Kockičicin iBlob

(ili – Filozofija još nije dosadna!)

Vidan Đurić, l.g. 2006.
www.creemaginet.com

O kosmičkim pukotinama

Veliki prasak.

Imamo širenje materije u svim pravcima, znači sferno. Imamo jaku silu Velikog praska koja upravlja materijom koja se širi.

Posle izvesnog vremena pridružuje joj se – deluje – sila vakuuma, koja teži da zaustavi širenje materije i vrati je nazad ka centru eksplozije.

Pitanje je: Gde se eksplozija dogodila?

U potpuno praznom kosmosu sa samo jednom „grudvom“ materije koja se sažimala do eksplozije ili

u jako velikoj pukotini kosmosa u čijem centru je „grudva“ materije koja se sažimala do eksplozije.

U pvom slučaju imamo dosadašnje shvatanje kosmosa koji je veličine prečnika 13-14 mlrd svetlosnih godina, a u drugom je (i moje) shvatanje da je naš Veliki prasak samo lokalni prasak u jednom enormno većem kosmosu…

Ovog leta negde sam pročitao jednu kratku vest o objektima čija je udaljenost procenjena na 16 mlrd s.g.

Znači tamo nije baš prazno!

Širenje materije našeg lokalnog kosmosa ide ka nečemu.

Imamo li šta slično u našoj blizini? Idemo najpre sa 2D primerom: Na stolu se razvlači kora za gibanicu. Stvara se pukotina. Ona je kružnog oblika i testo je na rubu pukotine zbijenije. Sada 3D primer: mehurići sunđera ili bilo kakve pene. Svi su sfernog oblika sa jasnom i nesto cvršćom ivičnom površinom od ostale mase. Ono sto ne valja u ovim primerima je što se oni dešavaju na Zemlji i pod uticajem jake Zemljine gravitacije.

Šta se dešava sa materijom u kosmosu – potpuno uređenom kosmosu – kada se red naruši?

Negde se mora stvoriti pukotina, a nema drugih sila, osim dve: one koja materiju vuče ka rubu pukotine i njenu suprotnost silu vakuuma koja će jedan deo materije otkinuti i odvući ka centru pukotine. Ova sila vakuuma je po meni gravitacija?!

Znamo za dvojne zvezde, otkrivene su planete koje se okreću oko nematerijalnog gravitacionog centra, znači u nezvezdanom sistemu planeta, Pluton i Haron su nešto slično samo kao sateliti.

Ali, kako je nastao taj nematerijalni gravitacioni centar?!

Gravitacioni centar-centar pukotine, znači ne mora biti materijalizovana lopta, već će to postati u bližoj ili daljhoj budućnosti.

U našem, Sunčevom, sistemu raspored planeta po gustini nije baš neuobičajen u svemiru.

Najpre, do zvezde, čvrste planete, pa asteroidni prsten, pa gasovite planete, pa onda opet pojas čvrstog, malog i malo većeg kamenja.

Da li je ovakav raspored posledica dejstva dveju suprotnih sila? Linije sila se seku u nematerijalnom gravitacionom centru, drugim rečima u centru sferne pukotine u svemiru.

Da li neko telo ima jaču gravitaciju zato što ima veću masu, ili je njegova gravitacija posledica veće sferne pukotine, koja je ka svom centru pokrenula veću količinu materije?!

Ako je naš lokalni svemir prečnika 13-14 milijardi svetlosnih godina eksplodirao u jednoj velikoj svemirskoj sfernoj pukotini, sve ono izvan našeg lokalnog svemira bila bi tamna materija.

Mi smo savremenim sredstvima za posmatranje dubokog svemira izgleda prestigli pogledom prvi val Našeg velikog praska i sad ne razlikujemo ono što je naše i što će se vratiti ka našem centru, od onoga od čega smo se odcepili i što gotovo nikada nećemo stići, a sa čime bi ipak mogli da se u dubokoj budućnosti sretnemo u nekom velikom komešanju.

