Srednje Kraljevstvo je, baš kao i ono pre njega, počelo da tone u svoje sopstvene interne probleme između 1786. i 1560. godine p.n.e. Tokom dugog vremenskog perioda, semitski narodi (Semiti) iz oblasti Palestine, verovatno Hananejci počeli su se infiltrirati u Egipat, i to u oblast zvanu Delta (Nila); malo po malo, taj narod je preuzeo vođenje administracije, tj. faraonove vlade. Uz te ljude išle su mobilne grupe njihovih ratnika, koje su se lepezasto širile po istočnoj Delti i tamo osvajale gradove. Između 1672. i 1649. p.n.e., jedan lokalni ratni vođa po imenu Salatis osvojio je grad Memfis i osnovao regionalnu carevinu čije glavno uporište je bila tvrđava Avernis. Egipćani su lidere ovog semitskog naroda opisivali kao „Hikau khasut“ što je značilo „vladari pustinjskih uzdignutijih terena“; taj naziv kasnije se u govoru, čestom upotrebom, iskvario u „Hiksi“.
Treba naglasiti da Hiksi nisu odjednom, u jednoj presudnoj invaziji, opustošili severni Egipat, kao što se dugo mislilo. Tačnija interpretacija je, da su oni malo po malo preuzimali Deltu. Slično tome, na jugu su se nomadska nubijska plemena postepeno infiltrirala u Gornji Egipat. Posle kolapsa dubinskog odbrambenog sistema tvrđava, nomadi su prisvojili te ruševine, ali su pristali da budu vazali severnog naroda, Hiksa.
Iako se o ovom pitanju još vode debate, izgleda da Hiksi nisu osvojili severni Egipat pomoću kola. Pre će biti da su odbrambena uporišta u Delti bila oslabljena, i da je to bio glavni uzrok što su Hiksi, postupno ali uspešno, nadirali. Moguće je da su Hiksi raspolagali kompozitnim lukom. Egipćani su bojna kola verovatno prvi put videli tokom svojih ekspedicija po Aziji; dokazi da je poreklo bojnih kola u Egiptu bilo azijsko sastoje se u tome što su ona izrađivana od drugačijih vrsta drveta (ne egipatskih), što su delovi tih kola imali hananejske nazive, i što su barem neka kola vozili, i tehnički održavali, Azijati. Zapravo, bojna kola su izgleda nastala oko 1700. p.n.e., možda u Jermeniji (Armeniji). Svejedno, kad su se Egipćani podigli na oslobodilački rat protiv Hiksa oko 1600. p.n.e., još mnogo novog oružja donetog iz zapadne Azije bilo je u upotrebi u Egiptu, na primer: (mali) konj, bojne kočije-dvokolice koje vuku konji, oklop preklopljen u obliku krljušti, kompozitni luk, bronzano oružje, i novi dizajni bodeža i mačeva. Takođe je moguće da su Hiksi ili neki drugi, severniji Azijci uveli nove metode odbrane tvrđava, kao što je izgradnja nagnutih, kosih nasipa pri dnu tvrđavskih zidina (da probojni ovnovi, a ni opsadne kule, ne bi mogli da se doguraju sasvim blizu zidina), sa temeljima od nabijenog kamena i masivnim nagnutim kapijama. Što se tiče armije, pred kraj perioda Hiksa već je bilo moguće da se dvokolice, obični pešaci, i strelci bore zajedno (i da u kočijama iza vozača bude strelac, što je u Egiptu bilo normalno), dok su konji korišćeni i za izviđanje, i za prenošenje poruka. Na kasnijim egipatskim reljefima u Karnaku i drugde, faraon se često prikazuje kako stoji u svojim bojnim dvokolicama, koje su bile viđene, barem psihološki, kao ključno oružje. Osim toga, ove bojne dvokolice su sada bile daleko funkcionalnije oružje nego ranije, imale su točkove sa paocima a ne pune (kao pre), imale su osovinu pozadi, konji su kontrolisani đemovima, a u dvokolici je bio strelac sa kompozitnim lukom.
Život egipatskog vojnika bio je ili rutina, ili, tokom pohoda, veoma težak. Jedna egipatska vežbanka, sa naslovom Budi pisar, namerno je prikazivala vojnički život u lošem svetlu, pa ipak, ona nam daje neku predstavu o tome kakav je mogao biti: „Njega pozovu u Siriju. On ne može da se odmara. Nema odeću, nema sandale. Maršira uzbrdo po planinama. Pije vode svaki treći dan; a ona je smrdljiva i ima slan ukus. Njegovo telo strada od bolesti. Neprijatelj naiđe pa njegov život ode. Njemu govore: ’Brzo napred, hrabri vojniče! Proslavi se!’ On ne zna šta da radi. Njegovo telo je slabo, noge popuštaju ispod njega. Ako skoči i ode sa dezerterima, sva njegova porodica biće pohapšena. On umre na rubu pustinje, i ne ostane niko da nastavi njegovo ime.“
Komentari