Kockičicin iBlob

Istodobno komuniciraju koristeći nekoliko različitih tehnologija, misle interaktivnije i brže. No vrijednosni sustav im je drugačiji. Ne trpe tradicionalne etičke norme, već običaje društvenog života na internetu žele prenijeti u stvarnost

Čim se uju­tro pro­bu­di – ako se ka­sni pri­je­po­dne­vni sa­ti uo­pće mo­gu na­zva­ti ju­trom – već iz kre­ve­ta, pri­je usta­ja­nja i odra­đi­va­nja hi­gi­jen­skih nu­žno­sti, gra­bi ­svoj “pa­me­tni” te­le­fon i na nje­mu pro­vje­ra­va pri­sti­gle e-ma­i­lo­ve, SMS-ove te gru­pne i pri­va­tne po­ru­ke pri­sti­gle pu­tem Fa­ce­bo­o­ka i in­ter­net­skog fo­ru­ma ko­ji re­do­vi­to pra­ti. Oni­ma za ko­je pre­tpo­sta­vlja da se oče­ku­je nje­go­va br­za re­a­kci­ja ­odmah odgo­va­ra i tek je ta­da spre­man za­po­če­ti ­svoj dan.

Vo­ze­ći na po­sao te­le­fo­ni­ra. Mr­sko mu je to či­ni­ti u ure­du jer ga ovi su­vre­me­ni ured­ski pro­sto­ri svo­jim ne­do­sta­tkom di­skre­cij­skog pro­sto­ra one­mo­gu­ća­va­ju u pri­ro­dnom vo­đe­nju ra­zgo­vo­ra – au­to­mo­bil mu nu­di naj­više pri­va­tno­sti. Če­ka­ju­ći na se­ma­fo­ri­ma, ner­vo­zu ­zbog pri­bli­ža­va­nja po­dne­va kra­ti uti­pka­va­njem no­vih sta­tu­sa na ­onim so­ci­ja­li­za­cij­skim ser­vi­si­ma ko­ji mu do­pušta­ju da to uči­ni pu­tem mo­bi­te­la, a ka­da sti­gne do svo­jeg ra­dnog mje­sta, ­svoj dže­pni ­alat za ko­mu­ni­ci­ra­nje na­do­mješta ­onim stol­nim, ra­ču­na­lom.

Pa­li ga, po­deš­enog ta­ko da se au­to­mat­ski po­kre­nu in­ter­net­ski pre­gle­dnik, pro­gram za raz­mje­nu e-ma­i­lo­va i pro­zor za ­chat. Uspo­re­do odgo­va­ra na po­slo­vne e-ma­i­lo­ve i pri­va­tne po­ru­ke na Fa­ce­bo­o­ku, š­alje i po­nešto no­vih po­ru­ka, a s vre­me­na na vri­je­me i po­slo­vnu i pri­va­tnu ko­mu­ni­ka­ci­ju – ka­da je nešto baš ja­ko hi­tno – br­zin­ski rješava cha­tom. Me­đu po­ru­ka­ma na­la­zi i ne­ko­li­ko lin­ko­va ko­ji ga upu­ću­ju na no­vin­ske por­ta­le, fo­ru­me, blo­go­ve i ­YouTube, pa ih po­sje­ću­je i do­pi­su­je po nji­ma svo­je ko­men­ta­re.

­Opet te­le­fo­ni­ra, ­opet ti­pka, sti­že mu no­vi SMS. Zvo­ni i no­vi e-ma­il, mo­bi­tel vi­bri­ra, iska­če pro­zor za ­chat. ­Reply, ­Forward, ­Send, ­Reply, ­Forward, ­Send, ­Reply, ­Forward, ­Send, i ta­ko do na­ve­čer, ka­da će, ne oba­zi­ru­ći se na to je li prošlo ­osam ili više sa­ti na­pu­sti­ti ra­dno mje­sto i ri­tu­al na­sta­vi­ti kod ku­će ili u izla­sku. ­Pred san će, ka­sno u noć – ako se ra­no­ju­tar­nji sa­ti uo­pće mo­gu na­zva­ti no­ću – pri­ti­snu­ti po­slje­dnji ­Send to­ga da­na.

