Do sada ženama u Saudijskoj Arabiji nije bilo dozvoljeno da prisustvuju mečevima u skladu sa strogom politikom zabrane mešanja polova, ali će nov stadion imati “porodične lože” sa privatnim kabinama i terasama za žene”, naveo je list.

Ovaj potez su mnogi pozdravili, ali aktivisti za ženska prava i dalje traže veće reforme i promene u ovoj ultrakonzervativnoj zemlji gde je ženama tek prošle godine dozvoljeno da učestvuju na lokalnim izborima i gde one još uvek ne mogu da voze.

“Mislimo da smo svedoci izvesnog otvaranja zemlje, ali želimo još veće promene i da se ženama omogući učešće u javnom životu. Druženje sa prijateljima u javnosti je teško, jer uvek ima onih koji vas gledaju. To nije dobro”, rekla je Noha, studentkinja u Rijadu.

Medjunarodne i lokalne grupe za zaštitu ljudskih prava u regionu su tražile od Saudijske Arabije da da veća prava ženama u zemlji, ali vlada, uprkos nagoveštajima promena, tek je nedavno počela da govori o pitanju žena.

Ta igračka je na meti iranskih religioznih vođa još od 1996. godine, ali ipak je bilo moguće prodavati ih.

OIranska „moralna policija“ savjetovala je vlasnicima brojnih prodavnica da se obuzdaju od prodaje Barbika pošto ta zemlja ima i alternativu za najpopularniju lutku na svetu, u obliku lutki Sare i Dare, ali one nisu ni približno popularne kao plavokosa američka lutka. Ipak, Iran nije jedina zemlja koja je zabranila Barbiku – 2003. godine to je uradila i Saudijska Arabija, koja je tu lutku proglasila pretnjom islamu zbog oskudne odeće.

Arheolozi koji rade na iskopini toliko su zbunjeni otkrićem da nisu u mogućnosti čak ni da predlože neku teoriju, rekao je Eli Šukron, jedan od dvojice direktora iskopavanja.

„Znaci su veoma čudni i veoma intrigantni. Nikada nisam video nešto slično“, rekao je on, preneo je AP.

Reljefi su pronađeni na lokalitetu poznatom kao Davidov grad, politički osetljivoj iskopini u palestinskom delu grada koju vode izraelski arheolozi i koju finansira nacionalistička jevrejska grupa. Prostorije su iskopane kao deo istraživanja utvrđenja oko Gihon izvora, jedinog prirodnog izvora vode u drevnom gradu.

Moguće je da su znaci načinjeni pre 2.800 godina i da su bili deo drvene strukture koja je stajala na tom mestu, a možda su imali i neku svoju svrhu – poput ritualne funkcije.

Arheolozi, uglavnom, kada se nađu licem u lice sa nekim neobičnim predmetom mogu makar da pretpostave njegovu prirodu, ali u ovom slučaju niko, uključujući i spoljne saradnike, nema ideju o čemu se radi.

Slična oznaka već je jednom pronađena na istom nalazištu. Na mapi ekspedicije od pre jednog veka, koju je predvodio britanski istraživač Monegju Parker i koji je tražio izgubljena blaga Jevrejskog hrama u Jerusalimu u periodu 1909-1911. godine, nalazi se i nacrtano „V“ u jednom od podzemnih tunela. Savremeni arheolozi još nisu otkopali tu oblast.

Keramički ostaci pokazuju da su sobe poslednji put korišćene oko 800 godine pre nove ere, kada su judejski kraljevi vladali Jerusalimom. U to vreme sobe su, kako se čini, bile ispunjene kamenjem kako bi podržavale odbrambeni zid.

Za sada se ne zna da li su prostorije izgrađene u to vreme ili vekovima ranije.

Takođe se ne zna ni svrha celog kompleksa. Prave linije zidova i nivelisani podovi pružaju dokaze o pažljivoj izgradnji, a i sove su locirane u blizini najvažnijeg mesta u gradu – izvora – što navodi na zaključak da je kompleks bio od izuzetnog značaja.

Neobično otkriće u sobi pored one sa čudnim oznakama – kamen poput nadgrobnog koji je ostavljen da stoji i kada je soba zatrpana – moglo bi da pomogne u rešavanju zagonetke.

Takvo kamenje korišćeno je na starom Bliskom istoku kao mesto rituala ili kao memorijal precima, tvrde arheolozi. Kamen je ostatak paganskih verovanja koje su izraelski sveštenici želeli da iskorene. To je, takođe, prvi kamen takve vrste koji je pronađen netaknut u Jerusalimu.

Ritualni kamen ne znači, međutim, da je ceo kompleks bio hram. Moguće je i da je kamen služio kao oznaka mesta rezervisanog za tu vrstu obreda.

Budući da stručnjaci nisu u stanju da smisle teoriju o urezima, ceo arheološki tim objavio je na Fejsbuku fotografiju ureza i zatražio predloge. Predlozi su išli od „sistema za drvene ploče koje su držale neki drugi predmet“ do kalupa u kojima se topio metal, egipatskih ili starohebrejskih slova do „simbola za vodu, naročito jer je blizu izvora“.

Iskopavanje u Davidovom gradu je najpoznatija i politički najosetljivija arheološka ekspedicija u Svetoj zemlji. Nazvano po kralju za koga se veruje da je vladao ovim mestom pre 3.000 godina, lokalitet se nalazi u današnjem istočnom Jerusalimu koji je 1967. godine okupirao Izrael.

Palestinci žele baš taj deo grada za svoj glavni grad.

Iskopavanje finansira jevrejska ordanizacija Elad koja, takođe, pomaže i preseljenje jevrejskih porodica u to palestinsko predgrađe, kao i u ostale delove istočnog Jerusalima kako bi sprečili bilo kakvu buduću eventualno podelu grada.

Palestinci i pojedini izraelski arheolozi kritikovali su iskopavanja tvrdeći da se previše fokusira na jevrejsku prošlost, što arheolozi koji rade na iskopavanju demantuju.

„Ni jedna opcija se ne isključje,“ rekao je Barak, koji se u petak sastao sa Obamom na marginama konferencije jevrejske zajednice u Vašingtonu.

Izraelski mediji navode da je to bio privatan sastanak i da se očekivalo da se Obama i Barak samo rukuju, a razgovorali su skoro pola sata, pa se Obama kasnije nego što je predviđeno obratio okupljenima. Barak je istakao da se u ovom trenutku svet fokusira na diplomatske mere protiv Irana, posebno pojačanjem sankcija prema Teheranu.

Izraelski mediji prenose da je Obamina administracija postigla razumevanje u Kongresu u odnosu na primenu sankcija protiv iranske centralne banke, za šta su se zalagali izraelski lideri.

Obama je u svom govoru na 71. Generalnoj skupštini Unije reformnog judaizma istakao da saradnja između dve armije nikada nije bila jača i zahvalio se Baraku za njegovu posvećenost izraelskoj bezbednosti i težnji za pravednim i trajnim mirom, preneli su izraelski mediji.

Barak je odbio da kaže da li je Obama zatražio punu saradnju u odnosu na problem Irana, kako bi se sprečio unilateralni izraelski udar na iranska nuklearna postorjenja.

Izraelski mistar odbrane je rekao da se obe zemlje slažu da je nuklearni Iran neprihvatljiiv. Osvrćući se u svom govoru na razvoj nuklearnog programa Irana, Obama je ponovio svoje obećanje da neće odustati ni od jedne opcije kada se radi o zaustavljanju ambicija Islamske Republike da se domogne oružja za masovno uništenje.

„Odlučni smo da sprečimo Iran da se domogne nuklearnog oružja. I zato smo radili mukutrpno otkakao sam postao predsednik sa svim saveznicima i partnerima i nametnulli smo najsveobuhvatnije i najoštrije sankcije sa kojima se iranski režim ikada suočio. I zato, budite uvereni, ne odustajemo ni od jedne opcije“, rekao je Obama.

Prema rečima Abdulaha Al Mohsena, šefa religijske policije koja je uhapsila ženu, ona je obmanjivala ljude da može da ih izleči svojim sposobnostima i naplaćivala im oko 800 dolara po seansi. Ona je uhapšena u aprilu 2009. godine, a kasnije osuđena na smrt. Osuđenica, čije ime nije navedeno, imala je oko šezdeset godina.

Prema navodu agencije AP ovo je bilo 76. izvršenje smrtne kazne u Saudijskoj Arabiji. U najmanje tri slučaja radilo se o ženama, a 11 osoba su bile strani državljani. Prethodne godine je u toj zemlji bilo 27 egzekucija.

Šerijatski zakon u Saudijskoj Arabiji strogo kažnjava veštičarenje i praktikovanje magije, iako nije sasvim jasno šta se u toj zemlji pod tim podrazumeva.

Godišnje se uhapsi više desetina ljudi zbog veštičarenja, ali retko kada se nad njima izvrši tako stroga kazna.

Zabeleženo je da je 2007. godine zbog veštičarenja ubijen jedan egipatski apotekar.

Libanski televizijski vidovnjak je osuđen na smrt pre dve godine, ali njegova kazna još uvek nije izvršena.

Amnesti internešenel je još u junu ove godine pozvao saudijske vlasti da ukinu smrtnu kaznu.

U izjavi za drugi kanal izraelske televizije, Peres je rekao da “ obaveštajne službe svih zemlja shvataju da vreme ističe i upozoravaju svoje lidere“.

„U vremenu koje je preostalo, moramo apelovati na druge nacije i svet da deluje, reći im da je vreme da se stane iza obećanja koje su nam dali, da ispune svoju odgovornost, bez obzira da li to znači ozbiljne sankcije ili vojnu operaciju“, kazao je Peres.

„Ne mislim da je ikakva odluka doneta, osim da se svet drži svoje dužnosti da odgovori i mi želimo da vidimo šta će oni uraditi“, rekao je Peres.

On je dao takvu izjavu nakon što su izraelski mediji objavili da izraleski premijer Benjamin Netanijahu pokušava da ubedi većinu ministara u svojoj vladi da se izjasne za udar na Iran. Nakon toga objavljena je anketa koja pokazuje da izraelska vlada imala veliku podršku za takvu akciju, jer je četiri od deset Izraelaca podržava, imajući u vidu posledice po Izrael.

