Preuzeto sa zeitgeist balkan
O tome koliki sam strah i trepet za bolesti, zna se već više od 5000 godina. Za mene su znali i Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani. Ostao sam poznat i kao lek za vampire i utvare, ali priznajem, više mi se dopada kad me zovu „moćan prirodni antibiotik širokog spektra“. A davno sam dobio još i nadimak “ruski penicilin” jer pomažem u lečenju i preveniciji svega i svačega, od srčanih bolesti, snižavanja krvnog pritiska, gripa, difterija, tifusa, kolere, hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja. Sprečavam i zagnojavanje rana, a neki me čak koriste i protiv peruti i opadanja kose. Mrze me jedino zbog zadaha, ali šta ja tu mogu, kažem im samo da prožvaču par grančica peršuna ili njegovog korena i odmah prodje.
Istorija upotrebe belog luka
Beli luk (engl. garlic) je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku. U staroj induskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek, a upotrebljavali su ga i kao ljubavni napitak. U toj dalekoj zemlji, zbog koje su vođeni toliki krvavi imperijalistički ratovi, sve u želji da se evropske sile dočepaju bibera, cimeta, karanfilića, morskog oraščeta i drugih skupocenih začina, koji su bili neposredan povod otkriću Amerike, u Indiji, gde je flora tako bujna i raznovrsno i raskošno bogata i gde je zbog toga i njihova materija medika mnogo bogatija od naših evropskih, beli luk je bio cenjen kao lek protiv raznovrsnih bolesti.
Pre svega, upotrebljavan je kao opšti tonik, sredstvo za jačanje u slučajevima velikog broja bolesti: nemanja apetita, lošeg varenja, mršavosti i opšte slabosti, kašlja, kožnih bolesti, reumatizma, hemoroida (šuljeva) i dr. U Vedama, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima i beli luk. Induski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari, pa je razumljivo da je lečenje i davanje lekova obavljano uz primenu tajni, molitava, mađija, složenog rituala i raskošne ceremonije.
Egipćani su znali za mnoge lekovite, aromatične, začinske i otrovne droge. U početku, dok su bili mali i siromašni, zadovoljavahu se lekovitim sirovinama iz svoje flore, uglavnom oko Nila. Najviše su upotrebljavali luk. Kasnije, ukoliko su dalje širili svoju vlast i trovački uticaj, sve su više tražili skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, jake začine i mirise sa Istoka, a beli luk je ostao za sirotinju, za radni svet.
U Eberovim Papirusima (oko 1500. god. pre naše ere) spominju se razne lekovite biljke, pored ostalih i mnogo cenjeni beli luk. Stari Egipat bio je od ogromnog uticaja na celokupnu kulturu Jelina i drugih starih naroda, Feničana, Vavilonaca, Jevreja, Persijanaca i drugih. Svi ovi pustinjski ili polupustinjski narodi, manje-više stočarski i nomadski, upotrebljavali su gotovo redovno beli luk.
Taj njihov uticaj osećao se i kasnije kroz ceo srednji i novi vek na sve narode oko Sredozemnog mora do današnjeg dana, jer vidimo i danas da narodi oko Mediterana, a naročito oni oko njegovog istočnog dela, najviše upotrebljavaju beli luk kao svakidašnju hranu, začin, lek, preventivno sredstvo, čini i mađije. Stari Egipćani su mnogo cenili beli luk. Zahvaljujući preventivnoj moći belog luka, uspelo je građenje piramida, jer su sprečene zarazne bolesti. Y Bibliji se spominje jedno jelo od belog luka i sirćeta koje se davalo kosačima.
Stari Grci [uredi]
Stari Grci su takođe mnogo cenili luk. Iako su zabranjivali pristup u hramove onima koji su jeli beli luk (nazivali su ga »smrdljiva ruža«), ipak je malo lekovitih droga koje su toliko poštovali kao beli luk. Orfej spominje beli luk, kukurek i druge biljke kao lek. Hipokrat u svojim delima navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, za uređivanje stolice i pojačavanje mokrenja. Dioskorid navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, sredstvo za uređivanje menstruacije i protiv ujeda zmija (beli luk se pije u vinu) i protiv ujeda besnog psa (polaže se na ranu). Pomešan s uljem i solju, dobar je protiv ospica, a s medom, protiv lišaja i nekih drugih bolesti.
