Obrad Kesić
Moram da priznam da što više mislim da poznajem i razumem politički život u Srbiji, to se više iznenadim kad shvatim da znam, u stvari, mnogo manje. Ljudi me stalno pitaju i ovde u Americi i u Srbiji „šta će da se desi”, a ja u poslednje vreme odgovaram da „stvarno ne znam.”Evo samo nekoliko stvari koje me zbunjuju i pitanja na koje bih voleo da imam odgovore:
– Zašto su bili potrebni ovi poslednji izbori?Čak i ako vlada bude formirana bez ijedne političke stranke iz prethodne vlade, to realno neće promeniti ništa. Srbija će i dalje biti oštro podeljena i vlada neće imati jasan mandat ni suštinski konsenzus za bilo koju važnu političku odluku. Što je još važnije, bez obzira na to ko bude formirao vladu, jedan veliki segment stanovništva osećaće se kao da im je glas oduzet.
– Ako bi koalicija sa radikalima predstavljala povratak u prošlost, šta je onda koalicija sa socijalistima? Znam da je Milošević mrtav, ali mnogi i u Beogradu i u Vašingtonu žele da ga održe u životu, bilo da izazovu strah (da bi dobili izbore), bilo kao izgovor za svoje postupke (kao što je priznanje nezavisnog Kosova). Zatim,i Šešelj je u Hagu i, što je još važnije, otišao je dobrovoljno. Zar se to nigde ne računa?
– Ako je moguć kompromis oko SSP da bise formirala vlada sa socijalistima, zašto nije bio moguć sa DS-om da se sačuva prethodna vlada?
– Ako je 38 odsto glasova izraz „volje građana”, šta je onih preostalih 62 odsto?
– Da li je zaista moguće da SPS ozbiljno razmišlja o formiranju vlade sa mini DOS-om, uprkos činjenici da su te stranke izručile Miloševića Hagu, gde je „mučki ubijen”?
– Da li bilo ko u EU sada zaista veruje da je odluka velikog broja njihovih vlada da priznaju nezavisno Kosovo doprinela većoj stabilnosti u Srbiji? Na Balkanu? U Evropi?
Teško je oteti se zaključku da se politika u Srbiji i dalje vrti oko moći, a ne oko bilo kakvih ozbiljnih principa i vrednosti. Činjenica da nije mnogo drugačije ni u Americi i drugim delovima sveta slaba je uteha. Za Srbiju je opasna ta cinična manipulacija strahovima, nadama i predrasudama birača. Imajući na umu izjave koje je većina političara davala poslednjih dana, logično je zaključiti da su simplicistički povezali svojestrankei interese Srbije. U osnovi toga je: „Ono što je dobro za mene, dobro je i za moju stranku i za Srbiju” ili, drugim rečima, „Ako odbacujete mene, odbacujete Srbiju”. Problem sa ovom vrstom stava je u tome što on ne samo da stavlja partijske lidere i njihove stranke na isti nivo važnosti sa državom, već zapravo nagoveštava da je država manje važna od njih. U suštini, oni su država i državu vredi sačuvati samo ako oni budu sačuvani.
Iza svega se krije nešto prećutano, ali vrlo opasno, a to je da ako ovi političari ne dobiju ono što žele i što veruju da im pripada, onda Srbija zaslužuje ono što će joj se desiti. To je ta skrivena želja za osvetom kroz velike probleme, ekonomske teškoće i neuspehe na svim nivoima. Ako se ta želja ne zauzda, ona bi u najboljem slučaju mogla da produži muke Srbiji koja teži da ostvari ekonomsku i političku stabilnost, a u najgorem slučaju da navede pojedine političare da se povedu za principom da cilj opravdava sredstva i da imaju moralnu obavezu da „spasu” Srbiju čak i ako budu morali da se služe nedemokratskim sredstvima.
Time bi se poništio glavni uspeh krhke demokratije u Srbiji, a to je da su do sada svi politički konflikti poslemiloševićevske ere rešavani unutar državnih institucija i u duhu ustava i po slovu zakona. Srbija može bez ijednog današnjeg političara, ali ne može bez zakona i zato su odgovori na postavljena pitanja zaista važni.
Komentari