Tavkim izjavama mitropolit je počinio dva kaznena djela, ustvrdio je Saša Gajin, član Odbora protiv diskriminacije i asistent na Pravnom fakultetu, a prenio B92.

Neke nevladine organizacije poput „Žena u crnom“, Odbora pravnika za ljudska prava, Helsinškog odbora za ljudska prava i predsjednika LSV-a Nenada Čanka reagirali su prije tjedan dana na stavove mitropolita Amfilohija, koji zamenjuje srpskog patrijarha Pavla, ocijenivši da je on „indirektno, ali nedvosmisleno, opravdao planirano nasilje, a djelom čak i pozvao svoje sljedbenike da sudjeluju u nasilnom činu“.

Gay parada koja se trebala održati 20. rujna otkazana je iz sigurnosnih razloga zbog straha od nasilja. Neke radikalne skupine, uključujući nogometne navijače, prijetili su da će ometati održavanje manifestacije. Na paradi 2001 godine sudionike marša pretukla je skupina ultranacionalista i skinheadsa.

Pre dve godine preminuo je „sedi” patrijarh Teoktist, na čija su pleća svaljena sva nezgodna pitanja crkvenog „odolevanja” za vreme vladavine „crvenih”. On lično i crkva u celini bili su javno optuženi za kolaboraciju sa Čaušeskuom i njegovom tajnom političkom policijom „Sekuritatea”. Od tog „greha” se, izgleda, nikada nisu oprali. Popularnog Teoktista je potom na patrijaršijskom tronu zamenio Danijel, čovek u punoj snazi, za kojeg se odmah reklo da je „krajnje pragmatičan”. Više godina je školovan i usavršavan na Zapadu, na čijim je univerzitetima i predavao.

Čim se pojavio za anvonom svojim zvonkim „zdravim” glasom, počelo je da se govori da je, najzad, prošlo vreme kada se patrijarh smatrao za „živog sveca”. I više od toga: ovih dana na stranicama prestonične štampe pojavio se krupan fotos na kojem se Danijel vidi u najobičnijim farmericama kako živahno preskače neke balvane. Nije važno da li je „slikan” pre ili posle dolaska na čelo RPC. Novinari su se odmah složili da ovakav fotos prvog crkvenog čoveka nije mogao da se pojavi bez saglasnosti patrijaršijske pres-službe. I, naravno, usledilo je pitanje: šta je poruka? Možda je odgovor sugerisan u naslovu pod kojim je objavljen jedan oštar komentar „Kotidijanula” koji je glasio: „Patrijarh je kul.”

Mediji su počeli da postavljaju i druga pitanja oko onoga šta se sve desilo otkako je Danijel došao na čelo ove tradicionalne crkve, koja je postala znatno vidljivija na javnom prostoru.

Štampa je ponudila i odgovore, istina, često protivrečne. Ipak, zapaža se da je prevaziđeno vreme kada je Bukurešt, posle „velike promene” 1989, na sve strane moljakao da ga prime u EU i NATO. Iz tog vremena pamti se i čuvena izjava jednog rumunskog političara koji se žalio: „Da smo u svoje vreme prešli na katoličanstvo, gde bi nam sada bio kraj.” Čitaoci sigurno znaju da su, po svom istorijskom poreklu, Rumuni najistočniji Latini i da su, nalazeći se usred slovenskog i vizantijskog sveta, postali pravoslavci, pa čak i pisali staroslovenskom ćirilicom. Ta ih istorija sada donekle opterećuje, naročito mlađe naraštaje, koji nastoje da se otarase tog nasleđa. Odatle i krupne dileme u samoj modernoj RPC.

Rumunija je bila prva pravoslavna zemlja koja je pozvala rimskog Papu Jovana Pavla drugog da je poseti. Do tog znamenitog događaja došlo je ravno pre 10 godina, a jubilej je bio specijalno obeležen prošlog meseca.

Prof. Joan Mitrofan, savetnik Grkokatoličke mitropolije iz transilvanskog grada Blaža, prigovara međutim patrijarhu da se „još nije dovoljno otvorio prema unijatima onako kako se to moglo očekivati od njegovog ekumenskog iskustva”. Civilno, pak, društvo sa svoje strane prigovara Danijelu da je „neodlučan kada se radi o javnim gej-manifestacijama”, odnosno da „popušta pred nazadnjacima”.

Patrijarha hvale i kao „odličnog menadžera”, kao čoveka koji zna da „crkvenu reč unosi u narod modernim sredstvima”. On je osnovao moćni TV kanal Trinitas i razvio patrijaršijsku izdavačku kuću.

„Patrijarh Danijel ima glavu pravog biznismena. Preko TV Trinitas stvara imidž RPC koji liči na onaj katolički i protestantski”, izjavljuje akademik Razvan Teodoresku, inače jedan od najvećih evropskih vizantologa. Međutim, ovaj naučnik kritikuje patrijarha zbog toga što „zavodi cenzuru” nad tekstovima koji se odnose na rad crkve.

Tvrdi se da je pod patrijarhom Danijelom „verskoj misiji” pridodata i snažnija „socijalna komponenta”. Pravoslavna crkva u Rumuniji je počela aktivno da otvara prihvatilišta za nezbrinutu decu i staračke domove, uzima pod svoje skute bolnice i bolesnike. Priznato je da i među sveštenstvom vlada korupcija i povedena je borba protiv toga. Baš ovih dana Sveti sinod RPC razmatra jedan slučaj „nedozvoljive korupcije” u kojoj je jedan mitropolit optužen da je „prodavao” sveštenske činove.

Iz podteksta mnogih javnih nastupa visokih služitelja RPC provejava „ofanzivni duh” koji se ispoljava u odnosima sa drugim pravoslavnim, „sestrinskim” crkvama. Analitičari iz ovog domena javnog života tvrde da je „prirodno” da savremena Rumunija, koja je postala „sedma po veličini zemlja članica EU”, članica NATO i najveća „regionalna sila” u jugoistočnoj Evropi (posle raspada Jugoslavije), ima „prava” da traži „uklanjanje ranijih nepravdi”.

Te se „nepravde” tiču i rumunske crkve. U njih, primerice, spada i zahtev da se Moldavska pravoslavna crkva ne potčinjava Moskvi, već Bukureštu. Tu je i (prećutni) zahtev da se „poništi”, odnosno „revidira” sporazum iz 1934. godine između Beograda i Bukurešta, koji su ratifikovali parlamenti dveju zemalja, a kojim su rešena sva sporna verska pitanja i dve crkve „sve podelile do poslednjeg popa, crkve i hektara crkvenih i manastirskih imanja”.

Milan Petrović
[objavljeno: 20/06/2009]

„Mada je Ustav pun nepreciznosti, on u potpunosti ide naruku mitropolitu Amfilohiju da i dalje ostane na vlasti, jer, praktično, nema pravnog mehanizma koji bi omogućio da se promene članovi Svetog sinoda”, kaže Željko Kotoranin, poznavalac crkvenog prava.

To znači da će i posle ovog sabora u upravljanju crkvom, najverovatnije, ostati „status kvo” iako je svim članovima Sinoda praktično istekao mandat – episkopima bihaćko-petrovačkom Hrizostomu i mileševskom Filaretu prošle godine, a mitropolitu Amfilohiju i episkopu žičkom Hrizostomu ističe ovog meseca.

Po ovlašćenju patrijarha Pavla iz maja 2007. godine, u skladu sa članom 61. Ustava SPC, mitropolit Amfilohije je određen da pomaže Njegovoj svetosti „u svakodnevnom obavljanju svojih prava i obaveza kako u poslovima Svetog arhijerejskog sinoda i Patrijaršijskog upravnog odbora, tako u područnoj mu arhiepiskopiji Beogradsko-karlovačkoj”. Ovaj položaj bljustitelja ili mestobljustitelja (čuvara patrijaršijskih prava) otvara mogućnost da se Amfilohije povuče sa položaja pomoćnika poglavara SPC.

„U skladu je sa kanonima i crkvenom praksom da arhijerej zamenjuje patrijarha ili episkopa najduže godinu dana. Posle isteka tog roka na njihovo mesto, ukoliko se patrijarh ili episkop nisu vratili svojim dužnostima, biraju se drugi arhijereji. Ovo je u skladu sa bratoljubljem i jevanđeljskim načelom da ’ko hoće da bude prvi, bude poslednji’. Na taj način relaksirali bi se i odnosi u episkopatu, ali i očuvao po kanonima utvrđen poredak u crkvi”, objašnjava jedan drugi stručnjak za kanonsko pravo.

To praktično znači da bi mitropolit Amfilohije trebalo sam da se povuče i rukovođenje Sinodom i predsedavanje Saborom ustupi po hirotoniji (rukopoloženju) sledećem najstarijem arhijereju. Ako bi se to dogodilo, u šta malo ko veruje, na položaju „patrijarhovog zamenika” nasledio bi ga mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan. Jovan, inače član zamenik Svetog sinoda zajedno za drugim članom zamenikom episkopom Vasilijem (Kačavendom), u poslednje vreme aktivno učestvuje u radu Svetog sinoda i pripremi dnevnog reda Sabora.

Inače, po ustaljenoj crkvenoj praksi, članove Svetog sinoda na predlog patrijarha bira Sveti arhijerejski sabor na dve godine i to svake godine po dvojicu. Zamenjeni članovi Sinoda po automatizmu postaju članovi zamenici „crkvene vlade” kako bi se sačuvao kontinuitet u radu najviše izvršne i upravne crkvene vlasti između dva sabora.

Sve vladike ravnopravno imaju pravo da budu izabrane u Sveti sinod. Patrijarh, kako se saznaje, vodi preciznu evidenciju kada je ko od arhijereja bio u „crkvenoj vladi” kako bi se izbeglo da pojedini episkopi budu češće od drugih u Svetom sinodu. Nezvanično se, ipak, može čuti da taj princip nije poslednjih desetak godina u potpunosti poštovan, tako da za neke arhijereje postoje tek male šanse da u ovakvom odnosu snaga u episkopatu postanu članovi Svetog sinoda.

