Situacije i aktivnosti koje sa sobom nose određenu dozu rizika tako postaju neophodne svakome od nas. Ipak, izraženost ove potrebe značajno varira od osobe do osobe. Dok je nekom kreiranje novog softvera dovoljno uzbudljiv i zanimljiv zadatak, drugome isto takvo uzbuđenje može proizvesti jedino uspinjanje na vrh najveće planine ili skakanje padobranom. Ono što jeste primetno jeste da danas ima sve više ljudi iz ove druge grupe. Ekstremni sportovi sve su popularniji, a poslovi koji nude samo stabilnost i rešavanje problema već proverenim i uhodanim stazama smatraju se monotonim.

Šta nas vuče ka riziku

Postavlja se pitanje da li se to ljudska priroda promenila u pravcu gde se od težnje ka sigurnosti i harmoniji ide ka traganju za rizikom i adrenalinskim šokovima. Po jednom od objašnjenja ovog fenomena, sve učestalija potreba za uključivanjem u rizične aktivnosti kod ljudi posledica je toga što je moderno zapadno društvo postalo isuviše sigurno i predvidljivo. Pravila i zakoni jasno određuju opseg delovanja svakog pojedinca i život svakoga od nas oslobođen je značajnih rizika i opasnosti. Opasno okruženje naših predaka iz prethodnih stoleća zamenjeno je civilizovanim sigurnim stambenim kompleksima u kojima se poštuje red i zakon i u kojima je odskakanje od zadatih pravila kažnjivo i samim tim predstavlja izuzetak. Rizična i nesigurna područja mogu se naći u određenim predgrađima velikih gradova koja su upravo po tome i poznata, te ih civilizovani prosečni čovek upravo zbog toga i izbegava. Moguće je da je život u modernom zapadnom svetu postao isuviše siguran, predvidljiv, pa samim tim i dosadan onima koji imaju viši nivo potrebe za preuzimanjem rizika. Ovakvi ljudi nekada su išli da love i ratuju, dok danas sede u svojim kancelarijama željni adrenalina. Oni mogu biti deprimirani usled preplavljenosti monotonijom ili pronaći alternativne načine da zadovolje svoju potrebu za uzbuđenjem.

Spremnost za rizikovanje

Postoje dve grupe ljudi, oni kojima rizik ne predstavlja nikakav izazov i koji zapravo imaju nisku spremnost da rizikuju u životu i oni koji su spremni da rizikuju u skoro svim životnim poljima. Spremnost za rizik kod nekih osoba je čak razvijena u tolikoj meri da govorimo o njihovoj potrebi da se uključuju u rizične radnje. Povišena potreba za rizikovanjem je veoma blisko povezana sa mehanizmima pobuđivanja svesti i traganja za zadovoljstvom. Ovako izražena potreba sreće se kod svake pete osobe i uglavnom je učestala kod mlađih muškaraca pri čemu se umanjuje sa starošću.

U određivanju mehanizama koji stoje u pozadini potrebe za preuzimanjem rizika psiholozi teže da odu dalje od jednostavnog objašnjenja zašto neki ljudi odlučuju da se popnu na najvišu planinu ili prelete neki reon paraglajderom. Spremnost za rizikovanje, koju jedan istraživač definiše kao uključivanje u bilo kakvu aktivnost sa neizvesnim ishodom, javlja se u skoro svim životnim situacijama. Prekinuti ili otpočeti novu vezu, prihvatiti izazovni zadatak na poslu, pokrenuti osetljivu temu u razgovoru sa partnerom ili prijateljem ili suprotstaviti se nadređenom, sve te situacije podrazumevaju određenu dozu rizika.

Ono što je veoma značajno razgraničiti jeste da li je osoba hrabro podnela rizik na osnovu kalkulacije da postoje šanse da upuštanjem u rizične aktivnosti poboljša svoj život ili je rizik sam po sebi bio cilj. Promeniti posao ili partnera uvek u nekoj meri predstvalja rizičnu aktivnost, ali može i dovesti do značajnog benefita. Ipak, ukoliko je rizik sam po sebi bio cilj, onda se radi o aktivnosti koja može biti destruktivna, kako za samu osobu, tako i za njenu okolinu. Upravo iz ovakvih razloga psiholozi još uvek nemaju usaglašen stav o tome da li je izražena spremnost za rizikovanje nedvosleno pozitivna ili negativna karakteristika kod ljudi. Činjenica je da bi bez ove spremnosti čovek teško napredovao u životu i da bi se teže bilo šta menjalo i u samoj istoriji čovečanstva. Svaka promena nužno sa sobom nosi i dozu rizika, ali da li spremnost na rizik može biti i ometajući faktor u razvoju? Odgovor na ovo pitanje je potvrdan.

Destruktivna potreba za rizikom

Osobe kod kojih je izrazito povišena potreba za rizikovanjem često pate od manjka zadovoljstva poslom i imaju pojačan osećaj da im je sve dosadno. Njihova stalna potreba za stimulacijom može ih čak i dovesti do zloupotrebe alkohola i droga, kockanja, promiskuiteta ili kriminalnog ponašanja. Ovim osobama može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Osobama kod kojih je izražena potreba za rizikovanjem može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Istraživači koji se bave ovom tematikom još uvek nemaju potpuna znanja o tome šta utiče na razvoj spremnosti za preuzimanje rizika i koliku ulogu igra sama fiziologija i genetika, a koliku uticaji okruženja i kulture u kojoj se osoba razvija.

Od čega zavisi spremnost za rizikovanje ?

Psihoanalitička teroija oslanja se na to da čovek, generalno, teži umanjenu tenzije i da ponašanje koje je povećava (kao što je traganje za rizikom) mora biti disfunkcionalno, u cilju maskiranja anksioznosti ili osećanja sopstvene neadekvanosti. Ipak, kasnije teorije daju nešto drugačije viđanjenje ovog fenomena. Brojne studije su pokazale da ljudski mozak, ipak, teži uzbuđenjima, odnosno da je potrebno da u svakom trenutku postoji optimalni nivo pobuđenosti.

Po objašnjenju koje nudi Farlez, radi se o specifičnom tipu ličnosti koji je predodređen za traganje za uzbuđenjem. On govori o četri podtipa ove ličnosti koju naziva T ličnost (od engleske reči thrill). T mentalni tip i T fizički tip, kako bi se napravila razlika između onih koji tragaju za fizičkim uzbuđenjem i onih koji tragaju za intelektualnim. Pored toga pravi se razlika između T negativnog i T pozitivnog, kako bi se razlikovali oni koje potreba za rizikovanjem vodi ka produktivnosti od onih koje ista nogoni na destruktivne aktivnosti.

Potrebu za rizikovanjem istraživači često povezuju i sa biološkom predodređenošću osobe da traga za jakim stumulacijama. Postoji fiziološka razlika između onih koji tragaju za jakim i slabim uzbuđenjima. Kortikalni sistem onih koji tragaju za jakim uzbuđenjima može da podnese visoke stimulacije bez preplavljivanja i prelaska na tipične ‘bori se ili beži’ odgovore. I dalje, ove osobe ne samo da mogu da na ovaj način tolerišu jake stimulacije, već ih i traže. Ova potreba posledica je struktutre mozga. Mozak osobe koja stalno traga za jačim uzbuđenjima je takav da ublažava sve stimulacije koje dolaze do njega, tako da osobu ostavlja gladnom uzbuđenja. Upravo zbog toga im je i često dosadno. Za razliku od njih, mozak osoba koje tragaju za slabijim uzbuđenjima pojačava stimulacije, pa im je dovoljno mnogo manje uzbuđenja kako ne bi bili preplavljeni osećanjem dosade. Radi se, zapravo, o različitom nivou enzima monoamin oksidaze u mozgu koji reguliše nivo pobuđenja, inhibicije i zadovoljstva. Nizak nivo ovog enzima u mozgu povezan je i sa određenim oblicima ponašanja kao što su sklonost kriminalnim radnjama ili zlouportebama droge. Ipak, nizak nivo ovog enzima imaju i oni označeni kao tragači za jačim senzacijama koji ne moraju nužno biti usmereni ka destruktivnim radnjama.

Fiziologija daje samo deo objašnjenja zbog čega neki ljudi teže visokorizičnim situacijama. Način vaspitanja, lično iskustvo i socioekonomski status, takođe su značajni u određenju spremnosti za rizik. Ukoliko je osoba okružena ljudima koji su skloni rizikovanju, ona to može preuzeti kao model ponašanja i iskoristiti za jačanje sopstvenog samopuzdanja. Ništa ne jača ego tako jako kao prihvatanje rizika i uspevanje. Uključivanje u ovakve aktivnosti takođe može služiti prevazilaženju unutrašnjih prepreka kao što su razni strahovi od visine, gubitka kontrole ili smrti.

Ličnost osobe sa izraženom potrebom za rizikovanjem

Osobe koje tragaju za ovako jakim uzbuđnjima uglavnom su i impulsivne, neinhibirane, izuzetno socijalne i teže levom političkom opredeljenju. Uključuju se u uzbudljive aktivnosti, često preferiraju snažniju rok muziku i često izuzetno vole horor ili pornografske filmove.

Neki nivo rizika njima je neophodan, bilo da se radi o fizičkom odmeravanju snaga, eksperimentisanju u socijalnim odnosima ili rizikovanju na granici sa zakonom uključivanjem u nelegalne radnje. Skloni su kockanju sa svime, te će, neretko, probati i različite vrste droga. Takođe, pokazuju jasnu odbojnost prema situacijama u kojima nema jakih stimulacija, te ih nazivaju dosadnim. Seksualno su ponekad promiskuitetni i, ukoliko se vežu za jednu osobu, to je uglavnom slična osoba, koja takođe traga za jakim uzbuđenjima. Veze u kojima je samo jedna osoba takva retko uspevaju.

Kada ova potreba postaje problem ?

Problem nastaje kada osobe koje imaju ovako izražen nivo potrebe za uzbuđenjima stalno ulaze u rizične situacije koje vode destruktivnosti. Pogrešan pristup koji se uglavnom primenjuje jeste da se od tih osoba očekuje da jednostavno racionalno donesu odluku da prekinu sa takvim i sličnim aktivnostima. Za njih, jedina alternativa u tom slučaju je depresija, jer nemaju nikakvo alternativno životno uzbuđenje. Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima, ovakve aktivnosti je teško prekinuti. Takav je primer brojnih ljudi koji su pokušali da prekinu da se bave ekstremim sportovima. Priča advokata iz Sijetla upravo to potvrđuje.

Advokat Jim Wickwire je poznat po tome što je osvajao najviše vrhove u svetu, izgubio nožne prste u snegu, preživeo ozbiljno oštećenje pluća i svojim očima više puta posmatrao partnere kako umiru u snežnim vrhovima. Nakon gubitka prijatelja u pokušaju penjanja na ledene vrhove Aljaske, zakleo se da više nkada neće baviti ovim spotrom. Ipak, nakon godinu dana, otišao je na osvanjanje Mont Everesta. Njegov odgovor na pitanje zbog čega se ipak odlučio na to bio je da je jednostavno prestao da se pita to. Kako sam tvrdi, ljudi koji se bave tako ekstremnim sportovima su im privučeni iz psiholoških razloga koje, najverovatnije, ni oni sami ne razumeju.

Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima ovakve aktivnosti je teško prekinuti.

Kada se radi o sportu, možda i nije toliko značajno razumeti te razloge. Ipak, ukoliko se osoba upušta u radnje koje značajno umanjuju kvalitet njenog života, analiza je neophodna. Ukoliko se pokaže da osoba, jednostavno, ima visok prag uzbuđenja i da su rizične situacije nešto bez čega ne može, nije neophodno ugušiti ovu potrebu, već naći načine da se ona zadovolji tako da osoba od toga profitira. Za ove osobe od ključnog je značaja da svoju potrebu kanališu kroz sport ili dinamičan posao. Na taj način, ova karakteristika može postati zdrava i korisna psihološka crta.

AUTOR: DRAGANA MILETIĆ
Sigurnost ili rizik

I tako se mi i dalje poslušno reflektujemo u barici naše ograničene svesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i ‘malih satisfakcija’ našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predstava i sećanja, koja uopste ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

Kroz naš interpretacijski sistem smo se, svako prema svojim mogućnostima, otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bega u virtuelne scenarije, kojih je bilo i pre vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina ulepšana ili na neki drugi način izmenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta.

Drugi sebe definišu planirajući manje ili više realnu budućnost, pri tom nije bitno da li ti planovi imaju formu strahova i briga ili nada i očekivanja. Sledeći pak gube svaku vezu sa stvarnošću ili vremenom i žive još samo u virtuelnim svetovima: u knjigama i hobijima, u muzici, nauci ili filozofiji, u zdravim ili nezdravim filmskim i televizijskim svetovima, video i kompjuterskim igrama ili u bilo kojoj drugoj spiritualnoj ili religijskoj fikciji. Naša mašta u tom smislu očito ne poznaje granice.

Sva ta raspršenja svakodnevnog života služe tzv. ubijanju vremena ne dopuštajući višak vremena u kojem bismo mogli biti sami sa sobom i postati svesni našeg stvarnog položaja. Čak i kada dođemo u takvu situaciju, stalno skakanje tamo-amo našeg kontinuiranog unutrašnjeg dijaloga – klateće kretanje one strane instalacije – nas sprečava da iskoristimo taj višak vremena i tera nas ponovno u beg iz stvarnosti.

Da je to sve, samo ne prirodno, nije teško shvatiti kad svoje socijalizovano ponašanje uporedimo sa decom ili ostalim sisarima, kojima ništa nije draže nego da potpuno utonu u opažanje sveta i uživaju u njegovoj tako jednostavnoj, a ipak zadivljujućoj stvarnosti. Deci ne treba razlog, delanje ili rezultat, da bi se u svojoj koži i svom svetu osećala dobro.

Očigledno je tipična osobina našeg socijalizovanog domaće-životinjskog mentaliteta, našeg odraslog Common sense, da nam osećaj dobrog raspoloženja i sopstvene vrednosti zavisi od određenog učinka. Za razliku od naših divljih rođaka i male dece, teško nam pada da se bezrazložno radujemo postojanju i jednostavno budemo srećni. Da, čak nam se čini naivnim, ako ne i neodgovornim, kad se odrastao čovek tako ponaša. Mnogim starijim savremenicima čak ni jelo ne prija, ako ga nisu, kako to već Biblija zahteva, zaslužili u znoju lica svoga.

Inače možemo primetiti, da većina ljudi u poodmaklom dobu još više pada u vlast Voladoresa, mada iz toga ne treba izvesti zaključak da su mladi ljudi imuni. Najveći deo naše svesti ionako izgubimo još u ranom detinjstvu, da bi se u vremenu koje sledi pretvorili u krave muzare Voladoresa, koje oni redovno muzu i tako održavaju na određenom stepenu svesti. Ako međutim, usled starosti, slabosti ili bolesti svest prestane da raste ili raste sa zadrškom, Voladoresi skoro potpuno konzumiraju spoljašnji sjaj, ostavljajući jedva ostatak barice. Posledice toga su suženi, kruti razum, te pojačana zaboravnost i zbunjenost, kao i porast opšte razdraženosti, očajničkog držanja za vrednosti i norme socijalnog poretka i sopstvene važnosti, ukratko – svi simptomi senilnosti.

Taiša Abelar kaže s tim u vezi, da je moguće naći naročito mnogo Voladoresa u stanovima starih ljudi, staračkim domovima i bolnicama, jer tu lako dolaze do velikih količina svoje omiljene hrane, a to nije samo svest, nego jedna njena posebna karakteristika – jer ne prija njima svaka svest podjednako. Posebno vole egomanijačku, samosažaljivu svest, koja naginje emocionalnim ispadima i prepuštanju, a preziru razboritost i disciplinu.