Osnovno sredstvo djelovanja

Ako već ni­je ri­ječ o ne­ko­me s opse­si­vnim po­re­me­ća­jem, re­klo bi se da se ­ovdje u naj­ma­nju ru­ku ra­di o oso­bi ne­u­re­dnog ži­vo­ta, no on je na­pro­sto – su­per­ko­mu­ni­ka­tor, spo­so­ban isto­vre­me­no ko­mu­ni­ci­ra­ti pu­tem ne­ko­li­ko ka­na­la, ko­ri­ste­ći ra­zna više ili ma­nje su­vre­me­na ko­mu­ni­ka­cij­ska sred­stva.

Pri­pa­dnik je pr­ve ge­ne­ra­ci­je ko­ja je odra­sla uz in­ter­net, sma­tra­ju­ći ga je­dna­ko “obi­čnim” kao što sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je obi­čnim sma­tra­ju ko­rište­nje te­le­vi­zi­je, au­to­mo­bi­la, pa čak i elek­tri­čne ener­gi­je. ­Njih ne do­ži­vlja­va opse­si­vni­ma za­to što se tim oda­vno pri­hva­će­nim ci­vi­li­za­cij­skim do­se­zi­ma slu­že ne­pre­sta­no, uče­sta­lo i ope­to­va­no sva­kog da­na, a go­di­na na izma­ku ko­na­čno je bi­la ona u ko­joj je po­sta­lo ja­sno da je nje­gov ži­vo­tni ­stil ta­ko­đer po­stao – obi­čan.

Od po­če­tka do kra­ja 2008., ­zbog ni­za do­ga­đa­ja ko­ji su se odvi­ja­li na in­ter­ne­tu, ­zbog in­ter­ne­ta ili ­zbog in­ter­net­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, ko­na­čno je či­ta­va ja­vnost – i u svi­je­tu i u Hr­vat­skoj – po­sta­la svje­sna po­sto­ja­nja i utje­ca­ja ge­ne­ra­ci­je ko­ja je sta­sa­la s di­gi­tal­nim te­hno­lo­gi­ja­ma, pa je po­sve lo­gi­čno za­klju­či­ti da je ovo bi­la go­di­na su­per­ko­mu­ni­ka­to­ra.

Ra­zni pros­vje­di bi­li su ti­pi­čni me­đu ­svim tim do­ga­đa­ji­ma ko­ji su naj­zvon­ki­je me­dij­ski odje­knu­li u našem po­dne­blju. Po­če­lo je u pr­vim mje­se­ci­ma, ka­da smo bi­li svje­do­ci sre­dnjoškol­skih pros­vje­da ko­ji su se or­ga­ni­zi­ra­li “pu­tem Fa­ce­bo­o­ka”, a kul­mi­ni­ra­lo je ne­da­vnim sku­pom pro­tiv “ban­de lo­pov­ske”, s nešto sta­ri­jim pro­ta­go­ni­sti­ma, ali ­opet na Fa­ce­bo­o­ku.

Ka­ko se Fa­ce­bo­ok upra­vo ­kroz po­slje­dnjih go­di­nu, dvi­je po­ka­zao kao na­je­fi­ka­sni­ji u ne­o­gra­ni­če­nom ni­zu ko­mu­ni­ka­cij­skih ala­ta ko­je nam nu­di in­ter­net, upra­vo je taj so­ci­ja­li­za­cij­ski ser­vis bio na­ja­tra­kti­vni­ja me­ta i su­per­ko­mu­ni­ka­to­ri­ma i oni­ma ko­ji su pra­ti­li nji­ho­ve akci­je. Sve što se da­nas do­ga­đa na Fa­ce­bo­o­ku vr­lo la­ko po­sta­je me­dij­ska ro­ba, pa to osno­vno sred­stvo su­per­ko­mu­ni­ka­to­ra da­nas mno­gi do­ži­vlja­va­ju kao si­no­nim za in­ter­net – čak se i po­slje­dnji ve­li­ki pros­vjed pro­tiv Vla­di­nih mje­ra “ste­za­nja re­me­na” če­sto na­zi­vao “pros­vje­dom fej­sbu­ko­va­ca”.

