U trećoj fazi Korejskog rata, kineska laka pešadija, sa vrlo malo teškog naoružanja, rapidno je prošla kroz planinske seoske predele usred zime i ubacila se između pojedinih američkih jedinica, koje su bile bolje opremljene, brojčano jednake s Kinezima, ali vezane za drumove, i teritorijalno neobjedinjene. Sad su se pojedini delovi američkih snaga našli odsečeni jedni od drugih. Američka armija, nadmudrena, nadmašena po kvalitetu borbe, i omekšala od premnogo godina garnizonskog života i japanskih gejši, izgubila je bitku. U ovom porazu, samo pojedine zapadnjačke jedinice borile su se dobro, na primer, američki marinci, i britanska brigada; ali, njihov uspeh sastojao se u seriji kontrolisanih, etapnih povlačenja lake pešadije, što bi bilo sasvim konvencionalno ponašanje 1914. Kinezi su opkolili jedan turski bataljon, koji se, međutim, probio masovnim bajonetskim jurišem, otprilike istim kao što je bio juriš njihovih pra-pradedova protiv Rusa sto godina ranije. Sve do ovog trenutka obe strane su se borile za punu pobedu na tlu cele Koreje.
Međutim, u proleće 1951. Saveznici su se opredelili da se ipak zadovolje time da ponovo uspostave Južnu Koreju otprilike u njenim ranijim, predratnim granicama. Odabrali su da se izbore za pat-poziciju u kojoj bi količina daljih savezničkih gubitaka bila minimalna, i da urade to na neočekivan način: taktikom iz 1918. Formirali su liniju odbrane, samo jednu, kontinuiranu, branjenu daleko u dubinu, popreko presecajući njome Korejsko poluostrvo – od mora do mora; ova linija, podržana masivnom vatrenom moći, bila je zamišljena da postane granica. I, još uvek je tamo. Kineska taktika infiltracije i manevra nije mogla da stupi u dejstvo: nije postojala ni jedna jedina rupa kroz koju bi krenula infiltracija, a nije bilo moguće ni napadati „s boka“ jer nigde ništa nije imalo nikakav bok. Osim toga, komunističke snage nisu imale nikakvu nadu da nadmaše vatrenu moć, sada ne samo Saveznika nego celih Ujedinjenih nacija (UN). Kao što je napomenuo komandant kineske Narodnooslobodilačke armije Peng Duhuai, „neprijateljske snage su tako zbijeno i isprepletano postavljene, da ne postoji nijedna praznina, a taktika im je da napreduju i povlače se vrlo postojano, i da se na svakom koraku ukopavaju“. Pošto je političko rukovodstvo Kine odbilo da prekine rat, kineski generali su morali da preduzmu nešto, pa su se opredelili za juriše živih ljudskih (masovnih) talasa. Ali to ih je mnogo koštalo, a bilo je apsolutno neuspešno protiv dobrih trupa. Na primer, aprila 1951, kod tačke Kap Jong (Kap Yong), daleko mnogobrojnije kineske trupe napale su jedan kanadski bataljon, ali su Kanađani ostali svako u svom mitraljeskom gnezdu, pozvali su veliku količinu artiljerijske paljbe na prostor direktno ispred sebe pa čak i na sebe, i onda pošli u protivnapad; ukupno su ubili 800 kineskih vojnika za osam minuta, a sami su imali 20 mrtvih. Ovakvi okršaji su se ponavljali još dve krvave godine, bila je to potpuna pat-pozicija, izgubljeno je na desetine hiljada savezničkih i na stotine hiljada kineskih života, a onda je Kina konačno ušla u pregovore i potpisala prekid vatre 1953.
Od 1945, industrijalizovane sile su retko kad neposredno učestvovale u tim konvencionalnim ratovima, ali, često su podržavale jednu ili drugu zaraćenu stranu. Strane su obično birane u skladu sa šemom hladnoratovskih savezništava, ali ne uvek. U toku građanskog rata u Nigeriji (protiv bijafranskih ustanika), federalnu vladu su pomagali ne samo Britanija i SAD nego i SSSR i nekoliko arapskih vlada – svi oni su želeli da povećaju svoj uticaj u Africi – a pobunu u Bijafri su podržavali Francuzi, Kina i Izrael, motivisani jedino željom da naprave političku neprijatnost nekoj od tih zemalja koje su stale na stranu federalne vlade Nigerije. Slično tome, kad su ratovali Iran i Irak, Irak je kupovao oružje od praktično svakoga na svetu, a Iran nije mogao kupiti oružje, barem ne legalnim putem, praktično ni od koga, što i jeste jedan od bitnih uzroka zbog kojih je, posle dužeg ratovanja, Iran poražen. Priroda i značaj ovog spoljašnjeg potpomaganja bili su veoma različiti od slučaja do slučaja. Pošto su države postkolonijalne Afrike bile veoma nejake, spoljašnje sile su često uspevale godinama da održavaju svoje prijatelje u životu šaljući im tek pomalo oružja, i tek ponekog stručnjaka za vojnu obuku.
Komentari