Kao vizuelni dokaz postojanja Voladoresa, naslednici Don Huana su javno pokazali fotografiju jednog Voladoresa, snimljenu nedugo pre toga na prolećnoj proslavi tibetanskih budista u ruševinama Teitihuakana. Fotograf je bio Kastanedin poznanik, Marko Antonio Taram, vođa Casa-e Tibet u Meksiko Sitiju, koja je i organizovala proslavu, na kojoj je 90 000 hrišćanskih i budističkih učesnika pod vođstvom Dalaj Lame molilo za mir. Za vreme događaja Marko Antonio je, bez da je to primetio, fotografisao ogromnu senku, koja se činila poput oblaka što plovi nad glavama mnoštva okupljenog na molitvu među piramidama.

Kad je Marko Antonio pri razvijanju fotografija otkrio neobičnu senku, koja ga je podsetila na lik čoveka u molitvi, zamolio je Kerol Tigs da ispita tu neobičnu sliku. Ona je, preneražena, odmah uzela kopiju fotografije za Kastanedu i njegove pratilje. Svi su se složili u tome da je Marko Antonio fotografisao ogromnog Voladoresa, koji se toliko bio najeo emocionalne energije okupljenih molilaca, da je uspeo da se delimično materijalizuje i čak postane vidljiv oku kamere. Shvatili su to onda kao znamenje, da je došlo vreme da se i taj deo njihovog znanja oslobodi svog ezoteričnog statusa i preda javnosti.

To naravno ne znači da mi inače pojma nemamo o postojanju tih bića – nama samo nedostaju sredstva i reči, kojima bi ih opisali u kontekstu našeg svakidašnjeg života. Čarobnjaci kažu da su deca koja još nisu socijalizovana često sposobna da vide Voladorese i uglavnom jasno osećaju kako ta jeziva bića parazitiraju na njihovom spoljašnjem sjaju. Nije ni čudo da se boje duhova, čudovišta i demona koji se muvaju ispod njihovog kreveta ili vrebaju iz ormara. Jer kako Voladoresi svoju rabotu najradije obavljaju neprimećeni, najčešće se noću bacaju na posao i zaista se rado skrivaju po tamnim ćoškovima.

Zbog toga se mnogi i u odraslom dobu boje mraka, ili ih fasciniraju stravične priče i horor filmovi. Klasične priče o ljudožderima, kiklopima i vampirima nude fenomenalnu mogućnost projekcije naših podsvesnih slutnji o postojanju i podmuklim rabotama Voladoresa. U novije vreme su u tom smislu popularne priče koje govore o invaziji vanzemaljaca koji žele da porobe ili unište čovečanstvo. Razne filmske obrade bestselera Invazija jedača tela (Die Invasion der Körperfresser), kao i noviji filmovi a là Alien, Independence Day ili Men in Black su pravi hitovi, što se može objasniti samo činjenicom da strah od takvih događaja počiva na realnoj osnovi.

Priče o vampirima i SF-filmovi sigurno nisu dokaz o postojanju Voladoresa, niti indicija koja bi mogla uveriti skeptike. Oni međutim, govore vrlo jasnim jezikom, ako smo spremni da otkrijemo njihovu poruku – baš kao u seriji Olivera Stouna i Brusa Vagnera Vajld Palms, gde pri pažljivijem pogledu na ulazna vrata lokala sa simboličnim imenom Hungry Ghost (Gladni Duh) možemo da pročitamo grafit: Los Voladores: They eat your awereness. (Letači: Oni jedu vašu svest.) Jednostavna poruka neverovatnog dometa.

Moramo uzeti u obzir mogućnost da ovaj teatar našeg svakodnevnog života možda i nije stranputica naše evolucije od primata do čoveka, već da su mnoge njegove karakteristike mnogo čudnijeg porekla. Istraživač ljudskog ponašanja i nobelovac Konrad Lorenc je još pre nekoliko decenija upozorio na čudnovate naznake domestifikacije u psihologiji i ponašanju civilizovanih ljudi, koje delimo sa našim kućnim ljubimcima i koje se mogu objasniti samo time da mi sami sebe domestificiramo. Ali zašto bi mi sebe zatvarali u ‘štale za ljude’, kako Lorenc naziva gradske stambene zgrade i nebodere? Kakvu korist bismo imali od toga, bilo kao vrsta ili kao pojedinci?

Ako međutim uzmemo u obzir postojanje Voladoresa, dosta toga odjednom postaje jasnije. Naravno da mi sami sebe socijalizujemo u naš svakodnevni svet, ali parametre socijalnog reda i razuma koji nama rukovodi ne određujemo mi, nego nama nadmoćnija bića, koja u nama vide svoje kućne životinje. Erih fon Deniken bi se verovatno zapitao ‘Jesu li bogovi bili Voladoresi?’

Uprkos njihovoj nadmoći, Voladoresi sigurno nisu (niti su bili) nikakvi bogovi, iako su nam upravo oni doneli predstavu o bogu, vrednosti i norme našeg socijalnog reda, te ono što u najširem smislu podrazumevamo pod rečju kultura. S druge strane, njima ne samo da možemo da zahvalimo za naše potrošačko ponašanje i izrabljivački mentalitet, nego i za činjenicu da sebe držimo ‘jadnim malima’, mučenicima i gubitnicima. Pa ipak, Voladoresi nisu nikakvi đavoli ili demoni.

Jer upravo je to taj crno-beli pogled na svet, to klateće kretanje između suprotnosti kao što su dobro i loše, nebo i pakao, bog i đavo, ljubav i mržnja, pozitivno i negativno, koje predstavlja suštinu instalacije koju nosimo u glavi. Ako se želimo osloboditi Voladoresa i razuma, koji nije naš vlastiti, moramo za početak prevladati lažni dualizam našeg ega, refleksiju u barici svesti, i svet posmatrati kao ono što on zaista jeste: energija, koja nije ni dobra ni loša.

Ako uspemo u tome, uvidećemo da nas izvan vela poznatog i uskih granica svakodnevnog života očekuje veličanstveni Univerzum. Tačno, to je jedan grabežljiv univerzum, sa grabežljivim Voladoresima i isto tako grabežljivim ljudima. No ta jednostavna činjenica ne iziskuje vrednovanje, nego stavlja nas, Voladorese i sve ostalo na istu stepenicu.

Samo ako se oslobodimo robovskog duha i žrtva-nasilnik šablona, imamo istinsku šansu da ponovno nađemo slobodu – slobodu od Voladoresa, od ogledala samorefleksije, prisila svakodnevnice i fiksacije skupne tačke. Ako odbacimo dualistički sistem vrednovanja, i događaje oko nas više ne prihvatamo kao kaznu ili blagoslov, već kao izazove sa kojima se vredi suočiti, napravili smo prvi korak na putu koji vodi iz zatvora našeg svakodnevnog ja: korak na putu ratnika.

Norbert Claßen

- Bez obzira na to jesmo li neki strah razvili zbog toga što smo rođeni s oslabljenim nervnim sistemom, ili smo strah “naučili” pod uticajem okoline, onog trenutka kad se strah javi, postaje biološki “utvrđen” u mozgu- Džonatan Majer psihijatar sa univerziteta Kalifornija. – To nije loša vest – dodaje on – jer to znači da anksioznost možete vrlo delotvorno staviti pod kontrolu lekovima i drugim jednostavnim postupcima koji normalizuju rad mozga.

VRSTE LEKOVA
Pravilno odabrani i dozirani lekovi trebao bi da budu prva linija odbrane protiv anksioznosti. Lekovi vas neć preko noći učiniti srećnima, niti izbrisati vaše brige, ali značajno će vam poboljšati kvalitet života. Za lečenje se najčešće koriste dve grupe lekove: sredstva za smirenje (benzodiazepini) i antidepresivi – sredstva za aktiviranje nervnog sistema.

BENZODIAZEPINI
Ako osoba pati od jake akutne uzrujanosti i uznemirenosti, obično se prvo daju sredstva za smirenje nerava, a to su lekovi iz grupe benzodiazepina. Najpoznatiji među njima su alprazolam, bromazepam, diazepam, lorazepam, klonazepam itd. Ovi lekovi brzo i delotvorno smiruju simptome poput napetosti, zabrinutosti, uzrujanosti, prestrašenosti. Ali s obzirom da se njihovo uzimanje tokom više od šest meseci ne preporučuje zbog mogućnosti razvijanja zavisnosti i tolerancije, tretman anksioznosti ne može da se zasniva samo na benzodiazepinima. Neki od benzodiazepina (na primer alprazolam) imaju brže i kraće delovanje, pa su pogodni za uzimanje “prema potrebi”, ali izazivaju i jače smetnje kad se prestane sa uzimanjem leka. Drugi, poput klonazepama, deluju sporije i duže. Vaš lekar bi trebal da prema vašim simptomima i životnim okolnostima odabere najprikladniji benzodiazepin za vaše potrebe. Ovi lekovi mogu da izazovu pospanost i usporenost, pa je potreban oprez ako morate da vozite.

ANTIDEPRESIVI
Oni deluju tako da pojačavaju aktivnost prirodne moždane materije zvane serotonin, koja služi kao prirodni antidepresiv i sredstvo za smirenje, a čija je aktivnost smanjena i kod anksioznosti i kod depresije. Lekovi ne ublažavaju simptome odmah, već se terapijska dejstva javljaju nakon dva, četiri, pa i šest nedelja. Međutim, delovanje serotoninskih lekova mnogo je dublje i temeljnije. Kad pacijent počne da oseća učinke ovih lekova, postepeno se smanjuje doza benzodiazepina (ako su prethodno bili propisani), a doza SIPPS-a prilagođava se do optimuma. Pritom se sredstva za smirenje u ograničenom opsegu mogu uzimati i dalje, na primer uoči ili tokom situacije koja izaziva pojačanu teskobu. Ispitivanja su pokazala da SIPPS ne utiču samo na serotonin, već posredno normalizuju i funkciju drugih moždanih materija. Tako, na pirmer, vremenom dovode u normalu i delovanje noradrenalina, drugog važnog prirodnog antidepresiva, te suzbijaju lučenje stresnih hormona, čiji je povećan nivo svojstven za anksioznost.

PRIRODNA SREDSTVA PROTIV ANKSIOZNOSTI
Ako iz bilo kog razloga niste ljubitelj lekova probajte rpirodna srestva.
- Čuvena majčina dušica pomaže ne samo kod depresije, nego ublažava i teskobne smetnje. Preporučene doze se kreću od 900 do 1800 mg dnevno.
- Valerijana je još jedno poznato i neškodljivo sredstvo za “smirenje živaca” i takođe se lako nabavlja.
- Jeste li upoznati s aromaterapijom? Neka eterična ulja, poput mente, lavande, kamilice, jasmina i ruže imaju antistresne i protivteskobne. Jeftina su i ima ih u brojnim apotekama.
- Vitamini B-kompleks i C kao i minerali magnezijum i cink preporučljivi su za jačanje nevnog sistema.

PSIHOTERAPIJA
Psihoterapija može biti korisna ako pacijentu ukaže na njegove eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaja.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim tegobama. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno-bihejvioralna, geštalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba pacijentu da pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, posebno pre početka delovanja lekova. Kad se pacijentu “razbistri” stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će da od terapeuta nauči neke praktične “protianksiozne” veštine. Pacijent može da nauči od terapeuta kako da izbegne stresnu situaciju, izvor stresa , može ga naučiti da kaže “ne” kad je to poželjno i uputiti ga u spretnije ophođenje s ljudima.

SAMOPOMOĆ
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete sprovoditi samostalno.
* Fizička aktivnost
Povećano kretanje popravlja poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju osećaj teskobe. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje “hormona sreže” poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutrališu delovanje stresnih hormona.
* Vežbe disanja
Napad tjeskobe često je praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i polagano disanje “iz stomaka” može da ublaži simptome teskobe, pa čak i da trajno učini čoveka otpornijim na stresne nadražaje. Opuštajuće disanje izvodi se tako đto prvo dopustite vazhduhu da ispuni vaš stomk (prostor ispod grudnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napusi donje šupljine, a tek na kraju pluća. Nakon izdisanja sačekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udahnite, opet prvo stomakom!
* Odmorite mozak
Nemojte se prepuštati analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja. Negativne i bolne misli za teskobu su uobičajene i one će vam često prolaziti svešću, ali nemojte se na njima zadržavati i nemojte ih “razrađivati”, jer time dobijaju na snazi.

Teško je i zamisliti da se iz gledanja „Diznijevih“ ekranizacija popularnih bajki može izroditi nešto ružno. Međutim, neki dečji psiholozi smatraju da one šalju opasne poruke.

Psiholog za decu i adolescente, dr Dženifer Hardstin, veruje da i dvogodišnja deca mogu usvojiti nerealne ideale iz bajki i „Diznijevih“ crtanih filmova koji kasnije utiču na njihovo samopouzdanje i sliku sveta.

U knjizi „Oporavak princeze“ (Princess Recovery: A How-To Guide to Raising Strong, Empowered Girls Who Can Create Their Own Happily Ever Afters), ona opisuje kako tradicionalne priče poput „Uspavane lepotice“ i „Pepeljuge“ promovišu ideju da ako je devojčica lepa i fino obučena može dobiti ljubav i steći popularnost.

Autorka taj fenomen naziva „sindromom princeze“.

Ovakva vrsta poruke, smatra ona, ima snažan uticaj na samopouzdanje devojčica i otežava deci da shvate koliko su inteligencija, dobročinstvo i ambicioznost važne vrednosti.

„Devojčice od najranijeg detinjstva dobijaju poruku da je važno kako izgledaju i šta imaju i to na veoma površan način“, smatra dr Hardstin. Njena knjiga je uputstvo roditeljima kako da deci na pravi način predstave „Diznijeve“ crtaće i bajke.

Ona takođe smatra da sestre Kardašijan koje u Americi imaju svoj rijaliti šou „predstavljaju dobar primer kako se ne treba ponašati“.

Osim opasnosti od „sindroma princeze“, njene knjige roditeljima predstavljaju i vodič u to kako decu treba vaspitavati od najranijeg detinjstva.

Dr Hardstin misli da se deca prerano izlažu neprikladnim igračkama, poput Barbika, koje teraju decu da oponašaju starije. „Oporavak princeze“ prema njenom mišljenju ima za cilj da povrati „balans, samopouzdanje i samodovoljnost u život devojčica i pruži im moderno i živahno detinjstvo“.

Nije prvi put da jezik ima privilegirano mjesto u javnim raspravama, kako i “priliči” jeziku koji je 1990. postao državni jezik, a samim time i “simbolom slobode”. Pokazalo se, ubrzo, da takav kakav jest za jezične čistunce nije bio dovoljno dobar pa se smatralo kako se na njemu treba dodatno poraditi, za početak barem na leksičkoj razini.

U želji da ga se učini što ‘hrvatskijim’ isprva ga se čistilo od srbizama, a već 1991. objavljen je prvi “Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika”. No, pritom je nastao i prvi problem: u čistki su pometene brojne hrvatske riječi, koje su se nekima činile sumnjivima. Potom su na red došle i brojne tuđice koje su se, zbog tehnologije, utjecaja drugih kultura, prvenstveno anglosaksonske, udomaćile u hrvatskom jeziku. Logika je bila ista, sve ih je trebalo pohrvatiti. Dovoljno je prisjetiti se kako su se političari nekoć natjecali u tome tko će više puta u svom govoru upotrijebiti “glede” i “u svezi”. Iz škola je odmah izbačena domaća zadaća koja je preimenovana u domaći uradak, drug je postao prijatelj, radnici djelatnici, datum nadnevak, televizija dalekovidnica, tastatura tipkovnica, a hiljada tek jedna u nizu riječi na koji su zvonili alarmi.

Ugledni prevoditelj i urednik Zlatko Crnković prisjeća se tako nelagode prilikom redigiranja starih prijevoda.

- Sjećam se da se inzistiralo na mijenjanju vojnih činova u “Ratu i miru”, čemu sam se dugo opirao jer kako ću u Tolstoju kapetane mijenjati u satnike, bataljone u bojne, kako ću prihvaćati riječi koje su mi zvučale ustaške i NDH-ovske. To mi je bilo bogohulno, no unatoč svom otporu morao sam kapitulirati. Ali, doista nisam imao srca da mi u “Kvaki 22” major Major Major Major postane bojnik Bojnik Bojnik Bojnik. Ne ide to – komentirao je Crnković.