Razvijanje novog jezika

­Ipak, pri­pa­da­nje ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je kon­stan­tno i isto­vre­me­no ko­mu­ni­ci­ra­ju ­svim tim in­ter­net­skim ala­ti­ma ni­je de­ter­mi­ni­ra­lo sa­mo na­čin na ko­ji će spo­me­nu­ti pros­vje­di bi­ti do­go­vo­re­ni, ne­go je odre­di­lo i ži­vo­tni ­stil i na­čin ra­zmišlja­nja ko­ji je uo­pće do­veo do ide­je da se ta­kvi iska­zi re­vol­ta i or­ga­ni­zi­ra­ju, što po­dra­zu­mi­je­va ka­ko ne­ke po­zi­ti­vne, ta­ko i po­nešto ne­ga­ti­vnih tren­do­va u mi­je­nja­nju su­vre­me­nog društva.

Taj je na­čin ra­zmišlja­nja po­sve­ma dru­ga­či­ji od ono­ga ko­ji se sta­ri­jim na­rašta­ji­ma či­ni nor­mal­nim – on je br­ži, in­te­li­gen­tni­ji, ko­mu­ni­ka­ti­vni­ji, in­for­ma­ti­vni­ji, pa je, u slu­ča­ju pros­vje­da sre­dnjoško­la­ca, me­đu­ge­ne­ra­cij­ski jaz na­stao ­zbog vi­zi­je škol­stva mla­dih, ka­kvu bi že­lje­li, i vi­zi­je škol­stva sta­ri­jih, ka­kvu ima­ju, bio još izra­že­ni­ji, a pa­ra­le­la se la­ko mo­že po­vu­ći i u slu­ča­ju pros­vje­da pro­tiv “ban­de lo­pov­ske”.

Di­gi­tal­na re­vo­lu­ci­ja ko­ja se do­ga­đa po­slje­dnja dva de­se­tlje­ća stvo­ri­la je no­vu ge­ne­ra­ci­ju ko­joj ži­vot već od pr­vih da­na izgle­da dru­ga­či­je od ­onog pri­jaš­njeg, “za­sta­rje­log”. Ra­zvoj te­hno­lo­gi­je to­li­ko je utje­cao na nji­hov fe­no­tip da im je – ­zbog pri­hva­ća­nja in­ter­ne­ta kao sva­ko­dne­vnog ži­vo­tnog po­ma­ga­la – pri­ro­dno da kon­tro­li­ra­ju ti­jek in­for­ma­ci­ja, da upi­ja­ju višestru­ko više po­da­ta­ka ne­go što se sta­ri­jim ge­ne­ra­ci­ja­ma či­ni mo­gu­ćim, da uče ono što sa­mi iza­be­ru, da ko­mu­ni­ci­ra­ju isto­vre­me­no na više na­či­na i da isto­vre­me­no oba­vlja­ju više in­te­le­ktu­al­no za­htje­vnih ra­dnji.

Ko­mu­ni­ci­ra­nje pu­tem in­ter­ne­ta nu­žnost je u nji­ho­vim ži­vo­ti­ma, po­tre­bna na­do­pu­na tra­di­ci­o­nal­ni­jim obli­ci­ma ko­mu­ni­ka­ci­je ka­kvi su pri­jaš­njim ge­ne­ra­ci­ja­ma bi­li je­di­ni na ra­spo­la­ga­nju. Su­per­ko­mu­ni­ka­to­ri odra­sta­ju­ći stje­ču na­vi­ku nat­pro­sje­čnog ko­mu­ni­ci­ra­nja. Unu­tar ge­ne­ra­ci­je ko­joj pri­pa­da­ju, su­per­ko­mu­ni­ka­ci­ja je sa­sta­vni dio ljud­ske so­ci­ja­li­za­ci­je, nešto što je u 2008. po­sta­lo na ­onaj na­čin “nor­mal­no” na ko­ji je nor­mal­nim po­sta­lo ra­zgo­va­ra­nje mo­bi­te­lom pri­je de­set go­di­na. Oni sto­ga ni­su ni­ka­kvi na­dlju­di, ni “ge­e­ko­vi” ili “fre­e­ko­vi”, oni ni­su za­lu­đe­ni fa­na­ti­ci ovi­sni o ra­ču­na­li­ma, čak ni­su te­hno­lo­gi­ji oso­bi­to sklo­ne oso­be.