(Pod praznim kosmosom mislim na materijalno prazan prostor. Termin sfera-sferno je upotrebljen zbog pojednostavljenja, a i zbog upoređivanja sa pukotinama koje nastaju u penastim materijama. Očigledno da je prasak mnogo manje pravilan nego što je sažimanje.)

Apsolutni red i Totalni haos

Razmišljanja o poreklu svemira nagone me na zaključak da svemir (prostor-vreme) postoji između dveju suprotnosti – između APSOLUTNOG REDA i TOTALNOG HAOSA.

U apsolutnom redu ne postoji vreme, a u totalnom haosu ne postoji prostor.
Da li je svemir nastao odjednom i na svim mestima ili je u večitom nastajanju na svim mestima, takođe je važno pitanje.

Drugi odgovor mi je logičniji.

Da je svemir nastao odjednom i na svim mestima postojao bi u miru, u apsolutnom redu. Kako bi onda dali odgovor na pitanje kako bi se narušio apsolutni red, odnosno šta bi izazvalo prvi pokret?

Svemir u večitom stvaranju, večitom nastajanju, eliminiše problem statičnog svemira, odnosno problem prvog pokreta.
Svemir dakle postoji u večitom nastajanju.

U postojećem svemiru postoji težnja da se uspostavi apsolutni red, koji je narušen večitim stvaranjem svemira na svim mestima.

Svemir postoji između totalnog haosa novog stvaranja i apsolutnog reda kome teži već stvoreno.

Svemir jeste prostor-vreme, odnosno sav prostor je istovremeni i sve vreme je u jedinstvenom prostoru. Ne verujem u vremeplove, odnosno mislim da se Ajštajnova razmišljanja zloupotrebljavaju. Drugim rečima trudim se da shvatim svemir u euklidskom prostoru.

Razdvojen prostor od vremena i razdvojeno vreme od prostora shvatam kao limite (ali i dve suprotnosti) u okviru kojih postoji svemir.

Svemir postoji. Pojam „nastanak svemira“ je diskutabilan.

O razdvanju vremena i prostora mislim kao težnji. Mogu da shvatim prostor bez vremena, kao apsolutni red ili apsolutni mir. To je prostor bez pokreta, bez informacije.

„Problem prvog pokreta“ isključuje postojanje apsolutnog reda.

Međutim svemir mi je jasniji ako ga posmatram kao sukob dve težnje
- težnje da se uspostavi apsolutni red i
- težnje da se sačuva narušeni red.

Da li svemir postoji kao multisvemir? Uslovno rečeno DA. Problem je terminološki. Ne verujem u paralelne svemire, odnosno u svemire koji se prepliću ili zajedno dele neke od dimenzija.

Gravitacija i Antigravitacija

Ovaj naš „lokalni“ od 13-14 milijardi svetlosnih godina u prečniku je samo jedan od mnogih. Broj „lokalnih svemira“ je konačan, ali teži ka beskonačnom. Da li ih ima manje ili više zavisi od toga da li je svemir „bliži“ stanju apsolutnog reda ili stanju totalnog haosa, odnosno da li je više uređenog ili neuređenog svemira.

Narušavanjem reda u svemiru dolazi do razvlačenja gde ono NEŠTO, od čega je svemir sazdan, biva nejednako raspoređeno. To dovodi do stvaranja praznine ili pukotine u nekom delu svemira. Razvlačenjem će ova pukotina rasti, u najjednostavnijem ili najpravilnijem slučaju u obliku sfere, a najčešće u nepravilnim formama „oblaka“. Rast ide do određene granice kada se ono NEŠTO razdvaja, sprečavajući povećavanje praznine. Jedan deo onog NEŠTO nastavlja po inerciji širenje i udaljavanje od centra (ili rezultantskog centra) pukotine ali sa usporavanjem. Drugi deo se zaustavlja i vraća ka centru pukotine. Kretanje ovog dela NEŠTA se odvija po putanji koja je rezultanta dejstva dve sile koje u odnosu na centar pukotine imaju suprotan smer. Sila usmerena ka centru pukotine bi odgovarala gravitaciji, a sila koja je dovela do stvaranja pukotine antigravitaciji.