Dvadeset godina kasnije, priča o jeziku i dalje je na repertoaru, ali poprilično je jasno da reforma jezika iz ‘90-ih nije imala željenog uspjeha. Dapače, tvrde danas jezikoslovci, promjene na kojima se inzistiralo kod običnih su građana rezultirale strahom od korištenja jezika; odnosno, kako je u svojoj knjizi “Hrvatski jezični putokazi” pojasnila ugledna lingvistkinja Nives Opačić, dobili smo “nesigurne, mucave, mutave i jadne govornike materinskoga – hrvatskoga – jezika”, a jezik je umjesto sredstva sporazumijevanja postao sredstvo političke kvalifikacije i diskvalifikacije.

Sociolingvist Ivo Žanić upozorava kako valja uvijek imati na umu da agresivna ideologizacija jezika nije počela 1990., nego 1918., kad je u novostvorenoj Jugoslaviji de facto izvan zakona stavljena dotad izgrađena i stabilna hrvatska upravna, pravna i vojna terminologija.

- Otad samo niču režimi koji, svaki put s oprečnim predznakom, reagiraju na zatečeno stanje, s tragikomičnim rezultatima. Zoran primjer što zadrte glave i ideologija mogu napraviti jest što se do 1990. moglo normalno rabiti složenice Eurovizija, eurokomunizam ili eurorakete, ali ne i oblik Europa, ili to što su Veli Brijun i Mali Brijun bili normalni toponimi, dok je otočje smjelo biti samo Brioni, jer – glasio je argument – tako govori Tito.

Dva lica
Oni koji su proizvodili istovjetnost sa srpskim gdje je nema i oni koji proizvode razlike gdje ih nema, i oni kojima je smetala tisuća i oni kojima smeta hiljada, dva su lica iste medalje, braća po mentalitetu koji nas skupo košta – rekao je Žanić. I on upozorava da su kao rezultat stvorene generacije uplašenih izvornih govornika. – Ljudi koji se boje zinuti da im se ne prikrpi kakva etiketa, a u javnosti se širi animozitet prema jezičnoj politici kao takvoj. Takvo stanje duhova, osobito među mladima, najveća je dugoročna šteta za jezičnu kulturu i moderan odnos prema funkcijama standardnog jezika, mnogo veća od bilo kakvoga konkretnoga poteza – ističe Žanić. Te riječi imaju i vrlo konkretne dokaze. Puno je pokazatelja da djeca izlaze sve nepismenija iz škole, ali je i dalje puno zabavnije, kako kaže Nives Opačić, “glodati stalno istu kost”. U školama se koristi pet pravopisa koji se razlikuje u manje od pet posto i samo dva opća rječnika.

Velik utjecaj u svemu što se dogodilo, naravno, imali su i mediji, posebice HTV. U tom smislu zanimljivo je istraživanje koje je 2000. provela Maja Gnjidić, a koje je pokazalo da građani jednako često u govoru koriste, primjerice, i riječ izvještaj i izvješće pri čemu izvješće, riječ oživljenu u ‘90-ima, smatraju ‘hrvatskijom’.

Nives Opačić tumači to velikim utjecajem najmoćnijeg medija televizije koja je građanima svakodnevno u informativnim emisijama servirala izvješća s bojišta, sve dok, kaže, riječ bojište nije istisnula – bojišnica.

- Utjecaj je medija velik, u današnje doba zapravo najveći, u svakom pogledu. Oni su točka u kojoj se susreću zatečeni standardni jezik i inovacije što ih prirodno donosi stvarnost, i mjesto gdje se standard osuvremenjuje i preispituje. To nema nikakve veze s time je li naš jezik blizak ili dalek nekom drugom, nego je neizbježna činjenica unutrašnjeg razvoja.

Omiljeni sport
Ne vidim načelan problem u postojanju Vijeća za jezik na javnoj televiziji, ali problematičan je način njegova djelovanja, jer je i ono, u devedesetima pogotovo, proizvodilo jezičnu paranoju i uvelike se postavljalo kao leksički cenzor, gledajući na jezik mehanički i površno. Posebno je bilo pogubno što je niz općeeuropskih riječi latinskoga i starogrčkoga porijekla proglašen srbizmima. Europski narod koji takav leksik drži stranim tijelom u svom jeziku i kulturi siječe granu na kojoj sjedi – govori Ivo Žanić.

Ipak, ne smije se smetnuti s uma da je u pokliču na jezik bilo i zabavnih situacija, a novokovanice ili “priglupnice”, kako ih naziva Nives Opačić, brzo su postale omiljeni sport mnogih i nepresušno vrelo zafrkancije. Uostalom, kako ne odoljeti inspirativnosti kad se koštovnik nudi umjesto cjenika, brzoglas umjesto telefona ili, pak, zrakomlat mjesto helikoptera. O atmosferi dovoljno govori da je zrakomlat, ipak, bila samo šala zaigranog lingvista, što ne znači da se i o toj riječi u jezičnim krugovima nije ozbiljno raspravljalo. Nijedna od tih riječi nije, na sreću, zaživjela.

Autor: Ivana Kalogjera, Adriana Piteša

Fenomen, “ fatalne žene“i „neodoljivog“muškarca je, u stvari, posledica nekoliko činjenica, u koje spadaju izraz lica, ponašanje, govor i držanje tela. Ali, za postizanje pravog utiska važno je da u tim trenucima žena ili muškarac nemaju nikakvu vidijivu nameru. Naravno, za muškarca je interesantnija ženska fatalnost od analize sopstvene neodoljivosti.

Žena izgleda fatalno kada iz nje nešto zrači, a da pri tome nije sasvim jasno šta je to. To što muškom posmatraču nije jasno, nije ni ženi baš nadohvat ruke, i ona to stanje ne može da kontroliše.

„Fatalnost“ je, u stvari, mnogo fatalnija nego što se i muškarcima i ženama čini, jer ona odražava stanje retke sposobnosti da se emocionalna memorija drži mirnijom nego kod „nefatalnih“ ljudi. Najpre, žena nije fatalna dok je sama, već sarno kada je okružena muškarcima. Retka aktivacija emocionalnih zapisa prošlosti daje taj poželjan atribut.

Samo kad je okružena

To se dešava samo u momentima kada joj se na licu ocrtavaju neodređene, često nesvesne memorije koje nisu u vezi s muškarcem s kojim ona razgovara ili je u nekom drugom odnosu. Važno je, takođe, da njene misli u tom času nisu nikome upućene, da nema fiksiranu emocionalnu nameru.

Žena je, isto tako, fatalna kada izgleda da je ničija, a najfatalnija je kada je u društvu muškarca koji je umislio da je njegova, a ona to nije.

S druge strane, ženska neodoljivost dolazi i od lažnih utisaka koje muškarci u okolini stiču i neosnovano im se čini da njihove šanse potiču bukvalno od ženske blizine, izgleda i ponašanja. Realno gledajući, u tim momentima žena je emocionalno daleko od „razuzdane gomile“ i zainteresovanog muškog pojedinca. Ako se dogodi da se približi posmatračima u bilo kom smislu, njena fatalnost se smanjuje, a neodoljivost kao posledični teret prebacuje se na izabranog partnera – da bi se uskoro otela i od njega, ukoliko on ne zna kako da zadrži fatalnu ženu.

Muškarce i žene uvek privlači nenamešten, spontan izraz lica partnera, što se lako postiže razmišjlanjem i učestvovanjem u sadašnjosti, bez prizivanja prošlih memorija i bez ikakvog planiranja budućnosti u tom trenu. Žena je u stanju da odmah oseti muški plan koji mu i pada na pamet; zbog toga on mora da se suzdrži od bilo kakve pomisli da planira kad je sa njom. Naime, kod većine muškaraca to se jasno vidi na licu.

Namere se vide na licu

Planiranje mora majstorski da se prikrije ili odloži, jer se na licu muškarca lako uočavaju emotivne tendencije. Žena je odličan tumač emocionalno obojenih muških namera, a svaki muškarac koji to isto može da uoči na ženi u ubedljivoj je prednosti nad takmacima.

Ako hoćete da vidite pravo ženino lice, to se najbolje postiže u prilikama kada je izolovana iz stalne sredine i kada je na određeno vreme odvojena od konkurentkinja (odmori, mirovanja, askeza). Izraz lica i emocije koje se očitavaju na licu izolovane žene najsličnije su njenom iskonskom izgledu.

Prave „veštice“ među ženama odlikuju se upotrebom znanja koje druge kod sebe ne prepoznaju, iako ga imaju. Ta vrsta znanja je u biti primitivna i elementarna, ali utoliko je efikasnija kod drugih žena, a naročito kod prijemčivih muškaraca. S muškog stanovišta, ,“veštica“ je jednostavnija za rukovanje, iako je bije glas da je posebna, što dolazi od mišljenja većine žena da je ona opasnija.

Da bi žena došla do nepoznatog znanja o sebi (znanje koje potencijalno može da je privremeno napravi „vešticom“), potrebno je da prođu, najmanje, dan i noć.

Ženski retrovizor

Otkad je žena shvatila čaroliju ogledanja, počeo je biološki proces bitnih promena.

Ogledalo je jedno od stubova ženske moći. Pre nego što se anonimni pronalazač dosetio da površinu stakla premaže srebrnim rastvorom, pra-ženama je bila dovoljna i ravna površina u nekom sudu ili prirodnoj vodi. Otkada je shvatila čaroliju ogledanja, počeo je biološki proces bitnih promena, jer u tom momentu mozak pra-žene nije bio spreman da shvati ozbiljnost posledica koje će stalno proveravanje izgleda doneti.

Dakle, ogledalo je preko noći pretvorilo ženu u drugo biće, jer su postojali svi sistemi u mozgu, osim onog koji bi joj neprestano ulivao neophodno samopoštovanje. Odjednom je stvoren neodoljiv čarobni štapić koji joj je stalno dolivao snagu, vešto skrivajući drugu stranu ogledanja – iluziju. Iluzija je, inače, za našu vrstu vrlo korisno moždano postignuće. Žena je pojavom ogledala iskoračila napred, posredno zadavši nove zadatke muškarcu.

Privržene kameri

Pre pronalaska ogledala, muškarac je znao kako žena izgleda zato što je mogao da je vidi, ali ona nije znala šta on to vidi i zbog čega mu se sviđa ili ne sviđa. Kada je taj uzrok bio otklonjen, došao je prelomni trenutak kada je iluzija, njen važan pokretač, dobila večiti značaj. Iluzija je počela da produkuje razna uverenja. Najpre je žena, zavisno od svojeg stasa, mogla da uobrazi da je lepa ili da, i pored nesumnjive lepote, misli da nije dovoljno lepa.

Ostale žene videle su kako izgleda suparnica, ali nisu mogle da je uporede sa svojim izgledom, pa su bile nesigurne. To je pogodovalo ranom muškarcu koji je, u opštem metežu zbog ženskog izgleda, imao dobru priliku za muško delovanje. Današnji muškarac treba da poznaje uzroke neodoljive ženske privrženosti ogledalu, a to može da razjasni ženske postupke koji su mu važni.

Da vidimo šta se još dogodilo sa ustoličavanjem jednostavnog optičkog pomagala – ogledala, čiji su potonji naslednici, kamere svih vrsta, tako omiljeni kod žena. Žensku privrženost kameri najbolje potkrepljuje činjenica da je devet desetina televizijskih voditelja – ženskog pola.

Kako mozak, jednostavno, nije predvideo mehanizam da gleda samog sebe ili da gleda izraz i izgled lica koji on kontroliše, namera prirode, u tom smislu, ostaje nam nepoznata. Da je priroda htela da sebe stalno gledamo i da je za to bilo preke potrebe, ona bi nam sama ugradila nekakva ogledala, a budućnost će pokazati da li će televizijske kamere izmeniti svet do presudnih granica, kada će rezultat ukupnog dejstva na ljudsku materiju postati biološki opasan.

Žena se ogleda kada god to može

Najpre, svako kupatilo ima ogledalo u kojem se ona zagleda od ranog jutra. Međutim, potvrdu za svoj izgled ona traži celog dana. Da li je to izlog pored kojeg prolazi ili stakiena fasada neke zgrade, svejedno je. Ako negde mora da sedne ili nešto da sačeka, tu je džepna kopija omiljenog ogledala.

Vrhunac vizuelne kontrole svog lica, uz neprestano ponavijano potvrđivanja iluzije da je lepša od drugih, vidi se kod žena u vožnji. Kada je neko drugi vozi, ona, naravno, ima ogledalo skriveno iza suncobrana u kabini automobila; ako sama upravija, stalno pogleđuje u unutranšji retrovizor, što čini tri četvrtine žena – vozača.

Ne razumem proizvodače automobila i njihovo slabo poznavanje žena. Morali bi serijski da ugrađuju dva unutrašnja retrovizora, od kojih bi jedan (po mogućstvu veći) bio ženski, a drugi, bi, eto, služio da ona povremeno baci pogled koji joj dolazi otpozadi.

Ali, pazite: nasuprot spoljnjem izgledu, ženu nikada ne interesuju otvori i prirodne šupljine na telu

Većinu savršeno ne zanima naročito onaj glavni i one ga često neće videti – ne zato što ne mogu, već zato što neće. Takve naprave (endoskopi) koje zaviruju u prirodne otvore na telu, a savremena medicina ih je dočekala kao božji dar, nisu predmet interesovanja žene. Unutrašnjost njenog tela je ne zanima. lako je muškarac zainteresovan baš za unutrašnje delove određenog ženskog područja, ženi na pamet ne pada da to proverava.

To potvrduje da je žena, iako fizički opipijiva i stvarna, programirana tako da za muškarca ostane imaginarna i duboka tajna, pokazujući mu se kao lepa površinska predstava dostupna za njegova čula.

Autor: Prof. dr Jovo Toševski Postavljeno: 13.12.2008

Razlike između šizoidnog poremećaja ličnosti i šizofrenije

Shizoidne osobine u dece, u ranom detinjstvu, mogu, pod određenim uslovima, da dovedu do shizofrenije u kasnijem dobu. Međutim, do današnjih dana su nam nejasni faktori koji utiču na kasniji tok ovih problema. Naime, otvoreno je pitanje da li će dete shizoidnih osobina prevazići svoje probleme, porasti u shizoidnu osobu ili, usled spleta različitih okolnosti u kasnijem životnom dobu, oboleti od shizofrenije.

Torgerson je jedan od naučnika koji je predložio da se shizoidni poremećaj ličnosti može posmatrati kao da se deli u dve podgrupe. Jedna podgrupa se dominantno odnosi na probleme suženih emocionalnih doživljaja, dok se druga odnosi na osobine koje ponajviše liče na izbegavajući poremećaj ličnosti. U DSM-u (klasifikacionom sistemu mentalnih poremećaja) ovaj tip poremećaja pripada grupi čija je osnovna karakteristika – ekscentrično ponašanje.

Zastupljenost

Klaus, Bernštajn i Siversu naučnim putem istraživali zastupljenost ovog poremećaja. Njihov zaključak je proizvod nekolicine obavljenih studija i kaže da, u okviru tih studija, do 8.5% ljudi pati od ovog poremećaja. Međutim, zastupljenost ovog poremećaja, prema svetskim statistikama, je znatno manja. Statistički podaci, nažalost, variraju i ne možemo ih smatrati pouzdanim pokazateljem zastupljenosti psiholoških problema i poremećaja.