„Nelogično je da se insistira na promeni samo dvojice članova Sinoda, jer je praktično svoj četvorici istekao mandat. Sabor je najviše jerarhijsko predstavništvo i crkvenozakodavna vlast i mogao bi da insistira na promeni svih članova Sinoda, pa čak i da odluči da se ponovo otvori pitanje izbora novog poglavara srpske crkve”, smatra jedan izvor blizak Patrijaršiji.

Šta će se dogoditi posle priziva Svetog duha u patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog teško je pretpostaviti. Sve opcije su otvorene. Vladike iz rasejanja počele su polako da pristižu. Kako se saznaje, episkop za Ameriku i Kanadu Mitropolije novogračaničke Longin već je na „konsultacijama” u Bijeljini kod vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija. Dan-dva uoči Sabora pojedine vladike intenzivno se sastaju kako bi usaglasili strategiju za Sabor.

Predlog dnevnog reda koji utvrđuje Sveti sinod ne saopštava se javno. Svaki arhijerej na početku zasedanja može da predloži dopunu i izmenu dnevnog reda, pa samim tim i da, eventualno, pokrene pitanje izbora novog poglavara srpske crkve. Ukoliko bi predlog da se bira novi patrijarh dobio većinu, redovni sabor bi privremeno prekinuo sa radom i započeo bi „izborni”.

Pošto je Sabor u novembru prošle godine, kako se saznaje, aklamacijom i bez glasanja umolio Njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Pavla da, iako bolestan, ostane na svetosavskom tronu, male su šanse da će predlog za izbor novog poglavara SPC, ukoliko ga bude bilo, dobiti većinu.

„Bila bi to bruka za crkvu, da posle pola godine Sabor menja svoju odluku i ponovo smenjuje patrijarha Pavla. Vernici bi sa velikim negodovanjem primili takvu vest”, kaže jedan izvor iz SPC.

Milenko Pešić

„Nema nikakvih sumnji da je molba za razrešenje patrijarha srpskog Pavla autentična. Potpisana je 8. oktobra pri patrijarhovoj punoj svesti pred svim članovima Sinoda“, kazao je za Večernje novosti Amfilohije.

Sinod SPC je prošle nedelje saopštio da je patrijarh srpski Pavle podneo molbu da mu se na predstojećem Saboru SPC 11. novembra odobri „povlačenje iz aktivne službe“, a svoju molbu je obrazložio zdravstvenim razlozima.

Pojedine vladike su prethodnih dana izrazile sumnju u autentičnost partijarhove molbe da mu se dozvoli povlačenje iz aktivne službe, a vladika šabački Lavrentije je izjavio da sumnja u postupak Sinoda, pošto je zdravstveno stanje partijarha takvo da on ne može ni da komunicira ni da piše.

Amfilohije je kazao da su potpis na tu molbu, pored njega, stavili i patrijarh, episkop žički Hrizostom, bihaćko-petrovački Hrizostom, mileševski Filaret, kao članovi Sinoda i sekretar Sava Jović.

Na pitanje zašto vest o molbi patrijarha nije ranije saopštena, Amfilohije je rekao da će molba biti predstavljena na Saboru 11. novembra i da se Crkva svojim „ćutanjem“ držala zlatnog pravila patrijarha Pavla: „Da reči budu trezvene i blage, a dokazi jaki“.

„Očekivati od Crkve da uz novinarske doboše iznosi svoje reči na dnevnu pijacu na kojoj se svašta kupuje i prodaje značilo bi njeno svođenje na neodgovornu ustanovu“, rekao je on.

Mitropolit crnogorsko-primorski je rekao da će Sabor SPC 11. novembra odlučiti o tome da li će to zasedanje biti i izborno i naveo da je partijarh i ranije izražavao želju da se povuče i da je o tome bilo reči i na sednicama Sinoda, ali da je zaključeno da treba sačekati.

„Sada je kroz konsultacije konstatovano da patrijarhovu molbu treba prihvatiti, jer Crkva mora da u ovakvim teškim vremenima normalno živi i funkcioniše“, kazao je Amfilohije.

Govoreći o kandidatima za svetosavski tron, Amfilohije je kazao: „Svako razmišlja prema svojoj odgovornosti i shvatanjima, ali mislim da pravljenje bilo kakvih računica ili mogućnosti uticaja sa strane nema neku svrhu. Ipak, na kraju od tri kandidata jedan se izvlači žrebom, tako da ipak Bog odlučuje“.

Na pitanje ima li sukoba i podela u Crkvi oko izbora novog patrijarha, mitropolit je rekao da vladike nisu u svađi.

„Crkva je uvek bila demokratična. Vladike, koji su odgovorni ljudi, imaju svoja mišljenja koja javno iznose i koja se ponekad međusobno razlikuju, ali tu se ne radi o svađama. Kada je u pitanju donošenje odluka važnih za Crkvu onda to uvek biva sa punom odgovornošću“, kazao je on.

Patrijarh srpski Pavle je od 13. novembra prošle godine na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, a u septembru je napunio 94 godine.

„Pitanje nepotrebno dramatizovano“

Crkva je već dugo paralisana i ne može da donese važne odluke upravo zato što patrijarh nije u stanju da predsedava ni Sinodom ni Saborom, a sumnjičenja da je njegov potpis na molbi da se povuče falsifikovan ili iznuđen odgovaraju samo malobrojnima koji bi da se nastavi ova agonija, da se ne raspravi sukob vladika sa Kosova i Metohije, da se ne uđe u podelu beogradske eparhije na tri i oživi Crkva u glavnom gradu, da se ne reši pitanje otvaranja prema EU i odnos prema Vatikanu.

Ovako u Patrijaršiji za “Blic” komentarišu osporavanja pojedinih vladika da je patrijarh u stanju da potpiše i kaže svoj stav da želi da se povuče sa mesta poglavara SPC.

Izvor “Blica” iz Patrijaršije tvrdi da je većina vladika za izbor novog i da će ovaj stav prevagnuti na Saboru, koji je zakazan za 11. novembar.

Mnogi ljudi iz vrha Crkve smatraju da se pitanje izbora novog patrijarha nepotrebno dramatizuje.

Poznavaoci odnosa u Crkvi kažu za “Blic” da se, iako u SPC ima lobija i klanova, od kojih je najjača takozvana bosanska struja, njihova jačina i izdiferenciranost precenjuje.

Što se tiče “bosanskog lobija”, kako “Blic” saznaje, oni su na prošlom majskom Saboru za svog kandidata istakli mitropolita dabrobosanskog Nikolaja Mrđu.

Alan Čembers, oženjen otac dvoje dece, vođa je organizacije „Exodus International“ koja poziva vernike da se „oslobode od homoseksualnosti uz pomoć Isusa Hrista“.

Čembers je i sam jedno vreme bio gej ali je, kako kaže, uspešno izlečen. „Naravno da potiskujem svoju pravu seksualnost, ali to radim svesno i u tome uživam. Imao sam homoseksualne nagone, ali sam odlučio da sam upravljam svojom seksualnošću“, objašnjava Čembers i dodaje da je moguće osloboditi se tog stanja.

„Suprotno od homoseksualnosti nije heteroseksualnost, nego pobožnost“, dodaje Čembers.

„Exodus“ je jedna od svešteničkih službi takozvanog „eks-gej“ pokreta, kontroverzne kampanje fundamentalne hrišćanske crkve koji ohrabruje homoseksualce da se „izleče od pošasti“. Iako nauka osporava hipotezu da je homoseksualnost bolest koja se može izlečiti, verske organizacije kao „Exodus“ postaju sve brojnije širom sveta.

Ova organizacija nudi radionice kao na primer „Upoznajte se sa lezbejstvom“ gde se razmatraju mogući faktori koji doprinose osećanjima ljubavi prema istom polu, kao što su, između ostalog, „nezdravi odnosi sa porodicom i prijateljima, zlostavljanje, sramota, usamljenost“.

Do sada nisu zabeleženi prigovori na aktivnosti ove i sličnih organizacija, a razni sajtovi čak izveštavaju o mnogim uspešnim pričama.

Jedan član organizacije Peterson Toskano proveo je 17 godina i potrošio više od 20.000 funti na terapije u SAD i Velikoj Britaniji pokušavajući da potisne svoj „gej identitet“. Toskano priča da su „terapeuti“ u Britaniji pokušali da isteraju gej demone iz njegovog tela i da ga je ta vrsta terapije dovela do duboke depresije i suicidalnih misli, ali da je na kraju uz pomoć „Exodusa“ uspeo.

Novosađanin | Sreda, 8 Oktobar 2008. 11:02h

Takvih kampova po Americi ima (i bilo ih) koliko oćeš… Ironija je da su se skoro svi pozatvarali upravo zbog homoseksualnih skandala između učitelja i učenika… :))) …ili zato što su roditelji linčovali decu da idu na takva mesta. Prava korist za društvo bi bila da otvore kamp za verske fanatike…
Pedja von Queeria | Sreda, 8 Oktobar 2008. 10:52h

Postoji super epizoda South Parka kada Batersa pošalju u hrišćanski kamp gde „leče“ homoseksualnost i na svakih nekoliko sekundi se neko samoubije.