Tri te­melj­ne oso­bi­ne sim­pto­ma­ti­čne su za su­per­ko­mu­ni­ka­to­re, a to su nat­pro­sje­čne vješti­ne pre­tra­ži­va­nja i upi­ja­nja in­for­ma­ci­ja, si­mul­ta­no oba­vlja­nje više za­da­ta­ka te di­skon­ti­nu­i­ra­no i ne­li­ne­ar­no uče­nje. Ta­ko, na pri­mjer, ka­da otvo­re web stra­ni­cu, oni po­gle­dom “pro­le­te” ­kroz ­ekran ske­ni­ra­ju­ći sli­ke, sim­bo­le i na­tpi­se te tre­nu­ta­čno odlu­ču­ju ­gdje će kli­knu­ti mišem da bi došli do že­lje­ne in­for­ma­ci­je. U me­đu­so­bnoj su ko­mu­ni­ka­ci­ji ra­zvi­li i vla­sti­ti je­zik, na­či­njen do­brim di­je­lom od kra­ti­ca, ko­ji je pri­mje­ren upra­vo ova­kvom, br­zom pri­je­no­su klju­čnih in­for­ma­ci­ja.

Bez po­se­bnih di­stra­kci­ja u kon­cen­tra­ci­ji uspi­je­va­ju oba­vlja­ti ra­dne za­da­tke ako su već za­po­sle­ni ili odra­đi­va­ti svo­je stu­dent­ske pro­je­kte i uče­ni­čke za­da­će ako su mla­đi, a da isto­vre­me­no ra­zgo­va­ra­ju pre­ko pro­gra­ma za ­chat s pri­ja­te­lji­ma te slušaju svo­ju omi­lje­nu gla­zbu. Dok kla­si­čan, li­ne­ar­ni na­čin upi­ja­nja in­for­ma­ci­ja kre­će od ­općeg pre­ma spe­ci­fi­čnom, po­la­ko ot­kri­va­ju­ći sve de­talj­ni­je aspe­kte po­je­di­ne te­me, ne­li­ne­ar­na me­to­da ti­pi­čna za su­per­ko­mu­ni­ka­to­re te­me­lji se na tra­že­nju odgo­vo­ra na kon­kre­tna pi­ta­nja.

Nema autoriteta, režima…

Ne­li­ner­nost, br­zi­na, lo­gi­čnost, in­te­li­gen­ci­ja i sli­čne ka­ra­kte­ri­sti­ke, me­đu­tim, sa­mo su po­zi­ti­van dio dje­lo­va­nja na in­ter­ne­tu ko­ji su su­per­ko­mu­ni­ka­to­ri pre­to­či­li u stvar­ni ži­vot. Stan­dar­di društve­nog ži­vo­ta, pak, ko­ji su uo­bi­ča­je­ni i po­sve pri­hva­tlji­vi na in­ter­ne­tu, ko­je su ta­ko­đer im­ple­men­ti­ra­li u stvar­nost, ­izvan di­gi­tal­nog pro­sto­ra ku­di­ka­mo su te­že pri­hva­tlji­vi pri­jaš­njim ge­ne­ra­ci­ja­ma, a to je ono što je u po­ja­vi su­per­ko­mu­ni­ka­to­ra kao no­ve društve­ne sna­ge ne­ga­ti­vno.

