Kockičicin iBlob

Izložba kustosice Jasminke Poklečki Stošić primjer je uzorne obzirnosti prema temi, ali i iznimnoga intelektualnog poštenja, koji potvrđuju zrelost hrvatske kulture.

U Klo­vi­će­vim dvo­ri­ma, u Za­gre­bu, če­tvr­tog je ruj­na, ne­ka­ko ispo­ti­ha, bez me­dij­sko­ga ta­lam­ba­sa­nja, te­le­vi­zij­sko­ga pri­je­no­sa i se­le­bri­ti­ja otvo­re­na izlo­žba pod na­slo­vom “Steć­ci”. Na tra­vnja­ku, u dvo­rištu ga­le­ri­je, izlo­že­no je se­dam ži­vih ste­ća­ka, ugla­vnom iz Sinj­ske kra­ji­ne, a u izlo­žbe­nim dvo­ra­na­ma sto­je gi­psa­ni odlje­vi ne­kih od naj­sla­vni­jih, u li­te­ra­tu­ri naj­češće opi­sa­nih ste­ća­ka.

Po­ka­zan je i na­kit iz sre­dnje­vje­ko­vnih gro­bo­va, uklju­ču­ju­ći i pr­ste­nje iz Ar­na­u­to­vi­ća kod Vi­so­kog, gdje se na­la­zi­la kru­ni­dbe­na i gro­bna cr­kva bo­san­skih vla­da­ra, ko­je se pri­pi­su­je kra­lju Tvr­tku. Tu su i fo­to­gra­fi­je iz go­le­mo­ga se­ri­ja­la Toše Da­pca po­sve­će­nog steć­ci­ma, te snim­ke Da­mi­ra Fa­bi­ja­ni­ća, Adna­na Šah­ba­za i dru­gih fo­to­gra­fa, ko­ji su za­je­dno s ku­sto­si­com Ja­smin­kom Po­kle­čki Stošić pu­to­va­li po Bo­sni i Hr­vat­skoj, sni­ma­li na­la­zišta i po­je­di­ne sla­vne ka­me­no­ve, na­sto­je­ći do­ča­ra­ti kra­jo­li­ke s ko­ji­ma su oni sra­sli.

Izlo­žba je li­je­pa i po­tre­sna, a u ra­no po­sli­je­po­dne, dva­de­se­tak da­na na­kon otva­ra­nja, ni­je se mo­glo sre­sti ni­je­dno­ga po­sje­ti­te­lja. Bio je ra­dni dan, ko­lo­na đa­ka s uči­te­lji­ca­ma je upra­vo izašla iz cr­kve na Ka­ta­rin­skom tr­gu, pa su gra­ja­li ispred Klo­vi­će­vih dvo­ra, ali ni­su re­me­ti­li bo­san­sko mra­mo­rje, ni­ti ih je vo­di­lo da nešto o nji­ma sa­zna­ju.

Dok sam gle­dao te­le­vi­zij­ski iz­vještaj s otvo­re­nja, baš mi i ni­je bi­lo pra­vo što su te ste­ćke po­mi­ca­li s nji­ho­vih mje­sta da bi ukrašava­li je­dnu izlo­žbu. Osim što ni­su po­mi­ca­ni se­dam­sto­ti­njak go­di­na, mi­slio sam, pa bi se mo­gli ošte­ti­ti ili po­lo­mi­ti, ni­je u re­du di­ra­ti u ne­či­je nad­gro­bni­ke. Isti­na, ugla­vnom ne zna­mo tko pod nji­ma le­ži, ne­po­zna­ti su nam kul­tu­ra i obi­ča­ji to­ga svi­je­ta, pa o po­koj­ni­ci­ma i ne ra­zmišlja­mo kao o oni­ma ko­ji su ne­ka­da bi­li ži­vi i s na­ma bi mo­gli ima­ti ne­ke ve­ze. Ži­vlji su nam i pri­su­tni­ji ti ka­me­no­vi nad nji­ho­vim gla­va­ma, pa ih če­sto i do­ži­vlja­va­mo kao stvar­na bi­ća. Pi­tao sam, vr­lo obzir­no, ku­sto­si­cu izlo­žbe je li pra­zno­vjer­na, plaši li se ono­ga što bi joj se mo­glo do­go­di­ti jer je di­ra­la u ste­ćke. Ka­ko da ne, ite­ka­ko je pra­zno­vjer­na, ali zašti­će­na je od sva­kog pro­klet­stva, jer je u Klo­vi­će­ve dvo­re do­pre­mi­la mra­mo­ro­ve ko­ji su, stje­ca­jem ra­zli­či­tih okol­no­sti, već bi­li po­ma­knu­ti s gro­bo­va.