Izraelski ministar odbrane Ehud Barak takođe se osvrnuo na iransku pretnju, ponovivši ono što je ranije govorio: „Ne možemo odustati ni od jedne opcije, ali trenutno nije hitno. Naša pozicija se nije promenila i neće se promenti, verujemo da Iran mora biti sprečen da razvije nuklearno oružje“.

Izraelski mediji preneli su danas izjavu jednog američkog vojnog zvaničnika da su SAD zabrinute da ih Izrael neće upozoriti pre preduzimanja vojne akcije na iranska nuklearna postrojenja. Anonimni zvaničnik rekao je Si-En-Enu (CNN) da su SAD “ apsolutno“ zabrinute da Izrael priprema napad i da zabrinutost raste. SAD sa povećanim oprezom prate ono što se događa u Iranu i Izraelu u poslednjih nekoliko nedelja, naveo je isti izvor.

To je potvrdio još jedan vojni zvaničnik koji je takođe govorio za CNN. On je naglasio da su SAD zabrinute zbog opasnosti koji bi udar na Iran mogao da predstavlja za američke vojnike u Iranu I Persijskom zalivu. Rekao je i da SAD nemaju nameru da slede vojnu akciju protiv Irana.

Vesti o mogućem udaru na Iran gomilaju se uoči objavljivanja izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju sledeće nedelje od koje se očekuje da će obelodaniti da je Iran napravio kompjuterski model nuklearne bojeve glave i ranije neobjavljene detalje tajnog rada Teherana na nuklearnom oružju, rekle su diplomate AP – u petak.

Obamina se politika temelji na globalnoj kombinaciji obavještajnih službi i podataka, likvidaciji najpoznatijih svjetskih terorista i ograničenim intervencijama, poput one u Libiji, gdje se koriste lokalne snage na terenu, uz pametnu upotrebu američke moći.

Obama je, na primjeru Libije, sačuvao živote svojih vojnika, a samim Libijcima dao šansu da izgrade pošteno društvo.


Kako će te šanse oni iskoristiti, to ovisi o samim Libijcima. Istina je da sam zabrinut, ali Obama je svoju ulogu odigrao izuzetno dobro.

Nema sumnje da su George Bush i njegov potpredsjednik Dick Cheney mislili da će Irak i Afganistan biti ograničene operacije.
Obama: Vrijeme je da se fokusiramo na izgradnju nacije kod kuće

Umjesto toga, to se pretvorilo u noćnu moru, nešto poput teške hipoteke.

Djelomično i zbog njihove nesposobnosti i lošeg planiranja, no dug koji su Amerikanci platili bio je ogroman.

„Izlazak“ iz Iraka nadam se da će biti uspješan, ipak cijena je velika, pa i kada bi Irak postao nova Švicarska.

Zato budimo jasni. Kao glavni zapovjednik u ratu protiv terorizma, Obama i njegov tim za nacionalnu sigurnost, pokazali su se, barem do sada, mnogo pametnijima, odlučnjima i „štedljivjima“ kada je u pitanju zaštita zemlje nego što je to pošlo za rukon njegovim starijim prethodnicima.

Diplomatski titani

Sasvim je najasno zašto je veteranima republikanske stranke to teško priznati.

No, dok je Obama bio odlučan u provođenju Bushove antiterorističke politike, manje je bio uspješan u kreiranju vlastite vanjske politike.

Njegova arapsko-izraelska politika je zbrkana. Nada da će mu uspjeti Iran uključiti u dijalog ishlapila je i razbila se poput broda o čvrste stijene i to s obje strane.

Malo je učinio da zajedno s multinacionalnom koalicijom podupre Arapsko proljeće, ili da preuzme vodstvo u post-revolucionarnim promjenama.

Njegova odluka da za polovicu smanji broj snaga u Afganistanu mogla bi se pokazati fatalnom.

U ratu je, barem na riječima, s Pakistanom. Globalna klimatska politika pokazala se potpunim promašajem.

Henry Kissinger i James Baker, arhivske fotografije
​​Proračunati Kinezi i Rusi, s vremena na vrijeme mu bace neku kost, u skladu s vlastitim interesima, ali Obama je, ipak, u povlaštenom položaju. Zašto je to tako?

Upravo tu želim braniti Obamu, a ne osuđivati ga.

Istina, bio je naivan misleći da je njegov, ili položaj glavne državne tajnice, dovoljno moćan da ih ostali slijede.

No, vanjska politika je danas ipak mnogo složenija nego je to bilo u vrijeme hladnog rata, kada su na čelu State Departmenta bili „diplomatski titani“ poput Henrya Kissingera, Georga Shultza i Jamesa Bakera.

Amerika danas nema moć kakvu je tada imala. Uostalom, kada je Kissinger trebao pregovarati na Bliskom istoku, 70-tih godina prošloga stoljeća, valjalo mu je uvjeriti troje ljude kako bi bio postignut dogovor – moćnog sirijskog diktatora Hafeza al- Assada, egipatskog moćnika Anwara Sadata i Goldu Meir, izraelsku premijerku koja je uživala potporu velike većine u svojoj zemlji.

Više izvoza i jeftinija nafta

Da bi „ušli u povijest“ Obama i njegova državna tajnica, Hillary Clinton, trebaju postići sporazum sa sirijskim režimom koji se urušava, sa već urušenim egipatskim režimom i slabom izraelskom koalicijskom vladom, kao i palestinskim pokretom koji je rascijepljen na dva dijela.

Mi se čak ni ne trudimo pregovorati sa slabom građanskom vladom u Pakistanu.

Obraćamo se vojsci, koja na umu ima trajno održavanje sukoba s Indijom, te iskorištava Afganistan kao sredstvo u ratu, koji treba opravdati ogromnu ulogu vojske u raznim državnim sektorima u Pakistanu.

„Stvarati povijest kroz diplomaciju ovisi o tome koliko smo uspiješni u stvaranju sporazuma s drugim vladama“, smatra stručnjak za vanjsku politiku na sveučilištu John Hopkins, Michael Mandelbaum, koji je zajedno sa mnom autor knjige „Ono što smo nekada bili“.

Da bi nam to danas uspjelo, moramo „stvoriti“ vlade s kojima želimo pregovarati, što sada ne možemo učiniti.

Naime, na mnogim kriznim mjestima u svijetu, trebali bi pomoći u izgradnji država, prije nego li upotrebimo diplomaciju.
Obama traži rješenje za Izrael i Palestinu

Neke zemlje, od vremena hladnog rata, su poprilično ojačale, poput Rusije, Kine i Irana, a naša je moć slabija, jer nas pritišću ekonomski problemi.

Vlada je u dugovima, a to znači da će biti nužno ozbiljno kresanje obrambenih troškova.

Najbolji način da se „nosimo“ s Rusijom i Iranom, bi trebala biti energetska politika, odnosno smanjivanja cijene energenata, posebno nafte.

Da bismo se nosili s Kinom moramo više izvoziti, a manje uvoziti.

U svakom slučaju trebamo prepustiti drugima da oni sami grade svoje državne institucije i nacije, a mi bi to trebalo učiniti efikasnije kod vlastite kuće.

Thomas L. Friedman (New York Times), priredila: Mirjana Rakela

- Iako mnogi od nas ovde dolaze individualno, osetili smo potrebu da se skupimo i kao verska grupa pokažemo solidarnost s ljudima koji su ustali protiv pohlepe bogatih – rekao jedan od muslimanskih protestanata, dok su pojedini demonstranti vikali muslimanima da se sklone, pošto to nije verski već sekularni skup. Pojedini su čak i tokom klanjanja uzvikivali muslimanskim „gostima“ da tu nisu poželjni i da treba da odu, ali su ih ostali demonstranti ućutkali.

Za to vreme, na drugom kraju sveta, australijska policija brutalno se obračunala sa „okupatorima“ koji su nedelju dana kampovali u Sidneju ispred Banke rezervi Australije. Pri rasturanju tog kampa uhapšeno je 40 demonstranata.

Pozivajući se na neimenovane visoke libijske zvaničnike, list piše da je američka administracija bila zaprepašćena kada je u proleće otkrila da libijski režim ima 37 milijardi na računima i novca investiranog u Sjedinjenim Američkim Državama, preneo je AFP.

U vesti se navodi da je američka administracija odmah zamrzla ta sredstva kako ih Gadafi i njegovi saradnici ne bi mogli koristiti. Vlade Francuske, Italije, Engleske i Nemačke do sada su preuzele kontrolu nad još oko 30 milijardi dolara do koji su došli iz Libije. Ranije, istražni organi su procenili da je Gadafi u inostranstvo, širom sveta, izneo još oko 30 milijardi dolara, što čini ukupno oko 100 milijardi dolara, navodi američki list.

Tajms piše da su dodatne istrage američkih, evropskih i libijskih stručnjaka, otkrile da je Gadafi godinama tajno slao u inostranstvo još na desetine milijardi i povoljno investirao u skoro svakoj većoj državi, uključujući dobar deo zemalja na Bliskom istoku i jugoistoku Azije.

Dobar deo tog novca uložile su institucije libijske vlade, kao što su Centralna banka Libije, Libijska investiciona uprava, Libijska inostrana banka, Libijska nacionalna naftna korporacija, Libijska agencija za ulaganja u Afriku, piše list.

Prema istražiteljima, Gadafi i članovi njegove porodice imali su pristup svom tom novcu i mogli su da ga podižu kad su hteli.

Gadafi je naftom bogatom Libijom vladao 42 godine a ubijen je u četvrtak, kada je pokušao da pred pobunjenicima pobegne iz rodnog mesta Sirte.

Hrišćani, Jevreji i muslimani sagradiće višereligijski hram u Berlinu, koji će biti otvoren i za neverujuće, prenela je danas Verska informativna agencija (VIA).

Predstavnici tri verske zajednice potpisali su sporazum o osnivanju „Molitvenog i obrazovnog doma“ u centru Berlina u kojem će se nalaziti tri odvojena prostora za molitvu, dok će ostale prostorije biti zajedničke. U Nemačkoj su trenutno samo kapele kraj autoputeva multireligijske. Inicijativa, ocenjena kao „hrabar projekat“, naišla je na odobravanje gradskih vlasti nemačke prestonice.