Nastanak

Ako ostavimo statistike po strani i osvrnemo se na nastanak ovih problema, imaćemo jasniju sliku o čemu se, zapravo, radi. Mnogi psihoanalitičari veruju da se shizoidni poremećaj ličnosti, u razvoju, javlja veoma rano. Oni se, mahom, slažu da je cepanje (spliting) dominantan mehanizam odbrane kod ovih osoba. Dete, u najranijim danima, nije sposobno da svet, majku, sebe i ostale osobe vidi kao celovite, zaokružene, i dobre i loše. Ako su drugi prema njemu dobri (hrane ga i neguju) dete će ih videti kao idealne. Ako su, pak, ti drugi loši (ne hrane, frustriraju, zanemaruju) dete će ih videti kao grozne. To, u suštini, predstavlja mehanizam cepanja ili splitinga. Taj mehanizam je i deo normalnog razvoja (jer nijedno dete nije u najranijim danima sposobno da svet oko sebe sagledava iz šire perspektive), ali je i mehanizam odbrane (jer u normalnom razvoju dete uspeva da nauči da posmatra širu perspektivu i toleriše suprotne aspekte kod različitih osoba i situacija. Ako je razvoj patološki, dete nikada ne nauči da pomiri suprotnosti, te ljudi i svet ostaju čas dobri i idealni, čas loši i nepodnošljivi). Cepanje, kao mehanizam odbrane, odnosi se na ljude koji čas idealizuju, čas obezvređuju i druge i život i sebe, jer nisu naučili da pomire suprotnosti i sagledavaju širu sliku sveta oko sebe. Kod shizoidnih osoba je, dakle, cepanje dominantan mehanizam odbrane. Osoba nije naučena da toleriše frustracije, te svako frustrijajuće i intenzivno emocionalno iskustvo cepa na dobro-loše aspekte. Cepanje je usko povezano sa sirovom i neobrađenom agresivnošću.

Pošto se dete plaši svoje jake agresivnosti, često se služi sledećim odbrambenim manevrom – izolacijom osećanja. Kako to izgleda? Pošto u ranim danima dete nije dobijalo dovoljno zadovoljavajućih iskustava, ono je počelo da se oseća kao „providno“, nebitno. Nije, međutim, odustajalo od potrage za ljubavlju i prihvatanjem. No, jedini način na koji je umelo da uđe u veze s, na prvom mestu roditeljima, a kasnije i sa ostatkom sveta je – tako što im se nudilo na „veštački“, lažni način. Usled ranih negativnih doživljaja i zanemarivanja, osoba shizoidnih karakteristika veruje da svako lepo, ljubavno i nežno iskustvo, svaka bliskost i intima – mogu voditi potencijalnim ozbiljnim opasnostima. Pošto majka (iz nekih razloga) nije uspela da pruži dovoljno ljubavi detetu, shizoidne osobe fantaziraju da će svi odnosi u budućnosti biti replika primarnog odnosa s majkom. Ne smeju da se opuste, jer ako se upuste u bliskost s nekim, preti opasnost da nežnost neće biti uzvraćena. Bliskost je, kod njih, izjednačena s opasnošću. Iz tog razloga se shizoidne osobe povlače od sveta, u sebe – i tako se čuvaju od očekivanih povreda.

Depersonalizacija

Depersonalizacija (osećaj osobe da ona nije ona, da je izmenjena, da se ne oseća kao da je subjekt u vlastitom telu, da se nešto čudno događa u njenoj unutrašnjosti) je posledica jakog osećanja i doživljaja shizoidnih osoba da one nikom i nigde ne pripadaju. Zato mnogi smatraju da je centalni problem shizoidnih osoba – nemogućnost (ili čak nepodnošenje) za ostvarenje bliskosti s drugim bićem. Opasnost od zbližavanja je posledica dubokog nepoverenja. Ove osobe imaju potrebu za odnosima, ali strah guši tu potrebu. Poznata fraza koja objašnjava razloge za to kaže „da ih je ljubav ostavila gladnima“. Odnosno glad za ljubavlju nikada nije bila adekvatno zadovoljena. Takve osobe se plaše da bi traženje ljubavi dovelo do gubitka kontrole. Najsigurnije su, stoga, kada ostaju povučene i pobegnu od odnosa i sopstvenih emocija. Pošto ove osobe imaju ideju da je svet opasno i nesigurno mesto, one suštinu svoje ličnosti sakriju duboko u sebe (do te mere da i same dobrim delom izgube kontakt s njom), a svetu nude štit, lažnu sliku koja bi trebalo (u njihovim fantazijama) da zaštiti krhko i nerazvijeno osećanje onoga što one, u suštini, jesu. Kada se nađu među ljudima, one često odaju utisak distanciranosti, ali i superiornosti, što je maska za duboki osećaj odbačenosti i nepovezanosti sa svetom.

Urođene predispozicije i sredina

Klonindžer, iz svoje perspektive, koja dobrim delom obraća pažnju i na biologiju i na socijalno okruženje, opisuje shizoidne osobe kao pojedince koji su skučeni. One ne traže novosti i uzbuđenja, ne trude se da izbegnu štetu, niti da budu nagrađene (što je logično ako ih posmatramo kao osobe koje se povlače iz sveta, od drugih i od spoljašnjih draži). One izgledaju nezainteresovano u socijalnim situacijama i ne iniciraju kontakte. Ne teže ka isprobavanju novih stvari jer se plaše, kako novosti, tako i sveta i, generalno, nepoznatih situacija.

Povlačenje od sveta

Kao i svi poremećaji ličnosti, i ovaj ima začetke i najranijem detinjstvu, ali ga možemo dijagnostifikovati tek nakon puberteta, dakle – u ranom odraslom dobu. Drugi ljudi ove osobe vide kao samotnjake, te odatle i ideja da su ekscentrici. Iz gore opisanih razloga, shizoidne osobe će uvek izabrati samostalne aktivnosti, pre nego bilo kakvu interakciju s drugima. Budući da se plaše kontakata, uglavnom se bave mehaničkim i/ili tehničkim, često i apstraktnim stvarima i zanimanjima. U današnje vreme ekspanzije moderne tehnologije, veliki broj ovih osoba provodi dane na računaru, što igrajući se, što radeći.

Nizak nivo pobuđenosti

Fizičke aktivnosti im nisu posebno zanimljive, jer imaju nizak nivo energije i, s druge strane, većina fizičkih aktivnosti podrazumeva suočavanje sa spoljašnjim svetom. Seksualni užici, iz istog razloga, uglavnom nisu na listi njihovih prioriteta. Pošto su, iz negativnih ranih iskustva, te straha (od agresivnosti, odbacivanja i sl.) naučili da guše i otcepljiju svoje emocije, nisu u kontaktu ni s fizičkim užicima. Njihov opšti stepen pobuđenosti je značajno snižen.

Usled generalne niske pobuđenosti, oni ne samo da su distancirani, već se i mnogi ljudi distanciraju od njih. Budući da ove osobe izgledaju hladno, često odaju utisak arogantnosti. Vrlo retko se smeše, vrlo retko telesno reaguju na priču druge osobe i gotovo i da ne osećaju jaka osećanja. Kao što je rečeno – oni su ta osećanja ugušili i sakrili duboko u svoju unutrašnjost. Pošto druge osobe kod njih ne opažaju niti bes, niti jaku sreću, euforiju, niti jednu jaku emociju – često ih opisuju kao čudake, robote, bezosećajne. Čak i kada se desi neki nepovoljan događaj i, čak i kada se shizoidna osoba nađe u neprijatnoj situaciji, i dalje ostaje pasivna i deluje posve nezainteresovano.

Pasivnost

Milon, jedan od najpoznatijih savremenih istraživača poremećaja ličnosti, smatra da su shizoidne osobe pasivne i nepovezane, zapravo pasivna-nepovezanost je njihova glavna karakteristika. Pasivna nepovezanost nastaje usled stišavanja emocija i dovodi – kako je već opisano – do indiferentnosti u međuljudskim odnosima. Ove osobe imaju iskrivljenu sliku sebe samih, a često i poremećeno mišljenje.

Nedostatak empatije

Psihologija Selfa, čiji je tvorac Hajnc Kohut, ima svoj pogled na shizoidni poremećaj ličnosti. Ova perspektiva nam, pored opisa shizoidnih osoba, nudi i obrazac za razumevanje nastanka problema, te – logično, i obrazac za tretiranje ovih problema. Pomenuti su nedostaci funkcija koje majka treba da obavlja za dete u razvoju, kako bi tom detetu omogućila da preuzme, pounutri te funkcije i, u budućnosti nauči da samo sebe reguliše – da se oseća zaokruženim, da se oseća skladno, sigurno, osnaženo i vitalno. Ako majka nije u stanju da bude saosećajna, da prepozna potrebe deteta, da se raduje njegovim uspesima, da mu bude vodič u ranim danima – dete neće doživeti sklad, harmoniju, vitalnost i ostaće veoma zakinuto u razvoju. Zakinuto je prava reč, budući da poremećaji ličnosti podrazumevaju bazični nedostatak u ličnosti.

Šta je taj nedostatak kod shizoidnog poremećaja ličnosti?

Osnovni nedostatak je nedostatak majčine empatije – saosećajnosti. Pod tim ne mislimo na simpatije, već na razumevanje bebinih potreba i na mogućnost umirivanja tenzije. Ako se majka i beba ne naštimuju tako da majka razume bebu i pruža joj funkcije neophodne za njen razvoj, dolazi do bazičnih nedostataka i poremećaja u ličnosti. Kako da se beba „ogleda“ u majci koja psihološki nije tu? Ako beba ima utisak da je majka ne razume, osećaće se odbačeno, napušteno. Usled osećaja napuštenosti, dolazi do povlačenja od majke (ili osobe koja vrši funkciju majke) i dete postaje distancirano, preterano oprezno. Ono, zapravo, odaje utisak samodovoljnosti. Posledica nedostatka majčine empatije direktno utiče na umanjivanje vitalnosti i životne energije kod osoba koje se formiraju u shizoidni poremećaj ličnosti. Pošto majka nije uspela da prepozna i zadovolji detetove potrebe, dete nikada nije naučilo da samo reguliše svoja emocionalna stanja i, zapravo, nikada nije u potpunosti formiralo strukturu ličnosti. Iz toga razloga poremećaje ličnosti definišemo kao poremećaje nedostatka – deficita. Primarno iskustvo utiče na kasniji razvoj, tako da se osobe s ovim problemima osećaju hronično izolovane od ostatka sveta. One se osećaju beživotno. Klijenti shizoidnih karakteristika ili poremećaja ličnosti sami sebe opisuju kao robote, mašine, nehumane, hladne, odvojene od sveta i od sebe.

Nedostatak samopoštovanja

Analizom dolazimo do toga da ove osobe nikada (ili skoro nikada) nisu bile vrednovane (ili bar to nemaju u sopstvenom doživljaju). Normalna razvojna želja za međusobnim idealizacijama između majke i deteta se nikada nije ispunila. Budući da se kao deca nikada nisu osećali željeno i voljeno, ove osobe imaju hronični nedostatak samopoštovanja i ponosa. Međutim, osećaj samopoštovanja i ponosa su već vrlo zreli atributi ličnosti. Osobe sa shizoidnim poremećajem ne samo da nisu došle do tog stadijuma razvoja, već su ostale na neuporedivo nižoj lestvici. Ideja i osećaj koji one imaju je da, ma šta radile, kako god se ponašale – sve to će ostati ili neprepoznato ili potpuno nevažno. Ako se pojedinac oseća na ovaj način, ne čudi nas da se krije od sveta, oseća beživotnost i ni ne pokušava da „živi“. Mehaničko podizanje dece je, najverovatnije, osnovni problem koji dovodi do formiranja shizoidnog poremećaja ličnosti. Nisu majke fizički odbacile decu. Ne radi se o tome. U pitanju je mehanički odgoj. Takve majke su menjale pelene, hranile decu i, verovatno, iz njihove perspektive, radile sve što je bilo potrebno. Na nivou ponašanja možemo i reći da te majke, zapravo, jesu izvršavale majčinske dužnosti u smislu obezbeđivanja higijene i hranjenja. Ali, ako se odnos majka-dete bazično svodi na to (operi, očisti, nahrani, uspavaj) onda, postaje sasvim logično da se dete razvija u osobu koja sebe opisuje kao robota. Zaključujemo da mehanički odgoj ne omogućava deci da se osećaju osnaženo i da formiraju osećaj vitalnosti, zaokruženosti i osnaženosti. Na taj način i nastaje osećaj duboke nepovezanosti sa drugim ljudskim bićima, kao i nepovezanosti sa samim sobom. Osećaj praznine dominira u psihičkom svetu ovih pojedinaca.

Opis šizoidnog poremećaja ličnosti

Za kraj ćemo dati opis shizoidnog poremećaja ličnosti, ponuđenog u DSM-u, već pomenutom psihijatrijskom priručniku mentalnih bolesti:

A. Pervazivni obrazac nezainteresovanosti za socijalne odnose, ograničenog raspona izražavanja emocija u međuljudskim situacijama, koji možemo dijagnostifikovati u ranom odraslom dobu. Ispoljava se u raznim situacijama. Za uspostavljanje ove dijagnoze moramo uzeti u obzir najmanje četiri od sledećih indikatora:

1. Niti žele odnose, niti uživaju u bliskim odnosima, uključujući i odnose s članovima porodice
2. Gotovo uvek biraju samostalne, usamljeničke aktivnosti
3. Gotovo da uopšte nisu zainteresovani za seksualna iskustva s drugom osobom
4. Uživaju u vrlo malo, ili nimalo, aktivnosti
5. Nemaju bliskih prijatelja ili osoba od poverenja, osim (možda) najbližih članova porodice
6. Često su nezainteresovani za druge, izgledaju indiferentno prema tuđim naklonostima ili imaju emocionalnu tupost

B. Potrebno je naglasiti da se shizoidni poremećaj ličnosti ne javlja isključivo u toku shizofrenije, nekog drugog psihotičnog poremećaja ili pervazivnog razvojnog poremećaja i da ne nastaje kao rezultat neposredne fiziološke posledice nekog opšteg zdravstvenog problema.

AUTOR: RENATA SENIĆ
Autor je diplomirani psiholog-master, psihološki savetnik

U časopisu “Sajentifik Ameriken”, psiholog Džejson Goldman sa Univerziteta Južne Kalifonije pokušao je da odgvoori na sledeće pitanje: šta je to u mozgu ljudi poput Hitlera i Kim Džong Ila što im omogućava da se nametnu čitavim narodima i uspostave apsolutnu vlast?

Među stručnjacima koji su proučavali Hitlera, tvrdi Goldman, postoji saglasnost da se njegova ličnost odlikovala visokim stepenom poremećaja, kao što su paranoja, asocijalnost, narcisoidnost i sadizam. Detaljniji profil njegove ličnosti ukazuje i na šizofrene tendencije, uz maniju veličine i devijantne misli.

Prilikom izrade ovakvih profila krvoloka, istraživači su se oslanjali na izveštaje ljudi koji su sa diktatorima bili u dužem i bližem kontaktu. Kada je reč o Sadamu Huseinu, u pitanju su “izveštaji 11 odraslih Iračana, koji su Huseina intimno poznavali, u proseku 24 godine”.

„Velika šestorka“: kombinacija koja vodi ka rađanju diktatora

Kult ličnosti: statua „velikog vođe“ u Pjongjangu

Kombinujući rezultate studija, došlo se do zaključka o „sazvežđu“ poremećaja ličnosti, okrakterisanoj kao “velika šestorka” – sadizam, antisocijalnost, paranoja, narcisoidnost, šizoidnost i šizotipalni poremećaj (potreba za izolovanošću od društva) – za koje se veruje da su tipični za krvoločne diktatore.

Tome u prilog ide i slična analiza uma Kim Džong Ila, urađena u saradnji sa jednim južnokorejskim psihologom koji je raspolagao odgovarajućim izveštajima doušnika. I ta analiza potvrđuje postojanje “velike šestorke” u umu „Dragog vođe“.

Poremećaji ličnosti: Sadam Huesin protiv Kim Džong Ila

Priložena tabela daje rezultate proučavane dvojice diktatora u skladu s kriterijumima Američkog udruženja psihijatara i kliničkih psijhologa za 14 poremećaja ličnosti, šizofreniju i psihotičan način mišljenja.