Na je­dno­me ste­ćku, ko­je­ga ne­ma na ovoj izlo­žbi, piše: “A da su kle­te te ru­ke ko­je bi ovo pri­tu­ri­le”. Dru­gi ka­že: “Tko li će sij bi­lig po­gu­bi­ti – po­gu­bi ga Bog!” Tre­ći: “Tko li će uze­ti, da je pro­klet”. Če­tvr­ti: “Klet i pro­klet tko će kre­ti u me!” Ova­kve su ri­je­či, u ra­zli­či­tim va­ri­ja­ci­ja­ma, je­dna od tip­skih ka­ra­kte­ri­sti­ka ste­ća­ka, po­go­to­vu onih na ko­ji­ma je kle­sar, ko­ji se zvao ko­vač, ure­zi­vao kra­tku po­vi­jest po­koj­ni­ko­va ži­vo­ta, pa su se te kle­tve ne­ka­ko pri­ro­dno na­do­ve­zi­va­le na nju. A ka­da je prošlo vri­je­me po­če­lo se či­ni­ti da to ne ku­ne po­koj­nik ne­go ku­ne ste­ćak.

Naj­sta­ri­ji steć­ci po­sta­vlje­ni su, vje­ro­ja­tno, po­če­tkom tri­na­e­stog sto­lje­ća, a naj­mla­đi se­žu u pr­va de­se­tlje­ća šesna­e­stog. Ta­da su ne­sta­ja­li pod na­le­tom no­ve, me­ta­fo­ri­čki i fi­zi­čki ja­če oto­man­ske kul­tu­re, ali se nešto od nji­ho­ve este­ti­ke i or­na­men­ti­ke pre­ni­je­lo na kon­fe­si­o­nal­no odre­đe­ne nad­gro­bni­ke sve tri su­vre­me­ne bo­san­ske vje­re.

Na za­gre­ba­čkoj je izlo­žbi po­ka­zan gi­psa­ni odljev nišana Ma­hmu­ta Bran­ko­vi­ća, iz Bran­ko­vi­ća kod Ro­ga­ti­ce, s kra­ja pe­tna­e­stog sto­lje­ća, na ko­je­mu je, osim po­nešto or­na­men­ti­ke ka­ra­kte­ri­sti­čne za ste­ćke, ukle­san i na­tpis na bo­san­skoj ći­ri­li­ci: “A si bi­lig Ma­hmu­ta Bran­ko­vi­ća, na svo­joj bašti­ni, na Pe­tro­vu po­lju. I po­gi­be na bo­ju de­spo­to­vu. Da je bla­go­slo­ve­na ru­ka ko­ja si­je­če i pi­sa.” Ovaj je mu­sli­man gla­vu, vje­ro­ja­tno, izgu­bio u bo­ju s Vu­kom Gr­gu­re­vi­ćem, ko­je­ga na­ro­dna pje­sma pam­ti kao “Zma­ja Ognje­nog Vu­ka” i po­ko­pan je, ka­ko je i red, pod tur­skim nišanom, ali i pod istim zna­me­njem, u isto­me je­zi­ku, i uz ukle­san ju­na­čki mač, kao i nje­gov lju­ti ne­pri­ja­telj, ko­ji je umro u dru­goj vje­ri i za či­ji nad­gro­bnik ne zna­mo. Osim što bi se mo­glo la­men­ti­ra­ti nad ti­pi­čnim bo­san­skim su­dbi­na­ma ko­je se po­na­vlja­ju kroz po­vi­jest, la­ko bi se da­lo, na osno­vu mo­gu­će pri­če o Ma­hmu­tu i Vu­ku, za­klju­či­ti ka­ko je i ta­da po­sto­ja­la nji­ma dvo­ji­ci za­je­dni­čka kul­tur­na ma­tri­ca, ukle­sa­na u nji­ho­ve nad­gro­bni­ke.

