, nisu nove stvari, ali moramo da odlučimo o političkom okviru, ko će delovati i pod čijom upravom. To je očigledno uloga UN-a u sledećih par godina. Važno je to obaviti pre nego što postane nužno, dok su ljudi još mnogo razumniji i objektivniji – rekao je Crauter.
Britanska firma EADS Astrium objavila je kako planira da konstruiše letelicu Apedž (skraćeno od Apophis Edžplorer) koja bi do Apofisa stigla 2014. godine. Na istom projektu rade i neke druge firme i svemirske agencije.
- Na prvi pogled zaista se čini da imamo dovoljno vremena – kaže Krauter. – Ipak, to nije razlog da se okleva sa donošenjem odluka koje su, svakako, nužne.
NEOTKRIVENI HAZARD
Uostalom, pojedini naučnici upozoravaju i na očigledno pomalo zanemaren fenomen snopova takozvanih crnih (ili nevidljivih) kometa koji su, po svoj prilici, sve bliže našoj galaksiji i mogu predstavljati – smrtonosnu pretnju Zemlji. Preteće rojeve ovih kometa i asteroida registrovale su različite agencije za svemirska istraživanja u okviru “kišobrana” poznatog kao “spejsgard”. Na hiljade njih se mogu smatrati opasnošću za našu planetu, jer je crne komete moguće registrovati i pratiti tek kada se počnu kretati prema Zemlji. Što, činjenica je, može da bude prekasno!
Većina ovih kosmičkih objekata su stenoviti asteroidi. Britanski astronomi Bil Napier u Kardifu (Vels) i Dejvid Ašer iz opservatorije Armagh (Severna Irska), tvrde da bi mnoge komete tako mogle da prođu neotkrivene.
- Ovo je opasnost koju ne možemo videti niti predvideti jer crne komete, koje su boju izgubile nakon što je isparila voda sa njhove površine, sada ne reflektuju svetlost. A u solarnom sistemu ima oko 3.000 ovakvih kometa – tvrdi Napier u magazinu “Nju sajentist”. On upozorava da tek treba dokazati da crne, “uspavane” komete predstavljaju veliki ali uglavnom neotkriveni hazard.
U ranijim istraživanjima Napier je, zajedno sa Janakijem Vikramasingeom, takođe astronomom iz Kardifa, izneo pretpostavku da kad god solarni sistem periodično prođe kroz galaktički prostor, on usmeri komete prema Zemlji. I čini se da su ovi periodični “pljuskovi kometa” povezani sa datumima drevnih sudara kometa i Zemlje, o čemu svedoče krateri otkriveni na našoj planeti, što opet nagoveštava da su vinovnici svih sudara u prošlosti bile komete a ne asteroidi.
ZAŠTO SU NEVIDLJIVE?
Da crne komete, koje izmiču radarima i tako predstavljaju dodatnu opasnost za Zemljane, mnogi uzimaju ozbiljno, potvrđuje i primer profesora Stiva Larsona sa Univerziteta u Arizoni koji se bavi proučavanjem kretanja nebeskih tela i poredi to sa događajima u prošlosti.
Očigledno, zlosrećna sudbina koja je pre 65 miliona godina snašla dinosauruse i amonite nije jedini događaj te vrste. Do sličnog pomora među životinjskim svetom došlo je otprilike pre 250 miliona godina, pri kraju permskog perioda. Na popisu žrtava našli su se čuveni trilobiti i morski škorpioni, koji su živeli na dnu okeana, kao i mnoge rane vrste gmizavaca. Manji sudari morali su biti uzrok lakših poremećaja u životu na Zemlji, najverovatnije vrste koja se obično povezuje sa smenama geoloških razdoblja uopšte (krateri kod Manicouagana u Kanadi, kod Siljana u Švedskoj, Popigaja u Sibiru…).
“Šanse” da neke crne komete “ulete” u solarni sistem nisu bez osnova, jer se procenjuje da 3.000 njih “zuji” oko naše galaksije, a do sada ih je otkriveno – samo 25 što je, priznaćete, prilično mali broj.
Ali, zašto su one za nas nevidljive?
Možda, upozoravaju Napier i Ašer, jednostavno zato što su suviše tamne, skoro crne. Pojavljuju se kad ispari zaleđena voda sa neke aktivne planete, a iza toga ostane organska “kora” koja reflektuje samo mali delić svetlosti.
Tako je, na primer, 1983. godine kometa po imenu IRAS-Araki-Alcock prošla je pored Zemlje na udaljenosti od pet miliona kilometara (što je najveća blizina prolaska neke komete u proteklih 200 godina), pri čemu je otkrivena samo dve nedelje pre svog najbližeg prolaska. “Zabeležen je samo jedan procenat aktivnosti na njenoj površini”, naglasio je Napier.
Uz to, Dip spejs 1, laboratorija NASA koja se približila kometi Boreli 2001. godine, otkrila je da se na najvećem delu površine komete nalaze izuzetno tamna, pa i sasvim nevidljiva područja.
Jedina nada, dodaju naučnici, jeste da komete apsorbuju velike količine sunčeve enrgije, pa bi neobjašnjivo otopljenje moglo biti prvi znak približavanja komete Zemlji.
Pa, važno je da ima nade…
Piše Slavoljub Marković
Komentari