Daljom istragom policija je utvrdila da je sveštenik počinio još tri seksulana delikta nad maloletnim dečacima. Sud u Ptuju svešteniku je izrekao i zaštitnu meru , odnosno da još pet godina nakon izdržavanja kazne ne sme da ima kontakte sa maloletnim licima prilikom odvijanja svešteničkog posla. Sveštenik će morati da snosi i troškove sudskog postupka . U sveštenikovu odbranu stali su poslanik Nove Slovenije i gradonačelnik Ormoža Alojz Skok, koji je predsedniku vlade i ministrima napisao „da je u Ormožu brutalno zatvoren poštovani gospodin sveštenik Albin Žnidaršič i da ne veruje u njegov greh.“

Amfilohije je u intervjuu podgoričkim Vijestima rekao da u slučaju da on bude izabran na čelo SPC-a mora da se bira i novi mitropolit crnogorsko-primorski i izrazio nadu da se to neće dogoditi.

Mitropolit crnogorsko-primorski saopštio je da je u oktobru prošle godine dobio blagoslov patrijarha Pavla da ga menja na tom mestu, uz ocenu da „samo od Gospoda zavisi ko će biti sledeći patrijarh“.

Zahtev sabora Da se VMA izjasni o stanju patrijarha

Sabor SPC zatražio je od načelnika VMA da mu najkasnije danas ujutru dostavi zvanični izveštaj konzilijuma lekara ne samo o patrijarhovom stanju već i radnim sposobnostima. Na osnovu izveštaja biće predloženo da se otvori izborno zasedanje. Ako taj predlog dobije većinu članova Sabora, biće biran novi patrijarh.

U suprotnom, Sabor se prekida, a sadašnji saziv Sinoda biće zadužen da za jesen pripremi novo zasedanje.

Inače, jučerašnja sednica Sabora takođe je prekinuta zbog nepomirljivih pozicija vladika. Oni i dalje ne mogu da se dogovore ko će predsedavati Saborom – mitropoliti Jovan ili Amfilohije. Zbog toga nije bilo moguće ni utvrditi dnevni red rada. Vladike su sve više među sobom zavađene, suviše suprotstavljene i u suštini podeljene oko mitropolita Jovana i Amfilohija.

Među demonstrantima bilo je i šest žena koje su „simbolično“ ušle nekoliko metara na teritoriju tog pravoslavnog centra koji ima autonoman status, pre nego što ih je policija sprečila da idu dalje.

Feministički pokreti u Grčkoj i inostranstvu uzaludno pokušavaju da izdejstvuje ukidanje zabrane pristupa ženama Svetoj gori.

Sveta gora je planina i visoravan u Grčkoj. Ona je jedan od centara pravoslavnog sveta. Nalazi se na poluostrvu Halkidiki (Egejska Makedonija) na severu Grčke, tačnije na najistočnijem od tri prsta Halkidike – Atosu.

Na Svetoj gori koja predstavlja autonomnu državu pod grčkim suverenitetom, ima 20 manastira u kojima trenutno živi oko 2.000 monaha.

„Ne vidim nikakvog razloga da se sa obnovom stane, jer se time obeshrabruje narod koji ima nameru da se vrati”, rekao je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije u intervjuu Tanjugu naglasivši da do sada nijedna strana nije otkazala Memorandum i da on i dalje važi.

Tim povodom juče se oglasila Raško-prizrenska eparhija i ponovo uputila kritike mitropolitu Amfilohiju za ovakve stavove i podsetila da je episkop Artemije na sastanku sa ministrom vera Radomirom Naumovim u Gračanici, 29. februara 2008. godine, izjavio je da Memorandum o obnovi crkava i manastira koji je SPC potpisala sa privremenim kosovskim institucijama više ne važi.

„Sa novim kosovskim institucijama, koje ne priznajemo, nismo potpisali nikakav ugovor, pa samim tim i prethodni memorandum ne važi”, rekao je vladika Artemije posle sastanka sa ministrom Naumovim i dodao da nijedna crkva, ni manastir koji su bili obuhvaćeni memorandumom nisu obnovljeni.

U poslednjem saopštenju Eparhija raško-prizrenska poručuje da je ključno potanje: „Da li Memorandum može važiti posle proglašenja nezavisnosti. Episkop Artemije odlučno brani stav da, „budući da ne postoji više telo koje ga je potpisalo”, kao i da „su prestali da postoje uslovi pod kojima je nastao”, i Memorandum više ne postoji – „on je mrtav”.

Iz Eparhije raško-prizrenske, u obraćanju javnosti, poručuju da se „insistiranjem na ostvarivanju saradnje sa šiptarskim institucijama ustanovljenim na bezakonju i nasilju, koje Srbi odlučno odbacuju od prvog dana proglašenja „nezavisnosti”, mitropolit Amfilohije direktno suprotstavlja naredbi nadležnog arhijereja episkopa Artemija. I to po pitanju kontakta sa novostvorenim šiptarskim institucijama i misijom Euleks, pozivajući pri tome njegovo sveštenstvo i monaštvo na otkazivanje poslušnosti svom arhijereju i uvođenje anarhije u eparhiju. Uz to ohrabruje na preduzimanje koraka čija će realizacija značiti priznanje nezavisnosti, najvećeg do sada učinjenog bezakonja nad srpskom državom i Srpskom crkvom od nekoliko zapadnih zemalja i šiptarske populacije sa Kosova i Metohije”.

Patrijarh Pavle i Sveti sinod su, uprkos protivljenju vladike Artemija, dali saglasnost da se krene u obnovu svetinja porušenih u „martovskom pogromu” 2004. godine. Tada je samo za 48 sati porušeno i spaljeno 35 crkava i manastira. SPC je Memorandum potpisala sa ministarstvom kulture tadašnjih privremenih kosovskih vlasti i Savetom Evrope koji je finansirao ceo projekat. Iako je u obnovi uočeno dosta nedostataka, članovi Svetog sinoda su 4. marta obišli neke objekte u Prizrenu i Đakovici i dali pozitivno mišljenje.

„Obnovljeni su Saborna crkva u Prizrenu i Episkopski dvor, čime je data mogućnost episkopu da se vrati”, rekao je mitropolit Amfilohije za Tanjug i izrazio stav da episkop raško-prizrenski i treba da se vrati tamo gde je njegovo sedište i gde ga narod očekuje.

Mitropolit je rekao da su se članovi Sinoda prilikom posete Prizrenu uverili da je obnovljena i zgrada Sime Igumanova, a u Prištini crkva Svetog Nikole i parohijski dom i „da bi postavljenje sveštenika u tom gradu ohrabrilo stotinak Srba koji tu žive, a i one koji nameravaju da se vrate”. U Đakovici, dodao je on, obnovljeni su crkva, parohijski dom i delimično starački, kao i crkva u Peći i parohijski dom u Vučitrnu.

Značajno je takođe, kako je rekao, da je zaštićena od daljeg propadanja prizrenska crkva Bogorodice Ljeviške, čiji je krov sada prekriven bakrom i koja je pod stalnim nadzorom policajaca za koje se gradi i poseban objekat u blizini svetinje.

Vladika Artemije juče je ponovio da je bio obavešten da će Sinod zasedati u Pećkoj patrijaršiji i da je dao saglasnost da posete Dečane, ali je dodao da su članovi Sinoda, kako je rekao, bez pitanja posetili još neka mesta u „mojoj eparhiji”. „Sve to urađeno je s ciljem da se promovišu mesta i svetinje na kojima obnovu rade oni (Albanci)”, rekao je Artemije, zapitavši zašto, istovremeno, na primer, nisu posetili manastir Svetog arhangela Mihaila, koji je živ manastir ? Episkop raško-prizrenski tvrdi da su navodnom obnovom objekata Srpske pravoslavne crkve na Kosovu Albanci samo hteli da imaju pokriće za proglašenje nezavisnosti, demonstrirajući na taj način svoju tobožnju demokratičnost i brigu o baštini srpske crkve.

———————————————————–

Različito i o Vatikanu

O odnosu Rimokatoličke crkve prema SPC i Kosovu Amfilohije je juče rekao da očekuje da će službeni Vatikan istrajati u nepriznavanju te „veštačke tvorevine”. Vatikan bi, istakao je on za Tanjug, trebalo da bude precizniji i konkretniji u povlačenju nekih poteza, jer, ukoliko se to ne dogodi, „veštačka kreatura stvorena na Kosovu neće ugrožavati samo Pravoslavnu crkvu i građane, već će ugroziti hrišćansku kulturu”. „Izjave pape Benedikta XVI o Kosovu bude nadu za stvaranje još zdravije klime u vođenju dijaloga između SPC i Rimokatoličke crkve, jer istinski dijalog među ljudima, a pogotovo među crkvama, nije samo rečima, nego delima, pre svega”, rekao je Amfilohije, istakavši da je papa ozbiljan, obrazovan čovek koji dobro oseća raslojavanje savremenog sveta i probleme koje ono nosi.

Stoga, kazao je Amfilohije, „pokazivanje odnosa istinskog i na delu poštovanja RKC prema Pravoslavnoj crkvi i Kosovu i Metohiji u ovom trenutku je značajnije od hiljadu papira i komisija, a sada je i prilika da vidimo kako će se to nadalje odvijati”.

Povodom stava Vatikana o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, Artemije je rekao da papa Benedikt XVI nije priznao Kosovo, ali je to učinio, kako je rekao, njegov biskup, zapitavši da li biskupovo mišljenje može da bude suprotno od papinog. „Ne može, naravno, ali ga je on izrekao”, kazao je Artemije.

Milenko Pešić

Maglina Orao je jedan od najprepoznatljivijih prizora u svemiru. Otkrivena je 1745. godine, a udaljena je 7000 svetlosnih godina od Zemlje (koja hiljada kilometara manje više ne igra neku značajnu ulogu)

Sad zamislite (ili pokušajte da zamislite) sve to – odnose i veličine, a potom se setite da tu negde okolo lebdi čika sa belom bradom koji upravlja kompletnim cirkusom. Ah, da: isti taj čika će se mnooooooooooogo ljutiti ako budete pojeli sladoled u sledećih par nedelja…

Poznato je, naime, da je sektu Božja deca osnovao još 1968. godine u Americi, u vreme najveće ekspanzije hipi pokreta, izvesni Dejvid Mozes Berg, vrbujući mlade ljudi na muzičkim koncertima, po parkovima i plažama za slobodnu ljubav i život po komunama. Novo pojavljivanje ove sekte u Srbiji, prema Lukovićevim rečima, svakako je iznenađenje za one koji redovno prate zbivanja u toj oblasti.