Više od polovine građana Berlina (59 odsto) ne pripada nijednoj konfesiji, dok je protestanata 21 odsto, katolika devet odsto, muslimana šest, a Jevreja 0,3 odsto.

Njena najava usledila je nakon što je sud u Francuskoj, prvi put od uvođenja zakona, kaznio dve žene koje su odbile da skinu veo sa lica. Dve žene su uhapšene zbog nošenja nikaba u Meu i kažnjene su pred sudom, sa po 120 evra i 80 evra.

Sve tri žene deo su grupe koja je pokrenula napad na zakon kojim je od aprila zabranjeno nošenje nikaba na ulicama Francuske, nakon čega je slična zabrana uvedena i u drugim evropskim zemljama.

One smatraju da zabrana krši osnovna ljudska prava i da žene koje kriju svoje lice žele slobodu, a ne pokor, i svoj slučaj žele da iznesu i Evropskom sudu za ljudska prava

„Kada žena želi da sačuva svoju slobodu, mora biti hrabra“, rekla je Driderova.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi rekao je da nikab zatvara žene. Prema rezultatama anketa, većina Francuza podržava zabranu.

Turska, koja jedina priznaje međunarodno nepriznati severni Kipar odnosno „Tursku Republiku Severni Kipar“, smatra da bilo kakve rezerve nafte oko ostrva pripadaju ne samo kiparskim Grcima već i kiparskim Turcima na otcepljenm severu.

Vlada međunarodno priznate Republike Kipar je saopštila da će nastaviti sa istraživanjima i da će blokirati ulazak Turske u EU dok god se Ankara bude protivila toj odluci.

„Mi nećemo prihvatiti nikakvu politiku svršenog čina. Međunarodna zajednica to mora da shvati“, saopštio je turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu.
„Ukoliko se ova politika svršenog čina nastavi i mi možemo preduzeti neke korake, severni Kipar može da vrši ista istraživanja sa Turskom“, rekao je Davutoglu na konferenciji za novinare, prenosi Rojters.

On je dodao da je delegacija turskog ministarstva energetike otputovala kako bi razmotrila ovo pitanje sa predstavnicima severnog Kipra. Davutoglu je ocenio da su jednostrani planovi o eksploataciji „provokacija“ naročito uoči oktobarskog roka za mirovno rešenje koji su postavile UN.

Ministarka spoljnih poslova Republike Kipar Erato Kozaku-Markulis izjavila je danas da međunarodna zajednica podržava planove te zemlje da vadi naftu i gas kod svojih obala, uprkos protivljenju Turske.

UN su u petak apelovale na sve strane da mirno reše ovaj spor saopštivši da će bilo kakva nalazišta gasa doneti dobrobit obema zajednicama ukoliko one reše svoje međusobne sukobe.

Kipar je od invazije Turske 1974. godine podeljen na međunarodno priznati grčki južni deo i na otcepljeni turski severni deo.

U Iraku i Avganistanu je tokom poslednje decenije američka vlada proćerdala možda čak 60 milijardi dolara

U svom konačnom izveštaju za Kongres, u koji je Asošijeted pres imao uvid, ta komisija je ocenila da se boljim planiranjem i kontrolom moglo izbeći trošenje dosta tog novca koji je otišao na nepotrebna razbacivanja i mutne radnje.

Da bi se izbegle greške iz Iraka i Avganistana, vladine agencije bi trebalo da reorganizuju način na koji plaćaju i realizuju ugovore u ratnim zonama, preporučuje se u izveštaju na 240 stranica, koji treba da bude objavljen u sredu.

Komisija od osam članova osnovana je 2008. godine, po ugledu na Trumanovu komisiju koja je kontrolisala ugovore iz Drugog svetskog rata.

Njen izveštaj predstavlja najkompletnije istraživanje američke zavisnosti od ugovora sa privatnim kompanijama, kao i vladine sposobnosti da sa time izađe na kraj u ratnim zonama. Komisija je proveravala ugovore za vojsku, za obnovu i izgradnju, kao i za poslove obezbedjenja.

Ukupan iznos je teško pročeniti, jer nema opšteprihvaćene metodologije, ali se u izveštaju zaključuje, na osnovu informacija prikupljenjih u protekle tri godine, da je ta suma najmanje 31 milijardu dolara, a da bi ukupan iznos mogao biti i 60 milijardi, i to prema konzervativnim procenama, što znači moguće još više.

Kako je navedeno, sredstva izgubljena u rasipanjima predstavljaju 10 do 20 odsto te sume, a u prevarama je nestalo između pet i devet odsto.

Komisija očekuje da će ukupan iznos ugovora sa privatnim kompanijama, radi podrške američkim operacijama u Iraku i Avganistanu, do kraja ove budžetske godine preći 206 milijardi dolara.

Zakon kojim je komisija formirana predvidja da ona svoj rad završi do
septembra ove godine, iako se američke operacije u Iraku i Avganistanu, koje uključuju i kompanije po ugovoru, nastavljaju i posle tog datuma.

Početkom avgusta, američke vojne vlasti u Kabulu procenile su da je oko 360 miliona dolara američkih poreskih obveznika talibana, kriminalaca završilo u rukama i lokalnih moćnika, uglavnom kroz profiterstvo, mito i iznuđivanje.

Komisija je, takođe, ocenila da je oslanjanje na ljude iz privatnih kompanija prikrilo ukupan ljudski bilans ratova, jer ih ni vlada, ni mediji nisu ubrajali u žrtve.

Od oktobra 2001. do jula 2011. godine, prijavljena je pogibija 2.429 ljudi iz privatnih kompanija u Iraku I Avganistanu. U istom periodu poginulo je 6.131 američki vojnik.

Šta je to po Fukujami zapravo pobedilo 1989? Poznato nam je koje su sve ideologije poražene, i koji su sve politički projekti diskreditovani. Ali, kako precizno specifikovati onu ideologiju koja je pobedila, i koja po Fukujami ostaje jedini oslonac i bar intelektualno gledano, ideologiju koju on najčešće naziva liberalnom demokratijom? To je pojam koji ni filozofski ni sociološki ni ekonomski nije precizno definisan, a još manje zasnovan na nekom doslednom načelu.

To je zbirno ime za skup pravila, verovanja, ustanova i intelektualnih tendencija savremenih zemalja Zapada, u onom obimu u kome te zemlje poseduju neka zajednička svojstva. Ta svojstva su vrlo raznolika, kako po svom poreklu u određenim misaonim i političkim tradicijama, tako i po stepenu sa kojim se pojedine od tih tradicija ispoljavaju u određenim društvima.

Fukujama i liberalizam

Govoriti o liberalnoj demokratiji kao pobedničkom učenju i politici uveliko obmanjuje, kako u pogledu sadržaja tog učenja, tako i u pogledu smisla njegove pobede. Fukujama je sklon da izraze liberalna demokratija i liberalizam koristi sinonimno. To i nije nikakvo čudo ako imamo u vidu da je reč o američkom levo-liberalnom filozofu, odnosno čoveku koji potiče iz intelektualne tradicije koja je pod liberalizmom sklona da podrazumeva ne slobodu pojedinca, već pre nešto kao meki socijalizam, ili u najmanju ruku, državni intervencionizam sa ciljem preuređivanja skale ekonomskih razlika u korist manjina i siromašnih.

Veliki deo nerazumevanja Fukujame u Evropi potiče usled nerazumevanja ovog intelektualnog konteksta njegove teorije, jer su u Evropi većina ljudi još uvek skloni da pojmu liberalizam pridaju njegovo starije, prirodnije i bolje zasnovano značenje – značenje nepomirljivog zalaganja za minimalnu vladu, široku individualnu slobodu i odnos prema moćima vlasti kao pretnji po slobodu čoveka, a ne kao prema korisnom sredstvu unapređenja njegovog blagostanja.

Fukujama smatra da je potraga za univerzalno pravednim društvom koje sjedinjuje individualnu slobodu i ekonomsku jednakost definitivno završena u eri države blagostanja. I to je zapravo tajna“kraja istorije“, a ne neki“neoliberalni“ entuzijazam.

Kada on kaže da je došao kraj istorije, on zapravo misli da ako imate parlamentarno izabranu vladu (bez obzira na njen program), i vaš politički sistem zadovoljava teoriju „odsustva diktatora“ vi imate liberalnu demokratiju, i nalazite se unutar modela koji dalje nije moguće usavršavati, jer je unutar njega moguće sprovesti svaku vrstu unutrašnje promene, osim ukidanja samog sistema.

Za Fukujamu je komunizam bio Istorijski relevantna epizoda; njegova eventualna pobeda je mogla da skrene tok Istorije, i samo zahvaljujući sticaju okolnosti on je poražen. Da recimo u Americi 1980 nije pobedio Ronald Regan, ili da je umesto Gorbačova neki novi Brežnjev zaseo u Kremlju, ili da su Amerikanci poklekli na početku Hladnog rata, sve je moglo izgledati mnogo drukčije.

Fukujamin „liberalizam“ je mogao biti poražen. Filozofska dimenzija Fukujaminog dela nam svedoči da on zapravo nije liberal, već pristalica socijalne države blagostanja i komplementarnosti individualne slobode i državne prinude u diskriminatorne svrhe. Na jednoj strani, on kritikuje obe velike koncepcije XX veka koje polaze od materijalističkog objašnjenja društvene evolucije: marksizma i klasičnog liberalizma.

Marksizam se temeljio na ubeđenju da materijalne proizvodne snage svojom unutrašnjom evolucijom nužno vode transformaciji društva ka besklasnom komunističkom modelu. Na drugoj strani, odbacuje liberalno materijalističko objašnjenje ekonomske superiornosti kapitalizma, tvrdeći na tragu Maksa Vebera da kulturni faktori igraju možda odlučujuću ulogu u formiranju ekonomski efikasnih sistema.

Zaključak

Fukujama i njegova pozicija u aktuelnim teorijskim debatama oko kapitalizma i svetske politike su najbolji dokaz tvrdnje da ako kapitalizam ikada propadne, to će biti zbog činjenice da skoro nikad nije imao svoje dostojne filozofske branitelje. Centralnim filozofskim braniteljem kapitalizma, u današnjem vremenu se smatra čovek koji otvoreno balansira i sa Marksom i sa Ničeom, a od Hegelove priče o kraju istorije je stvorio centralnu kategoriju svoje liberalne teorije.