Ka­ko je u svo­joj ka­pi­tal­noj knji­zi “La­bi­rint i pam­će­nje” na­pi­sao Ivan Lo­vre­no­vić, naj­bo­lji i naj­po­u­zda­ni­ji ži­vi zna­lac i one i ove Bo­sne, “u se­pul­kral­noj pra­ksi ko­ju pred­sta­vlja­ju steć­ci re­li­gi­o­zne cr­te ni­ti su do­mni­nan­tno na­glašene ni­ti su ta­ko kon­fe­si­o­nal­no obi­lje­že­ne da bi uka­zi­va­le na isklju­či­vu pri­pa­dnost ne­kom od va­ri­je­te­ta kršćan­stva”. Da­kle, ste­ća­ka ima nad gro­bo­vi­ma pra­vo­sla­vnih i ka­to­li­ka, kao i pri­pa­dni­ka Cr­kve bo­san­ske. Ni­je ih mo­gu­će ra­zli­ko­va­ti po obli­ku, or­na­men­ti­ci ili for­mi tek­sta, ali se zna ko­je­ga je vje­ro­za­ko­na bi­la ne­ka obi­telj ili ne­ki rod.

To zna­či da su nad­gro­bni­ci bi­li nad­kon­fe­si­o­nal­nog ka­ra­kte­ra, ili ka­ko bi se to ro­man­ti­čno da­nas ka­za­lo – u smr­ti su svi bi­li je­dna­ki. Za­ni­mlji­vo je, me­đu­tim, da su na mje­sti­ma sre­dnje­v­je­ko­vnih bo­san­skih ne­kro­po­la, odmah uz ste­ćke, na­sta­ja­la su­vre­me­na ka­to­li­čka, pra­vo­sla­vna ili mu­sli­man­ska gro­blja. Ima ih i da­nas, na ko­ji­ma se mr­tvi još uvi­jek ko­pa­ju. Pri­mje­ri­ce, u Bro­tni­ca­ma, u Ko­na­vo­skim br­di­ma, na gro­blju na ko­jem se na­la­zi vje­ro­ja­tno naj­ljepši ste­ćak u Hr­vat­skoj, još uvi­jek se lju­di sa­hra­nju­ju. Za naše pri­li­ke za­ni­mljiv po­vi­je­sni kon­ti­nu­i­tet.

Pre­ma po­pi­su pro­vo­đe­nom u se­dam­de­se­ti­ma, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni utvr­đe­no je po­sto­ja­nje 59.593 ste­ćka. U Hr­vat­skoj ih je 4.447, u Sr­bi­ji 2.267, a u Cr­noj Go­ri 3.049. Ove bro­je­ve, ko­je uzor­no na­vo­di i izvan­re­dno iscr­pni ka­ta­log za­gre­ba­čke izlo­žbe, va­žno je zna­ti, jer se iz njih, ne­ka­ko pri­ro­dno i lo­gi­čno, ra­zu­mi­je­va i kul­tur­na atri­bu­ci­ja našega mra­mo­rja. Ko­li­ko ih se god našlo i u su­sje­dnim ze­mlja­ma, steć­ci su bo­san­ski kul­tur­ni fe­no­men. Ima ih na pro­sto­ru na ko­jem se, u vri­je­me naj­ve­će ek­span­zi­je, pro­sti­ra­la sre­dnje­vje­ko­vna bo­san­ska dr­ža­va. Ko­li­ko god sre­dnji vi­jek bio glo­ba­li­za­cij­ski, a nje­go­va kul­tu­ra i umje­tni­čki sti­lo­vi in­ter­na­ci­o­nal­ni, ste­ća­ka ne­ma ni­gdje osim u Bo­sni, Hu­mu i oko­li­ci.