Unutar stvorene pukotine kretanje i raspoređivanje NEŠTA dovodi do grupisanja u nesimetrične i nejednake oblake koji se u budućnosti ponašaju po pravilima koje već uočavamo i umnogome poznajemo kao civilizacija.

Ovi procesi (razvlačenja i stvaranja pukotina i gravitacionih centara u pukotinama) se mogu odvijati i unutar pojedinih oblaka, i to na više nivoa ponavljanja stvarajući tako međugalaktičke, galaktičke, zvezdane, planetarne, pa i satelitske sisteme. Svi ovi sistemi se mogu sudarati i stapati jedni u druge uz ponekad dugo postojanje kao dvojni sistem.

Još jednom: „Gde se naša eksplozija dogodila?

Eksplozija se dogodila u gravitacionom centru pukotine. Usput je bilo i manjih eksplozija u pukotinama nastalim tokom „vraćanja“ otkinutog dela NEŠTA ka rezultantskom centru.

U kojoj se pukotini odigrao naš Veliki prasak i koje je veličine naša pukotina za sada još ne znamo.

Znamo da je naš „lokalni svemir“ u fazi širenja, a po rezultatima osmatračkih napora izgleda da se i naša prvobitna pukotina još širi. To sa naše tačke posmatranja stvara privid da se ceo svemir širi, da je sav u fazi širenja ili da će se večito širiti.

Naš „lokalni svemir“ će se širiti još neko vreme dok se ne zaustavi i kretanje ne nastavi nazad ka centru pukotine. A onda gigantsko oscilovanje se nastavlja „novim“ Velikim praskom, sve slabijim i slabijim, s težnjom da se uspostavi apsolutni red u našem „komšiluku“.

(Nadam se da će naša civilizacija ili neka druga iz ovog dela svemira pronaći način da izbegne zlu sudbinu kolapsa i informacije o sebi potrebne za opstanak u budućnosti prenese na bezbednija mesta u svemiru.)

O vezi Beskonačno velikog i Beskonačno malog – razmišljanje teče

Današnja nauka teži da pronikne u suštinu sveta time što želi da ga objasni pojavnim iz beskonačno malog, sklanjajući u stranu uticaje beskonačno velikog na ono što je beskonačno (skoro beskonačno) malo.

Da li su najmanje čestice takve kakve jesu (ili – Da li Bog baca kockice?) zato što u sebi samima kriju celokupnu istinu ovog sveta i svemira?

Ili, čestice u sebi nose inerciju (Da li je sila inercije i informacija?) uticaja nečega što je beskonačno (skoro beskonačno) veliko?

(Na našem nivou razvoja nauke slike sveta su uvek subjektivne ma koliko u njima imalo naučnih činjenica, jer ne postoji potpuno prihvatljiva objektivna.

Ja pođoh od onog da filozofija još uvek nije dosadna. Tačno je da nemamo robove kao Stari Grci, ali ipak imamo dovoljno slobodnog vremena za razmišljanje, odnosno da uživamo u „čulu razmiljanja“ što reče Tesla.

Lep subjektivni osećaj je kada sebi postaviš koncept razmišljanja ili formiraš sliku i kasnije čitajući o raznim otkrićima vidiš kako se bore da opstanu ili još uvek opstaju.

Naravno, da ja verujem naučnicima i da prihvatam naučno tumačenje sveta do koga smo dosegli pogledom. Naravno da shvatam i praktičnu svrhu nauke i težnju nauke da se svi napori materijalizuju.

Žao mi je što nam je mašta naučnika nedostupna jer oni u ogromnoj većini slučajeva izbegavaju da pričaju o svojim maštanjima. Takođe jako retko pišu SF.

Običnim smrtnicima to je dozvoljeno.)

„U teorijskoj fizici, traganje za logičkom saglasnošću uvek je bilo važnije po napredovanje od ishoda opita. Elegantne i lepe teorije bivale su odbacivane zato što se nisu slagale sa posmatranjima, ali ne znam ni jednu teoriju koja je postavljena samo na osnovu opita.“(Stiven Hoking – Moj stav,1992 predavanje na koledžu Kejs/Crne rupe i bebe vaseljene)