Sudeći prema dokazima da su događaji još iz vremena pre nego što progovore deci duboko urezani u podsvest, naučnici su zaključili da su oni vezaniji za majke u kasnijim godinama bolji u rešavanju sukoba u vezi i u uživanju u stablinoj povezanosti sa partnerom.

U istraživanje su bili uključeni podaci 75 dece rođene 1976. i 1977. kao deo studije rizika adaptacije. Deca su kasnije učestvovala u intervjuima, upitnicima, ocenjivanjima od strane roditelja i učitelja, kao i u drugim posmatranjima i procenama, uz kulminaciju odnosa u vezama kada su imali 20 ili 21 godinu.

Oni su sa 12 i 18 meseci snimani u laboratoriji u takozvanoj proceduri “Nepoznata situacija”. Bili su odvajani od svojih majki. Bebe koje nisu bile previše vezane, odnosno nisu pokazale određen nivo stresa tokom eksperimenta, kasnije su iskazivali više negativnih emocija i problema u ljubavnim vezama.

Odraslima ljudima koji se sećaju lošeg odnosa sa majkom tokom detinjstva možda je potrebna pomoć tarapeuta kako bi uvećali svoje šanse za srećniju i uspešniju vezu.

“Ipak, veoma je važno da ne krive roditelje. U slučajevima u kojima su zabeleženi negativni obrasci ponašanja, majke su uglavnom bile pod emocionalnim ili finansijskim stresom. Pod takvim uslovima, ipak su davale sve od sebe kada je odnos sa detetom u pitanju“, rekao je Džefri Simson profesor psihologije sa Univerziteta u Minesoti.

Naučnici navode da stene u zemljinoj kori navodno ispuštaju čestice koje reaguju u kontaktu sa podzemnim vodama i životinje koje žive u blizini mogu da osete te promene i tako „predvide” kada će stene „skliznuti” i izazvati zemljotres.

Tim, predvođen naučnicima sa britanskog Otvorenog univerziteta, nada se da će njihova hipoteza inspirisati biologe i geologe da zajedno rade kako bi otkrili na koji način životinje mogu da pomognu ljudima da vide neke od znakova zemljotresa koji sledi.

Žabe iz Akvile nisu prvi primer čudnog ponašanja životinja pre velikih seizmičkih događaja. Kroz istoriju su se pojavljivali izveštaji o zmijama, žabama i ribama koje su se neobično ponašale pre zemljotresa.

U Kini 1975. godine ljudi su primetili veliki broj zmija kako izlaze iz svojih skrovišta mesec dana pre nego što je zemljotres pogodio Haičeng. Ovo je bilo naročito neobično jer su zmije izašle tokom zime kada hiberniraju i kada je izlazak na temperature ispod nule sigurna smrt za ove reptile.

Ono što predstavlja problem jeste to što su veliki zemljotresi prilično retki, tako da je nemoguće proučavati događaje koji ih najavljuju. Naučnici se, međutim, nadaju da će žabe iz Akvile pomoći u tome.

Biolog Rejčel Grant proučavala je akvilsku koloniju žaba za svoj doktorat. Prema njenim rečima, stotinak žaba je za tri dana potpuno nestalo iz svoje bare, a nekoliko dana kasnije usledio je zemljotres.

Ona je svoje opservacije objavila u „Žurnalu zoologije” i nekoliko dana posle toga usledio je poziv iz američke svemirske agencije NASA koja je proučavala hemijske promene koje se dogode kada su stene pod velikim stresom i koji su se pitali da li su te promene povezane sa masovnim egzodusom žaba. Njihovi laboratorijski testovi sada su potvrdili da ove promene ne samo što su povezane, već da zemljina kora direktno utiče na hemijski sastav bare u kojoj su žabe živele u to vreme.

Naučnici sada rade na temeljnom testiranju mehanizma promene hemijskog sastava i nadaju se da će, ako uspeju da razumeju sve veze, to pomoći u smanjenju žrtava zemljotresa.

R. S.

***

Radoje iz Beograda | 04/12/2011 01:16

Tolika Frka oko reakcije zivotinja pred zemljotres i uzrok toga i tolika proucavanja. Taj uzrok se znao ko zna od kada,
da pred zemljotres zemlja ispusta veliku kolicinu Ozona, a njega zivotinje ne podnose. Moze se pred zemljotres cuti kako divljac zapomaze po sumama i nekud bezi od Ozona, lavovi, medvedi, misevi su najosetljiviji na tu pojavu. U iskopima Tunela, Mineri su znali da beze sa mesta gde pocnu misevi da Cvile i neznaju kud idu, no se vrte u krug, to je bio znak za odron zemljista. Jer se zemlja odvaja, nadima i povecava kolicinu ozona, i to Misevima smeta. Te i pred zemljotres se u utrobi zemlje stvara veliki pritisak i potiskuje ozon iz zemljine kore na povrsinu, to je sva nauka i mudrost, da bi trebali Doktori nauka da te stvari ispituju. Vljda je neko sa sela cuo da goveda ricu pred zemljotres, ovce nenormalno bleje, kokoske se uznemire, svinje, psi, svima smeta ozon, a ne sto znaju da ce se desiti katastrofa.

Istraživači koji su skeniranjem mozga istraživali posledice fizičkog zlostavljanja ili nasilja u porodici na duševni razvoj dece, ustanovili su da izlaganje nasilju dovodi do povećanja aktivnosti u dva područja mozga.

Prethodnim istraživanjem, tokom kojeg je skeniran mozak vojnika izloženih nasilnim borbenim situacijama, pokazao je isti obrazac visoke aktivnosti u dva dela mozga – amigdali i insuli, koji se povezuju sa detektovanjem potencijalnih opasnosti. Studija sugeriše da se zlostavljana deca poput vojnika prilagođavaju okruženju i postaju „super-svesna“ opasnosti koja ih vrebaju.

Takvo reagovanje, međutim, navode stručnjaci, ukazuje na postojanje neurobiološkog rizičnog faktora koji kasnije kod dece može da utiče na njihovu veću podložnost mentalnim oboljenjima kao što je depresija.

Prethodno istraživanje je pokazalo da ljudi koji su bili zlostavljani u detinjstvu imaju dva puta veće izglede da obole od depresije nego osobe koje su imale normalno detinjstvo.

Prema rezultatima njihova istraživanja, najgore je „polje“ za laganje elektronička pošta, a nešto se manje laže u SMS porukama. Uz to što pred računalnim zaslonom više lažemo, također smo skloniji povjerovati tuđim lažima i percipirati ih kao istinu.

Istraživanje je potvrdilo i da ljudi vrlo često ne vjeruju informacijama koje su stavljene na internet, a osobito nemaju povjerenja prema onima koji imaju previše prijatelja na Facebooku ili čiji su profili jako opsežni i iscrpni. U poslovnoj komunikaciji ljudi su skloniji laganju u telefonskim razgovorima nego u elektroničkoj pošti, a razlog je tomu taj što se e-mailovi ipak mogu pohraniti.

Rezultat je vrlo jasan – porast broja recepata za antidepresive. Žene isto tako imaju duplo veće šanse od muškaraca da im lekar prepiše antidepresiv. Zato se sve češće postavlja pitanje šta se zaista krije iza svega toga?

Nemački naučnici krive moderan život. prof. Hans Urlih Vithen smatra da je pritisak borbe za svoju porodicu istovremeno sa razvojem karijere ono što ženu izlaže većem stresu.

Međutim i moderan muškarac se isto tako susreće sa problemima – strahuje od iznenadnog gubitka posla, njegova uloga glave porodice je donekle izgubila svoj smisao, ali ne pati od depresije.

Zato se i pretpostavlja da je osnovni razlog koji se krije iza ovog povećanja broja slučajeva ženske depresije upravo upotreba potencijalno opasnih lekova koji im se prepisuju.

Na spisku od 2.000 žena formiranom u okviru jedne kampanje, jedna od 3 je koristila antiderpesive. Većini njih čak nije bila ni ponuđena alternativa i to uprkos činjenici da se sve češće napominje da je „terapija razgovorom“, kao što je kognitivna terapija ponašanja (CBT) najbolji način lečenja srednje depresije.

Međutim, lekari ističu da su u većini situacija primorani da prepisuju lekove, s obzirom na teškoće u organizovanju psihoterapija.

Dr Piter Kandela kaže da zakazivanje ovakvih seansi može da traje i po 3 meseca, a to za neke pacijente može biti kasno.

Lekovi sa sobom nose rizik i od potencijalnih nuspojava – anksioznosti, gubitka apetita i libida, pa do napada i manija. Zato se ne preporučuje da se koriste duže od nekoliko meseci.

Postoji još jedan faktor koji lekari ističu: emocionalne probleme je mnogo lakše otkriti kod žena nego što je to slučaj kod muškaraca.

Rezultati studije sprovedene nad 1.000 žena i isto toliko muškaraca pokazali su da žene umeju da opišu klasične simptome kao što su nesraspoloženje, plačljivost ili uznemirenost. Muškarci razlog za svoje neraspoloženje uvek pronalaze u nečemu drugom ili se simptomi javljaju u fizičkom obliku, kao mučnina i glavobolja.

To opet pokreće pitanje da li su žene zaista depresivnije nego ikad?

Prof. Dejvid Hili, direktor psihološke medicine na Kardif univerzitetu ne smatra da je to slučaj. Kao autor knjige „Dajte im da jedu prozak“ ističe da su farmaceutske kompanije jedini krivci za ovakvo stanje.

„Kada su lekovi na bazi valijuma osporeni zbog zavisnosti koju izazivaju, razvili su drugu vrstu – antidepresive. U cilju njihove promocije morali su da ubede ljude da pate od depresije“, rekao je prof. Hili.

„Ljudi su podjednako pod stresom kao i ranije. Razlog zbog kog sada problem imenuju depresijom jeste samo stvar marketinga“, dodao je.

U svemu tome se otišlo još dalje, pa se sada antidepresivi prepisiju i za druge probleme. Na primer, smatra se da lek escitalopram ublažava valunge. Antidepresivi se često prepisuju i ženama sa izraženim menstrualnim problemima.

U međuvremenu se sprovode brojna istraživanja u cilju pronalaženja alternativnih oblika lečenja žena koje pate od emocionalnih problema. Neki od njih bi mogli da budu i akupunktura ili svetlosna terapija

- Promiskuitet je površnost. To je način izlaza na kraj sa problemima.

Bojana Maljević (glumica):

- Tanka je linija između promiskuiteta i prostitucije, iako ih ne treba poistovećivati.
- Nikada nisam imala seks bez obaveza.
- Ne mislim da je moguće da čovek voli više osoba u isto vreme.
- Nisam verovala da „Seks i Grad“ varijanta postoji, osim u istoimenoj seriji. To me je iz ženskog ugla iznenadilo. Do tada sam bila upoznata samo sa muškim promiskuitetom.
- Čudno mi je kada žena počne da vodi takav način života, a sve pod parolom emancipacije.
- Ne kažem da promiskuitet kod žena ne postoji. Jedino mi je iznenađujuće u kojoj meri on postoji.
- Muškarci i žene jesu ravnopravni ali nisu isti, imaju različite potrebe. Promiskuitet u ženskom smislu nosi neke sasvim druge konotacije.
- Poznajem ljude koji u jednom danu budu sa više različitih osoba. Za mene to jeste promiskuitet.
- Ne osuđujem promiskuitet, ali mislim da je on posledica nekih određenih nedostataka.
- Nije isto nemati samo jednog partnera za ceo život i imati stotine partnera.
- Promiskuitetne osobe imaju potrebu za dokazivanjem kroz seksualni akt.

- Mediji su dosta odgovorni za mnoge stvari u društvu, pa i za promiskuitet.
- Kada govorimo o promiskuitetu, važno je naglasiti da li govorimo o promiskuitetu dvadesetogodišnjaka ili četrdesetogodišnjaka. To su različite stvari.
- I šta, popiju Red bul energetsko pice pa su zato promiskuitetni? Slažem se da alkohol može da utiče na opuštanje, ali uzroke ne možemo tražiti u piću nego u porodici, ličnosti.

Ključna reč: Ne bi trebalo brkati promiskuitet sa preljubom i prostitucijom.

Vesna Radusinović (pisac):

- Ne morate nekog voleti da biste bili sa njim.
- Ne mislim da je nepristojno pitati ženu koliko je partnera imala u životu.
- Bila bih promiskuitetna, ali ne stižem, nemam vremena.
- Ljubav za ceo život nije zanimljiva za litearaturu, a kamoli za život.
- Cifre nista ne govore. Niko ne može da zna ženine motive, da zna zašto žena ulazi iz jedne u drugu vezu.
- Promiskuitet je stvar nagona. Ljudi su svesna bića koja nagonski reaguju.
- Nikada nisam čula da se za nekog muškarca kaže da je promiskuitetan.
- Bitno je kako se u kojoj kulturi gleda na promiskuitet.
- Promiskuitetni su oni koji su bogati.
- Čitaoce sam osvojila zato što sam ironična, zato što su mi likovi promiskuitetni.
Ključna reč: Nastaviću da živim sa svojim promiskuitetnim likovima, jer mogu svašta da im radim.

Jovan Ćirilov (teatrolog):

- Moje životno iskustvo govori o tome da čovek nije monogamno biće.
- Između muškarca i žene nepravedna razlika je u tome što žena rađa. Kulturno istorijski, zato je muškarcima više dozvoljen promiskuitet.
- Ako ja nisam moralista, a nisam u nekom impulsu, ipak moram da priznam da neka ograničenja moraju da postoje, u svakom smislu.
- Samo po impresiji mogu da odredim kada je neko promiskuitetan.
- Promiskuitet jeste emotivno pitanje iz individualnog plana.
- Ljudi često promiskuitet pravdaju životinjskom prirodom, a sve životinje zapravo nisu promiskuitetne.
- Promiskuitet nikada ne može biti poželjan model ponašanja. Pogotovo danas, u vreme savremene kuge – AIDS-a.
Ključna reč: Kir Janja: „sve sos mera“.

Nebojša Jovanović (psiholog):

- Živeti promiskuitetno, neka je vrsta štete koju čovek čini sebi.
- Osoba ne može biti svačija.
- Čovek razvija svoju sposobnost za intimu i ljubav, a promiskuitet ga u tome sprečava, nakon čega dolazi do ometenosti u razvoju.
- Monogamija je prirodno stanje stvari. Ako ne dođemo do te razvojne faze, onda je nama prirodno da budemo promiskuitetni.
- Bilo bi mi žao kada bi moj osamnaestogodišnji sin bio promiskuitetan.
- U seksualnosti se vezujemo za nekog. Promiskuitet nas sprečava da se u tome razvijemo.
- Radio sam sa velikim brojem promiskuitetnih osoba i retko kada je promiskuitet bio problem nagona. To nema veze sa seksualnošću, problem je u potrebi da se bude sa nekim.
- Promiskuitet je potraga za nekim. To može da bude i potraga za onom pravom osobom, ali je sam promiskuitet način koji neće dovesti do toga.
- Promiskuitet je površnost. To je način izlaza na kraj sa problemima.
- Ukoliko bude sve više promiskuitetnih ljudi, to će značiti da je ova civilizacija počela da uništava ljudski identitet i da se ljudi zaustavljaju na određenoj stepenici razvoja.

Ključna reč: Promiskuitet je odraz nedostatka čvrstog indentiteta. Za čoveka je najbolje da razvija ono što je u njega ugrađeno – da voli. Ko to ne uradi, čeka ga kazna od samog sebe.

