Vilijem Montgomeri
Gde god da se danas nalazi njegov duh, Sadam Husein mora da je vrlo zadovoljan. Iako možda ne sasvim u maniru koji je predvideo, njegovi zemljaci borili su se protiv Sjedinjenih Država i njihovih saveznika do zastoja u kome ovi drugi traže izlaznu strategiju. Iako njegova brutalnost i ubilačka praksa nikad neće biti zaboravljeni, sada ih prati nevoljno priznanje koliko je teško vladati Irakom, koristeći bilo koju taktiku, silu ili strategiju. Taj problem bio je nagovešten još u izveštaju Lige naroda 1925, kada je Irak bio stvoren od ostataka Otomanske imperije. U njemu je rečeno da „mogu nastati ozbiljne teškoće iz razlika koje u nekim slučajevima postoje u odnosu na političke ideje između šiita na jugu i sunita na severu, rasnih razlika između Arapa i Kurda i potrebe da se nemirna plemena drže pod kontrolom… Ove teškoće mogu biti fatalne za samo postojanje države ako ona bude ostavljena bez podrške i smernica“.
Sećam se da sam naišao na dve nedelje staro izdanje američkog vojnog lista „Stars and strajps“, dok sam služio na jednom izolovanom graničnom položaju u Vijetnamu 1969. List je sadržao dugačak članak s opisom svedočenja glavnih generala pred Kongresom koji su tvrdili da „postoji svetlo na kraju tunela“ u vijetnamskom ratu. Nabrojane su velike količine specifičnih primera postignutog napretka: broj mrtvih neprijatelja; zarobljene zalihe; šteta koju je serijom bombardovanja nanelo naše vazduhoplovstvo; i sve više oblasti koje su se smatrale „bezbednim“.
Žao mi je što nisam sačuvao taj list i uramio ga, pošto je on značajno uticao na moj sopstveni razvoj. Prvi put, u relativno mladim godinama, shvatio sam koliko naši lideri mogu biti netačno i loše informisani. Kao običnom naredniku koji je živeo s deset drugih Amerikanaca usred džungle, bez pristupa specijalnim obaveštajnim informacijama, bilo mi je više nego jasno da su naši neprijatelji bili daleko više posvećeni i profesionalni nego naši vijetnamski saveznici i da je najviše čemu smo se mogli nadati da postignemo u tom ratu bio relativni status kvo koji bi uključivao neprihvatljivo visok nivo žrtava i utrošak resursa.
Sećam se sličnog osećanja tokom putovanja po bivšoj Jugoslaviji automobilom 1990. i 1991. i povratka u Vašington gde sam čitao zvanične izveštaje Američke ambasade i interne memorandume o tome kako je još moguće očuvati Jugoslaviju. Bilo mi je toliko jasno – s osnovnog nivoa – da je jednostavno bilo prekasno spasti Jugoslaviju, bez obzira da li je to dobro ili loše. Mada je trebalo da koncentrišemo sve naše napore da obezbedimo da se raspad dogodi nenasilno, umesto toga trošili smo naše vreme pokušavajući da zemlju očuvamo zajedno.
Ova iskustva su mi navirala tokom ove nedelje dok sam posmatrao svedočenje o Iraku u Kongresu dvojice naših najpametnijih profesionalaca, generala Dejvida Patreusa i ambasadora Rajana Krokera. Realnost – koju svako ko čita ovu kolumnu instinktivno poznaje – jeste da je Irak sada toliko podeljen u paklenoj smeši suprotstavljenih etničkih grupa i posebnih grupa unutar njih (od kojih su sve podložne uticajima moćnih spoljnih snaga kao što su Iran, Turska, Sirija i Saudijska Arabija) da apsolutno nema načina, izuzev neke apsolutno brutalne diktature, da se to ponovo sastavi. Doslovno svi politički ciljevi koji su pre više meseci postavljeni kao konkretni indikatori uspeha nisu bili ispunjeni i neće biti ispunjeni u doglednoj budućnosti. Naš sadašnji položaj je nalik tome da tigra čvrsto držimo za rep. Situacija je i sada dovoljno loša, ali ispustiti je moglo bi odmah da je učini mnogo gorom. Zato se predsednik Buš drži za tigrov rep onoliko žestoko koliko može.