Fukujama se pokajao! Kao da su kritike na njega delovale i on se polako povlači sa pozicije koju je poslednjih nekoliko godina zauzimao. U skorašnjim napisima on se sve više ograđuje od svoje teze o kraju istorije, a posebno od politike Bušove administracije koju je dugo podržavao. Fukujama tvrdi da nikad nije govorio da je liberalna demokratija univerzalni oblik društva koji je pobedio na kraju istorije. Umesto toga, kaže Fukujama:

“ Kraj istorije je kraj rasprave o modernizaciji. Ono što je u početku univerzalno nije želja za liberalnom demokratijom, nego pre želja da se živi u modernom – koje je, tehnološki napredno i prosperitetno – društvu, koje, ako zadovoljava, naginje zahtevima za političkim učešćem. Liberalna demokratija je jedan od nus-proizvoda ovog procesa modernizacije, nešto što postaje univerzalna aspiracija samo u toku istorijskog vremena.“

Literatura 1) Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID Podgorica, 2002. godine

Kako piše „Sandej telegraf“, 32-godišnji Brejvik, narcisodini fanatik, i dalje odbija da ga fotografišu u zatvoru, jer želi da se u medijima i dalje pojavljuju samo njegove „glamurozne“ fotografije – poput onih u masonskoj uniformi, ili sa puškom u rukama – za koje je lično osmislio stajling dok je planirao pokolj. Pošto mu je odbijen zahtev da u javnosti, tokom odlazaka u sud, obuče borbenu uniformu, insistira da nosi crveni „lakost“ džemper. Ništa drugo ne dolazi u obzir.

- On je želeo da bude uhvaćen. Sve je priznao. Napisao je (u svom manifestu) da propagandna faza (njegovog plana) počinje odmah posle hapšenja. Sve što se dogodilo posle eksplozije bombe tog petka popodne odvija se prema njegovom planu. Moj najveći strah je da se on i dalje poigrava s nama kao sa igračkom – kaže novinar Peter Svar, Brejvikov školski prijatelj.

***

Desničarski ekstremista Anders Bering Brejvik, koji je preuzeo odgovornost za ubistvo 77 ljudi u dva napada u Norveškoj prošle nedelje, na svom profilu društvene mreže Fejsbuk taj Fon Trirov film iz 2003. godine naveo je kao jedan od tri omiljena.

„Baš mi je muka kada pomislim da je ‘Dogvil’ – po meni, moj najbolji film – mogao biti iskorišćen kao nekakva vrsta scenarija za njega.

To je strašno“, rekao je Fon Trir za danski dnevnik Politiken.

On je dodao da poslednja scena „Dogvila“ bolno podseća na događaje na ostrvu Utoja na kojem je Brejvik 22. jula ubio 69 ljudi u letnjem kampu.

Slova se protežu na tri kilometara, a svako je visoko po jedan kilometar. Slova “H”, “M” i prvo “A” su zapravo kanali kojima se može ploviti.

Prema pisanju britanskog tabloida “San”, 63-godišnji šeik je “težak” 22 milijarde dolara, a od njega je bogatiji samo saudijski kralj. Poseduje više od 200 automobila, uključujući i sedam mercedesa 500 SELs u bojama duge.

NEVELIKA gomila kamenja, lepo tesanog, zarasla u travu, „ukrašava“ prostranu livadu oko obnovljenog dečjeg odmarališta na Ivanovim koritima, u podnožju Lovćena, koje je zimi, a i ovih dana vrelog leta, prepuno mladih iz raznih krajeva. U sredini gomile zarđala metalna šipka. Gotovo niko ne obraća pažnju na prosuto kamenje, koje je ovde stiglo daleko pre nego što su rođeni devojčice i dečaci koji na Ivanova korita dolaze na odmor tokom cele godine.

Verovali ili ne, gomila neobeleženih tesanika je – Njegoševa. Ona je, u stvari, deo nekada lepe kapele, zavetne crkve lovćenskog genija, koja je porušena u leto 1972. godine dekretom tadašnje crnogorske vlasti, kako bi ustupila mesto mauzoleju koji je uradio vajar Ivan Meštrović.

ISO ODBIO DA RUŠI

Hroničari su zapisali i jednu zanimljivost vezanu za rušenje Njegoševe zavetne crkve na Lovćenu. Naredbu da ruši kapelu, zajedno sa ostalim radnicima, odbio je da izvrši Bjelopoljac Iso Mahmutović, rečima „neću da rušim ničiju svetinju“. I dao je otkaz. Otišao je iz Crne Gore i nastavio da živi u inostranstvu. Slično je postupila i grupa muslimana koji su bili sa Isom, kao i Albanaca iz Plava i Gusinja. Onima koji se se potom prihvatili rušenja kapele dogodile su se razne tragedije. Malo ko je umro prirodnom smrću.

A metalna zarđala šipka je gromobran koji je crkvu i Njegoša štitio kada se nebesa „razljute“.

Petar Drugi Petrović sagradio je 1846. godine crkvu na Lovćenu, posvetivši je svom takođe slavnom stricu Petru Prvom, potonjem Svetom Petru Cetinjskom. Pet godina kasnije, vladika i pesnik testamentom je ostavio amanet da u toj crkvi bude sahranjen, ostavljajući prokletstvo ako mu želja ne bude ispunjena.

Zbog nevremena, tog oktobra 1851. kada je zauvek sklopio oči najveći pesnik slovenskoga juga nije sahranjen na Jezerskom vrhu. Želja mu je ispunjena četiri godine kasnije. Usledio je Prvi svetski rat i avgusta 1916. godine Njegoševi posmrtni ostaci su krišom preneti u Cetinjski manastir. Artiljerija Austro-ugarske monarhije, koja je tukla iz Boke, dobrim delom je razorila crkvu-kapelu koju je septembra 1925. obnovio jugoslovenski kralj, inače unuk Nikole Prvog Petrovića – Aleksandar Karađorđević. I Njegoš je po drugi put našao grobni mir u izabranoj večnoj kući.

Kapela, koja se nalazila u grbu Crne Gore, porušena je u leto 1972. kada je tadašnja vlast crnogorska, na čelu sa Veljkom Milatovićem, uz podršku ondašnjih vlasti Jugoslavije, odlučila da promeni sliku Jezerskog vrha. Dve godine kasnije, kada je otvoren mauzolej, protiv čije izgradnje su bili brojni jugoslovenski intelektualci, među kojima i Miroslav Krleža i Meša Selimović („Ne stavljajte samar na Lovćen“), Njegoševe kosti su po šesti put sahranjene, ovoga puta protivno njegovoj volji.

Kamen sa kapele, obeležen brojevima, koje je vreme izbrisalo na vetrometini Ivanovih korita, posložen je na ledinu podno Lovćena. Bilo je rečeno da će Njegoševa zavetna crkva biti podignuta od istog materijala „negde drugo“. No, to se nije dogodilo.

- I ta gomila se smanjila, tesani kamen je sigurno zapao za oko graditeljima koji i ne znaju o čemu se radi. Takav odnos prema Njegošu ne može se ni razumeti ni opravdati. Porušeno se ne može vratiti, ali je trebalo, kada je već obećano, podići kapelu. Možda baš tu na Ivanovim koritima – čuli smo od meštana na Njegušima, gde se nalazi rodna kuća lovćenskog genija, koja je pretvorena poodavno u muzej.

Ljuti su i potomci svetorodne loze Petrovića, koji žive na Njegušima, tik uz Njegošev dom, kojega posećuju turisti, naročito tokom letnjih meseci.

- Stiče se nekako utisak da je Njegoš na meti – zabeležili smo reči Đordija Petrovića. – Kamenje s kapele čami u travi, a crkva Svetog Đorđa, ovde pored naše kuće, pred kojom su sahranjeni Njegoševi roditelji Ivana i Tomo, u korovu, dočekuje posetioce. A da ironija bude veća na njoj stoji tabla s natpisom „zakonom zaštićeno“. Velikog poetu proteruju iz čitanki pojedini „akademici“. Njegoš je na popravnom. Čudo, dakle, neviđeno.

I drugi s kojima smo razgovarali ne mogu da shvate i prihvate ovakav odnos, pre svih vlasti, prema duhovnom i kulturnom blagu Petrovića. Srećni narodi koji poštuju svoje velikane obeležili su svaki trag kuda su se oni kretali. Tako su Englezi „markirali“ i mesta gde je Šekspir proveo koji dan odmora. Slično je s Puškinom, Servantesom, Bodlerom, Igoom…

- Gde smo to mi? – zapitali su se naši sagovornici. Očigledno daleko od sveta kojemu verbalno težimo, rušeći pred sobom one koji su davno, materijalno siromašni, ali duhom i znanjem bogati, bili deo toga sveta.

Savo GREGOVIĆ

Tolga Sifsi (Cifci), jedan od počinioca napada koji se dogodio u nedelju, pojavio se danas pred sudom u Burvudu, zapadnom sidnejskom predgrađu, gde mu je pročitana optužnica koja ga, pored ostalog, tereti za provalu sa otežavajućim okolnostima.

Kako je policijski zvaničnik ispričao sudu, Sifsi je napao čoveka zato što je ovaj uradio “nešto protiv islama”. Ukoliko bude proglašen krivim, Sifsi bi mogao dobiti do 20 godina zatvora. Niko drugi nije optužen za ovaj napad, a policija nastavlja istragu.

Predlog, koji je podnela mala Partija za prava životinja, prva takva stranka u Evropi koja je uspela da uđe u nacionalni parlament, prošao je glasanje u donjem domu, ali treba još da ga odobri i gornji dom da bi zakon postao pravnosnažan. Prema tom pravnom katu, životinje moraju pre klanja da budu omamljene, što je suprotno muslimanskim halal i jevrejskim košer propisima koji nalažu da životinja tokom rituala mora da bude svesna.

„Ovaj način ubijanja izaziva nepotrebne patnje životinjama. Verske slobode ne mogu da budu bezgranične“, kazala je Marjane Time, predsednica Partije za prava životinja.