Ivan Lo­vre­no­vić je pri­je dva­de­se­tak go­di­na, pri­je svih ovih be­la­ja ko­ji će Bo­snu ra­stu­ri­ti i pre­bri­sa­ti go­re ne­go sve voj­ske u nje­zi­noj po­vi­je­sti, za­ne­se­no pi­sao: “steć­ci zna­če na­ji­zra­vni­ju ema­na­ci­ju na­ro­dno­ga stva­ra­la­čkog du­ha i naj­viši do­met estet­ske kre­a­ci­je u bo­san­skoj kul­tu­ri sre­dnje­ga vi­je­ka”. Ovo je uje­dno i najširi i na­ju­ži iden­ti­tet­ski okvir kroz ko­ji se kul­tu­ra ovih “bi­li­ga” mo­že si­tu­i­ra­ti. Dok je sva­ka šira po­stav­ka na­pro­sto ne­i­sti­ni­ta, one uže već sto­ti­njak go­di­na na­gri­za­ju ste­ćke go­re ne­go ki­se­le kiše.

Na­rod je ne­kro­po­le ste­ća­ka di­ljem Bo­sne na­zi­vao gr­čkim gro­blji­ma, ne­gdje su to i div­ska gro­blja, a na Ro­sto­vu, re­ci­mo, iznad Gor­njeg Va­ku­fa, to su “Ka­me­ni sva­to­vi”. Na­ra­vno, sva­tko o sva­to­vi­ma ima svo­ju pri­ču i oko njih ispre­da svoj mit. Kršća­ni ve­le da su sva­to­ve po­bi­li Tur­ci, da bi ote­li li­je­pu dje­voj­ku, a po­sli­je je nje­zin otac di­gao spo­me­nik. Mu­sli­ma­ni, pak, ka­žu da su sva­to­vi kre­nu­li po ne­vje­stu iz ne­ko­ga da­le­kog mje­sta, pa su se na­kon du­gog ho­da htje­li odmo­ri­ti. Bi­lo je ta­ko hla­dno da su se oka­me­ni­li, na­kon če­ga su se hla­dno­će na­sta­vi­le pa se sav svi­jet ise­lio. Pr­va je pri­ča ro­man­ti­čna, dru­ga je ma­gi­čna pa čo­vjek, ako ne že­li sli­je­po ići za vla­sti­tim kon­fe­si­o­nal­nim odre­đe­njem, ra­di­je bi­ra dru­gu, ali i tu je izbor sa­mo estet­ski. Isti­na io­na­ko ma­lo ko­ga za­ni­ma, još od vre­me­na ka­da su Ma­hmut Bran­ko­vić i Vuk Gr­gu­re­vić pod svo­je le­gli ka­me­no­ve.

Steć­ci su po­sta­li ve­li­ka te­ma, na ko­joj su po­vje­sni­ča­ri opro­ba­va­li svo­je hi­po­te­ze a po­če­sto i tre­ni­ra­li maštu, od vre­me­na ka­da su pr­vi za­pa­dni pu­tni­ci kre­nu­li po­če­tkom de­ve­tna­e­stog sto­lje­ća češće po­ho­di­ti Bo­snu. Naj­du­že i naj­ži­la­vi­je se istra­ja­va­lo na bo­gu­mil­sko­me iden­ti­te­tu ste­ća­ka. Oko nje­ga se du­go tvr­do­gla­vio po­vje­sni­čar Vla­di­mir So­lo­vjev, či­ja je li­te­rar­na mašta ti­je­kom pe­de­se­tih go­di­na prošlo­ga sto­lje­ća osva­ja­la ju­go­sla­ven­sku in­te­le­ktu­al­nu pu­bli­ku, ko­ja je žu­di­la za ne­ki dru­gim, taj­nim i sa­kri­ve­nim iden­ti­te­tom, za “do­brim” lju­di­ma ko­ji su ži­vje­li u sre­dnje­mu vi­je­ku, a on­da ih je po­me­lo zlo naših vla­sti­tih i zna­nih kon­fe­si­ja i iden­ti­te­ta.

Mit o bo­gu­mil­skoj Bo­sni bio je, mo­glo bi se re­ći, ne­ka vr­sta Tol­ki­e­na i Co­el­ha ono­ga vre­me­na, a u nje­ga je spre­mno po­vje­ro­vao i sam Mi­ro­slav Kr­le­ža. Nje­mu je, ta­ko­đer, tre­ba­la ne­ka utje­ha, ne­ko taj­no mje­sto na ko­je­mu po­či­va­ju du­bo­ka zna­nja o na­ma, pa je na kra­ju dao da nje­mu i Be­li na­či­ne nad­gro­bnik ko­ji sti­li­za­ci­jom pod­sje­ća na ste­ćak slje­me­njak. Osim što se za bo­gu­mil­sku te­o­ri­ju ni­je našlo ni­ka­kvih do­ka­za, ako do­kaz ni­je ču­de­sna So­lo­vlje­va tvr­dnja o “sko­ro po­tpu­noj ot­su­tno­sti hršćan­skih sim­bo­la na bo­san­skim i hum­skim spo­me­ni­ci­ma”, bi­lo je ne­mo­gu­će obja­sni­ti zašto ste­ća­ka ne­ma, re­ci­mo, u Bu­gar­skoj ili dru­gdje gdje su ži­vje­li bo­gu­mi­li, ka­ta­ri i pa­ta­re­ni.

