Pre tačno 30 godina umro je Rudi Dučke, predvodnik studentskih protesta u Berlinu, borac protiv nacizma i čovek koji je govorio ono što je generacija mislila i htela da kaže. U njega su pucali – nisu ga ubili.
Pre 40 godina, mase mladih ljudi uzdale su se u harizmatičnog Rudija Dučkea, da ih predstavlja u zahtevanju promena u nemačkom društvu. Dučke je u ime Socijalističkog saveza studenata Nemačke (SDS), izneo nedostatke nemačke kulture: nedemokratske reforme nametnute univerzitetima i društvu i licemerje bivših nacista koji su ponovo na moćnim pozicijama u vladi, 20 godina nakon Drugog svetskog rata.
Rudi Dučke studirao je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, a 1965. se pridružio SDS-u koji je predvodio studentski pokret narednih godina. Dučke i studenti bili su nezadovoljni Nemačkom, ali i američkim ratom u Vijetnamu i uzvikivali su ime vijetnamskog komunističkog vođe Ho Ši Mina tokom protesta na ulicama Berlina.
„Rudi je oštro kritikovao organizaciju društva i smatrao da od ekonomske i socijalne strukture profitira mali broj ljudi, dok većini one donose patnju“, kaže njegova supruga. Ipak, hrišćanin i pacifista Dučke, nije verovao ni u sovjetski komunizam.
Preživeo metak, ne i epilepsiju
Na studente, a posebno Dučkea, snažno su uticali Frankfurtska škola i nemački filozof Herbert Markuze, koji je studirao autoritarne strukture u Nemačkoj koje su kulminirale u nacizmu.
„Studenti koji su tokom 60-ih u Nemačkoj morali da se suoče sa činjenicom da su njihovi roditelji podržavali Hitlera, smatrali su da to više ne sme da se ponovi. Zato su odlučili da okončaju autoritarne strukture – u porodici, školama, na radnom mestu, svuda!“
Mnogi ljudi kažu da je 68-aški pokret bio uspešan u menjanju stavova u Nemačkoj. Ali uspeh je imao cenu. U junu 1967. policija je ubila studenta Bena Onezorga tokom protesta u Berlinu. Nasilje je raslo. Ljudi su na zidovima pisali „ugušite Dučkea gasom“. Tako je 11. aprila 1968. Jozef Bahman pucao na vođu studenata.
Dučke je jedva preživeo, a da bi dobio bolju medicinsku pomoć sa ženom i dvoje dece otišao je u Italiju, potom u Englesku. Od 1971. do 1979. porodica je živela u Danskoj. Dučke je imao redovne epileptičke napade. Poslednji i kobni, bio je na Badnje veče 1979. godine.
autori: Luiza Šefer / Ivana Ivanović
#1 by stole on januar 9th, 2010
GLAS studenata u njihovom buntu 1968, nemački revolucionar Rudi Dučke utihnuo je zauvek, ućutkan neuspelim atentatom, te godine, koja je crvenom bojom upisana u kalendar istorije. Sudbina je, međutim, htela da se život Alfreda Rudija Dučkea, ipak nastavi i ugasi se pre tačno tri decenije, na katoličko Badnje veče, 1979. godine. Umro je od posledica ranjavanja, ne dočekavši rođenje trećeg deteta. Najnovija saznanja kažu da je atentator Jozef Bahman, čiji je metak obavio svoju misiju sa 11 godina zakašnjenja, bio neonacista!
Prema dokumentima istočnonemačke tajne službe Štazi, koji tek sad izlaze na videlo, Bahmana su nacisti u više navrata “huškali” na Dučkea. Tih godina, štazijevci su bili u bliskom kontaktu sa nacistima. Još, međutim, nije potvrđena sumnja da su ga, upravo oni snabdeli oružjem. U svetlu novih spoznaja, levica u Nemačkoj zahteva da se formira istražna komisija koja će ispitati nove informacije, decenijama prekrivene prašinom na rafovima Štazija.
Bahman, koji se dve godine kasnije ubio u zatvorskoj ćeliji, pucao je aprila 1968. tri puta. Dva metka pogodila su Dučkea u glavu, a jedan u levu stranu grudnog koša. Nanete su mu teške povrede mozga, koje je jedva preživeo zahvaljujući višečasovnoj operaciji, ali je morao ponovo da uči da govori. U sećanju su mu, međutim, ostale rupe, a nije više bio sposoban da savlada bilo koji strani jezik. Kao posledica ranjavanja, ostala je epilepsija, koja mu je, konačno, stavila tačku na život. Poslednji u nizu epileptičnih napada, naime, nije preživeo.
Kako se, u stvari, sve to dogodilo javnost je saznala tek ovih dana. Nemački nedeljnik “Špigl” objavio je potresna sećanja Dučkeovog sina, koji je, sa nepunih 12 godina, bio očevidac poslednjih sati u životu svog legendarnog oca.
Već od jutra, čak pre nego što su se roditelji i sestra probudili, Hozea Dučke je znao da to neće biti običan Badnji dan. Silno se radovao što će, posle više godina, sate uoči Božića provesti s ocem, koji je tako često odsutan.
Jelka je okićena, stan u Arhenu, u Danskoj – gde su Grethen i Rudi nastavili život posle atentata, a on bio docent na fakultetu – veselo uređen.
Na tom mestu staje sreća, a božićna scenografija pada kao kula od karata. Rudi Dučke ruši se u kupatilu, žena ga zatiče na podu. Hozea trči kao bez duše, uzima očevo telo u naručje…
NISU NOVINARI
PUNE tri decenije, verovalo se da atentat na Rudija Dučkea ide na dušu izdavačke kuće “Aksel Špringer”, čiji su se šefovi, smatralo se, na taj način pobrinuli da Dučkeu vrate milo za drago. Ovog novinskog giganta, demonstranti, sa Dučkeom na čelu, najdirektnije su okrivili za ubistvo studenta Bena Onesorga, koga je, na protestnom okupljanju protiv politike šaha Reze Pahlavija, 2. juna 1967, ustrelio policajac.