Poeziju su govorili tj. pevali trubaduri i minezengeri. Oni su u svojim spevovima Pesma o besnom Rolandu i Spev o Nibelunzima ostavili, sve do našeg vremena, svoju romantičnu, lirsku glorifikaciju vitezova i viteštva. Ova literarna slika o vitezu lutalici, romantična privlačnost viteštva u punom procvatu, formiranje viteških redova, laskavi prikazi o dvorskom životu plemstva i herojski opisi turnira, sve to nam se nametnulo kao dominantna percepcija doba vitezova. Ove slike, međutim, treba dopuniti istinom o postojanju ogromnog broja barona-pljačkaša, koji su se ponašali kao najobičniji dripci, samo gledajući da ubiju i opelješe nekoga, a ne brinući se mnogo za svoju čast ili za odbranu časti neke lepe mlade dame. Romantiku treba malo da stišamo, takođe, i uviđanjem da se i najhrabriji vitez morao, kao i svaki čovek, plašiti rane, osakaćenja i smrti.
Srednjovekovni vitez bio je mnogo jače zaštićen i teže naoružan nego antički konjanik. Ishod bitke zavisio je isključivo od vitezova, a ovaj novi miles bio je jedinstven po tome što nijedan drugi rod oružja nije mogao da mu se suprotstavi. Postoji uverenje, jako rašireno, da je pešadija (i to flamanska, kod Kurtrea) tek godine 1302. uspela prvi put posle rimskih vremena da potuče konjicu. Verovatno nije baš tako – pešadija je valjda pobedila po neki put i pre 1302 – ali, naša moderna saznanja potvrđuju da su ishodi bitaka zavisili pretežno od veštine i hrabrosti pojedinačnih vitezova, a ne, kao kod rimske legije, od stameno upornog ostajanja svih vojnika na tačno istoj poziciji, lukavog zaokreta i manevra, disciplinovanog udara uvežbane jedinice koja razbija protivnika svojim složnim uigranim naletom. Naravno, od bitnog značaja bio je i kvalitet oružja: koplje koje se neće polomiti i rasprsnuti, mač i strela koji će probijati kroz gvožđe, gvožđe koje će odoleti neprijateljskom maču i streli.
Malo je sačuvano teorijskih saznanja o stvarnom, konkretnom kretanju vitezova u bitkama. Ali, pretpostavlja se da nisu korišćeni za obuhvatno i drugo manevarsko ratovanje. Teren nije bio mnogo važan, jer su vitezovi u svakom slučaju mogli efektno da se bore samo na ravnici. Nisu vitezovi uvežbavali jahanje u tačnoj formaciji, složan izlazak na front, tačan zaobilazni manevar. Kad jurnu napred i kad udari junak na junaka, preostajao je samo jedan oblik komandovanja i kontrole: trebalo je paziti na zastavu svoje vojske, i držati se negde na strani te zastave. U grdnom treštanju i treskanju gvožđa o gvožđe, bilo je potpuno uzaludno komandovati glasom, ili trubom, ili ma kakvim signalima. Bitka je bila opšti haos, niko nije znao gde je front a gde su bočne jedinice. Priroda bitke bila je, dakle, određena karakteristikama viteza.
Ali srednjovekovni vitez je i te kako pazio na taktiku – umetnost napada i odbrane u malom delu bojišnog prostora. Po pravilu, vitezovi su polazili u napad jašući u zbijenom bloku: pedesetak ili šezdeset njih u jednom redu, iza njih još jedan isto tako zbijen red, i, eventualno, još i treći red. Ova formacija bila je jedan široki pravougaonik. Glavni taktički cilj bio je: proboj. Taj prvi juriš udarne formacije trebalo je da napravi brešu u protivničkim redovima, posle čega bi vitezovi mogli prodirati i kroz druge protivničke jedinice. Ponekad se u jednom jedinom, prvom sudaru rešavala čitava bitka: slabija strana bi priznala poraz tako što bi pobegla sa bojišta i zavukla se u svoj dvorac. U nekim slučajevima, ako prvi pokušaj proboja nije uspeo, vitezovi bi se povukli, sredili, pa jurnuli ponovo i ponovo. Raspoloživi izvori ukazuju nam da se odmah posle prvog juriša i sudara, bitka raspadala u mnoštvo pojedinačnih dvoboja. Nije bilo nekog zajedničkog osećaja discipline, jer u feudalnoj Evropi i sam duh naslednog aristokratskog statusa bio je usmeren protiv toga. Najvažnija stvar bila je čast viteza kao pojedinca, njegov ugled. Vitez je napadao viteza, jer je samo od toga i zavisio ishod bitke. Iz ovog razloga, vitezovi su obično ignorisali pešadiju, dakle sirotinju, nisu hteli tako bednu rulju ni da gone. Nema podataka o stupnju saradnje između potpuno oklopljenih vitezova i lako naoružanih konjanika, čak ne znamo da li su ovi drugi uopšte i korišćeni kao laka konjica, ili barem kao izvidnica.
KRISTON I. ARČER, DŽON R. FERIS, HOLGER H. HERVIG I TIMOTI H. E. TRAVERS: SVETSKA ISTORIJA RATOVANJA
Komentari