- Iz nekoliko izvora imamo potvrdu da se sekta Božja deca, ili Familija ljubavi, kako je već ko zove, ponovo aktivirala u Srbiji, što svakako treba da nas zabrine. Reč je o opasnoj manipulaciji, mladim ljudima i vernicima pre svega, jer se navodno u ime Hristovo pospešuje prostitucija članova komune, čak i pedofilija i pederastija. Najčešće se pojavljuju maskirano, kao humanitarne organizacije i fondacije. Prvo su im na udaru izbeglice i lica slabijeg materijalnog stanja, kojima komuna može biti neki trenutni izlaz – priča Luković.

Najveću ekspanziju ova sekta je imala, kako saznajemo, sredinom osamdesetih godina, jer su bili rašireni u 86 zemalja, sa preko 20.000 članova.

- Slabljenjem hipi pokreta i opadanjem popularnosti rok muzike, gubili su na značaju, ali realno nisu nestali, već su ostali umreženi u Evropi. Postoje indicije da su sada veštački aktivirani u nekim evropskim zemljama u tranziciji, kao novi način vrbovanja mladih za prostituciju i dece za pedofiliju. Pod okriljem navodnih humanitarnih organizacija i fondacija ulaze u izbeglička naselja da daju poklone, organizuju kurseve i igraonice, a posebno su indikativni pozivi za putovanja u inostranstvo. U iznajmljenim stanovima stvaraju komune, a onda je tu dozvoljeno sve što navodno pospešuje i jača ljubav: muzika, seks, droga i alkohol – objašnjava inspektor Zoran Luković.

Inspektor Luković u izjavi za Kurir naglašava još jedan bitan detalj iz ove oblasti.
- O radu sekti najčešće se malo zna i nakon ovih novih informacija najgore što se može desiti je da neko samoinicijativno pronalazi i rešava te slučajeve. Najveću medveđu uslugu čine nam oni koji se lično obračunavaju, paljenjem i skrnavljenjem evanđeoskih crkava. Takav ispad i eksces može neke naše istrage znatno da unazad – apeluje inspektor Luković.

Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za „kadrovskim potencijalima“ nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan doprinos „obaveštajnoj zajednici “ i objašnjava kako je ta „zajednica“ njima ostala večno zahvalna.

Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama, komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.
Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.
U vreme njegovog mandata na mestu ministra srbijanske policije organizovana je mreža agenata u mantiji. Ta mreža je imala dvostruki vid organizovanja – kroz komunističku tajnu policiju i njene strukture, ali i kroz Udruženje pravoslavnih sveštenika, kao kreaciju tajne policije. Udruženje sveštenika je zapravo predstavljalo sredstvo pritiska na episkopat, ali i institucionalni vid zaštite sveštenika koji su pristali na saradnju.
Drugi sveštenik – Milan Smiljanić je bio ministar poljoprivrede u vreme kada je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, ali i narodu, oduzeta nepokretna imovina.

Komunistički režim je, pošto je zagospodario u svim slojevima društva, krenuo u unutrašnje podrivanje SPC. To podrivanje je vršeno na različite načine: ucenama i prinudom episkopa i sveštenika; korišćenjem moralnih slabosti pojedinih episkopa, sveštenika i crkvenih službenika za vrbovanje za rad u svojstvu doušnika tajne policije u Crkvi; ozvučavanjem zgrade Patrijaršije, odaja srpskog patrijarha i vladičanskih dvorova, oltara značajnijih hramova, službenih automobila srpskog patrijarha i episkopa. Posebno su vrbovani sveštenici u krajevima koji su bili antikomunistički nastrojeni. Komunistička tajna policija je o svakom svom doušniku, pa i o onima iz SPC, vodila njihove doušničke dosijee.

I logičko zaključivanje upućuje da je jedan broj vladika i sveštenika bio u agenturi Udbe. Javnosti je poznato da je, recimo, nedavno upokojeni rumunski patrijarh Teoktist bio saradnik Sekuritatee – zloglasne tajne komunističke policije Rumunije. Patrijarh Teoktist se izvesno vreme nakon svrgavanja Čaušeskua povukao sa patrijaraškog trona upravo iz tih razloga. Najsvežiji je primer rimokatoličkog varšavskog nadbiskupa koji, i pored papskog imenovanja, nije mogao da primi tu visoku dužnost pošto se doznalo da je za vreme komunizma radio za tajnu komunističku policiju.
Postavlja se pitanje: zašto se u SPC ne pokazuje dovoljno interesovanja da se otkrije istina o njenom unutrašnjem podrivanju od agenata u mantiji? Zašto Sveti arhijerejski Sinod, a ni episkopi po unutrašnjosti, do danas nisu ništa uradili da se uklone prislušni uređaji iz zgrade Patrijaršije, vladičanskih dvorova i značajnijih manastira i crkvenih domova? Ovo je jos čudnije ako znamo da danas postoje brojne službe, čak i privatne, koje poseduju detektore za otkrivanje postavljenih prislušnih uređaja? Zašto Sveti arhijerejski Sinod SPC od Telekoma nije tražio službenu informaciju o tome kada su na telefonske linije Patrijaršije postavljani prislušni uređaji u tzv. plavim sobama koje poseduje svaka telefonska centrala? Zašto Sveti arhijrejski Sinod SPC nikada do sada nije zatražio da se otvore dosijei episkopa i sveštenika – tajnih agenata komunističkog režima? SPC, a ni njeni vodeći teolozi se do danas nisu izjasnili da li je obavljanje špijunske službe za komunistički režim greh i, ako jeste, kakvu duhovnu kaznu zaslužuju takvi episkopi, sveštenici i monasi? Zašto, nakon objavljivanja imena i doušničkih kartona episkopa i sveštenika u Bosni i Hercegovini, nije pokrenut postupak za utvrđivanje istine o njihovoj delatnosti na razbijanju SPC?

Možda će baš na primeru sveštenika-doušnika u Bosni i Hercegovini ova pitanja biti jos logičnija, a odgovori jasniji…

Zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini celokupna arhiva republičke Službe državne bezbednosti BiH ostala je u Sarajevu. Tako se i dogodilo da je izvesni Ivan Bešlić uspeo da se domogne dosijea operativnih veza i saradnika Službe državne bezbednosti Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova BiH za period od 1970. do 1990. godine.

Na preko 50.000 stranica materijala sadržani su podaci o saradnicima Udbe i njihovom delovanju. Među njima su, po prirodi stvari, bili pripadnici sva tri naroda u Bosni i Hercegovini: Srbi, Hrvati i muslimani. Ti dokumenti su se našli u četvorotomnoj knjizi pod naslovom “Čuvari Jugoslavije – suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini“ čiji je priređivač ujedno i izdavač.
Uprkos raznim pokušajima osporavanja, objektivnost Bešlićevih knjiga ogleda se u mnogo čemu. Pre svega, bez ikakvih komentara je objavio faksimile pronađenih doušničkih dosijea. Doušničke dosijee je objavio bez obzira na to kom narodu su oni pripadali. Tako su u ovim knjigama najbrojniji doušnici bili Hrvati. Stali su u dva toma, dok su doušnici Srbi i Bošnjaci stali u po jedan tom. I sam Bešlić je Hrvat, sto nije ovde od značaja, ali može biti onog časa kad neko krene da ga osporava.

Bešlić je došao i do klasifikacije saradnika Udbe. Interesantan je spektar zanimanja saradnika. Tu su zanatlije, radnici, tehničari, studenti, asistenti, profesori srednjih škola, pedagozi, zatvorski čuvari, susedi zatvora, komšije, referenti, radnici na privremenom radu u inostranstvu, profesori univerziteta, penzioneri, radnici, vojnici, učenici srednjih škola, ali i episkopi, sveštenici, monasi, pa i jedna monahinja SPC… Udbaje, naravno, istu “kadrovsku strukturu doušnika“ imala i u hrvatskom i muslimanskom narodu u Bosni i Hercegovini.

Udba ili SDB BiH su u periodu od 1970. do 1990. godine imale 334 saradnika koji su po nacionalnosti bili Srbi. Od 334 Srbina – doušnika Udbe u BiH, njih 43 ili 15 odsto od ukupnog broja doušnika su bili episkopi, sveštenici, monasi, učenici bogoslovije i studenti Bogoslovskog fakulteta SPC.

Oni su, kao i doušnici iz ostalih naroda, bili raspoređeni kroz devet operativnih centara SDB u Bosni, i to u Banjaluci, Bihaću, Doboju, Goraždu, Livnu, Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici.
Udba je za svoje saradnike-doušnike vrbovala i pripadnike sekti. Tako su se, na primer, među doušnicima našli i jedan pripadnik sekte jogista – Ranko Janković iz Banjaluke i jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka – Luka Nikolić, pod špijunskim imenom Roki.

Ko su, dakle, bili doušnici Udbe iz redova SPC u Bosni i Hercegovini?
Slavko Gaković, sveštenik u Bosanskom Novom, sa stanom u ul. Moše Pijade br. 15 imao je doušnički nadimak “Jablanica“. Na “vezi“ ga je držao operativni radnik Mirko Ješić. On je u njegovom dosijeu zapisao da je u ranijim kontaktima izneo više interesantnih podataka o aktivnostima Srpske akademije nauka i umetnosti na području Bosanskog Novog vezanih za snimanje stanja o stradanju srpskog stanovništva i objekata SPC za vreme bivše NDH, o čemu je pisano u depeši od 25. septembra 1985. godine. Špijunirao je i svog nadležnog episkopa Jefrema.
Kada su prestale aktivnosti SANU na tom prostoru, predloženo je da se sveštenik Slavko Gaković “Jablanica“ briše iz redova saradnika.