„Za nas, verska sloboda prestaje tu gde počinje patnja ljudi i životinja“, istakla je ona.

U retkom jedinstvenom stavu, holandski muslimani i Jevreji, kojih u zemlji od 16 miliona stanovnika ima oko milion, odnosno 40.000, osudili su predloženu zabranu, tvrdeći da ona krši njihove verske slobode.

Prema propisima koji važe u Evropskoj uniji, životinje moraju da budu uspavane pre klanja, ali je predviđen izuzetak kada je reč o ritualnom klanju.

Ritualno klanje je već zabranjeno u Švedskoj, Luksemburgu, Norveškoj i Švajcarskoj.

Pokret Hamas počeo je primenu zakon o zabrani muškarcima da pružaju frizerske usluge ženama.

Većina žena u Gazi nije ni imala muške frizere, ali je u ovoj palestinskoj enklavi ipak postojalo nekoliko salona za žene u kojima su radili muškarci. Hamasov potez tumači se kao pokušaj ovog militantnog pokreta da popravi ugled među svojim pristalicama, posle ocena da je postao suviše umeren.

„Ja sam bez posla poput mrtvaca. Ovaj salon ne može da radi bez mene. Ovim poslom bavim se od 1984. godine i nemam drugi. Šta da radim?“ – upitao je Adnan Barakat, frizer sa 27 godina radnog iskustva. Njegove kolege sada se žale da su pod prismotrom policije u civilu. Hamas tvrdi da samo sprovodi zakon koji podržava većina stanovnika Gaze.

Bahreinska najveća šiitska stranka Al Vafak odlučila je da uđe u pregovore koje podržavaju i SAD, uprkos široko rasprostranjenom nezadovoljstvu šiita. Demonstranti su se danas okupili blizu trga u glavnom gradu Manami, koji je bio centar pobune šiita u februaru. Prema izjavama očevidaca, nekoliko stotina ljudi je marširalo uzvikujući „Ne dijalogu“ nekoliko sati posle ceremonijalnog početka pregovora.

Za sada nema izveštaja o povređenima na demonstracijama koje su počele posle sahrane jednog demonstranta koji je umro od povreda zadobijenih na demonstracijama u martu. To je 32. žrtva nemira u Bahreinu od februara. Šiiti u Bahreinu, koji je jedan od ključnih saveznika SAD na Bliskom istoku, čine 70 odsto stanovništva, ali smatraju da su obespravljeni.

Navedeno je i da je on prokomentarisao na Fejsbuku da Palestinci „nemaju zemlju, to je deo Izraela, nikada u istoriji nije bilo tamo palestinske države“. On je napisao i da „nisu svi muslimani teroristi, ali su svi teroristi muslimani“. Te poruke se više na mogu videti na Fejsbuk stranci mladog Netanijahua, jer su očito izbrisane nakon što su se za njih zainteresovali novinari.

Advokat porodice Netanijahu David Šimron nije porekao novinski izveštaj, ali ga je nazvao „smešnom i ciničnom upotrebom komentara tinejdžera“, preneo je Rojters. Šimron je, takođe, rekao da se Netanijahuov sin izrazio u „neformalnom virtualnom forumu“ i da on “ poštuje sve ljude i spreman je da živi u miru u Izraelu sa ljudima svih indetiteta.“ Izraelski premijer, takođe, ima svoju stranicu na Fajsbuku i preko „Jutjuba“ šalje politčke poruke.

Analitičari obaveštajne službe navodno su pronašli velike količine pornografskih video snimaka prilikom pretrage sklonišra Osame Bin Ladena u Pakistanu.

Iako se pornografija smatra haramom (tabuom) u islamskom svetu, još nije jasno kome je ona pripadala i da li je Osama uopšte gledao ove uradke. Mnogi nezavisni stručnjaci nisu sigurni u ovakve tvrdnje koje pokazuju licemerje jednog od najvećih zagovornika Islama i smatraju da je u pitanju vešta konstrukcija kako bi se diskreditovao neprijatelj i dalo opravdanje ratu protiv terora.

„Možda je pornografski materijal pripadao Osami Bin Ladenu, a možda je pripadao i nekom od njegovih sinova. U svakom slučaju ovo nije iznenađujuće otkriće s obzirom na to da su religiozni ekstremisti oduvek bili prvi koji će nešto osuditi iako u privatnosti i sami uživaju u tim istim stvarima“, smatraju stručnjaci.

Profesor sa Auburn univerziteta, Roderik Long veruje da je vrlo verovatno da je Bin Laden bio licemer, ali isto tako i da Sjedinjene Američke Države lažu.

Teroristi vrlo lako mogu koristiti ovakav materijal kako bi preneli skrivene poruke kao što se to već dešavalo kada su informacije između terorističkih grupa prenošene putem fotografija i digitalnih dokumenata. Al Kaida je poslednjih godina pribegavala pornografskom materijalu kako bi prenela poruku, tako je 2009. godine preplavila indijske sajtove pornografskim sadržajem, dok su napadi na Veliku Britaniju koordinirani putem poruka koje su slate sa pornografskih veb sajtova.

Ozloglašeni su, žive u izolovanim getoima i često su primorani da se bave prosjačenjem i prostitucijom kako bi preživeli. Najnovija odluka Vrhovnog suda, i pored toga što je istorijska, prošla je prilično nezapaženo.

Na prvom mestu, priznavanje trećeg pola za evnuhe predstavlja prvi korak ka osvajanju individualnog identiteta i dostojanstva. Na kraju, ova odluka govori i o tome da Pakistan kao zemlja počinje da uvažava ljudska prava.

Prins, koji je optužen za višestruka ubistva civila u Iraku, potpisao je ugovor o obuci Kolumbijaca i drugih regruta u formi privatne „strane legije“, kako bi učestvovali u specijalnim operacijama u toj zemlji i inostranstvu.

Među potencijalnim zadacima legije su i odbrana UAE od ustanaka i terorističkih napada i, ako je potrebno, da učestvuje u bilo kojem konfliktu sa Iranom, piše „Njujork tajms“.

Nijedan musliman nije regrutovan, iz straha da će odbiti da ubiju svoje sunarodnike, iako nije jasno kako se to uklapa u politiku mnogih zalivskih režima, uključujući UAE, da redove svoje policije i vojske popunjavaju regrutima iz siromašnijih arapskih zemalja širom regiona, naveo je „Telegraf“.

Prinsa je unajmio princ Abu Dabija šeik Mohamed bin Zajed al Najan, koji kontroliše većinu bezbednosne politike zemlje i bliski je saveznik Sjedinjenih Američkih Država. Al Najan je takođe jedan od najagresivnijih vođa Zaliva po pitanju odnosa sa Iranom, ukazao je „Telegraf“.

Kako se navodi, u vojnom kompleksu u Zajedu, uz autoput koji povezuje Abu Dabi i Dubai, je oformljen bataljon od 580 vojnika, pored vojske Emirata, a Prins je obezbedio trenere, uglavnom američke, britanske, nemačke i veterane specijalnih snaga.

Američka vlada, kako se navodi, razmatra da li su prekršeni zakoni prema kojima njihovi građani trebaju dozvolu za trening stranih trupa. Iza ugovora stoji kompanija „Refleks responses“.

„Blekvoter“ je svojevremeno optužen za ubistvo 14 civila u Bagdadu 2007, nakon čega je prebacivano da mnogi privatni ugovarači u Iraku, uglavnom bivši američki i britanski vojnici, operišu van granica legalne kontrole.

Prins je nakon incidenta preimenovao kompaniju u „Kse“, da bi je potom prodao i preselio u Abu Dabi, oazu sigurnosti u region koja je obezbedila profitabilne ugovore za privatne firme za obezbeđenje. Smatra se da je Prins organizovao zaštitu za brodove od somalskih pirata, te da priprema stajaću miliciju koju mogu da unajme zemlje suočene sa krizom bezbednosti.

Ni portparol UAE ni američke ambasade nisu komentarisali ove navode.

Za sada nije poznato na koji način su vlasti uspele da utvrde godine bombaša samoubice, s obzirom na to da je njihova tela najčešće teško identifikovati, navela je francuska agencija. Istovremeno je u sukobima pobunjeničkih snaga sa avganistanskom policijom i međunarodnim koalicionim snagama poginulo sedmoro ljudi – pet civila, medju kojima je troje dece i dva policajca.

Talibani su preuzeli odgovornost za taj napad, a njihov portparol Zabibula Mudžahid kazao je francuskoj agenciji da on predstavlja deo najnovije ofanzive talibana u zemlji. U provinciji Logar u prepadu ekstremista na konvoj NATO-a ubijeno je troje dece, uzrasta od osam do 14 godina, a portparol talibana negirao je da je njegova grupa umešana u taj napad.

Na manevarske sposobnosti helikoptera uticalo je i to što je zbog dodatne opreme koja je, između ostalog, omogućila rotorima da rade gotovo nečujno, težina svake od letelica bila ovećana za po više od pola tone. Međutim, upravo je tišina u kojoj je izvedena omogućila operacija da bude uspešna, a Bin Laden likvidiran.

“Ovo su prvi helikopteri takve vrste. Ne biste ni znali da dolaze po vas, a to je ono što je bitno, pošto ovi helikopteri lete brzo i nisko. Ne biste ni reagovali, dok ne bi bilo prekasno. To je očigledno bilo zaslužno za uspeh”, kaže Den Gur, bivši zvaničnik Ministarstva odbrane SAD.

Marinci su oštećenu letelicu uništili bombama, ali su celi ostali delovi repa, repnog rotora i horizontalni stabilizatori, čije su se fotografije odmah pojavile na internetu. To je stručnjacima bilo dovoljno da zaključe da je stelt tehnologija primenjena na ovim helikopterima.

“Stvarno ne izgleda dao obični ‘crni jastreb’. Ima oštre ivice, kao F-117, znate one jasno izražene ivice i uglove”, kazao je za list “Armi tajms” neimenovani bivši specijalac američke avijacije.

Islamisti već dobili „More mučenika“

* Radikalni muslimani već su prozvali Arapsko more, u kojem je sahranjeno telo vođe Al Kaide Osame bin Ladena, “morem mučenika”, tvrdi Abdal Hakim Murad, britanski muslimanski naučnik sa Univerziteta u Kembridžu. Američke vlasti objavile su da je odluka da telo Bin Ladena bace u more doneta da bi se izbeglo stvaranje svetilišta na mestu gde je Bin Laden ubijen u pakistanskom gradu Abotabadu.