Dušica Marković Žigić (seksolog):

- Promiskuitetna je ona osoba koja je i svačija i ničija.
- Ne verujem da je moguće voleti dve osobe u isto vreme.
- Jedna ili nekoliko bračnih prevara ne znači odmah i promiskuitet.
- Klinički promiskuitetne osobe imaju želju da vole, ali za to isto nisu dovoljno sposobne.
- Promiskuitet u stručnom smislu jeste česta i neselektivna promena partnera. On je posledica, ne uzrok.
- Neki stručnjaci smatraju da promiskuitetne osobe imaju moždanu disfunkciju koja im ne omogućava da dožive osećanje zadovoljstva.
- To su osobe koje potiskuju jako neprijatne emocije – emocije besa, krivice, nemoći,…
- Promiskuitet je u suštini destruktivan, jer tada nagon vlada čovekom.
- Skladna osoba vlada svojim nagonima, promiskuitetnim osobama vladaju nagoni.
- To su osobe koje nisu ni bezbrižne ni osećajne. One se muče, na neki način su osećajno bolesne.
- Promiskuitetnoj osobi je potrebno telesno vezivanje zato što postoji stalno telesno uzbuđenje.
- Kod žene, seksualnost je mnogo vezanija za emocije nego kod muškarca, kod kojih seksulani nagon ne mora da budem vezan za određenu osobu.
- Promiskuitet je pre seksualno-erotsko pražnjenje nego seksualno zadovoljstvo.
- U radu sa promiskuitetnim osobama često se nailazi na podatke o seksualnom zlostavljanju u ranom detinjstvu od strane osoba u koje bi trebalo da imaju najviše poverenja.
- Promiskuitet može da bude neka vrsta prolazne pojave.
Ključna reč: Kvalitet je mnogo važniji od kvantiteta – i u ljubavi, i u seksualnosti, kao i u ostalim stvarima.

Žena koja je, pak, bila primerenije obučena nije izazvala nikakvu osudu i gotovo da nije ni bila primećena. Vođa studije Trejsi Vajankur sa Univerziteta u Otavi kaže da se napadno obučene žene ne utapaju u masu i na neki način izazivaju društvena pravila grupe. Žene koje pripadaju grupi se automatski osećaju ugroženim. One takvu ženu ne žele u svom društvu, niti da upoznaju sa svojim partnerom, a još manje da je puste da s njim provede neko vreme sama.

Deseci televizijskih diskusija i okruglih stolova, stotine novinskih tekstova i liječničkih opservacija iznjedrili su dijagnozu: Bundesliga je oboljela od burnout-sindroma, tzv. sagorijevanja, odnosno stanja emocionalne, tjelesne i mentalne iscrpljenosti.

Pokušaj samoubojstva bundesligaškog suca Babaka Rafatija (41), koji si je prije 10 dana prerezao žile na zapešćima nekoliko sati prije nego što je trebao suditi utakmicu u Kölnu, dodatno je intenzivirao rasprave o nečovječnosti vrhunskog sporta.

Nezrela javnost

- Igra skrivača u vrhunskom sportu mogla bi biti privedena kraju samo ako se sportaši neće bojati negativnih posljedica svog priznanja. No, javnost još nije dovoljno zrela, kao ni vodeći ljudi klubova – govori sportski psiholog Manfred Wegner te pozdravlja sve više “poziva u pomoć” sportaša i trenera, poput nedavnog povlačenja s klupe Schalkeova trenera Ralfa Rangnicka i priznanja da je psihički krajnje iscrpljen, ili pak priznanje Hannoverova vratara Markusa Millera da zbog mentalnih problema odlazi na klinički višetjedni tretman.

- Miller i njegov klub odabrali su ofenzivnu varijantu i izlazak u javnost. To je dobar put – smatra sportski psihijatar i psihoterapeut, Osječanin Valentin Markser, koji se svojedobno brinuo za nesretnoga Enkea.

No, neki Millerovi prethodnici pokajali su se što su o svojim slabostima pričali javno. Andreas Biermann, bivši igrač berlinskog Uniona i St. Paulija, potaknut samoubojstvom Enkea, medijima je ispričao priču o svojim depresijama.

- Zbog toga sam ostao bez posla, što je za moju obitelj bilo dramatično. Odgovorne osobe u klubu su mi puno obećavale, a ništa nisu ispunile!, tvrdi Biermann.

Nakon što javnost sazna za njihove mentalne probleme, profesionalna karijera većine sportaša je praktično gotova. Zašto je to tako, pitamo dr. Zorana Zoričića, vodećega hrvatskog psihijatra za bolesti ovisnosti

- Javnost depresiju doživljava kao slabost, za što u vrhunskom sportu nema mjesta. Na vrhunskog sportaša se gleda kao na Boga, a ne kao na čovjeka – kaže dr. Zoričić.

Preteški imperativi

- Ni u jednoj djelatnosti imperativ nije tako jak kao u sportu. Prvo, karijera je kratka. Drugo, ma koliko bio uspješan, svaki idući neuspjeh dovodi u pitanje sve, a ta suluda histerija nije pitanje sportskog imperativa, nego nehumanog imperativa marketinga. Recimo, nogometaš danas mora biti na vrhunskoj razini dvaput tjedno. Ne uspije li, umjesto njega uskače drugi, a on postaje bivši – govori dr. Zoričić, dodajući da cijela industrija sporta podržava mistifikaciju. – Pa sav taj glamur oko sporta je mističan. S radošću sam gledao Milan i Barcelonu neki dan, utakmica je bila izvrsna, ali zamislite sad tih 22 igrača na nekoj seoskoj ledini… Cijela se priča priča za potrebe glamura i zarade – obašnjava te podvlači sljedeće:

- Kad stignu neuspjesi, sportaši shvaćaju da je svijet oko njih šupalj i isprazan, da ih okružuje lažno obožavanje žena, lažno idolopoklonstvo. Jako ih puno kroz kockanje ventilira tjeskobu, a dosta ih poseže za alkoholom i drogama – upozorava dr. Zoričić.

Hvala Bogu, Hrvatska ne pamti tragične sportske priče prouzročene depresijom. Štoviše, ne pamti ni jednu javnu ispovijest osim Joea Šimunića o psihijatrijskoj pomoći koju je zatražio dok je još igrao u Bundesligi. Možda doista hrvatski sportaši nemaju sličnih problema, ili ipak samo šute o njima?

Brejvik je vremenom razvio „paranoidnu šizofreniju“, kazao je novinarima tužilac Svajn Holden, navodeći zaključke izveštaja koje su sudu danas dostavili psihijatri Sine Serhajm i Torgajr Husbi. Ranije je na sajtu lista Verdens gang objavljeno da su psihijatri zaključili da je Brejvik bio neuračunljiv kada je izvršio masakr.

To znači da desničarski ekstremista koji je pre četiri meseca ubio 77 osoba ne može da bude osuđen na zatvor, već da će biti smešten u psihijatrijsku ustanovu.

Psihijatrijski izveštaj na 240 stranica analiziraće medicinsko-pravna komisija kako bi se uverila da ispunjava sve profesionalne uslove.

Ipak, poslednju reč o krivičnoj odgovornosti Andersa Beringa Brejvika daće sud, koji u većini slučajeva poštuje preporuke eksperata.

Sud u Oslu je 14. novembra Brejviku produžio pritvor za 12 sedmica.

Anders Bering Brejvik (23) je 22. jula najpre aktivirao automobil bombu ispred zgrade vlade u Oslu, kada je poginulo osmoro ljudi, a zatim je pucao i ubio 69 osoba u omladinskom kampu na ostrvu Utoja, oko 40 kilometara udaljenom od Osla.

Brejvik je priznao izvršenje oba napada i naveo da je delovao sam, a kao motiv je naveo protivljenje socijalno-liberalnoj ideologiji i doseljavanju muslimana u Evropu.

Zašto neki ljudi uvijek kasne? – pitanje je koje je Ana postavila samoj sebi.

Neki kasne i nisu svjesni koliki je problem njihovo takvo ponašanje. Neki su izvrsni u svom poslu i za to dobiju pohvalu i priznanje i to što kasne ne doživljavaju kao poteškoću, a upravo to možda jest poteškoća kolegama s kojima rade.

Neki kasne kako bi održali sliku o sebi koju su stvorili i koju okolina podržava. Ako ste ikad nekoj osobi rekli kako će zakasniti i na svoj vlastiti sprovod, zapravo ste time osobi učvrstili sliku o sebi kao o nekome tko uvijek kasni. I kad osoba tako misli o sebi, onda uvijek i kasni.

Neki kasne kako bi pokazali svoju premoć u situaciji (može biti i hijerarhijsku). Nešto slično obrascu „ja sam važniji, pa me ti možeš čekati“. Suprotno mišljenju većine onih koji dolaze na vrijeme, ovo je vrlo rijedak razlog kašnjenja. Često je upravo suprotno, oni koji kasne osjećaju se jako neugodno i nimalo dominantno kad kasne.
Neki kasne jer im je nedostajala nagrada za to kad su stigli na vrijeme. Nagrada je temelj bihevioralne psihologije i govori o tome kako se nagrađeno ponašanje ima tendenciju ponavljati.

Neki kasne jer ne znaju reći „ne“. To su osobe koje prihvate posao ili obvezu iako nisu u mogućnosti odraditi je (iz raznih razloga) i onda to ne naprave na vrijeme. K tome kad još ne kažu ništa da to neće biti napravljeno (stoje česta kombinacija), nastaje prava noćna mora kad nakon isteka roka shvatite da posao nije i neće biti tako skoro okončan.

Neki kasne jer su na neki način ovisni o adrenalinu koji se luči u situacijama koje su im donekle neugodne i puno više truda ulažu u osmišljavanje isprike nego u to da dođu na vrijeme.

ŠTO UČINITI – PREPORUKE

Ako ste se slučajno prepoznali ili ste prepoznali nekog iz svoje okoline evo nekih preporuka:

Budite iskreni. Recite osobi koja kasni koje efekte to kašnjenje ima na posao, na vaš učinak i na vaš odnos. Koristite samo takozvane JA rečenice kojima govorite o sebi, a ne o toj osobi. Na primjer: Ne osjećam se dobro s tim da muljam i petljam kod šefa kako bih prikrila tvoje kašnjenje i onda sam ljuta i na sebe, ali i na tebe stoje loše i za naše prijateljstvo. Sutra dođi na vrijeme. Pri tome, naravno, nadajte se najboljem, a pripremite se na najgore.

Ne etiketirajte nekoga kao onog tko uvijek kasni jer to postaje dio slike te osobe o samoj sebi i zapravo podržava njeno daljnje kašnjenje. Radije isprobajte potpuno drugi pristup i recite osobi Ne liči mi na tebe da kasniš.

Ovakva inverzija, iako zvuči jako banalno, ima odlične rezultate kod onih koji kasne jer su uvjereni da jedino to i mogu.

Ako vas je netko ostavio da čekate, nemojte. Nakon što ste, tko zna koliko puta, čekali 20 minuta ispred zgrade da vas pokupi vaš šef (koji kasni i svima drugima) kako biste zajedno otišli na ručak, naprosto se dogovorite da ćete se naći u restoranu. Tamo ćete čekati čitajući uz kavu, a ne na ulici. Razmislite, ako postoji znatna vjerojatnost da ćete nekog čekati birajte barem mjesta koja su ugodna za čekanje (ispred zgrade na ulici sigurno nije takvo mjesto).

Ako je onaj tko kasni takozvani vremenski optimist, ispravite tu računicu koja ne drži vodu jer od jedne do druge strane grada ne treba 15 minuta (osim ako je tri sata u noći i poklope se sva zelena svijetla na semaforima). Vremenski optimisti nikad ne računaju vrijeme za traženje parkinga ili ne uzmu u obzir prometnu špicu.

U slučaju da se radi o ljubitelju kaosa i onome koji kasni kako bi još više potaknuo kaos, imate zahtjevniju situaciju. Naime u redu je da te osobe vole adrenalin koji u takvim situacijama nastaje, no isto tako je u redu da vi ne volite sudjelovati u tome. Drugim riječima, nije vaša stvar što ta osoba kasni u svemu u životu, vi samo želite da ne kasni VAMA. Dosada je zadnja stvar koju takvi adrenalino-ljubitelji žele pa ako iskažete svoju dosadu s tim kaosom, to bi mogao biti početak njihove promjene.

Nagradite ponašanje za koje želite da se ponovi. I onda kad ne znate sofisticirane metode mijenjanja ljudskog ponašanja, većini je poznato kako se trenira pas – nagrada za ono stoje bilo dobro… Ma kako to ružno zvučalo to je metoda i za ljude. Nagradite onog koji kasni. Na dogovoreni sastanak donesite zamotani poklon i ako osoba dođe na vrijeme dajte joj poklon i recite daje to zato jer je došla na vrijeme. Ako zakasni pokažite poklon, recite što ste namjeravali i da ćete poklon zadržati te možda ga dati drugi put ako dođe na vrijeme.

Ako živite s nekim tko kasni, usmjerite se više na svoje ponašanje nego na ponašanje te osobe. Kad se dogovorite za odlazak u kino i trebate krenuti u 7:00 da biste stigli u 7:30, najavite to osobi: ja ću krenuti u 7:00 i otiđite u 7:00 radije nego da požurujete tu osobu i posvađate se u zadnji tren prije ionako već prekasnog izlaska. Vi u toj situaciji trebate zaštiti sebe od viška adrenalina. Možda nije loša ideja da svatko ide svojim autom, ako je to moguće.

KAKO DOĆI NA VRIJEME

Ako ste vi osoba koja kasni imajte na umu daje to navika. Mi ljudi ne volimo mijenjati svoje navike. Važno je da to možemo kad želimo. No osim želje potrebne su i neke organizacijske predradnje.

Napravite svoju strategiju dolazaka na vrijeme: Isplanirajte što ćete i kako poduzeti da dođete na vrijeme za period od barem 30 dana.Ponovo naučite promišljati o potrebnom vremenu. Oni koji kasne često podcijene potrebno vrijeme za neke aktivnosti tako da za ono što mislite da traje 5 ili 15 minuta dodajte barem 30% vremena, jer ništa ne traje samo pet minuta (ako želite faksirati dopis sa svog računala, a to ne možete napraviti direktno, trebate pronaći dopis na računalu, isprintati ga, otići do faks mašine i poslati ga, ako netko već ne šalje faks).
Prigrlite čekanje: Dajte si zadatak da čekate. Dođite za početak puno ranije i npr. čitajte dok ne dođe vrijeme za koje je sastanak zakazan. Planirajte da nešto počinje u 7:00 iako zapravo počinje u 7:30 i dajte si zadatak da tamo stvarno i dođete u 7:00.

Za projektne rokove, planirajte isporuku i po trećinu vremena ranije nego li je zapravo planirano. Pronađite u okolini nekoga tko će vam pomoći u svemu ovome, u planiranju vremena, u određivanju prioriteta i u nagrađivanju uspjeha.

Na kraju najvažnije, vjerujete da možete doći na vrijeme i doći ćete.

Pripadaju li oni koji imaju naviku kašnjenja nekom zasebnom tipu ličnosti?
Istraživanja pokazuju da se svi koji kasne mogu podijeliti u dvije kategorije. Oni koji vole adrenalin koji nastaje u posljednjoj dionici trke pred cilj kako bi ipak možda stigli na vrijeme i oni koji hrane svoju sliku o sebi time da su jako puno toga ipak uspjeli napraviti u jako malo vremena. Mnogi ljudi koji kasne su često i optimistični i nerealistični, što znatno utječe na njihovu percepciju vremena. Oni zaista vjeruju da mogu stići i u nerealno malo vremena. Sjećaju se tog jednog jedinog dana kad nikog nije bilo na cesti do posla i svi su semafori bili zeleni i uzimaju to vrijeme u kalkulaciju potrebnog vremena do posla, pri tome zaboravljajući drugih nebrojeno puta kad je bilo potrebno puno duže vremena.

Kako kronično kašnjenje može utjecati na posao?

U poslovima koji su podložni unaprijed definiranom rasporedu, kašnjenje može potresti samu svrhu postojanja kompanije. Nitko ne odgovara na pozive, ne vozi avione, ne preuzima našu djecu u vrtiću. Na drugim poslovima efekti su teško uhvatljivi no mogu utjecati i na produktivnost i na moral. Ako ništa drugo, kašnjenje je zapravo neželjeni prekid sastanka koji je već počeo ili je nepotrebna tema razgovora suradnika.