Dru­ga te­o­ri­ja, oko ko­je se našlo ozbilj­ni­jih po­bor­ni­ka, za­stu­pa­la je vlaško po­ri­je­klo ste­ća­ka. Nju je, isti­na ne isklju­či­vo i s po­tpu­nom si­gur­nošću, za­stu­pa­la i Ma­ri­an Wenzel, ame­ri­čka po­v­je­sni­čar­ka umje­tno­sti i vr­sna cr­ta­či­ca, ko­ja je ži­vot po­sve­ti­la Bo­sni i pro­u­ča­va­nju ste­ća­ka, ia­ko za tu ze­mlju ni­je bi­la po­ri­je­klom ve­za­na. No, ni vlaška se te­o­ri­ja ni­je mo­gla do­ka­za­ti. Ma­ri­an Wenzel je, kao i ve­ći­na ustraj­nih pro­u­ča­va­te­lja ste­ća­ka, ra­di­je trošila vri­je­me na nji­ho­vo opi­si­va­nje, pre­cr­ta­va­nje, kla­si­fi­ci­ra­nje i usta­no­vlje­nje do­mi­nan­tne or­na­men­ti­ke, ne­go na ono što bi se, mo­žda ne­pre­ci­zno ali isti­ni­to, mo­glo na­zva­ti nji­ho­vim po­li­ti­čkim i pred-na­ci­o­nal­nim odre­đe­njem.

Ia­ko je kod lju­di po­jam ste­ćka izje­dna­čen sa slje­me­nja­kom na dvi­je vo­de, po­sto­je i slje­me­nja­ci na če­ti­ri vo­de, plo­če, san­du­ci, kri­ži­ne i obe­li­sci. Ka­da je, ustra­ja­va­ju­ći na bo­gu­mil­skoj te­o­ri­ji, tvr­dio ka­ko na steć­ci­ma ne­ma kršćan­skih sim­bo­la, So­lo­vjev je u kri­ži­na­ma že­lio vi­dje­ti Kri­sta ko­ji širi ru­ke, a ne ra­spe­tog Kri­sta, što bi se po­ne­gdje, na an­tro­po­mor­fnim steć­ci­ma, vje­ro­ja­tno i da­lo pri­hva­ti­ti, ali svi kri­žo­li­ki steć­ci na­pro­sto ne na­li­ku­ju čo­vje­ku rašire­nih ru­ku, ni­ti na nji­ma uo­pće po­či­nje i završava sva kršćan­ska or­na­men­ti­ka.

No, So­lo­vjev je žar­ko že­lio da bu­de ta­ko ka­ko on ka­že. Ne­ki u toj že­lji i u že­lja­ma nje­go­vih isto­mišlje­ni­ka s ra­zlo­gom na­la­ze po­li­ti­ku, ali mo­žda je če­žnja za bo­gu­mi­li­ma pri­ro­dna po­tre­ba za oni­ma ko­ji su bi­li bo­lji od nas pa su i išče­zli za­to što su bi­li bo­lji.