Zanimljivo je da je sveštenik Gaković u trenutku kada ga je Udba zavrbovala da špijunira imao 70 godina, a razlog zbog koga je pristao na saradnju je, kako se vidi iz izveštaja, njegova simpatija prema partizanskom pokretu koji je za vreme rata pomagao.

Monahinja Spasenija sa svetovnim imenom Slavojka Ilić, rođena 1937. godine u Donjem Vakufu, stalno nastanjena u ul. Borisa Kidriča br. 4 u Banjaluci, vođena je pod doušničkim imenom “Slava“. Za Udbu je počela da radi 1982. g. Na operativnoj vezi ju je “držao“ Slavko Malešević koji je u njenom kartonu zapisao da je Službu obaveštavala o značajnim bezbednosnim saznanjima i realizovala konkretne zadatke koje je dobijala, a kontakte sa službom ni u jednom momentu nije provalila. Pošto se, prema službenoj oceni SDB-a, pokazala kao dobar doušnik Služba je nameravala da je još intenzivnije koristi i usmerava na praćenje i operativno pokrivanje konkretnih slučajeva i pojava.

“Operativna veza“ je od 1982. g. bio i Zoran Ivanić, tadašnji učenik bogoslovije iz Gornjeg Branešca kod Čelinca. I njega je, iako je tada imao samo 19 godina, držao na “vezi“ službenik SDB-a iz Banjaluke Slavko Malešević.

Sa Ivanićem je ostvaren kontakt s ciljem da se oceni mogućnost operativnog kombinovanja i stvaranja uporišta SDB-a u redovima podmlatka SPC. Tokom devet kontakata sa službenicima SDB-a, Ivanić je svakom prilikom ukazivao na bezbedonosno interesantna saznanja. Pokazao je, kako se navodi, zavidan nivo spremnosti i iskrenosti, a službenici SDB-a nisu došli do saznanja da je bilo gde provalio kontakte sa Službom.

Vrbovan je i Veljko Stojanović iz Vlatkovića kod Skender Vakufa. Počeo je da sarađuje još kao učenik bogoslovije sa konspirativnim imenom “Vlatko“. Na “vezi“ ga je držao Slavko Malešević iz SDB-a Banjaluke, a saradnju su počeli 1984. g. u slučaju “rasvetljavanja neprijateljske delatnosti Nevena Popovića, bogoslova SPC iz njegove generacije. On je tom prilikom ukazao na više bezbednosno interesantnih saznanja i iskazao spremnost za nove kontakte“.

Simo Ljuboja, sveštenik SPC iz Vrlike, angažovan je kao snalažljiv, konspirativan i pouzdan informator SDB-a na osnovu “patriotizma“. Konspirativno ime mu je bilo “Dinara“, a kao sveštenik je obrađivao, kako je zapisano, “neprijateljsku delatnost SPC“. Angažovan je 1969. godine, a na “vezi“ ga je držao Marinko Jarić, radnik SDB-a.

Sveštenik Vasilije Cvijanović pod špijunskim imenom “Kule“, rodom iz Cerovice kod Doboja, a na službi u SAD, “angažovan je 29. decembra 1983. na patriotskoj osnovi kao saradnik informator na praćenju neprijateljske delatnosti srpskih nacionalista i kleronacionalista SPC na području sektora SDB-a Doboj….

Dok je korišćen na praćenju neprijateljske delatnosti unutrašnjeg neprijatelja “Kule“ je dostavljao podatke na osnovu kojih je napisano 23 redovne informacije i 27 operativnih depeša“.
U tri navrata mu je davano pokretno ime OTS “Uran“, a za rad kao izvor SDB-a je novčano nagrađivan. Za period od kad se nalazi u SAD (od 1986. do 1990) javio se pismom tri puta, a na osnovu podataka koje dostavio napisane su dve operativne depeše. Kada je krenuo u parohiju u SAD, dobio je zadatak da prati “neprijateljski rad Miladina Garića, Gligora Božića i Ratka Đekića. Na “vezi“ ga je držao Milanko Aladžić, radnik SDB-a Doboj. Kasnije je odustao od kontakata sa službenicima tajne policije.

U periodu od 1986. do 1990.g. za tajnu policiju je radio i sveštenik Slavko Kasipović, paroh u Liješću kod Bosanskog Broda. Špijunsko ime mu je bilo “Jozef“. Pratio je i u tajnu policiju dojavljivao o delovanju srpskih nacionalista. Zanimljivo je da je njemu SDB otkazao saradnju zbog toga što je nad licima prema kojima je saradnik Jozef usmeravan brisan operativni tretman.
Današnji protojerej-stavrofor Milan Pajkanović, paroh u Obudovcu, vrbovan je za SDB 1980. godine. Špijunski nadimak mu je bio “Miha“, a dužnost mu je bila da prati svoje kolege sveštenike koji su tretirani kao “ekstremni deo klera iz SPC na području Zvorničko-tuzlanske eparhije“, ali i nacionalne ljude iz šamačke opštine. “Veza sa saradnikom je održavana putem telefona, ličnim kontaktima i pisanim putem“. Nije korišćen u značajnijim akcijama SDB-a, ali je sa njim razrađen sistem održavanja veze putem “javke“ i “tajnika“. Upozoren je na obavezu čuvanja tajne o saradnji sa SDB-om.

I kaluđer iz Manastira Ozrena Cvijan Paraklis sa špijunskim nadimkom “Edo“ radio je za tajnu komunističku policiju.

Sveštenik Predrag Popović, rođen 1939.g. u Majevcu kod Doboja, na osnovu “patriotizma i dobrovoljnosti“ radio je za SDB pod špijunskim nadimkom “Isidor“. Služio je kao paroh u Osječanima, a dužnost mu je bila da prati “ekstremni deo klera SPC i Teša Spasojevića i Sava Kneževića“. Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog informatora, a na “vezi“ ga je držao Andrija Đukić, službenik SDB-a Doboj.

Sveštenik Ratko Vračević iz Dervente je zavrbovan za rad 1982. g. pod špijunskim nadimkom “Nemanja“. Navodno je neprijateljski istupao na sahrani u Boljaniću pa, pošto je to priznao, pristao je da sarađuje uz nagodbu da se protiv njega ne pokreće prekršajni postupak, već da se sa istim nastave kontakti u cilju stvaranja uporišta SDB-a. I on je šprijunirao svoga episkopa i svoje kolege sveštenike.