Imam veoma pomešana osećanja; stoga, prvo o svedočenju dvojice pomenutih profesionalaca. Mada verujem u njihov integritet, takođe verujem da ih sama njihova snaga (uključujući vatrenu želju da uspeju, prethodni uspeh na teškim zadacima, lojalnost njihovom predsedniku i snažni patriotizam) sprečava da priznaju, možda čak i sebi samima, da Sjedinjene Države ne mogu uspeti u svom najnovijem cilju da postignu neku vrstu funkcionalne vlade u Iraku koja bi se sastojala od svih etničkih grupa. Stoga su, sa svim dužnim poštovanjem, ova dva službenika od karijere učinila veoma veliku lošu uslugu Sjedinjenim Državama… i Iraku. Oni Bušovoj administraciji pružaju potrebno opravdanje da nastavi svoju sadašnju politiku i izbegne da se suoči s realnošću.
Zajednička nit koja prolazi kroz sva tri moja primera jeste da je propust da se prizna stvarna situacija i preduzmu bolni koraci za suočavanje s njom doveo do nepotrebnog, produženog nasilja, nestabilnosti i tragedije. Na kraju nije ostvareno ništa, ali je mnogo izgubljeno za vreme borbe da se ostvari neostvarljivi cilj. Patreus i Kroker imali su jedinstvenu priliku da promene tu dinamiku i preusmere debatu o Iraku na ono što treba da bude njen predmet: shvatanje da smo izgubili mogućnost da ostvarimo bilo koje od pozitivnih rešenja koje smo želeli za Irak. Mi treba da postavimo krajnji rok za povlačenje naših trupa, ali da istovremeno radimo da Irak ostavimo u najmanje lošoj situaciji koju možemo. To je upravo priroda debate koju bi trebalo sada da vodimo. Sve opcije treba da budu na stolu, uključujući podelu i autonomiju za svaku od tri etničke grupe.
Umesto toga, njihovo svedočenje, koje je mesecima ranije bilo reklamirano kao ključna prelomna tačka u ratu, bilo je transformisano u opravdanje za nastavak uobičajene prakse. To garantuje da će Sjedinjene Američke Države imati više od 100.000 vojnika u Iraku na dan izbora 2008. i da će teške odluke o tome šta uraditi u vezi s Irakom biti predate sledećem predsedniku. Predsednik Buš će prihvatiti izveštaj ove dvojice službenika, pokazati želju da povuče izvestan broj trupa (otprilike na nivo pre povećanja na 130.000 vojnika) tokom narednih nekoliko meseci i najaviti novu rundu konsultacija/evaluacija u prvim mesecima sledeće godine. On će pokušati da to proda kao „put napred“, mada se u stvari radi o „trčanju u mestu“.
Stvarna ironija u ovoj situaciji jeste da ja mogu apsolutno garantovati da će za oko dve ili tri godine od danas predsednik Buš i potpredsednik Čejni održavati čitav niz televizijskih tok šou emisija da kritikuju akcije (kakve god da su) njihovih naslednika, tvrdeći da bi oni situacijom upravljali drugačije i bolje. Moje jedino pitanje jeste da li predsednik cinično zna šta radi i namerno odugovlači proces da bi izbegao odgovornost za neizbežno teške odluke koje će uslediti, ili je zaista toliko daleko van realnosti da stvarno veruje da njegov plan može uspeti. Moguće je i jedno i drugo. Ali u međuvremenu možemo očekivati nastavak samoubilačkih bombaških akcija, podršku islamskom džihadizmu i sve šire etničke i verske podele u Iraku u doglednoj budućnosti. To, međutim, nije najgori aspekt. Najgore je to što će produžavanje agonije za Sjedinjene Države i Irak učiniti nemogućim – ili bar daleko težim – da se sledeći predsednik bavi mnogim drugim važnim pitanjima koja su bila zanemarena tokom poslednjih osam godina.
Komentari