Dve najvažnije vesti za prošlu nedelju su prvo, da se Miroslav Mišković s grupom biznismena najavio kod predsednika naše države. Sa tog je sastanka procurila jedino vest da Miškovićmisli da evro vredi brat-bratu 83 dinara. Pošto ga nije oborilo pola Jelašićeve milijarde plus 60 miliona, evro nije čekao da mu Miško dvaput kaže.
Pa je u petak Jelašić, pošto mu je glavni posao da spreči da se taj pad odigra naglo posle višemesečne prodaje prvi put kupio par miliona evra. Predsedniku se za petak najavio i Aleksej Miler, takođe predsednik. Ali Upravnog odbora moćne ruske firme Gazprom. Ako Miler u Rusiji znači što je, recimo, svojevremeno u Srbiji značio Živko Šoklovački, onda je u redu. Miler se, dakle, najavio. Ali u petak Srbija nije ni potpisala ni raskinula gasno-naftni posao sa Rusijom !
Na svim beogradskim koktelima, prijemima i žurkama za to se vreme tražila Biserka. Žena sa najvećom objavljenom i priznatom platom u Srbiji. Niko Biserku ne traži s lošom namerom. Kad tad će ona morati da se javi. Jer šta ima prirodnije od želje da svi jednom budu Biserka. Glavne su face postali oni koji su bar jednom u životu sreli Biserku. Znaju prvo, kako izgleda. Znaju šta zna. Znaju da je radila za neke međunarodne posmatračke misije, kao administrator. Da je radila na projektu norveške pomoći Srbiji. Da je bila sekretar Kancelarije Svetske banke u Beogradu. Svi slušaju otvorenih usta. O putu kojim se stiže do plate od 700 000 dinara mesečno. Kako moraš da izgledaš, šta moraš da znaš, sa kim moraš da se družiš pa da stigneš tako visoko.
Svejedno što ta plata originalno sigurno nije bila smišljena za Biserku. Drugo je to da veću platu od direktora NISa ima Živko Šoklovački ili Željko Popović. Nema tog direktora u NISu koji bi od njih smeo da pokupi veću platu. Biserki se samo namestilo. Ali, svejedno. Možda nekom zvuči zlobno, ali više je nego dobro što se i Srbija osmelila da pita šta moraš da znaš da te tako dobro plate. Ali ne budimo suviše oholi. Vreme kad su sejači magle po svetu širili priču kako nikog nije briga koliko će privatna firma da plati svoga menadžera prošlo je. Francuzi, stari etatisti, prvi su ukaćili da milioni malih akcionara, gotovo samoupravljača, nemaju nikakve praktične vlasti nad menadžerima kojima su poslodavci. A sad Amerikanci, kod kojih je menadžersko ludilo eskaliralo, novcem poreskih obveznika celog sveta, spasavaju firme (banke) čiji su se menadžeri dičili najvećim primanjima na celom svetu. Dakle, kreatori ludila će da budu spaseni, menadžeri će da zadrže svoje višemilionske bonuse, a mali poreski obveznici širom sveta će sve to lepo i liberalno da plate.
I tako dok svi traže Biserku, evo ti ga Goran Svilanović. Taman sam natenane počela da razmišljam, da ne premaglim, šta je Gorana Svilanovića kvalifikovalo za Ekonomsku komisiju Ujedinjenih nacija, gde su ga nedavno locirali naši mediji, kad evo ti njega u OEBS-u. Koordinator za ekonomiju i životnu sredinu. Tu nisam morala da lupam glavu. Otkud tamo Svilanovićje sam objasnio u intervjuu Politici: „Tako zapravo treba doživeti moje imenovanje, kao još jedan napor koji OEBS čini da angažuje bivšeg ministra spoljnih poslova da proba da podigne nivo komunikacije u svim zemljama članicama OEBS-a po ovim pitanjima i da se pitanje životne sredine predstavi kao političko pitanje“.
Za mene je pitanje životne sredine pitanje biološkog opstanka par exelance. Ali Svilanovićga je odavno učinio političkim. Da vas podsetim, pošto ja taj šok neću zaboraviti dok sam živa. U vreme kad je Goran Svilanovićbio ministar inostranih poslova, naša tadašnja država Jugoslavija u Ujedinjenim nacijama je, pri usvajanju konvencije o zabrani upotrebe municije sa osiromašenim uranijomom, bila – UZDRŽANA. Dakle, Jugoslavija i sama žrtva municije sa osiromašenim uranijumom bila je uzdržana oko toga treba li tim oružjem još koga ili nju samu još koji put bombardovati. Zgranula se tada nisam samo ja. Ali objašnjenje je bilo – političko. Koju je to političku korist iz ovog vrhunskog licemerja izvukla Jugoslavija, nisam dosad spoznala. Da nam Hrvatska nije ukinula vize, minitarstki mandat Gorana Svilanovića završio bi se bez rezultata. Koliko sam razumela, Goran Svilanović će ubuduće živeti u Beču. Umesto da živi u Kuršumliji ili Vranju – UZDRŽANO.
AUTOR: RUŽA ĆIRKOVIĆ
Komentari