Rusija iznova teži ka ulozi globalne sile i stoga pokazuje svoju snagu. Znaci promene u ruskoj spoljnoj politici gomilaju se otkad je predsednik Vladimir Putin održao svoj konfrotirajući govor u Minhenu prošlog februara.
Otad je Rusija pobola svoju zastavu u morsko dno ispod Severnog pola, da bi demonstrirala svoje pretenzije na Arktik i njegove prirodne resurse; saopštila nameru da izgradi sopstveni raketni odbrambeni sistem; u nekoliko navrata ponovila pretnje Evropi zbog planiranog razmeštanja malog američkog odbrambenog sistema; izvršila eksploziju „odlutale“ rakete ili bombe u Gruziji kao znak upozorenja vladi u Tbilisiju i njegovim zapadnim prijateljima; njeni izviđački avioni nisko su nadletali američku vojnu bazu na pacifičkom ostrvu Guamu; blokirala odluku o konačnom statusu Kosova u Savetu bezbednosti; lansirala hakerski upad u kompjuterski sistem Estonije. Osim toga, svake zime ponavlja se pretnja „problemima“ u isporuci gasa i nafte Evropi.
Visoke cene nafte i gasa, samonaneta globalna slabost Amerike zbog pogrešne avanture u Iraku i uzlet Kine i Indije očigledno su nagnali Moskvu da menja svoju spoljnu politku. Ipak, ništa od svega toga ne svodi se na fundamentalnu promenu u ruskoj strategiji, jer Rusija nastavlja da sledi svoju fundamentalnu odluku s početka 1990-ih, da se otvori prema Zapadu. Ipak, stil ruske politike se promenio od saradnje u konfrontaciju. I kao što istorija pokazuje, promena stila u spoljnoj politici može brzo da dovede do promene u strategiji.
Rusija prolazi trenutno kroz restauraciju. Takvi periodi uvek prate revolucije i dalekosežne promene. Ponovo se uspostavlja vlast centra, nakon delimične dezintegracije posle sloma Sovjetskog Saveza. Ali, još od 16. veka, centar je uvek igrao glavnu ulogu u uobličavanju ruske istorije, a ni sade ne izgleda drukčije.
Restauracija centralnog autoriteta traje već izvesno vreme. U stvari, danas centar gotovo potpuno diktira rusku unutrašnju politku i ekonomiju, ne unutar totalitarnog i autokratskog okvira već na demokratski i tržišno orijentisan način. Demokratija se, naravno, degenerisala u ono što se katkad naziva „upravljana demokratija“. Teorijski gledano, postoje različite partije, izbori, pluralističko društvo, nezavisno sudstvo i tržišna ekonomija. Ali u praksi, čitav sistem je predmet kontrole predsednika. Ljudima će i dalje biti dozvoljeno da glasaju za predsednika, ali stvarna odluka o tome ko će biti, biće doneta pre toga.
Čak i s godišnjim bruto domaćim proizvodom koji je približan italijanskom, Rusija je i dalje globalna sila i suviše važna da bi bila izolovana ili čak zaboravljena. Ona zadržava ogromnu stratešku težinu. Budućnost Rusije biće određena time hoće li uspeti u iscrpnoj modernizaciji svoje ekonomije, koja se danas uglavnom oslanja na izvoz nafte i gasa i na ostale prirodne resurse.
Ako Rusija ostane zavisna od ekonomije koja počiva na prirodnim resursima, ona će ponovo postati kolos na staklenim nogama. Zapravo, ona neće biti ni izbliza moćna kao stari Sovjetski Savez. Samo ako Rusija uspe da produktivno reinvestira dobitke od svoje naftne ekonomije, ona će ostvariti održivu modernizaciju.
Ali, to će, takođe, zahtevati uspešnu političku modernizaciju, što znači ni manje ni više nego ograničavanje vlasti centra. Najvažniji aspekt toga biće da obezbedi stvarnu pravosudnu samostalnost. Štaviše, Rusiji je potreban sisteme podele vlasti kompatibilan sa njenom kulturom i tradicijom zato što je to, zajedno s vladavinom prava, neizbežan preduslov za funkcionalnu demokratiju. Konačno, Rusiji će biti neophodno da izgradi funkcionalni partijski sistem, sposoban da održi rusku demokratiju. Imajući u vidu veličinu zemlje, dvopartijski sistem najviše bi odgovarao.
Za sve te transformacije potrebno je vreme i neće ići tako lako niti će biti oslobođene konflikta. Prema tome, Zapad će u bliskoj budućnosti morati da se bavi Rusijom koja žudi za svojom izgubljenom imperijalnom moći i uokviruje svoju spoljnu politiku na tom kraju.
U međunarodnoj politici, snaga na jednoj strani često odražava slabost na drugoj. Slabost SAD i Evrope danas je otvoren poziv Rusiji da se vrati svojoj staroj, imperijalnoj politici. Takav razvoj nije nimalo bezbedan, pogotovo za Evropu.
Evropa stoga ima strateški interes za uspešnu rusku modernizaciju i globalne odnose. Upravo zbog toga razloga obezbeđivnaje nezavisnosti Ukrajine je toliko važno kao i evropska orijentacija Turske.
Prema tome, dok su modernizacija i demokratizacija Rusije u interesu Evrope, povratak Moskve imperijalnoj spoljnoj politici i jedva maskiranom autoritarizmu kod kuće svakako nisu. U narednih nekoliko godina, Rusjia će ponuditi Evropi veliku priliku za prisniju saradnju, ali će, takođe, predstavljati i rizik od povećanog upada u evropske poslove.
Pravi odgovori na ove prilike i rizike zahtevaju ujedinjenu, jaku Evropu. U stvari, jaka i ujedinjena Evropa će, takođe, značajno doprineti održivoj modernizaciji Rusije. Slaba i podeljena Evropa dovodiće Rusiju u iskušenje da sledi opasne puteve u svojoj budućnosti.
Autor je lider Zelene partije gotovo dvadeset godina i bio je nemački ministar inostranih poslova i vicekancelar od 1998. do 2005.
Komentari