Va­žnu stvar uči­ni­la je Ja­smin­ka Po­kle­čki Stošić jer se ni­je za­i­gra­la oko ove izlo­žbe te je ni­su po­vu­kle ni na­ci­o­na­li­sti­čke, ni ro­man­ti­čne in­ter­pre­ta­ci­je ste­ća­ka. Ka­ta­log ko­ji po­tpi­su­je, sku­pa s nje­zi­nim uvo­dnim tek­stom te vr­lo in­for­ma­ti­vnim ra­do­vi­ma po­v­je­sni­ča­ra i kunst­hi­sto­ri­ča­ra iz svih da­našnjih dr­ža­va na či­jem te­ri­to­ri­ju le­že steć­ci, vri­je­dna je, ljud­ski če­sti­ta i in­te­le­ktu­al­no pošte­na knji­ga, ka­kve se u nas baš če­sto i ne sre­ću kad je te­ma ova­ko po­da­tna za ma­ni­pu­la­ci­ju. Da je ku­sto­si­ca dru­kči­je po­stu­pi­la pa da je ba­ci­la obraz pod no­ge i po­nu­di­la nam je­dan od dva ku­ren­tna mi­ta, a mo­žda i oba odje­dnom, što da ne, ta­da bi Klo­vi­će­vi dvo­ri bi­li do vr­ha ispu­nje­ni svi­je­tom.

Da je ba­rem da­la na­slu­ti­ti ka­ko su steć­ci do­kaz hr­vat­sko­ga pra­va na Bo­snu ili da je, ma­kar iz mar­ke­tinških ra­zlo­ga, za te­le­vi­zi­ju izja­vi­la ka­ko iza njih sto­ji išče­zli svi­jet bo­ljih lju­di od ko­jih bi­smo se tre­ba­li uči­ti, Po­kle­čki Stošić na­pra­vi­la bi do­bar po­sao za ma­te­ri­jal­ni i me­dij­ski po­lo­žaj in­sti­tu­ci­je u ko­joj ra­di. Na­gr­nu­li bi lju­di kao što su išli na Cha­ga­la, ali ka­da je nešto sa­mo ve­li­čan­stve­no u svo­joj lje­po­ti i vi­so­ko u svo­me zna­če­nju, ta­da je ga­le­ri­ja pu­sta. Lju­di teško pri­hva­ća­ju zamršene iden­ti­te­te i isti­ne.

Umor­ni su u Za­gre­bu i mr­zo­volj­ni i oko hr­vat­stva u Bo­sni, ra­di­je bi da ga se ko­na­čno uki­ne pa da više ne­ma her­ce­go­va­čkih ra­zboj­ni­ka, sa­ra­jev­skih ko­rum­pi­ra­nih ki­rur­ga i ko­je­ka­kvih bo­san­skih li­te­rar­nih na­ri­ka­ča, a sad im se još nu­đa­ju i steć­ci kao ne­ka­kvo bo­san­stvo u Hr­vat­skoj. Pre­više je sve to za bu­da­last svi­jet. Ovo je izlo­žba za sta­rin­ske lju­de ko­ji se još uvi­jek zna­ju di­vi­ti lje­po­ti, te po­nešto i na­u­či­ti.

Steć­ci su ima­li svo­je ve­li­ke maj­sto­re. Oni su se po­tpi­si­va­li svo­ja dje­la, pa zna­mo za ko­va­če Ugar­ka, Ve­se­o­ka Ku­ku­la­mo­vi­ća, Vu­kašina, Ni­ko­lu Dra­go­lje­vi­ća, Mi­o­go­sta, a naj­sla­vni­ji jest ko­vač Gru­bač iz Sto­ca. Teško je oda­bra­ti naj­ljepši ste­ćak, ali se naj­va­žni­jom ne­kro­po­lom obi­čno sma­tra Ra­di­mlja kod Sto­ca, gdje su da­nas 133 ste­ćka pra­vo­sla­vne obi­te­lji Mi­lo­ra­do­vi­ća-Hra­bre­na. U je­dnoj je dvo­ra­ni, u Klo­vi­će­vim dvo­ri­ma, uz po­moć gi­psa­nih odlje­va po­su­đe­nih iz Gli­pto­te­ke, a izra­đe­nih 1970, iz tko zna ka­kvih ra­zlo­ga i po­tre­ba – vje­ro­ja­tno zbog je­dne sve­ju­go­sla­ven­ske izlo­žbe ko­ju je za izvoz pri­pre­mao Mi­ro­slav Kr­le­ža, re­kon­stru­i­ra­na ma­la Ra­di­mlja, od tek ne­ko­li­ko ste­ća­ka. Onaj tko ih tu pr­vi pu­t vi­di, mo­gao bi se pr­vom pri­li­kom za­pu­ti­ti pre­ma Sto­cu uži­vo da gleda to ču­do, ko­je su ne­ka­da, u so­ci­ja­li­sti­čka vre­me­na, obi­la­zi­le ek­skur­zi­je iz ci­je­le dr­ža­ve.