Sveštenik Dobrislav Popović iz Štrbaca kod Rudog radio je za Udbu od 1948. godine. U toku rata je bio u četnicima i osuđen na šest godina robije. Špijunski nadimak mu je bio “Priboj“. Imao je zadatak da prati i špijunira sveštenike Slavka Popovića iz Rudog i Vasa Starovlaha iz Višegrada.
I hercegovački sveštenici su bili vrbovani za rad u tajnoj komunističkoj policiji. Radomir Brenjo, sveštenik iz Nevesinja, sa operativnim imenom “Zenon“, od 1976. g. je imao zadatak da prati i špijunira svoga episkopa, ali i sveštenike Aleksu Zupca i Slobodana Biberdžića.
Njegov rođak sveštenik Velimir Brenjo, paroh u Trebinju, bio je prepoznat od SDB-a pod špijunskim nadimkom “Ozren“. Zavrbovan je još 1964. g. i imao je status pouzdanog saradnika. Na vezi ga je držao Spaso Dursun, službenik SDB-a iz Trebinja. Sveštenik Velimir Brenjo i danas služi u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji.
Agent UDBE je bio i drugi trebinjski sveštenik Arsenije Ćorović. Špijunski rad je započeo 1982. g. na dobrovoljnoj osnovi i pod pseudonimom “Ognjen“. Interesantno je da je jedan trebinjski sveštenik imao špijunski pseudonim “Ozren“, a drugi “Ognjen“ pri čemu je “Ognjen“, kako se vidi iz službenog dokumenta SDB-a, imao zadatak da špijunura svoga episkopa i svoga kolegu “Ozrena“, koji je, takođe, bio špijun, ali pod proverom. Špijunska služba mu je prestala 1. oktobra 1990. godine na predlog Spasa Ratkovića, službenika SDB-a Trebinje.
I Bogoljub Čanić, od Udbe zvani doušnik “Prokopije“, zavrbovan je 1987. godine kao paroh u Stocu. Špijunirao je svoga episkopa i sveštenike Aleksu Zupca i Rada Govedaricu, ali i vernike Jova Puhala, Slobodana Kurilića i druge. Miro Prelo i Dragutin Žarković, operativci SDB-a, zapisali su da su podatke koje im je sveštenik Čanić ustupao proveravali preko drugih izvora i da su se isti pokazali tačnim. “Čanić je u svim kontaktima ispoljio ozbiljnost u izvršavanju postignutih dogovora i u više navrata je samoinicijativno izražavao spremnost da će nas u granicama svojih mogućnosti i u buduće, prije svega iz patriotskih pobuda, izveštavati o svim bezbednosno-interesantnim saznanjima do kojih bude došao. Pored toga, ispoljio je i potrebni stepen smisla za konspirativnost prilikom održavanja kontakata na čemu je, inače, posebno insistirao“.
Sveštenik Čanić je na osnovu ovakvih karakteristika 23. maja 1986. g. dobio status saradnika SDB-a pod pseudonimom “Prokopije“. Sveštenik Čanić je i danas sveštenik u Banjalučkoj eparhiji.
Služba državne bezbednosti je 1978. g. zavrbovala i sveštenika Ivana Grgura, paroha u Avtovcu kod Gacka u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji. Špijunski pseudonim mu je bio “Tihi“. Ocenjen je kao iskren i konstatovano da potiče iz porodice koja je u ratu pripadala četnicima. Imao je zadatak da špijunira svoga kolegu sveštenika Blagotu Vasiljevića, a na “vezi“ ga je držao Spaso Ratković, službenik SDB-a.
I sveštenik Kostadin Šipovac, paroh u Kifinom Selu kod Nevesinja, bio je saradnik Udbe. Angažovan je 1982. g. na predlog Jova Čokorila, službenika SDB-a. Dobio je konspirativno ime “Mitar“, a zadatak mu je bio da prati svoga episkopa i kolege sveštenike Aleksu Zupca, Bogdana Šešliju, ali i vernike.
Poznati lider prokomunističkog Udruženja sveštenika Krstan Bijeljac radio je za SDB pod špijunskim nazivom “Faust“. Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog informatora, a na “vezi“ ga je držao Momir Vuković, službenik SDB-a Sarajevo.
Neverovatno je, ali istinito je da je i poznati sveštenik sa grbavičkog ratišta Vojislav Čarkić, zvani “pop Žućo“, bio agent tajne policije pod špijunskim pseudonimom “Pikolo“. Zavrbovan je 1982. g. i od tada je davao “vrlo kvalitetna zapažanja o pojedinim sveštenicima sa područja Dabro-bosanske eparhije koji predstavljaju interes SDB, te nekim aktuelnim tendencijama u SPC.
“Kroz dosadašnji rad, Čarkić nam je dao određena zapažanja za grupu sveštenika “Justinovaca“ – “Zilota“ iz Beograda (Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović, Irinej Bulović) sa kojima je u „prijateljskim odnosima“. Cinkario je i svoga episkopa, ali i kolege sveštenike Dragomira Ubiparipovića, Vasu Rajaka, Momira Vukovića, Neđu Janjića i druge. Udbu je redovno informisao o sadržaju i temama bratskih sastanaka sveštenika, kao i diskusijama sveštenika.
Sveštenik Cvijan Golubović, paroh u Nišićima, angažovan je za Udbu 1982. godine pod špijunskim pseudonimom “Bor“. Cinkario je svoga episkopa i kolege sveštenike Stanka Bosnića, Dragomira Ubiparipovića, Nedeljka Popovića (ubijen od muslimanskih terorista 1992. g. u Trnovu i sahranjen pored crkve). O njima i opštim kretanjima u SPC sačinio je četrnaest pismena i dostavio ih je Udbi. Na predlog Mirka Subotića, službenika SDB-a Sarajevo, unapređen je iz statusa operativne veze u status saradnika.
Paroh sokolački Milorad Ljubinac je svojim služenjem Udbi zapanjio čak i njihove službenike. On je u Udbi cinkario ljudske ispovesti?! Špijunski pseudonim mu je bio “Raška“, a zavrbovan je 1985. godine. Udbu je informisao o srpskom nacionalizmu sa pet redovnih informacija i šest operativnih depeša. U predlogu Mirka Subotića, službenika SDB-a, da se Ljubinac unapredi u status saradnika SDB-a zapisano je da “o njegovoj spremnosti za saradnju dovoljno govori podatak da je on prekršio sveštenički zavet o ispovesti i upoznao nas sa podacima koje mu je prilikom tog čina prezentirao sveštenik Vaso Rajak“.
Svoje kolege je špijunirao i sveštenik Periša Vranić iz Sarajeva. Pod špijunskim pseudonimom “Baltazar“ je zavrbovan 1973. g. i to na dobrovoljnoj osnovi. Ocenjen je kao pouzdan, a na “vezi“ ga je držao Boris Tankosić, službenik SDB-a Sarajevo.
I rođeni brat današnjeg Episkopa vranjskog Pahomija, sveštenik Stevan Gačić, zavrbovan je za UDBU 1978. godine. Na “vezi“ ga je, pod špijunskim pseudonimom “Konstantin“, držao Borislav Tolpa, službenik SDB-a. Interesantno je da je sin sveštenika Stevana Gačića – Veljko, danas sveštenik kod Episkopa srednjoevropskog Konstantina.
Vanredni učenik bogoslovije Ratko Gatarević iz Brezika kod Brčkog je 1987. g. zavrbovan za UDBU pod špijunskim pseudonimom “Danilo“.
Sveštenik Slobodan Jović iz Slavonskog Kobaša ima svoj doušnički dosije. Špijunski pseudonim mu je bio “Olimp“, ali je 1982. g. konstatovano da ne želi da radi i da izbegava saradnju.
I sveštenik Mitar Krsmanović, paroh u Fakovićima kod Bratunca, imao je status saradnika. Špijunski nadimak mu je bio “Dečani“.
Sveštenik Dragomir Lazarević, paroh u Mačkovcu kod Lopara, imao je dva špijunska nadimka. Prvi mu je bio “Vladan“, a od 1987. g. “Karmen“. I on je špijunirao svoje kolege sveštenike i vernike.
Današnji paroh SPC u Njujorku sveštenik Đokan Majstorović je pod špijunskim pseudonimom “Jovan“ zavrbovan za UDBU tokom odsluženja vojnog roka. Nakon završetka vojnog roka predat je na vezu operativnom radniku SDB-a u Tuzli.
Sveštenik Nedeljko Mitrović sa špijunskim nadimkom “Živorad“ je otpušten sa spiska saradnika 1987. g. pošto se, kako je navedeno, bavio nedozvoljenom trgovinom, kupovinom i preprodajom deviza, švercom automobila po kom osnovu je i kažnjen od Opštinskog suda u Tuzli.
Današnji glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC protojerej-stavrofor Savo Jović, koji je svojevremeno osuđen na višegodišnju robiju bez ikakvog razloga, špijuniran je od sveštenika Milivoja Nenića. Nenićev špijunski pseudonim je bio “Podgora“.
Na osnovu kompromitujućeg materijala je zavrbovan i sveštenik Ratko Popović, paroh u Zavidovićima. Za tajnu komunističku policiju je radio od 1947, a špijunski pseudonim mu je bio “Svetislav“. Ocenjen je kao konspirativan i obazriv informator, a na “vezi“ ga je držao Ranko Ubiparipović, službenik SDB-a iz Zenice.
I donjovakufski sveštenik Vojin Trninić je 1984. g. zavrbovan za SDB pod špijunskim pseudonimom “Đakon“. Ocenjen je kao komunikativan i pouzdan informator na dobrovoljnoj osnovi, a na “vezi“ ga je držao Lazo Ždero, službenik SDB-a iz Zenice.
Među saradnicima tajne komunističke policije nalazili su se i sveštenici Veselko Ljubojević “San“ iz Laktaša, Budimir Anđelić “Trifko“ iz Trsta, Milivoje Mandić “Savo“ iz Rogatice, Pero Mađarević “Vanja“ iz Janja, Rado Marković “Dositej“ iz Zagona, Borislav Petrović “Zagora“ iz Krtove i drugi.
I civili su bili zaduženi za praćenje pojedinih sveštenika. Tako je, na primer, Jovo Vidaković, radnik na privremenom radu u Sidneju u Australiji, bio zadužen da prati sveštenika Milorada Lončara. Konspirativno ime mu je bilo “Stanimir“. Branko Govedarica je od 1984. g. špijunirao sveštenika Bogdana Šešliju iz Bijelog Polja kod Mostara.
Udba i SDB su svoje saradnike imale i među vladikama.
Prvi episkop agent Udbe u Bosni i Hercegovini je bio Episkop banjalučki, potonji sremski dr Andrej (Frušić).
Današnji Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) je, prema podacima iz njegovog doušničkog kartona, još 1960. godine zavrbovan za Udbu pod špijunskim pseudonimom “Pavle“. Zavrbovan je na osnovu “kompromitujućeg materijala“, a ocenjen je kao pouzdan saradnik. Udba ga je usmerila “na problem pravoslavnog klera“.
Zanimljivo je da su operativni radnici tajne komunističke policije koji su bili zaduženi za sveštenike bili Srbi, a njihove starešine uglavnom muslimani i Hrvati. To je i razumljivo pošto su kao sunarodnici lakše mogli da ostvare kontakte i dobiju željene informacije.
Većina od nabrojanih sveštenika i danas je u aktivnoj službi u SPC na dužnosti parohijskih sveštenika, namesnika i starešina crkava. Mnogi od njih su odlikovani najvišim crkvenim odlikovanjem – pravom nošenja naprsnog krsta. Neminovno se postavlja pitanje zbog čega crkvene vlasti nisu ništa preduzele da se sveštenici koji su špijunirali svoje kolege, vernike, pa čak i detalje ispovesti prenosili u policiju, udalje iz aktivne svešteničke službe.
S druge strane, otvara se i pitanje odgovornosti Episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija (Kačavende) i njegovog moralnog prava da sveštenike – agente poziva na odgovornost, ako je i on bio u istoj službi i to mnogo duže od njih.
Čudno ili ne, ali pravilo je da su najbogatiji sveštenici u Bosni i Hercegovini upravo oni koji su za vreme komunizma špijunirali svoje kolege i vernike.