Može li neprekidno kašnjenje utjecati na karijeru?

Točan i iskren odgovor je DA. Na poslovima gdje je to neophodno može biti i jest najčešći razlog otkaza, a i u drugim poslovima stvara lošu sliku o vama kao radnici/radniku. Istraživanja pokazuju da menadžeri puno rjeđe promoviraju one koji kasne.

Piše Katarina Pavliša, tajnica.hr

Istraživači su sproveli eksperiment u okviru kojeg su od volontera tražili da izaberu između dva komada nameštaja. Posle izvesnog vremena, postavljen im je isti zadatak, ali im je ovog puta rečeno da su pojedine osobe napravile suprotan izbor.

Ispostavilo se da što je manji stepen društvenog pritiska, sve su veće šanse da kod ljudi dođe do promene mišljenja. Kako, pak, pritisak raste, ljudi sve teže priznaju da je njihov izbor bio pogrešan.

Također, u današnjem svijetu gdje jako brzo živimo i život sam vrlo lako poprima jednu vrstu ustaljena ritma. U takvom življenju nam i lako promiču bitni „detalji“ vlastita življenja ili pak mehanizmi koji stoje iza određenog ljudskog ponašanja, pa stoga mislim da su navike danas nešto na što bi ljudi posebno trebali staviti svoju pažnju. Daklem, haj’mo.

Navike:

Navike su naučeni obrasci ponašanja koji nas ljude prate kroz cijeli naš život. Lagano i neprimjetno uvuku se u svakodnevicu i automatiziraju do savršenstva, pa navika nakon nekoga vremena postaje zasebni sustav te poput autopilota upravlja životom a da čovjek niti ne obraća pažnju na to da slijedi jedan te isti ustaljeni obrazac ponašanja. Čitala sam podatak da 90% ljudskog ponašanja čine navike, no ustvari mislim da je uopće jako teško odvojiti naviku od samog ljudskog ponašanja. Zato jer navika jest vrsta ljudskog ponašanja. No važno je primjetiti da je to ona vrsta ponašanja koja je prešla u automatsku rutinsku radnju pa se ponavljaja redovno bez razmišljanja.

Ljudski mozak jako voli dosljednost i pri tome mu nije važno da li je ta dosljednost dobra ili loša (zato ga je tako lako navesti na „grijeh“ – loše navike). Lošim navikama također, ljudi podliježu iz raznih razloga kao što je to npr. želja za prihvaćanjem, neshvaćanje rizika, iz urođenog inata, genetske predispozicije, itd. a ljudi ih se teško odriču upravo zato jer navike imaju svoju puno dublju pozadinu. Mnogi ljudi njeguju loše navike cijela svoga života, čak i umiru zbog istih.

Također, znanstvenici su dokazali da učenje novih vještina (sekstili) pomlađuje ljudski mozak jer tada od nas traži da svoju neurološku mrežu koristimo na sasvim novi/drugačiji način. Znanstvenici vele da je važno stimulirati svih svih pet područja mozga (pamćenje, pozornost, jezik, vizualno-prostore vještine i izvršne funkcije) kako bi naš mozak (Merkur) sa starenjem ostajao mentalno svjež (Uran).

Bazične astrološke odrednice:

Introvertirani znaci, tkz. negativni znaci (zemljani i vodeni) su skloniji navikama od pozitivnih (vatreni i zračni). Materija (zemlja) je najgušća energetska forma i kao takva predstavlja načelo krutine, načelo tvarnog. Budući da čovjek još nije izmislio načina kojim bi se na njegovu pomisao atomi i molekule krutine pomaknuli u određenom smjeru – zemlja je element najotporniji mijenjanju. S druge strane vodeni element je prijemčljiv i podložan, te je kao takav uvijek i dobra podloga stvaranju navike. Dakle, navike su u prvom redu vezane uz dominaciju negativnih znakova u osnovnom karakteru.

Navike su tvrdokorne, odnosno otporne na promjenu pa se navike naročito teško iskorjenjuju kod osobnosti gdje kartom dominira fiksna kvaliteta (otpor promjenama). Kao znak tu se ističe znak bika (fiksna zemlja) koji je ujedno i znak u kojem je najveći otpor materiji. Znakom bika vlada „žemska nedjelatna energija“….u biku čovjek zna „uživati u komoditetu i komforu koji mu stvaramo“.

U astrološkoj simbolici Sunce predstavlja voljni dio osobnosti, dok Mjesec predstavlja nesvjesni (nevoljni) dio. Tj. Mjesec predstavlja dio koji je odgovoran za automatiku i automatsko ponašanje u kojem osoba najprije (jednom) nešto nauči (kretnju, ponašanje, radnju) a onda stekne „moć njena instinktivnog izvođenja“. Mjesec je tijelo koje ima sposobnost psihičke prilagodbe životu, a simbol je i prvotnog (djetinjeg) dijela ljudske psihe. Osim što mnoge navike doista imaju korjena u djetinstvu (Mjesec), Mjesec je i tijelo koje simbolizira i cikličko ponavljanje i sve ono štoo je „obično“ i „svakodnevica“.

Dakle, navika je oblik ponašanja naučen pod utjecajem okoline ili okolnosti – navika jest uređeni sistem ritmičkog kontinuiteta (Mjesec). U astrološkom smislu pozicija i aspekti Mjeseca uvijek najprije pokazuju koliko te kojim/kakvim navikama smo bazično skloni, ali i na koji način ih rabimo. U horarnoj astrologiji Mjesec predstavlja ponedjeljak…možda je to jedan od razloga zbog kojeg se navika uvijek želimo rješavati – „ponedjeljkom“.

Također, budući da je navika i uvjetovani i tvrdokorni obrazac ponašanja, obrazac koji odoljeva „protoku vremena“ – navika je u svojoj najelementarnijoj osnovi astrološki opisana aspektom Mjesec (podložnost, prijemčljivost) – Saturn (rutina, vrijeme). Upravo je Mjesec bazično tijelo koje je odgovorno za funkciju stvaranje navike, dok je za funkciju stvaranja tvrdokornog obrasca unutar tog svakodnevnog ponašanja (Mjesec) odgovoran Saturn.

Navika ne rabi volju (Mjesec=nevoljno ponašanje), navika rabi inerciju (Saturn) – navika nam jasno pokazuje da smo se začahurili u naoko sigurni tok dnevnog zbivanja, da smo stvorili „kolosijeke s kojih je teško sići“. Navika se ljudima nije lako odreći čak i kada ih uporna navika čini nesretnim, ugrožava zdravlje, zagorčava život ili općenito srozava njegovu kvalitetu na nisku razinu.

Kod skladnih aspekata Mjesec/Saturn osoba je u stanju konstruktivno upravljati vlastitim navikama unutar postojećih okvira realnosti te ih skladno uklopiti u poželjni obrazac ponašanja ili očekivanu sliku o sebi. Kod napetih aspekata Mjesec/Saturn osoba živi začahurena u nekom obliku straha, često njeguje navike da bi kroz njih barem subjektivno mogla „lakše“ živjeti s osjećajima usamljenosti ili straha od nepoznatog (Saturn).

S druge strane veza Mjesec/Uran, posebno ako je napeta govori o nesposobnosti osobe „da se smiri“, „da stekne rutinu“. Ona toliko treba raznolikost i nove poticaje u svakodenevici, toliko ima poriva za promjenom da joj je jako teško ostvariti stabilnost jer stalno ima potrebu preusmjeravati svoj život na neki novi, drugačiji kolosjek. Zato bih naglasila da je Uran kao simbol promjene, stimulansa, nezavisnosti, iritacije…uvijek onaj najsnažniji faktor koji se opire ustaljenom i navikama. Uran zna da nikada ne treba odbacivati unaprijed nove ideje, nove ljude, nova poznanstva, nova saznanja jer to nas sve vrlo brzo zatvara „u vlastita geta“.

Uran zna da je na nama da svjesno odbijamo navike koje nas vuku u ustajale vode konformizma (Uran je u padu u znaku bika). Posebno naviku da mijenjamo navike.

Higijenske navike i općenito navike koje pokazuju naš odnos prema tijelu vezane su uz 6. polje po principu „zdrav duh u zdravom tijelu“. Istaknuto 6. polje i općenito pokazuje sklonost rutini, ali i sve one svakodnevne ljudske radnje i aktivnosti (navike).

Navike mogu biti dobre i loše. Dobre navike su npr. tjelesna aktivnost, higijena, navike spavanja i zdravog hranjenja, itd…no čak i dobre navike mogu postati loše ukoliko u njima pretjerujemo (Jupiter). Loše navike imaju tendenciju „ponavljanja lošeg“ pa se kroz određeno vrijeme to loše nagomilava i čovjeku donosi probleme. Loše navike utječu na zdravlje pa ponavljanje loših navika može dovesti do fizičkih zdravstvenih problema (6. polje) ili pak unutranjih psihičkih problema (12. polje).

1) PREUSMERAVANJE PAŽNJE
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) STVARANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i „problem-reagovanje-rešenje“. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu, ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) POSTUPNOST PROMENA

Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, „na kašičicu“, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) ODLAGANJE

Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogoranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i „zajednička nada u bolju budućnost“ olakšava njihov prihvat.

5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA

Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) NEZNANJE

Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) VELIČANJE GLUPOSTI

Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE

Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih.

Snimanjem pokreta očiju žene pod hipnozom i poređenjem rezultata sa pokretima očiju nehipnotisanih ljudi, istraživači su došli do zaključka da je hipnoza specijalno mentalno stanje, potpuno drugačije od normalne svesnosti.Naime, kada je čovek pod hipnozom, on postaje skloniji halucinacijama i lakše prihvata sugestije.

Ako u toku hipnoze ispitanika niko ne navodi na bilo kakvu aktivnost, on će nepomično sedeti i ući u mirno stanje uma, slično onom u stanju meditacije. Kada se seansa završi, osoba se ne seća ničega, zaključili su naučnici sa Univerziteta Skövde u Švedskoj.

Neki veruju da se te stvari dešavaju zbog promena u moždanoj aktivnosti u toku menjanja stanja svesti. Drugi misle da pod hipnozom mozak funkcioniše na isti način kao kada je u budnom stanju, a da su na snazi drugi procesi, poput mašte.

Rešavanje te debate merenjem moždane aktivnosti veoma je nepouzdano jer se električni impulsi mozga mogu značajno promeniti od trenutka do trenutka čak i u normalnom stanju.

Međutim, prepoznavanje ponašanja koje se povezuje sa izmenjenim stanjem svesti, moglo bi da bude od pomoći.

Sve se, naime, vidi u očima.

Ispitavši jednu sredovečnu ženu koja je vrlo lako dospevala u hipnotisano stanje, naučnici su otkrili da ona tada trepće sporije i oko deset puta ređe nego što je normalno.

Kada pomeri pogled ka drugoj tački na prikazanom ekranu, njene oči se blago „uvuku“, a pogled se kreće u prekidima, umesto glatko.

Takođe, gledajući sliku koja se pomera, njene oči su napravile nekoliko sporih pokreta napred i nazad.

Pošto ljudi gotovo da ne mogu svesno kontrolisati tu vrstu pokreta, vrlo je verovatno da niko ne može da ih lažira, a to svakako nisu mogli drugi nehipnotisani ispitanici.

Ovi rezultati nisu prvi te vrste; promena u očima i jedinstven „prazan“ pogled odavno je primećen u hipnozi, a naučnici se nadaju da će zahvaljujući njemu konačno spoznati tu pojavu.

Mnoge od njih imaju stalne partnere ali ne vole mnogo da se oslanjaju na njih. Nastoje da budu nezavisne, svoje i nesputane. Uvek teže ka ravnoteži, novim iskustvima ali zasnovanim na starim vrednostima. Brzina, snaga i komfor su stvari koje one najviše cene. Klub je stvar identiteta, širenje vidika, proces samospoznaje, kao i svojevrsna identifikacija.

Uprkos svim principima i neizmernoj volji da budu samodovoljne, one pre svega ne žele da budu usamljene. Zato ako prepoznajete nešto što Vam je na poseban način blisko, ili Vas pokreće, oslobađa i uzbuđuje, napravite svoj pravi korak i zakoračite…. U Klub slobodnih žena koji je uvek otvoren, i ima svoje stalno sedište – Tiguan.

Tijekom snimanja prihvatila je ponudu farmaceutske kompanije Vivus da bude montažerka erotskih filmova koji bi bili korišteni u svrhu testiranja djelovanja kreme za ženski orgazam.

S vremenom je posumnjala u motive svojih poslodavaca, te je počela otkrivati mnoštvo detalja o tome kako farmaceutska industrija, motivirana prije svega profitom, ne samo da vara žene pokušavajući ih uvjeriti da imaju zdravstveni problem ako ne mogu postići orgazam prilikom svakog spolnog odnosa, već i ozbiljno ugrožava njihovo zdravlje. Njen dokumentarac neočekivano je krenuo u drugom smjeru i tako je nastao “Orgasm Inc.”, film koji će večeras u kinu Grič otvoriti ovogodišnji Vox Feminae festival.

Ženska seksualna disfunkcija jedna je od najunosnijih bolesti što ih je farmaceutska industrija izmislila posljednjih godina, a Liz Canner otkriva nam što se sve krije iza te naoko dramatične medicinske dijagnoze. Ključna teza koju pritom postavlja jest pitanje je li ženska seksualna disfunkcija zaista poremećaj, ili tek genijalan marketinški potez kojim farmaceutske kompanije zgrću milijarde dolara profita?

- U medijima se stalno spominje brojka od 43 posto žena koje pate od ženske seksualne disfunkcije, a prvi put sam za taj izraz čula u ranim dvijetisućitima. Zapravo, nisam čula za tu “bolest” sve dok nisam počela raditi za farmaceutsku tvrtku – objašnjava Canner, opovrgavajući time tezu da ženska seksualna disfunkcija postoji oduvijek.

Tako je jedna od bizarnijih scena u filmu ona u kojoj nam Carol Queen, kustosica Muzeja antičkih vibratora u San Franciscu, objašnjava kako su krajem 19. stoljeća doktori vibratorima liječili histeriju kod žena, pri čemu je cilj bio vibracijama proizvesti tzv. histerični peroksizam. Kada je otkrivena viagra, farmaceutske kompanije vidjele su svoju priliku u proąirenju tržišta i na žene. Jedini problem bio je taj da američka FDA agencija, koja odobrava lijekove, zahtijeva da bolest bude precizno definirana, što je u slučaju ženske seksualne disfunkcije vrlo teško jer ne postoje objektivni parametri prema kojima bi se žensko uzbuđenje i orgazam mogli mjeriti.
Samo placebo

- Naravno da fiziološki razlozi, kao što su histerektomija ili dijabetes, mogu izazvati određene seksualne probleme, no za većinu žena oni su uzrokovani sociokulturnim razlozima, kao što su seksualno iskoriątavanje u ranoj dobi, problemi u partnerskim odnosima, nedostatak seksualne edukacije i stres – smatra Canner, dodajući da su žene izmanipulirane nametnutim očekivanjima okoline, jer ako žena od 60 godina očekuje da ima isti libido kao ona od 20, naravno da će mnogo njih pomisliti kako imaju seksualnu disfunkciju.

To je, kaže, usporedivo s dobom naših baka, kada su žene sa smanjenom seksualnom željom bile smatrane frigidnima.

Canner u filmu razotkriva i kako mnogi proizvodi nisu ništa osim placeba, a s njom se slažu i neke od sugovornica koje su bile testirane ne samo lijekovima već i opasnim instrumentima poput tzv. orgazmatrona – izum doktora Stuarta Meloya, koji u leđnu moždinu žene uvodi žice i elektrode malenog aparata koji bi trebao potaknuti seksualno uzbuđenje.