Steć­ci­ma se du­go, agre­si­vno i glu­pa­vo, do­ka­zi­va­lo hr­vat­stvo Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Vlaškom su se te­o­ri­jom o steć­ci­ma ra­do zna­li po­slu­ži­ti po­je­di­ni be­o­grad­ski pro­fe­so­ri, e ne bi li do­ka­za­li sr­pstvo Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Da­nas se, ba­nal­nim mo­di­fi­ka­ci­ja­ma bo­gu­mil­ske te­ze, vla­da­ju­ća bošnja­čka na­ci­o­na­li­sti­čka gar­ni­tu­ra i pri­pa­da­ju­ća joj in­te­le­ktu­al­na eli­ta vo­le po­slu­ži­ti u na­sto­ja­nji­ma da se iz bo­san­ske kul­tur­ne i ci­vi­li­za­cij­ske pa­ra­di­gme od­stra­ne Sr­bi i Hr­va­ti. Za to vri­je­me li­ju ki­se­le kiše, ra­zje­da­ju ka­men i pri­vo­de pri­ču svo­me kra­ju. Ne­sta­ju steć­ci, kao što ne­sta­je i Bo­sne, uvi­jek zbog onih ko­ji su sklo­ni ra­zje­da­ti vla­sti­tu sup­stan­cu ne bi li je uči­ni­li što čišćom. Li­ca na­ci­je re­do­vi­to se umi­va­ju va­ri­ki­nom.

Ali vri­je­di­lo bi ne­čim li­je­pim završiti pri­ču. Do­ku­men­tar­nim fil­mom ko­ji je se­dam­de­se­tih na te­mu ste­ća­ka sni­mao Bo­gdan Ži­žić. Kra­tkim fil­mo­vi­ma, sni­ma­nim za te­le­vi­zij­ske pa­u­ze i me­đu­tke, ko­je je za TV Sa­ra­je­vo sni­mao po­koj­ni Jan Be­ran. Fil­mom sa­ra­jev­sko­ga do­ku­men­ta­ri­sta Vla­tka Fi­li­po­vi­ća. Ili “Ka­me­nim spa­va­čem” Ma­ka Di­zda­ra, ko­ji je sav na­či­njen u je­zi­ku i po­e­ti­ci epi­ta­fa sa ste­ća­ka, da bi za­tim, po­go­to­vu na­kon ra­ne pje­sni­ko­ve smr­ti 1971, po­slu­žio za ma­ni­pu­la­ci­je Di­zda­ro­vom knji­že­vnom pri­pa­dnošću i nje­go­va uvršte­nja u an­to­lo­gi­je hr­vat­ske po­e­zi­je, sa­mo za­to što se Me­hme­da­li­ja Di­zdar, na po­pi­si­ma na ko­ji­ma ni­su bi­li pri­zna­ti ni Mu­sli­ma­ni ni ka­sni­ji Bošnja­ci, izjašnja­vao kao Hr­vat.

Na­kon što su bo­jo­vni­ci HV-a ili HVO-a, u Sto­cu se ni­je mo­glo zna­ti ko­ji su ko­ji, jer je bi­lo i je­dnih i dru­gih, iz za­ba­ve “stri­je­lja­li” Di­zda­re­vu bi­stu, a nje­go­ve su bli­ske ro­đa­ke, kao i sve mu­sli­ma­ne ko­ji su se za­te­kli u Sto­cu, spro­ve­li u kon­cen­tra­cij­ske lo­go­re, bio bi red da sne­blji­vi i ću­til­ni naši an­to­lo­gi­ča­ri pre­sta­nu Ma­ka Di­zda­ra uvršta­va­ti u an­to­lo­gi­je hr­vat­sko­ga pje­sništva, jer ni on ni nje­gov “Ka­me­ni spa­vač” tu ne pri­pa­da­ju. Više će­mo mu oda­ti pošto­va­nja i više će­mo ga pri­zna­va­ti svo­jim ako ga ne bu­de­mo utje­ri­va­li u svoj tor. Nje­go­va je su­dbi­na u ve­li­koj mje­ri sli­čna su­dbi­ni ste­ća­ka.