by Beyond

I tako se mi i dalje poslušno reflektujemo u barici naše ograničene svesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i ‘malih satisfakcija’ našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predstava i sećanja, koja uopste ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

Kroz naš interpretacijski sistem smo se, svako prema svojim mogućnostima, otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bega u virtuelne scenarije, kojih je bilo i pre vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina ulepšana ili na neki drugi način izmenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta.

“Dogodi li vam se da pričate sami sa sobom? Meni se to često dešava, mislim da to i nije toliko loše, ali je najgore kad hodam ulicom i razgovaram sama sa sobom, a netko doleti i čuje moje blebetanje! Kakva su vaša iskustva?” Pita se to jedna uspješna djevojka u ranim tridesetima, koja je temu “Pričanje sa sobom” postavila i na jedan internetski forum. Reakcije?

Javila joj se sva sila žena i muškaraca koje je strah priznati da im se to događa. Zavijeni, međutim, u internetsku anonimnost, ipak su priznali svoju slabost. “Pričam sa sobom otkad znam za sebe. To nekada volim raditi, baš se napričam. Iako se nekada pitam: jesam li možda luda? No, na taj se način opuštam psihički.”