Nji­hov je su­stav vri­je­dno­sti dru­ga­či­ji, ona­kav ka­kav je stvo­ren na in­ter­ne­tu. U ta­kvom društvu ne pri­zna­ju se ni­ka­kvi au­to­ri­te­ti, ne pri­zna­ju se ni ni­ka­kvi re­ži­mi, ni tra­di­ci­o­nal­ne eti­čke nor­me i u ta­kvom se društvu sva­ka gra­ni­ca briše – bi­lo dr­ža­vna, bi­lo ona do­brog uku­sa. Ko­mu­ni­ka­ci­ja na in­ter­ne­tu je su­ro­va, dr­ska, ne­u­mje­sna i pro­sta, bez obzi­ra na su­go­vor­ni­ka.

U to­me se ide to­li­ko da­le­ko da se slo­bo­da go­vo­ra isko­rišta­va do pa­ra­do­ksa, če­mu smo ne­da­vno svje­do­či­li u fa­mo­znom “slu­ča­ju Fa­ce­bo­ok”, ka­da je pre­mi­jer ne­u­ku­sno, ali ­ipak uz Usta­vom za­ga­ran­ti­ra­nu slo­bo­du izra­ža­va­nja ismi­jan po­mo­ću na­ci­sti­čke sim­bo­li­ke, a da su su­per­ko­mu­ni­ka­to­ri to do­ni­je­li i u sva­ko­dne­vi­cu ko­ja op­sto­ji u stvar­no­sti, uvje­ri­li smo se upra­vo na sku­pu ko­ji je usli­je­dio ne­ko­li­ko da­na na­kon tog slu­ča­ja, ­gdje su se, ­osim ter­mi­na “ban­da” i “lo­po­vi”, ko­ri­sti­le i ku­di­ka­mo vul­gar­ni­je ka­ra­kte­ri­za­ci­je ­onih pro­tiv ko­jih se go­vo­ri­lo. U skla­du za za­ko­nom, ci­vi­li­zi­ra­nost se u su­per­ko­mu­ni­ka­ci­ji pra­kti­ci­ra do ne­ci­vi­li­zi­ra­nih raz­mje­ra. Ge­ne­ra­ci­je ko­je su odra­sta­le s in­ter­ne­tom po­sta­le su u 2008. do­mi­nan­tna društve­na sku­pi­na, pri če­mu, oči­gle­dno, ni naša dr­ža­va ni­je izo­sta­vlje­na i sa­da je sa­ja­sno da će u bu­du­ćno­sti sva­ko društvo, pa i ono u Hr­vat­skoj, bi­ti ure­đe­no na na­čin na ko­ji je ure­đen društve­ni ži­vot na in­ter­ne­tu. Baš kao što su pri­je sto­lje­ća i pol oni ko­ji ko­ri­ste ža­ru­lju i pišu ke­mij­skom olov­kom od ne­o­bi­čnih po­če­li po­sta­ja­ti obi­čnim gra­đa­ni­ma, go­di­na na izma­ku po­ka­za­la je da je sa­mo pi­ta­nje vre­me­na ka­da će su­per­ko­mu­ni­ka­tor s vre­me­nom bi­ti sva­tko od nas, sa ­svim do­brim i lošim re­per­ku­si­ja­ma ko­je ta­kva pro­mje­na do­no­si.

Tri te­melj­ne oso­bi­ne sim­pto­ma­ti­čne su za su­per­ko­mu­ni­ka­to­re, a to su nat­pro­sje­čne vješti­ne pre­tra­ži­va­nja i upi­ja­nja in­for­ma­ci­ja, si­mul­ta­no oba­vlja­nje više za­da­ta­ka te di­skon­ti­nu­i­ra­no i ne­li­ne­ar­no uče­nje.

Ta­ko, na pri­mjer, ka­da otvo­re web stra­ni­cu, oni po­gle­dom ‘pro­le­te’ ­ekranom ske­ni­ra­ju­ći sli­ke, sim­bo­le i na­tpi­se te se tre­nu­ta­čno odlu­ču­ju ­gdje će kli­knu­ti mišem da bi došli do že­lje­ne in­for­ma­ci­je