Beli luk kao narodni lek
U narodu, beli luk je lek za sve, prema kome se ima vrlo veliko i nepokolebljivo poverenje. U tom gotovo fanatičnom iskonskom verovanju ide se često tako daleko da se beli luk i danas u nekim domaćinstvima na selu upotrebljava ne samo kao preventivno već i kao mađijsko zaštitno sredstvo protiv »zlih duhova« i drugih »nevidljivih opasnih sila«, dakle, kao sredstvo za bajanje, vračanje, čini i mađije. Iskonsko verovanje u lekovitu, zaštitnu i mađijsku moć belog luka zaoralo je duboku brazdu u materijalnom i duhovnom životu našeg naroda. Nema u nas seoske kuće koja ne sadi luk. Beli luk se gotovo redovno jede i stavlja kao začin u razna jela. U proleće i za vreme nekadašnjih dugotrajnih postova beli luk se obavezno morao jesti uz svaki obrok.
Za vreme raznih epidemija tifusa, kolere, kuga, dizenterije, gripa i uopšte kad god se javljao velik pomor naroda od zaraznih bolesti, uvek je kao preventivno i kurativno sredstvo preporučivan i svakodnevno upotrebljavan, pre svega, beli luk. Kad je majka spremala sina u vojnike, kćer među mladež, a jedro dete na ulicu, uvek se negde u odelu ili oko tela krilo malo belog luka (amajlija). I danas mnogi na put ne kreću bez belog luka.
Malo je naših domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje kao prema belom luku. Kad se ima u vidu da se u novije vreme beli luk i naučno ispituje u hemijskim i mikrobiološkim laboratorijama, u farmaceutskoj industriji i na klinikama, da su dobijeni dobri rezultati u lečenju mnogih bolesti, od kojih su se i narodi na raznim kontinentima hiljadama godina štitili i lečili na primitivan način belim lukom, onda se još više nameće potreba za proučavanje upotrebe ove biljke u narodnom životu, narodnoj ishrani, a pre svega u narodnoj medicini.
Beli luk se u narodnoj medicini koristi za :
* Lečenje organa za disanje
* Lečenje obolelog srca i krvnih sudova (arterioskleroze)
* Lečenje živčanih bolesti, glavobolje, nesvestice, itd.
* Lečenje organa za varenje
* Upotreba belog luka protiv crevnih parazita
* Lečenje kožnih bolesti, kospopada i ustobolje
* Lečenje bolesne džigerice
Upotreba u naučnoj medicini
Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Osim galenskih, izrađuju se i preparati u farmaceutskoj industriji . Upotreba u naučnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, za jačanje, kao stimulans živčanog sistema (u SAD), protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti (tifus, grip, difterija, kolera), protiv hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja kao ekspektorans, u obliku kašice za lečenje čireva i uboja, a za vreme II svetskog rata i za sprečavanje zagnojavanja rana, protiv peruti i opadanja kose i dr.
Dnevna upotreba
Žvaćući jedan češanj dnevno, za 9% smanjujemo visinu holesterola. Ako uzmemo u obzir, da svaki procenat povećanja holesterola dvostruko povećava rizik od srčanog udara, znači da unošenjem jednog češnja belog luka dnevno, taj rizik smanjujemo za čak 18%. Beli luk poma\e i kod: reume, visokog krvnog pritiska, bolova u ušima, uklanja crevne parazite kod dece, a koristan je i kod ujeda otrovnih zmija i ili ujeda psa itd.
Beli luk je šampionski nosilac antioksidanata, sadrži barem 15 antioksidanata, između njih i selen. Selen je jedan od mikroelemenata neophodnih za život ljudi, koji se mora unositi ishranom. On je neophodan za pravilan rad enzimskih sistema. On štiti crvena krvna zrnca i ćelijske membrane. Takođe je bitan za funkcionisanje odbranbemog sistema i štitne žlezde. Takodje, beli luk je zbog svog antibakterijskog i antivirusnog delovanja poznati zaštitnik od prehlade i gripa.