Pitanja koja čekaju na odgovore

Dr Branka Prpa, direktor Arhiva Grada Beograda u kome je deponovana dokumentacija Ozne i UDB-e, trebalo bi da odgovori ovdašnjoj javnosti: da li se u primljenoj arhivi nalaze i dosijei episkopa, sveštenika i monaha – agenata tajne komunističke policije? Da li je materijal arhivski sređen? Koliko su kutija primili? Kada će i na koji način biti dostupan istraživačima?
Rade Bulatović, direktor BIA, ili osoba iz BIA zadužena za kontakt sa medijima bi mogla da odgovori: gde se nalaze dosijei sveštenika-agenata Službe? Ako su predati Arhivu grada Beograda – zašto tamo, a ne u Arhiv Srbije pošto je služba republičkog, a ne gradskog značaja i nadležnosti? Koji ministar, ili koji rukovodilac službe je tako odlučio, i ko je sproveo tu odluku? Koliko je kutija materijala i dosijea agenata i praćenih osoba predato Arhivu i za koji period? Da li i danas BIA među svojim saradnicima ima i sveštenike? Zašto, u cilju izgrađivanja boljih odnosa između SPC i države, BIA nije ništa preduzela da se uklone prislušni uređaji iz Patrijaršije i odaja srpskog patrijarha koji su postavljeni još u komunističkom režimu i koji su korišćeni za vreme režima Slobodana Miloševića? Da li se ti uređaji koriste i danas?
Svetko Kovač, načelnik Vojne bezbednosne agencije bi trebalo da kaže gde se nalaze dosijei sveštenika – agenata vojne službe bezbednosti? Kada će ti dosijei biti dostupni javnosti i istraživačima?
Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, ukoliko nekad izađe iz svojih „povlenskih magli“, trebalo bi javnosti da saopšti: kako je i zašto za vreme njegovog mandata izvršena predaja arhivske građe OZNE i Udbe? Zašto kao prijatelj Crkve nije ništa učinio da se ti dosijei predaju crkvenim vlastima?
Goran Petrović i Zoran Mijatović, bivši rukovodioci SDB, mogli bi da progovore o predaji dosijea Arhivu Grada Beograda: Zašto su dosijei predati Arhivu grada Beograda, a ne Arhivu Srbije? Ko je naredio da se arhiva preda Arhivu grada Beograda? Koliko je kutija arhive predato?
Episkop Žički Hrizostom (Stolić), predsednik Velikog Crkvenog suda, morao bi da zna i da kaze: da li je angažman sveštenika i monaha u tajnim službama Brozovog i Miloševićevog režima greh? Kakve kazne propisuju kanoni i crkvena pravila u tim slučajevima? Da li je SPC zainteresovana da se otvore arhivi Udbe i sazna ko je od sveštenika ili monaha radio za tajne službe? Da li je, ukoliko se dokaže da je neko radio za tajne policijske službe komunističkog režima, penzionisanje i uklanjanje sa crkvenih dužnosti minimalna kazna u tom slučaju? Šta ukoliko se dozna da je budući srpski patrijarh bio saradnik neke od tajnih komunističkih službi?
Episkop Zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) bi ovoj javnosti mogao da priušti informaciju: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za UDBU (i čiji su dosijei objavljeni) nije pokrenuo disciplinske postupke?
Episkop Banjalučki Jefrem (Milutinović) verovatno zna: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za Udbu i čiji su dosijei objavljeni nije pokrenuo disciplinske postupke?
Sredoje Nović, bivši funkcioner SDB-a i ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, lako će prepoznati i odgovoriti: da li su njegovi potpisi na kartonima saradnika SDB-a dok je on bio funkcioner, a koji su objavljeni u knjizi “Čuvari Jugoslavije“, autentični? Šta misli o sveštenicima koji su radili za SDB dok je on bio u toj službi?
Dr Veljko Đurić, istoričar, sigurno zna: koliko u arhivi Savezne komisije za verska pitanja u Arhivu Jugoslavije ima kompromitujućeg materijala o vladikama i sveštenicima za vreme komunizma? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Šta misli koliko je agenata bilo iz redova SPC?
Dr Radmila Radić, istoričar iz Instituta za savremenu istoriju, mogla bi da pojasni: koliko su pojedini episkopi i sveštenici sarađivali sa komunističkim režimom i njihovom tajnom policijom? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Koja su crkvena pitanja bila najinteresantnija za režim?
Sveštenik Neđo Janjić iz Kelnam u Nemačkoj mogao bi da se seti: zašto je osuđen kao sveštenik “zbog neprijateljske propagande“? Šta misli o sveštenicima koji su sarađivali sa Udbom? Da li oni danas treba da snose odgovornost i da se uklone sa aktivne svešteničke službe?
Protođakon Ljubomir Ranković, urednik “Glasa Crkve“ Šabačko-valjevske eparhije, treba da kaze: koliko je u Šabačko-valjevskoj eparhiji bilo sveštenika za koje se pretpostavljalo ili znalo da su agenti tajne komunističke policije? Da li su takvi još uvek aktivni sveštenici? Koliko su “Glas Crkve“ kao preteča antikomunističke štampe osamdesetih godina prošlog veka, ali i njegovi urednici, bio pod prismotrom tajne policije? Da li su možda znali nekoga od sveštenika koji su u to vreme radili za tajnu policiju? Šta misli o sveštenicima koji su detalje ispovesti vernika otkucavali u policiju? Da li je to špijuniranje za tajnu policiju greh protiv Crkve ili vrlina za državu? Da li je neophodna lustracija u SPC? Šta ako se dokaže da je neki episkop bio agent tajne policije? Da li bi, prema crkvenim pravilima, ista duhovna kazna važila i za episkope i za sveštenike?
Antonije Đurić, književnik i autor “Crvene kuge“, tamnovao je kao mladić sa velikim brojem ljudi „nacionalno opredeljenih“, pa i sa sveštenicima u kazamatu u Sremskoj Mitrovici odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. On sigurno zna da li je bilo sveštenika koji su tajno radili za zatvorsku upravu? Kako su ih gledali ostali zatvorenici? Zašto se o tome još uvek ćuti?
Konačno, zašto ne upitati i rimokatolike, recimo nadbiskupa beogradskog Stanislava Hočevara: kakav je stav Rimokatoličke crkve o sveštenim licima koja su za vreme komunizma radila za tajnu komunističku policiju? Koliko je bilo takvih biskupa i sveštenika?

- Pre svega, nas niko nije obavestio, ni Sinod, ni Sabor, ni o kakvom novom suđenju, ni o kakvoj novoj odluci. Sinod ne može razmatrati nešto o čemu nema nikakvog zvaničnog izveštaja i saopštenja. Apsolutno niko nikada nije ni usmeno ni pismeno obavestio Sveti sinod. Mi samo znamo jedno, da je civilni sud doneo svoju konačnu odluku u Nišu, i to je ono što je Sinod i očekivao, da građanski sud donese odluku, na osnovu koje će postupati. I Sabor i Sinod prihvatili su na znanje tu presudu iz Niša, i za sada, ostajemo pri tom saznanju.

Da li to znači da će, ako Sinod dobije odluku Vrhovnog suda, crkveni sud pokrenuti proces i da će razrešiti vladiku Pahomija, optuženog za bludne radnje nad maloletnicima, polaznicima bogoslovske škole?
- Kada to bude, onda ćemo videti šta ćemo. Sud je za sada rekao svoje.

Ovako je, između ostalog, maloletni M.T., svojevremeno opisao pokušaj da se odbrani od vladike Pahomija. Ovaj maloletnik, jedan od četvorice dečaka koji su vladiku optužili za seksualno zlostavljanje, opisao je „Vranjskim“ i advokatu Aleksandru Stojkoviću krajem decembra 2002. godine svoj neprijatni susret, koji ga i danas proganja.

- Mogu ja sve ovo da razumem i da sakrijem – branio se mališan – ali vi, faktički, niste vladika.
Vladika mu je, kaže dečak, odgovorio: „Pa, nemoj da misliš sad o tome, to nije bitno.“ – On je i dalje bio uporan, na šta sam ja zahtevao da smesta izađe iz sobe, da ne želim skandal, da mogu ostala deca da čuju, pa da se sve to raširi. On je odgovorio da svi spavaju, da je on išao do soba da proveri, te da se ja zbog toga ne sekiram – naveo je u ispovesti nedeljniku „Vranjske“ dečak M.T.

On se u julu 2002. godine na letnjeg Svetog Jovana obreo u manastiru Sveti Prohor Pčinjski. Vladika mu je u zgradi Mitropolije obezbedio konak.
- Vladika je ubrzo ušao u moju sobu i odjednom me zagrlio. Stavio je glavu ispod mog vrata. Već sam namestio krevet, ali vladika je počeo da razvlači dvosed, smeškajući se, uz reči: „Ti si, ovako, malo puniji, pa bi mogao malo bolje da se raskomotiš.“ Rekao sam mu: „Neka, bolje ovako za jednog, mogu i tako da spavam“ – ispričao je M.T.

Dečak je međuvremenu posumnjao da je vladika uzeo ključ od vrata sobe. Posle petnaestak minuta, svedočio je dečak, vladika je samo u donjem vešu ponovo ušao u njegovu sobu i legao u krevet pored njega.

- Rekao mi je da ne može da spava, i da želi da porazgovaramo. Tada je počeo da me pipa i pita ovo i ono. Branio sam se i odgovarao, a onda sam ga zamolio da me ostavi pošto sam umoran, a i ne želim da se nešto dogodi. Posle pipkanja i maženja, vladika mi je predložio da se „družimo“. Ja sam to odbio. Tada je on izašao iz sobe i nešto kasnije opet se vratio. Palo mi je na pamet da ga nečim udarim. Ali, kako? Mi smo vladiku doživljavali ka svetinju. Rekao sam mu: „Molim vas, preosvećeni, bolje izađite iz sobe. Ja, eto, shvatam da možda niste ni vi krivi što to radite. Eto, mogu da to sakrijem, da ne govorim nikome, ali ostavite me na miru“ – ispričao je M.T.

Postupak protiv M.T. nije zastareo u dugom sudskom postupku, ali njegovo svedočenje je bilo nedovoljno da niški sudovi proglase krivim vladiku Pahomija. Ubrzo posle objavljivanja ispovesti dečaka, vladika Pahomije je saopštio da su neistinite sve optužbe na njegov račun. Episkop vranjski je optužio vlasnika „Vranjskih“ Vukašina Obradovića da je nekoliko puta bio na „specijalizaciji“ u inostranstvu i tamo se našao sa albanskim lobijem.