* Osama bin Laden, ubijeni vođa terorističke mreže Al Kaida, boravio je četiri dana u Splitu u decembru 1992. godine, odakle je u pratnji UNPROFOR-a otputovao u selo Meškovica kod Tuzle, gde je formiran prvi kamp za obuku mudžahedina. O tome govore obaveštajni podaci u izveštaju dvostrukog agenta Ali Muhameda, koji je pod lažnim imenom Abu Abdalah svoja detaljna saznanja o tome prosleđivao tajnim službama SAD i Nemačke – CIA i BND.

* Američki zvaničnici su saopštili da su “mornaričke foke” SAD, koje su upale na imanje Osame bin Ladena, pucale i ubile ga nakon što su primetile da je on posegao za „kalašnjikovom“. Zvaničnici, koji su podnosili izveštaj o operaciji, izjavili su da su našli oružje u sobi u kojoj je Bin Laden ubijen uključujući i „kalašnjikove AK-47“ i hladno oružje.

* Pakistan i Amerika zapali su u diplomatski spor oko sudbine Bin Ladenove najmlađe supruge Amal al Sadeh (27), koju su pakistanske vlasti juče odbile da stave pod međunarodno starateljstvo i da Amerikancima dopuste da je ispitaju. Amal je tokom akcije protiv Bin Ladena pokušala da svojim telom zaštiti supruga, te je tom prilikom ranjena u nogu. Amerikanci nisu mogli da je povedu sa sobom jer se jedan od helikoptera za evakuaciju srušio, pa su je zarobile pakistanske snage i sada se nalazi na lečenju u vojnoj bolnici u Ravalpindiju.

* Američki brod sa kojeg je telo Osame Bin Ladena bačeno u more zatražio je od vlasti Kine dozvolu da se zaustavi u Hongkongu.

Reč je o transvestitima koji rade za poresku službu i “prepadaju” obveznike koji nisu izmirili svoje obaveze. Zvaničnici u glavnom gradu Pakistana, Karačiju, zaposlili su Rifija, koji, kao i mnogi u južnoj Aziji, rade samo pod imenom, i njegov tim kao uterivače.

Oni, naime, odlaze kod biznismena i drugih dužnika kako bi ih opomenuli da plate porez, a cilj njihove posete je, budući da je Pakistan vrlo konzervativna muslimanska zemlja, da se dužnici osramote i da požure sa plaćanjem.

“Njihovo pojavljivanje na vratima dužnika vrlo je neprijatno za njih, jer se osećaju osramoćeno”, objašnjava Said Husein Bati, Rifijev šef.

Pakistanski sud je pre dve godine dao evnusima pravo da se smatraju “trećim” polom. Rifi smatra da isto pravo treba da dobiju i transvestiti.

Džons je morao da se pojavi na sudu nakon što su gradski zvaničnici Dirborna odbili da mu daju dozvolu za protest ispred džamije, zbog zabrinutosti za javnu bezbednost. Policija Dirborna traži da Džons plati troškove obezbeđenja koji se procenjuju na 46.000 dolara.

„Mi nismo kriminalci“, rekao je Džons jutros na sudu. „Samo želimo da iskoristimo naša prava iz Prvog amandmana“.

Ukoliko se odluči na protest uprkos zabrani, Džonsu preti hapšenje. Pre sudskog saslušanja pastor je izjavio da planira da održi demonstracije protiv džihada i šerijatskog zakona uprkos svemu.

„Ovo nas neće zaustaviti“, rekao je Džons.

Džons, osnivač i predsednik organizacije “Ameriko ustani sada!”, postao je poznat javnosti nakon što je u martu, zajedno sa pastorom Vejnom Sepom (42) spalio Kuran. On je jutros takođe rekao da Kuran promoviše terorističke aktivnosti širom sveta.

Džons je prethodno jutros slučajno opalio iz svog pištolja dok je napuštao televizijski studio u Sautfildu u Mičigenu, prenosi „USA tudej“. Pastor je došao u Mičigen kako bi pred sudom odbranio svoju nameru da održi anti-muslimanski protest.

Incident se dogodio kada je Džons ulazio u svoj automobil, na mesto suvozača. Pištolj je opalio, a metak je završio na dnu vozila, saopštila je policija Sautfilda. Policija je zaplenila njegov pištolj, a kod vozačevog mesta pronađen je još jedan.

Drugi pištolj pripada čoveku iz Floride koji je putovao sa Džonsom. Obojica su imala sa sobom dozvole za oružje i policija ih je pustila bez zadržavanja. Džons je kasnije rekao da je pištolj slučajno opalio.

U Američkom islamskom centru okupilo se oko 700 ljudi radi „mirnog kontramitinga“. Prethodno su skupljani potpisi ljudi na saopštenje u kojem se osuđuju potezi onih koju „šire mržnju i strah“, a imam Hasan al Kazvini govorio je u džamiji o toleranciji kojoj uče Kuran i američki zakon. Odnoseći se na Džonsa, on je rekao: „Okrenite se od ignoranata“. Al Kazvini je zatražio od ljudi da ne dolaze u džamiju kako bi izbegli sukobe sa Džonsom i njegovim sledbenicima.

Čak je i američka desničarska organizacija Kju kluks klan osudila ranije Džonsa zbog njegovog „ignorantskog, odvratnog i neameričkog“ spaljivanja Kurana, preneo je „Vašington independent“.

„Pastor iz Floride Teri Džons rekao je da članovi njegovog centra ‘Golubica svet doseže’ (Dove World Outreach) veruju da je islam od đavola. On je pozvao one koji misle isto da se skupe u njegovoj crkvi za ono što je nazvao ‘Međunarodni dan spaljivanja Kurana’. Crkva u Gejnsvilu na Floridi planira da spali svetu knjigu islama na 11. septembar. Mi mislimo da je ovaj čin u potpunosti NEPRIHVATLJIV; to je odvratno i neamerički. Bez sumnje postoje islamske sekte koje uče ekstremnim stavovima islama, ali spuštanjem na njihov nivo mržnje spaljivanjem njihovih knjiga je opasan i ignorantski način da se suprotstavi njihovim učenjima. Plamenovi koje napravi tako nečasna vatra večno će goreti! Kju klaks klan se suprotstavlja ovom neameričkom razmišljanju i činu“, naveo je KKK u saopštenju postavljenom na svom veb sajtu.

Do preokreta je došlo tek kada su se u osudi Etkinsonovih poslodavaca koji su mu zabranili da istake simbol svoje vere istaknutim ličnostima britanske hrišćanske crkve pridružili i verski lideri muslimana hindua i sika.

Bitka koju je Etkinson (64) vodio za pravo na javno isticanje svojih verskih uverenja trajala je punih 18 meseci, a u njoj su ga, pored istaknutih crkvenih ličnosti, na čelu s poglavarom Anglikanske crkve, kentenberijskim nadbiskupom Lordom Kerijem, od početka podržavali i predstavnici njegovog sindikata i tiražni britanski dnevni list “Dejli mejl”.

Zbog svoje nepokolebljivosti Etkinson je sve do sad bio suspendovan sa posla, a u jednom trenutku kentenberijski nadbiskup je izjavio čak i da su hrišćani u Britaniji progonjeni zbog svoje vere, potkrepljujući to činjenicom da je ista kompanija zaposlenima mulsimanske vere dopustila da u svojim vozilima ističu stihove iz Kurana, pa čak i da nose burke koje im sama kompanija izrađuje.

Razrešenje ovog mučnog spora, koji je počeo da poprima razmere skandala, usledilo je, simbolično, baš uoči najvećeg hrišćanskog praznika, Uskrsa.

Ništa drugo, i ništa manje, nego da se pozovu na autoritet koji i danas – posle više od tri milenijuma judaizma, 20 vekova hrišćanstva i 1.400 godina islama – izaziva respekt širom sveta: na religiju i boga.

„To je božija poruka. Moram da tretiram žene kao niža bića jer je tako zapisano u mojoj Svetoj knjizi“, mogao bi da kaže jednobožački vernik.

Ako je tako, a često jeste, onda se odgovor na pitanja ko je i kada ženama uskratio mnoga prava krije u religiji, njenim svetim knjigama i dogmama.

Da li bog mrzi žene? Ili ih barem ne tretira ravnopravno?

Biće da jeste, i to još od biblijskih vremena. Gospod, muškarac, prvo je stvorio čoveka, muškarca, a potom od Adamovog rebra i ženu, piše Knjiga postanja.

Utvrđujući svoj autoritet, gospodar Adam reče: „Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka“ (2:23).

Svi važni verski tekstovi napisani su u vreme kada je na žene gledano tek nešto bolje nego na stoku za vuču. Ponašanje žene je u starim vremenima bilo strogo ograničeno, ne mnogo drukčije od kodeksa koga se danas drže avganistanski talibani. Ortodoksna tumačenja položaja žene od tada se mahom nisu menjala.

Judaizam je izrazito vera muškaraca. On je taj koji posreduje između žene i boga. Stari zavet otkriće da je u jevrejskom društvu neudatoj ženi bilo zabranjeno da bez dozvole napušta očev dom, a da je udatoj ženi bilo zabranjeno da napušta muževljev dom. Vlasništvo se sa oca prenosi na muža.

Imale su malo ili nimalo autoriteta. Nisu mogle da svedoče na sudu, da se pojavljuju na javnim mestima, da pričaju sa strancima. Bile su „nečiste“. Morale su da budu zabrađene. Stari zavet pominje da muško dete vredi pet, a žensko tri šekela.

Žene, ostalo je do danas, ne mogu da budu rabini, iako je judaizam podstaknut idejama prosvetiteljstva i sekularizacijom društva u 19. veku počeo radikalno da menja svoj odnos prema ženskom pitanju.

Ipak, i danas u Jerusalimu zajednica haredima, ultraortodoksnih Jevreja, ima posebne snage reda koje terorišu mlade žene koje razgovaraju s muškarcima ili otkrivaju bilo koje delove tela.