Kako otkloniti zadah
Postoji i rešenje tajne njegovog mirisa koji prouzrokuje zadah. Naime, poznato je da nakon konzumiranja beli luk pusta aromatične hemikalije, uključujući alicin, koji je jedan moćan, ako ne i najmoćniji biljni antispektik širokog područja delovanja. Te se aromatične supstance izlučuju kroz pluća, otuda zadah na beli luk. Ovo takodje znači, aktivne sastojke belog luka dobivamo tamo gdje su nam potrebni.
Zadah se može smanjiti na najmanju moguću meru ako da prožvaćemo nekoliko grančica peršuna ili njegovog korena. Pomaže i žvakanje metvice, rutvice, mažurana, majčine dušice, a možda i bosiljka.
Hemijski sastav
Beli luk ima vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo sa zrelim glavicama belog luka nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle, postoji sličnost belog luka s renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, raznim drugim vrstama luka i mnogim drugim biljkama koje nemaju mirisa dok su cele, a kad se ozlede, otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne heterozide. I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kad se žvaću i jedu, imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži, izazivaju najpre osećaj topline na mestu primene, zatim bol, a ako se beli luk, ren, slačica ili neka druga slična sumpornoglikozidna droga zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća rana ili, u najboljem slučaju, jako crvenilo ili mehur (plik).
Beli luk dugo zadrži svoju ljutinu, dokle se ne osuši ili ne proklija u tolikoj meri da nova biljčica iz njega izvuče svu hranu i vodu, sokove. Naprotiv, samleven ili stucan beli luk, kao i ostale droge sličnog hemijskog sastava, brzo gube ljuti miris i ukus. Izuzetak je bela slačica, zbog čega se ona i upotrebljava za izradu »slačice«, senfa ili mustarda, jer proizvod hidrolize sumpornog heterozida bele slačice, tzv. sinalbozid, nije isparljiva supstancija i zbog toga se ne oseća ljuti miris, nego samo ljut ukus kad se seme bele slačice samelje i vodom pokvasi ili kad se žvaće.
Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može dobiti etarsko ulje karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk. Od 1844. god. počinje proučavanje hemijskog sastava tog ljutog ulja. Godine 1892. i kasnije ustanovljeno je konačno da se etarsko ulje, dobijeno vodenom destilacijom posle vrenja smrvljenih glavica, sastoji od raznih alifatskih nezasićenih sumpornih jedinjenja. Tek 1944. god. iz belog luka je pomoću vode i alkohola, a zatim destilacijom pomoću vodene pare pod smanjenim pritiskom, izdvojena jedna uljasta, bezbojna, nepostojana supstancija koju su nazvali alicin. Ogledima je utvrđeno da vodeni rastvor alicina ima veliku baktericidnu moć prema izvesnim mikroorganizmima. Na primer, čak i u razblaženju 1: 85.000 do 1 : 125.000 alicin pokazuje antibakterijsko dejstvo prema nekim grampozitivnim i gramnegativnim mikroorganizmima: stafilokoke, streptokoke, bacili tifusa, disenterije i kolere.
Već 1947. god. utvrđena je hemijska građa, formula alicina. Dokazano je takođe da alicin nije prvobitna supstancija belog luka, već da je jedan od međuproizvoda fermentativnog raspadanja nekog većeg jedinjenja, da je oksidacioni proizvod dialildisulfida, koji je glavni sastojak ulja belog luka, neprijatnog mirisa i niske tačke ključanja. Uostalom, i ranije su analitičari primetili ovo: kad se svež, neozleđen, ceo luk prethodno stabilizuje alkoholnim parama (uništi se time enzim alizinaza), iz luka se ne može dobiti alicin.
Kad se od ovako stabilizovanog luka načini vodena supstancija, ona nema antibakterijsko dejstvo; ako se toj suspenziji doda malo suspenzije nestabilizovanog samlevenog luka, dakle, enzima, odmah se javlja jako baktericidno dejstvo. Iste, 1947. god. izolovano je iz glavica belog luka novo jedinjenje i nazvano alnin, u obliku igličastih kristala bez mirisa. Alnin nema antibakterijske osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment aliinaza iz svežeg luka, antibakterijsko dejstvo je vrlo veliko protiv streptokokusa, piogenesa, kolibacila, bacila tifusa i dizenterije.
Imena koja se koriste za beli luk
* luk
* lukac
* luk-česan
* luk-češnjak
* saransak
* česan-luk
* česni luk
* česnoviti luk
* češnjak
* česnjak.
* garlic (engl.)
Komentari