- Za blaćenje moje smernosti postoje i ozbiljniji interesi. Uplašeni da će fabriku vode i izvor njihovog života da kupe albanski lobisti, radnici bujanovačke „Hebe“ poklonili su deo svojih akcija SPC. Ova fabrika je već duže vreme na meti predvodnika terorističke OVK. Radnici su se nadali da će se lakše izboriti za svoj opstanak ako budu u društvu sa svojom crkvom. Ako bi albanski lobi, podržan od terorističke OVK, ovladao ovim prostorom, onda bi i bukvalno Albanci došli do Niša, što jesu najavili kao svoj strateški cilj. To su pravi razlozi ovih napada – naveo je u saopštenju vladika Pahomije.

Da podsetimo, nakon što je Vrhovni sud utvrdio da je postupak protiv vladike Pahomija odugovlačen, da na nezakonit način nisu saslušani svedoci tužbe, te da nisu zaštićeni oštećeni maloletnici koji su posle svedočenja ostajali u sudnici, Ministarstvo pravde je zatražilo objašnjenja od niških sudova. Ove nedelje počeće nadzor Okružnog i Opštinskog suda u Nišu.

Reakcija Opštinskog i OkruŽnog suda u Nišu

Dva krivična dela zastarela u Vranju
NIŠ – Okružni i Opštinski sud u Nišu saopštili su juče, između ostalog, da Vrhovni sud, ukazujući na propuste u ažurnosti, ne izdvaja propuste koje je učinio Opštinski sud u Vranju, već to samo konstatuje kao povrede „prvostepenog suda“, što nije u skladu sa stvarnim činjeničnim stanjem. Sud u Vranju postupao je oko dve godine u ovom predmetu, a niški sud manje od godinu dana. Dodaje se i da je zastarelost za dva krivična dela nastupila još pre podnošenja krivične prijave koju je zato morao da odbaci još opštinski javni tužilac u Vranju.

Saopšteno je i da suočenje oštećenih i okrivljenog u Nišu nije vršeno, a da veštaci u svom nalazu nisu izrazili ni najmanji stepen sumnje da je okrivljeni sklon vršenju ovakvih dela. B. Janačković

Radović, (Risto) Amfilohije (Bare Radovića, 07.01.1938), militator-decivilizator. Poznat i kao Pukovnik.

Mitropolit Crnogorsko-primorski, Zetsko-brdski i Skenderijski i Egzarh Pećkog Trona, ratnik, književnik, agitator. Školovao se u Beogradu (bogoslovija i klasične nauke). Justinovac. Po ugledu na Nikolaja Velimirovića, otišao je najpre na Zapad (Bern, Rim), pa na Istok (Grčka), gde se zamonašio i uzeo ime Amfilohije, što znači „dva voda vojske“. U Atini je odbranio doktorat o Sv. Grigoriju Palami. Sa ostalim justinovcima je tokom druge polovine osamdesetih godina zauzeo važne pozicije u SPC. Od 1986. predavao je katihetiku na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a od 30. decembra 1991. je po službenoj dužnosti preuzeo mitropoliju Crnogorsko-primorsku. Godinu dana kasnije, obratio se ruskom patrijarhu Alekseju II sa zahtevom da prepravi jedan od ključnih crkvenih dokumenata kako bi se izbrisao trag o postojanju Crnogorske pravoslavne crkve, ukinute 1920. dekretom kralja Aleksandra Karađorđevića.

Glavna meta u Crnoj Gori bila mu je i ostala zloćudna izraslina u vidu crnogorske antisrpske doktrine i pitanja autokefalne Crnogorske crkve. Tokom ratova je vešto balansirao između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića. Nije se libio ni da Arkana i njegove tigrove uposli kao obezbeđenje Cetinjskog manastira. Do poslednjeg časa, ostao je veran Slobodanu Miloševiću, koga je prilikom posete u Hagu zatekao kako čita jevanđelje. U predreferendumskoj atmosferi u Crnoj Gori, izveo je nezapamćeni vazdušni desant na planinu Rumiju, gde je uz pomoć helikoptera Podgoričkog garnizona postavio metalnu crkvu. U čuvenom zborniku Jagnje Božije i zvijer iz bezdana (1996) objavio je ključni programski tekst pod naslovom „Sveti Petar Cetinjski i rat“ u kome je elaborirao kako se može bogoslovski i filosofski opravdati činjenica da jedan episkop postaje ratnik. Pri tom je izveo tipologiju rata koji episkop vodi: sa samim sobom, sa zlom domaćijem, kao i sa opštim neprijateljem vere što se može prepoznati i u Amfilohijevim aktivnostima.

Jedna od njegovih pasija je držanje posmrtnog slova. Tokom svoje karijere se istakao u više navrata. Izazvao je incidente na sahrani Danila Kiša 1989, kao i četrnaest godina kasnije na sahrani ubijenog premijera Zorana Đinđića. Često komentariše i trasira kulturnu politiku. Blagoslovio je knjigu Petkana Ljiljane Habjanović Đurović, preporučivši je publici kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar, dok je Rolingstounse okarakterisao kao bezbožnike koji pevaju demonske pesme.

Zaštitinik je haških begunaca – Karadžića i Mladića. Na sahrani Karadžićeve majke, održao je još jedan od svojih simptomatičnih govora, u kome je pokojnicu uporedio sa majkom Jugovića, majkom Jevrosimom i majkom sedam brata Makavija. Vatreni je poštovalac kulta svetih ratnika.

Jedan je od boljih guslara u Morači.

Amfilohije Radović je izabran nedavno za ruskog akademika, kada je postao i profesor Akademije za bezbednost, odbranu i poredak u Rusiji. Istovremeno je odlikovan Ordenom Lomonosova. Trenutno iščekuje visočije nameštenje.

Za Jovanom Mišićem, bivšim monahom Ilarionom, pre mesec dana raspisana je poternica jer se nije javio na izdržavanje jednogodišnje kazne zatvora na koju je osuđen zbog bluda nad maloletnicima. Mišić je sada slobodan čovek, jer je Vrhovni sud poništio presudu.

Portparolka tog suda Vesna Dabić kaže da je Opštinski sud u Novom Sadu napravio velike propuste.

„Vrhovni sud je utvrdio da on nije uredno pozvan na glavni pretres i da zato nije prisustvovao i nije bio u mogućnosti da se izjasni o dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu, prvom stepenu, što je bitna povreda postupaka i razlog da se ukinu i prvostepena i drugostepena presuda“, kaže Dabićeva.

Iako je Vrhovni sud vratio postupak na ponovno odlučivanje, novog suđenja neće biti jer je u međuvremenu krivično delo zastarelo.

Slučaj je pokrenut 2001. godine, a optužnica je teretila Ilariona da je u Dvorskoj bašti u Sremskim Karlovcima navodio na blud maloletne dečake.

„Sloboda kao Božja promisao“

„Bože sačuvaj i ne dao Bog, nisam u mladosti, a kamoli u starosti da poludim i da skrenuo umno da to bih to činio“, rekao je danas Mišić.

„Ipak, Božija je pravda, ja sam Bogu zahvalan, i zahvalan braniocu, i naravno sudu onom koji je uvideo, shvatio i razumeo. E sad, na koji je način je to završeno, da li zastarom ili ovako ili onako. To je ipak Božja promisao“, kaže on.
Ilarion je nakon pokretanju postupka neko vreme proveo u manastiru Orahovica, u Hrvatskoj, odakle je proteran, jer je i tamo navodno uznemiravao decu.

U sličnom slučaju, posle višegodišenjeg suđenja vladika vranjski Pahomije oslobođen je optužbi za bludne radnje nad četvoricom dečaka. Dva slučaja su do izricanje presude zastarela, a za druga dva slučaja sud je procenio da nema dovoljno dokaza.

Advokat Mirna Kosanović kaže da iz ovih slučajeva proizilazi zaključak da sveštena lica imaju poseban tretman pred sudom.

„Za obične okrivljene postupak teče nemilosrdno, oni se privode i pritvaraju, a za sveštena lica, izgleda, zavisi od njihove volje ili raspoloženja da li će pojaviti ili ne pred sudom. Sud mora da sprovodi postupak na jednak način prema svim građanima, inače je u pitanju diskriminacija“, kaže Kosanovićeva.

Svešteničko nasilje je nešto o čemu se mnogo više govori na Zapadu. Nedavno je Rimokatolička dijeceza u Los Anđelesu, pored ekskomunikacije i zatvorskih kazni svojih bivših sveštenika, platila 660 miliona dolara odštete žrtvama seksualnog zlostavljanja.

Tužilaštvo iz Ptuja je podiglo optužnicu protiv sveštenika Albina Žnidariča, koji je osumnjičen da je u vreme dok je bio paroh katoličke crkve u Ormožu, seksualno zloupotrebljavao maloletne dečake.

Svedoci tvrde da je Žnidarič zlostavljao dečake i van te parohije, a prema pisanju slovenačkog lista Dnevnik, jedna od parohovih žrtvi je i teško zaostali dečak, zbog čega je paroh osumnjičen i za seksualno zloupotrebljavanje nemoćne osobe. Žnidarič se tereti za tri slučaja pedofilije, jer su ostali slučajevi u međuvremenu zastareli.

Žnidarič je uhapšen još februara u Ormožu, pošto se njegovim slučajem, više od godinu dana, bavilo tužilaštvo u Ptuju. Zbog mogućnosti da utiče na svedoke ili uništi dokaze, paroh je smešten u mariborski zatvor, ali je posle mesec i po dana, uprkos protivljenju suda pušten. Sada je Žnidarič ponovo uhapšen i poslan u zatvor u Mariboru.

Sudski procesi protiv katoličkih sveštenika zbog pedofilije su vođeni i protiv Karla Jošta i Franca Frantara. Jošt je u međuvremenu umro, dok proces protiv Frantara još uvek traje.