Upadaju u njihove kuće, teraju ih da, odvojene, sede u poslednjim redovima autobusa. Nedavno su kiselinom isprskali jednu 14-godišnju devojčicu.

Božija mizoginija prepliće se i kroz hrišćanstvo. Od katolicizma i pravoslavlja do mormona. Istina, nije obavezno da vera direktno promoviše ideje o subordinaciji žene, ali na potčinjavanje gleda blagonaklono, dajući mu neku vrstu „svetosti“.

Hrišćanska crkva, koja je izrasla iz judaističke tradicije, mnogo toga je zabranila ženama uprkos tome što se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči o izgubljenoj drahmi (Luka 15:7-10).

U prvim danima kada se širila Isusova revolucionarna misao, muškarac i žena su tretirani ravnopravno, mada su svi apostoli samo muškarci. Galatima poslanica Svetog apostola Pavla (3:28) možda je najpoznatiji pasus Novog zaveta koji promoviše raznoliku ravnopravnost:

„Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu“.

Kada je već došlo vreme slobode, kada je prestao progon hrišćana i kada je biti hrišćanin značilo prestiž i privilegiju, ključna mesta u životu crkve zauzimaju muškarci. Teolozi su podeljeni oko toga da li su neki delovi Novog zaveta kasnije dopisani.

Poput poruke apostola Pavla u Poslanici Efescima (5:22-24):

„Žene! Slušajte svoje muževe kao Gospoda. Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tijela. No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu“.

Kako god, nije potrajalo dugo, a Crkva se vratila starim hebrejskim rukopisima i ponovo uspostavila podređen status žene. Mnogi hrišćanski teolozi, od svetog Avgustina i Tome Akvinskog do Martina Lutera veoma se pogrdno izražavaju o ženama. Inkvizicija i progon veštica nisu bili slučajni.

Katoličanstvo i pravoslavlje ženama posebno uskraćujući pravo da budu rukopoložene. Tek od 17. veka protestanti baptisti i kvekeri prvi prave zaokret, omogućavajući ženama sveštenički poziv. Danas ga slede i anglikanci, ali ne i druge hrišćanske dominacije.

Ako se zna da danas postoje žene rabini u Americi i žene imami u Maroku, izlazi da je hrišćanstvo zadržalo veoma konzervativan stav naspram ravnopravnosti polova.

Vatikan, ali i islamisti, vole da kažu da tretman žene u društvu nije lošiji, samo je „drukčiji“. Metodično pobijajući ženska prava, Crkva ženu prikiva za kuću, ubacuje je u zamku kuhinje i bračnog kreveta.

„Mesto žene u svetu za poslednjih dve hiljade godina nije se nimalo izmenilo“, piše časopis „Istina“, izdanje Pravoslavne eparhije dalmatinske. „Sve ono čemu uči Sveto pismo, čemu uči Crkva, i dalje je životno i aktuelno, i mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno“.

Pokojni patrijarh Pavle jeste bio skroman i jeste živeo u skladu sa svojim stavovima, ali znao je da bude veoma konzervativan, čak reakcionaran:

„Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i Crkvi, to je znak vlasti muškaracanad ženama, to je princip uzvišenosti i časti“, tumačio je 1998. u tekstu „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“.

Uzvišenosti? Časti?

Iako islamska sveta knjiga Kuran jasno kaže da su muškarac i žena jednaki, oni u islamu imaju različite uloge, prava i obaveze koje reguliše šerijat, islamsko zakonodavstvo.

Kuranska sura An-Nisa (4:1) kaže da su muškarac i žena ista duša. Žena nije stvorena zarad muškarca. Štaviše, stvoreni su na blagostanje jedno drugom.

U praksi, posebno u zemljama koje se pridržavaju šerijata, mnogo toga je drukčije. U Kuranu lepo piše da muž ima pravo da udari ženu. Nedavno sam gledao video-klip u kome neki ulema daje precizna uputstva da – kakve li humanosti prema ženi – treba izbegavati udarce po glavi.

U Nigeriji je svojevremeno trudna devojčica od 13 godina, koju je otac ubacio u prostituciju, dobila 180 udaraca bičem. Državni tužilac samo je rekao: „To je Alahov zakon, i nemamo zašto da brinemo“.

U Iranu su od 1983. do 2002. žene uhvaćene u prevari kamenovane do smrti. Član 104 kaznenog zakona čak je precizirao da „kamenje ne sme da bude preveliko pa da osoba umre pogođena s jednim ili dva kamena, niti sme da bude premalo pa da ne potpada pod definiciju kamena“.

Oktobra 2008. devojka Ajšo Ibrahim ukopana je na fudbalskom stadionu u Somaliji do vrata u zemlju i kamenovana do smrti pred više od 1.000 gledalaca.

Kada se pobune, a žene svih konfesija se protiv takvog tretmana bune veoma glasno, religiozni mizoginisti ih preteći upozoravaju da nemaju pravo na protest. „Mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno“.

Potom su se pojavili nežniji apologeti vere. Tvrde da su ženomrsci samo pogrešno interpretirali svete knjige, one koje govore o ljubavi, saosećanju, dobroti.

Tako, braneći boga, moraju da lažu povodom onoga što su Svevišnji i njegovi proroci imali da kažu o ženama.

Nema sumnje da u svim religijama postoje ljudi koji su, teološkim tumačenjima, uspevali da ulepšaju slike koje je bog davao ženama u svojim svetim knjigama.

Zar nije bolje biti pošten pa priznati šta u njima zaista piše. Nije vreme za tabue koji nas okružuju. Biće da bog baš nije voleo žene.

BOŠKO JAKŠIĆ, POLITIKA

Dvojici ubijenih su čak i odsjekli glavu, a sve jer policija i vojska nisu stigli brzo reagirati kad se razularena gomila od otprilike tisuću ekstremirasta skupila u Mazar-i-Sharifu. Provalili su u UN-ov ured i ubili sve koji su im se našli na putu.

U početku je izgledalo kako neće biti većih problema, prosvjednici su palili američke zastave i vikali protuameričke parole, ali potom su džipom po gradu pozivali sve da se priključe i broj prosvjednika je rastao, zajedno s ekstremističkim ponašanjem. Ubrzo su provalili u ured UN-a, čuvarima iz Nepala oteli puške, ubili ih, a zatim ubili i još petoricu dužnosnika. U ostatku Afganistana također su bili prosvjedi, ali mirni.

A sve je krenulo kad su pastori 21. ožujka spalili Kuran i pustili ga neka gori sljedećih deset minuta. Izazvalo je to val nezadovoljstva u muslimanskom svijetu, a osude su ‘frcale’ sa svih strana. Tako je i predsjednik Afganistana Hamid Karzai zatražio neka se dvojicu pastora kazni jer će u suprotnome val nezadovoljstva u muslimanskom svijetu rasti iz dana u dan.

Nisu ga poslušali i ekstremisti su iskoristili priliku, ubili su nevine ljude zbog provokacije očito ne baš previše stabilnih osoba, koje su nadležni propustili sankcionirati.

Istraživanje koje je za metod koristilo poseban matematički model za računanje odnosa između broja religioznih i društvenih motiva koji ih na to navode, služilo se podacima prikupljanim tokom skoro jednog veka na teritoriji tih zemalja.

Takvi podaci zapravo pripadaju takozvanoj “nelinearnoj dinamici” matematičkom pristupu koji se koristi da objasni veliki broj fenomena na čije postojanje utiče veliki broj faktora.

Najpre se takav sistem primenio na izučavanju jezika, kada je utvrđeno da postoji neka vrsta “takmičenja” između osoba koje naseljavaju isto područje, a govore drugačijim jezikom i određena “korist” koja se dobija odabirom jednog od ta dva jezika. Na primer, mnogo veću korist imaju ljudi koji na teritoriji Perua govore španski, umesto kečuan jezik drevnih indijanaca.

Slično je i sa religijom.

U velikom broju današnjih sekularnih demokratskih država postoji trend udaljavanja ljudi od religije: u Holandiji, naprimer, čak 40 odsto ljudi za sebe je reklo da nisu religiozni, dok je u Češkoj taj udeo porastao na 60 odsto. Naučnici su zatim primenili nelinearni dimički model, prilagođavajući parametre na relatvne društvene i utilitarističke prednosti pripadnosti grupi onih koji su nereligiozni.

Otkrili su da su ti parametri bili veoma slični u svim zemljama koje su posmatrali, što ukazuje da ljudi bez obzira na nacionalnu pripadnost imaju sličan stav prema veri. Zaključak je da će religija biti u skoroj budućnosti potpuno iskorenjena iz tih zemalja, a u planu je novi model istraživanja koje će obuhvatiti celi svet.

Stručnjaci smatraju da su donekle ovakvi rezultati “sugestivni”, jer nikada nije moguće u obzir uzeti sve čovekove motive koji mogu postojati “za” i “protiv” religije. Nesumnjivo je, međutim, da postoji snažna povratna sprega između pojedinca i društva i da neprekidno utiču jedno na drugo, uglavnom na štetu religioznosti.

Saudijski kralj Abdulah II je, u nastojanju da spreči javne izraze nezadovoljstva koji su zahvatili druge arapske zemlje, najavio danas reforme u okviru kojih će gotovo sto milijardi dolara biti potrošeno na socijalne olakšice, radna mesta i stambenu izgradnju.

Tokom kratkog govora na televiziji, posle podnevne molitve petkom, 86-godišnji saudijski kralj odao je priznanje snagama bezbednosti zbog očuvanja stabilnosti tokom nedavnih demonstracija u kraljevini.

On je obećao povećanje broja pripadnika verske i obične policije, prenosi „Glas Amerike“. Po završetku njegovog govora, voditelji su pročitali niz kraljevskih dekreta, među kojima je i povećanje minimalne mesečne plate za državne službenike na 800 dolara.

Rečeno je i da će 66 milijardi i 700 miliona dolara biti utrošeno na izgradnju stanova, dok će u sektoru bezbednosti i javnih službi biti otvoreno 60 hiljada radnih mesta.

Vlada je obećala i pojačavanje borbe protiv korupcije. Ranije ovog meseca, saudijska vlada je zabranila proteste, iako je kasnije održano nekoliko manjih demonstracija.

Abdulah II je u februaru već ponudio neke inicijative za smanjenje nezadovoljstva građana. Između ostalog, naredio je povećanje primanja za državne službenike od 15 odsto, kao i veća sradstva za niz socijalnih programa.

“Ako vi ili neko drugi kaže da Libija nije demokratska država, ja ću to smatrati uvredom”, rekao je Gadafi. “Ići ćemo na sud kako bismo spasili čast od te uvrede.”

Razgovor između novinara i libijskog vođe vodio se 2005. godine u njegovom šatoru u Tripoliju, napravljenom od živopisnog platna nasred dvorišta izuzetno dobro čuvanog.

Sedeli smo i jeli za plastičnom baštenskom garniturom, koju je detaljno čistio čovek u običnoj uniformi, dok je mala koza pasla ispred šatora.

Gadafi je poznat po svom čudnom ponašanju, ženama telohraniteljima i bizarnim idejama, kao što je, na primer, plan da se ukine Švajcarska.

Videli smo samo konvencionalne telohranitelje. Ali, čak i uz njihovu zaštitu, Gadafijevo ponašanje je bilo takvo da smo teško mogli da razumemo kako je uspeo da ostane na vlasti više od četiri decenije. Izgledao je kao da nije dorastao tome. Izgledao je letargično, a njegov pogled, čak i ispod naočara, izgledao je pomalo izgubljen.

Mahao je teralicom za muve kako bi oterao insekte kojih, zapravo, nije bilo. Njegovi odgovori, preko prevodioca, ličili su na mumlanje.

Pisac Kenet Timerman, koji se takođe sreo sa Gadafijem, smatra da je on u stvari vrlo lukav čovek.

“On je vrlo, vrlo vešt igrač”, kaže Timerman. “Podelio je zemlju. Osvaja male grupice. Pustio je da se plemena sukobljavaju među sobom, i sve do nedavno, delio je nešto od bogatstva od nafte narodu”.

Organizacije za zaštitu ljudskih prava ukazuju da je Gadafijev režim ubijao, zatvarao i mučio protivnike.

Libija je danas u haosu. Tada je bila u tranziciji, odmetnička država koja je pokušavala da ponovo stekne međunarodni ugled.

Pritisnuta međunarodnim sankcijama, prestala je da podržava terorističke organizacije, predala svoje oružje za masovno uništenje Zapadu i pokušavala da otvori svoju ekonomiju.

Gadafi mi je rekao da je ljut što Libija nikad nije dobila ono što je očekivala: poštovanje SAD i investicije.

Delom, to je bilo zbog toga što je Vašington pažnju skrenuo na ratove u Iraku i Avganistanu. Ali, bez sumnje, i zbog toga što nijedan američki predsednik ili političar neće poželeti da prigrli čoveka koga je Ronald Regan jednom nazvao “pobesnelim psom”.

U planovima bilo koje zemlje ili kompanije za delovanje u Libiji, Moamer Gadafi predstavljao je nepredvidljivu tačku. I još uvek predstavlja.

„Povodom ovog sastanka upitao bih NATO i SAD, sa dostojanstvom i poniznošću i bez arogancije, da u potpunosti okončaju svoje operacije u našoj zemlji“, rekao je Karzai.

„Ako je ovo rat protiv međunarodnog terorizma, on bi trebalo da se odvija u regionima na koje smo ukazali još pre devet godina, što i oni sami znaju“, dodao je Karzai. Avganistanski predsednik koji je došao na vlast krajem 2001. uz podršku SAD, u poslednjih nekoliko godina poziva međunarodne snage da napadnu talibanske pobunjenike u njihovim bazama u inostranstvu, posebno u Pakistanu, umesto u avganistanskim selima.

- Dok se pobuna širi Bliskim istokom, optimisti su se nadali da će Iran da sledi Tunis, Egipat i Libiju. U stvari, dogodilo se suprotno – primećuje Meloni.

PREMA procenama “Britiš petroleuma”, tri četvrtine potreba za naftom do 2030. godine podmirivaće se iz zemalja OPEK, posebno iz Saudijske Arabije i Iraka. Najveće rezerve nafte, 56,6 procenata, prema podacima iz 2009. godine, su na Bliskom istoku, od toga blizu 20 procenata u Saudijskoj Arabiji, Iranu više od 10 odsto, zatim Iraku, Kuvajtu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Kada se tome dodaju glavni proizvođači nafte iz Severne Afrike – Libija, Alžir, Sudan i Egipat – ukupan zbir je – 62 procenta.

Pobuna širom arapskog sveta za Iran je, ističe ona, samo potvrda uspona Teherana kao regionalne sile, i istovremenog opadanja Amerike. Jer, promene idu u pravcu manjeg povinovanja Vašingtonu, i smanjenja naprijateljstva prema Iranu.

- Neverica u Vašington koju su izrazili mnogi demonstranti na egipatskom trgu Tahriri zrela je za iransku manipulaciju…Sada postoje veći izgledi da Teheran sabotira bilo koju arapsku tranziciju u liberalnom pravcu – smatra ona.

U Bahreinu, Iranu bliski šiiti su privukli svetske simpatije posle brutalnog obračuna sunitskog kralja sa njima. U Libanu je Hezbolah zauzeo premijersko mesto, Libija je u haosu, Irak posle Huseina “plodno je tlo za iranski uticaj”.

- Saudijska Arabija je ostala jedini značajni američki saveznik u regionu… Prioriteti američke regionalne politike tokom tri decenije – unapređenje arapsko-izraelskog mirovnog procesa, suprotstavljanje nasilju i ekstremizmu, energetska bezbednost i zaštita američkih saveznika, sada je izložena mnogo većem izazovu nego pre – navodi ona.

“Njujork tajms” uočava, međutim, da nova pozicija Irana slabi i glavnog rivala Teherana u regionu – Saudijsku Arabiju. Prozapadni trio Egipat, Jordan i Saudijska Arabija u neveseloj je poziciji – Hosni Mubarak je morao da podnese ostavku, jordanski kralj Abdulah se bori da kontroliše nezadovoljne u svojoj kraljevini, dok je Saudijska Arabija usamljena u suočenju sa svojom regionalnom ulogom, primećuje list.

- Iran je pokazao da je vrlo sposoban da profitira od regionalne nestabilnosti – primećuje Ali Reza Neder, ekspert za međunarodne odnose u Rend korporaciji, dok američki dnevnik prenosi i mišljenje neimenovanog savetnika američke vlade koji, kaže se, tvrdi da je “Iran ovde veliki pobednik”.

RUSKI premijer je na primeru Irana objasnio “staroj Evropi” da počesto ne razume šta se zbiva na Bliskom istoku, kada je bivši vođa iranske revolucije Homeini živeo u Parizu i imao podršku zapadnih država, a sada se Zapad bori sa iranskim atomskim programom.

Putin je u Briselu otvoreno rekao da Moskvu zabrinjava, pre svega, veliki broj žrtava, kao i to da će jačanje islamista na severu Afrike imati odjek i na jug Rusije. Putin misli da nije slučajna podudarnost oglašavanje Al kaide koja je izrazila “zabrinutost zbog toga što se zbiva u Libiji”.

- Treba dati narodima da sami odrede svoju sudbinu i bez ikakvog mešanja sa strane – poručio je Putin.

Predsednik Medvedev je prvi među političarima u svetu koji je javno upozorio da se u arapskom svetu događaju “složeni događaji koji mogu da dovedu fanatike na vlast”. Medvedev nije želeo da jasno kaže ko po njegovom mišljenju vuče konce iz inostranstva, ali je rekao da je “takav scenario bio pravljen i za Rusiju”. U Rusiji je objavljena knjiga kako su organizovane “revolucije”, a emitovan je i film čiji su autori Francuzi. Naravno, tu je nezaobilazna priča o aktivistima srpskog “Otpora”. Zbog toga su “otporaši” u Rusiji simbol prljavih plaćenika koji idu od zemlje do zemlje da za američke pare ruše postojeće vladare. U priče da su se mase zapalile zahvaljujući internetu u Rusiji malo ko veruje.

Najpoznatiji ruski specijalist za Bliski istok i arapski svet, dr Georgij Mirski, ističe da nije sporno da su unutrašnji razlozi doveli do “ulične demokratije” u nizu arapskih zemalja. Predsednici tih država su predugo na vlasti, a i ekonomska situacija je teška.

U Rusiji su podeljenja mišljenja o tome koliko su Amerikanci umešani. Dok jedan broj političara smatra da Amerikanci “mute vodu”, drugi misle da su tamo bili na vlasti “proamerički ljudi”, a dolazak muslimanskih radikala može samo da napravi nevolje Vašingtonu, kao glavnom zaštitniku Izraela. Dr Mirski podseća da Amerika godišnje daje po milijardu dolara pomoći Izraelu i Egiptu za kupovinu oružja.

Prema informacijama ruskih tajnih službi, muslimanske fanatike u Čečeniji, i inače na Kavkazu, do sada su najviše finansirali Saudijska Arabija i Jemen, ali su iz Egipta stizali instruktori. Velika je opasnost da se “islamski virus” prenese na bivše sovjetske republike u centralnoj Aziji – Uzbekistan i Tadžikistan.

Zvaničnik vlade upozorio je da će biti preduzeta oštra akcija ako demonstranti izađu na ulice posle sve više poziva u Saudijskoj Arabiji za organizovanje protesta za zahtevom za demokratske reforme.

Očevici u gradu Katif na istoku su rekli da je policija pucala na nekoliko stotina demonstranata. Jedan očevidac, koji je tražio da ostane anoniman, rekao je da je najmanje jedan učesnik protesta povređen.

Iranski predsednik obećao je da će se zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka dići i boriti, ukoliko Zapad bude ponovo pokrenuo vojnu akciju u ovom regionu. Ahmadinedžad je, takođe, optužio američku vladu za podržavanje, kako je rekao, „diktatora“ u regionu.

Američka državna sekretarka Hilari Klinton izjavila je da Vašington i članice Nato razmatraju uvođenje zone zabrane leta iznad Libije, kako bi se sprečilo da Gadafijeve pristalice pojačaju napade na opozicione snage. Sekretar odbrane SAD, Robert Gejts kaže da NATO još nije postigao konsenzus o upotrebi vojnih snaga u Libiji.