Jedna od njih je i Charletta, sretno udana žena srednjih godina, koja je odlučila isprobati ovaj vrlo dvojben način “liječenja”, te se podvrgnuti operaciji, unatoč rizicima kao ąto su epiduralna hemoragija ili paraliza, a sve kako bi “napokon bila normalna”. No, spravica kojom se upravlja putem daljinskog upravljača potakla je tek refleks u njenom lijevom koljenu, što je nogu natjeralo na nekontrolirano poskakivanje, a Charlettu na smijeh pred kamerama:

- Svejedno, ovo je vrlo korisno ako želim nekoga udariti nogom u guzicu – ironično primjećuje.
Tablete za sve

- Mi kao društvo navikli smo da za sve postoji tableta, ljudi više ne očekuju od liječnika da im da savjet, već da im preopiše recept – kaže jedan od sugovornika u filmu, a potom u jednoj sceni vidimo karikaturu bračnog para u krevetu, uzbuđene žene i nezainteresiranog muškarca, ispod koje piše “Šteta što ne postoji tableta koja bi stimulirala konverzaciju”.

Festival otvoren za sve: i žene i muškarci razmišljaju o misteriju ženskog orgazma

- Festival je kroz pet godina rastao i osjetili smo da je vrijeme da iz Medike odemo u prostor javnog kina i tako pitanje roda stavimo pod povećalo šire javnosti, a nadamo se da ćemo za sljedeću godinu trebati i veću kinodvoranu. Film “Orgasm Inc.” značajan je zato što je to tema koja je zanimljiva ąiroj populaciji, a ne samo specifičnim skupinama – njome se bave teoretičari, sociolozi, seksolozi, feministkinje, queer aktivisti… ali sigurno smo da je svatko, i žene i muškarci, barem jednom u životu razmišljao o misteriji ženskog orgazma. Na taj način želimo pokazati da je festival otvoren za sve, a ne samo za žene ili određene interesne skupine – objašnjava Vedrana Sunko, jedna od organizatorica Vox Feminae festivala.

Temelj treneriteta svom je njegovom znanju i trofejima unatoč – disciplina. Tako je i Mourinho po preuzimanju zapovijedanja Kraljevskim klubom uveo nove stegovne mjere igračima tijekom ‘radnog vremena’, a nedavno su objelodanjeni i naputci za ‘slobodno vrijeme’. Sve pod motom, nogometaš je igrač 24 sata dnevno, a ne samo u klubu…

1. Kašnjenje na treninge se ne tolerira. Početak treninga je u 9.30 i tko zakasni makar i minutu nema pristupa kolektivu – trenira sam.

2.Na treninzima je nužna maksimalna koncentracija, a točnost se gleda i pri okupljanjima za putovanja.

3.Svih 90 minuta treninga mora se raditi maksimalnim intenzitetom, bez obzira radilo se s loptom (većinom) ili bez nje (rijetko).

4.Eventualne ozljede moraju se prijaviti klupskim liječnicima barem sat vremena prije početka vježbanja, kako bi trener mogao isplanirati s kojim igračima računa.

5.U Realovu autobosu ne smije biti buke, glazba se može slušati samo individualno, sa slušalicama na ušima, a mobiteli moraju biti podešeni na vibru, zvonjava se kažnjava.

6.Slobodno vrijeme igrači u prvom redu moraju koristiti da se dobro naspavaju.

7.Večera mora biti najmanje dva sata prije lijeganja kako bi se hrana što bolje probavila.

8.Mora se izbjegavati čokolada, te alkoholna i gazirana pića, a jesti hrana bogata kalcijem, poput plave ribe i mlijeka, te magnezijem, poput povrća, oraščastih plodova.

9.U krevet se mora leći opušteno, izbjegavajući uzbudljive situacije, a u san se mora utonuti bez gledanja TV-a ili slušanja radija.

10.Tradicionalni španjolski popodnevni odmor (siesta) na dane utakmica ne smije trajati duže od 30 minuta, jer je toliko potrebno da se odmore tijelo i um, a sve više od toga može poremetiti koncentraciju igrača.

Marija Montesori je i jedna od prvih pravih naučnika u ovoj oblasti, koja je ponudila u teorijskom i praktičnom smislu kompletno naučno zasnovanu pedagogiju, čiji su pojedini elementi kasnije preuzimani od strane teoretičara u oblasti klasične pedagogije i drugih reformskih pedagogija.

Već početkom 20. veka Marija Montesori detaljno i naučno utemeljeno piše o karakteristikama i mogućnostima razvoja inteligencije, volje, pažnje i o kompletnom psiho-fizičkom razvoju deteta, opisujući činjenice i procese koji su kasnije razrađivani.

Lekar po struci, ali obrazovana u oblasti pedagogije i andragogije, Marija Montesori među prvima posmatra dete na drugačiji način – kao vrednu i jedinstvenu individuu,koja se razvija u skladu sa prirodnim zakonitostima i kojoj treba obezbediti najbolju i najtopliju sredinu i negu radi optimalnog fizičkog i psihičkog razvoja i ispoljavanja najvrednijih ljudskih osobina, koje udružene vode međusobnom poštovanju, saradnji, pomaganju i miru u svetu kao krajnjem rezultatu.

Knjiga dugogodišnjeg saradnika Marije Montesori i odličnog poznavaoca Montesori pedagogije E.M.Stendinga (E.M.Standing), pod nazivom „Marija Montesori – njen život i rad” (Maria Montessori – Her Life and Work ) objavljena je 1957. godine.

Napisana je na osnovu objavljenih radova Marije Montesori, beležaka sa brojnih predavanja na seminarima i kongresima održanih tokom 30 godina njenog aktivnog rada, kao i autorovog ličnog iskustva u primeni Montesori pedagogije. Deo knjige posvećen je poređenju ideja i prakse Marije Montesori i Frebela, tvorca ideje o vrtiću.

Kako Stending piše, dugotrajan proces indirektne pripreme doveo je do svetski poznatih otkrića u prvoj Dečjoj kući u Rimu, u 37 godini života Marije Montesori. Ova priprema, kako će zainteresovani čitalac videti iz prikaza njenog života pripremljenog na osnovu Stendingove knjige, bila je ne samo dugotrajna već i naporna. Do 37 godine Marija Montesori se borila za svoje pravo na studiranje medicine, za prava žena i za dostojanstven i sadržajan život dece sa posebnim potrebama. Od 37 godine njena borba dobija nov karakter i usmerena je na pravo na razvoj u skladu sa prirodnim principima sve dece i na širenje ideje o načinima i mogućnostima ostvarenja tog prava.

Marija Montesori (Maria Montessori) je rođena 31. avgusta 1870. godine u mestu Chiaravalle u Ankoni u Italiji. Otac, Alesandro Montesori je bio potomak plemićke porodice iz Bolonje, a majka Renilde Stopani nećaka čuvenog filozofa i naučnika Antona Stopani. Otac je bio veoma konzervativan, dok je majka bila liberalnijih stavova i uvek podržavala ćerku.

U doba kada je napunila 12 godina, 1882. godine, porodica se seli u Rim. Sa 14 godina Marija postaje veoma zainteresovana za matematiku i pohađa tehničku školu, u to doba uglavnom uobičajenu za mladiće. Roditelji joj predlažu da se školuje za učiteljicu, u ono vreme jedini poziv za ženu, ali ona odbija i odlučuje se za studije medicine. Posle duge borbe sa roditeljima i Univerzitetom, Marija postaje prva žena student medicine u Italiji. Ne samo da dobija stipendiju već se izdržava davanjem časova, odakle potiče njena ideja o neophodnosti rane ekonomske nezavisnosti i samostalnosti u razvoju.

Samo studiranje nije bilo nimalo lako – ne samo što je morala da se bori sa svakodnevnim podsmehom i predrasudama kolega već i da ostaje sama po mraku na praktičnim vežbama kojima nije mogla da prisustvuje zajedno sa muškim kolegama. Ipak, sa uspehom završava studije i 1896. godine postaje prva žena doktor medicine u Italiji. Iste godine počinje njeno angažovanje u oblasti zaštite prava žena (učešće na feminističkom kongresu u Berlinu) i dece (kongres u Londonu 1900. godine, gde govori o izrabljivanju dece u rudnicima na Siciliji i daje podršku pokretu kraljice Viktorije protiv eksploatacije dece).

Po diplomiranju, dobija mesto pomoćnog doktora u Psihijatrijskoj bolnici na Univerzitetu u Rimu. Tokom posete ustanovama za poremećene osobe susreće se sa decom sa posebnim potrebama. U želji da im pomogne, saznaje od čuvara da se deca posle svakog obroka bukvalno bacaju na pod u potrazi za mrvicama hleba. Stending opisuje značaj ovog događaja sledećim rečima: „Montesori je pogledala po sobi i videla da deca nemaju nikakve igračke niti bilo kakve predmete – da je soba potpuno prazna. Nije bilo nikakvih predmeta koje bi deca mogla da uzmu u ruku, drže ili koriste. Montesori je u dečjem ponašanju videla potrebu za nečim što je drugačije i više od obične potrebe za hranom. Za ovu decu, shvatila je, samo je jedan put ka inteligenciji, a to je preko njihovih ruku. Instinktivno su ova deca tražila taj put na jedini raspoloživ način”. (Standing, str. 28).

Posmatrajući ovu decu, Marija Montesori dolazi do zaključka drugačijeg od preovlađujućeg: da je njihov problem pedagoške, a ne medicinske prirode. Veruje da se posebnim obrazovnim tretmanom njihovo mentalno stanje može popraviti i da mogu veoma da napreduju. Tako postaje zainteresovana za istraživanja koja su u ovoj oblasti već vršili francuski doktori Itard (Jean Itard) i Segen (Eduard Seguin).

Na pedagoškom kongresu u Turinu 1899. godine Marija Montesori govori o moralnoj edukaciji, iznoseći mišljenje da deca sa posebnim potrebama imaju isto, pa i veće pravo na obrazovanje od normalne dece. Kako je u Italiji ovo bila nova ideja, tadašnji ministar za obrazovanje poziva je da održi seriju predavanja koja se završavaju formiranjem Državne ortofreničke škole, pod njenom upravom u sledeće dve godine, do 1901. Tokom dve godine, u ovoj školi je edukovan veliki broj učitelja za socijalni metod posmatranja i edukacije dece sa posebnim potrebama.

Ovo je period intenzivnog rada Marije Montesori. Putuje u London i Pariz radi proučavanja načina rada sa decom sa posebnim potrebama i vraća se na Univerzitet da pohađa predmete iz antropologije, filozofije i psihologije. Prevodi radove Itarda i Segena na italijanski, objavljuje svoje radove, predaje na Fakultetu za pedagogiju i radi kao šef Katedre za antropologiju Univerziteta u Rimu. Njeno prvo veliko delo objavljeno u ovom periodu je „Pedagoška antropologija” . Takođe radi u bolnicama i klinikama u Rimu i vodi sopstvenu privatnu lekarsku praksu.

Rad sa decom sa posebnim potrebama dovodi do ideje o pravljenju posebnih predmeta koje će koristiti. Ovi predmeti, kasnije modifikovani za potrebe zdrave dece, poznati kao Montesori didaktički materijali, napravljeni su sa ciljem unapređenja manipulativnih, čulnih i jezičkih sposobnosti. Ne samo da se inferiorni mentalitet ove dece razvio do neobičnog i neočekivanog nivoa, nego su neka od njih su naučila da čitaju i pišu tako dobro da su uspešno položila državni ispit za školsku decu. Ovo čudo je praćeno aplauzom, ali kako piše Marija Montesori: „Dok su se svi divili mojoj deci, ja sam razmišljala o razlozima zbog kojih su zdrava i srećna deca u normalnoj školi na tako niskom nivou razvoja, da se na testu inteligencije izjednačavaju sa mojim nesrećnim učenicima” (Standing, str. 30). Tako dolazi do ideje da će primena sličnih metoda sa normalnom decom razviti njihove ličnosti na iznenađujući način.

U to vreme je u Rimu postojao siromašan kvart pod nazivom San Lorenco (San Lorenzo). Po sređivanju ovog kvarta i izgradnji novih zgrada, tu se uselilo više od 1000 ljudi. Uskoro se pojavio problem sa malom decom koja su ostajala sama preko dana, dok su im roditelji bili na poslu a starija braća i sestre u školi. Vlasti su odlučile da sva deca provode vreme na jednom mestu i krenule u potragu za nekim ko bi ih čuvao. Neko od nadležnih, videvši članak Marije Montesori u novinama, predlaže da njoj deca budu poverena i ona pristaje. Prostorija je, zbog nedostatka finansijskih sredstava umesto školskim opremljena nameštajem prilagođenim ustrastu ove dece – stolicama, stolovima i foteljama, što će se pokazati kao ključan faktor za razvoj dece, a didaktički materijal donosi Marija Montesori. Evo kako ona opisuje ovu decu na početku rada: „Šesdesetoro plačljive, uplašene dece, toliko stidljive da je bilo nemoguće izvući iz njih ijednu reč, bezizražajnog lica, praznog pogleda … jadna napuštena deca odrasla bez ičega što bi im stimulisalo mozak …” (Standing, str. 38). Dogovoreno je da deca budu poverena na čuvanje devojci koja će, po uputstvima Marije Montesori, pokazivati kako se radi sa Montesori materijalom.

„Dečja kuća” je počela sa radom 06.01.1907. godine. U sledećih šest meseci, tokom kojih su primenjivanje vežbe praktičnog života i edukacija čula, desilo se ono što su mnogi smatrali čudom. Evo opisa Marije Montesori: „Dala sam se na posao, kao seljanka koja, pošto je sačuvala kvalitetno seme kukuruza nalazi plodno tle na kome ga može slobodno posaditi. Ali pogrešila sam. Jedva da sam okrenula grumen mog polja, kada sam našla zlato umesto pšenice; grumen je otkrio dragoceno blago. Nisam bila seljanka kakvom sam se smatrala, već pre Aladin koji je ne znajući, u rukama držao ključ skrivenog blaga” (Standing, str. 39).

Šta je bilo ovo skriveno blago koje se odjednom pojavilo? Normalne osobine detinjstva, do tada sakrivene iza devijantnog ponašanja dece. Marija Montesori je otkrila da deca poseduju kvalitete različite od onih koji im se obično pripisuju. Izgledalo je da je oslobođen viši oblik ličnosti i da se rodilo novo dete. Aladinova lampa je bio Montesori materijal, prilagođen u potpunosti normalnoj deci, sa kojim su ona birala da rade spontano, za razliku od dece sa posebnim potrebama, koju je trebalo ubeđivati da sa njim rade.

Osnovne osobine ovog novog deteta bile su:
- mentalna koncentracija
- ponavljanje vežbe
- ljubav prema redu
- sloboda izbora
- ljubav ka radu umesto igri
- neprimenjivanje kazne i nagrade
- ljubav ka tišini
- odbijanje slatkiša
- osećaj ličnog dostojanstva
- „eksplozija” pisanja
- otkriće čitanja
- spontana samo-disciplina.

I sama Marija Montesori je bila iznenađena ovim otkrićima. Ali čudo nije dugo ostalo skriveno. Počelo je da se priča o dešavanjima u kvartu San Lorenco i druga Dečja kuća je napravljena u drugoj zgradi. Tu se čudo ponovilo. Uskoro su počeli da dolaze posetioci, prvo iz Italije pa iz drugih zemalja, da posmatraju decu i uvere se svojim očima. Prva Dečja kuća u Londonu je otvorena 1918. godine, gde se isto desilo. Vesti se prenose u Ameriku i na druge kontinente. Dečje kuće se osnivaju u Engleskoj, Australiji, Rusiji, a među posetiocima iz svih krajeva sveta našla se i Tolstojeva ćerka.

Prva knjiga pod nazivom „Metod naučne pedagogije primenjen na edukaciju dece u Dečjim kućama” objavljena 1909. godine, prevedena je na preko 20 jezika. Na zahteve iz svih krajeva sveta i očiglednu potrebu za širenjem novog načina rada sa decom, počinje obučavanje Montesori učitelja . U Rimu je osnovano prvo Montesori društvo – Opera Montesori (Opera Montessori), koje i danas postoji. Uskoro se slična društva osnivaju širom Italije.

Poziv iz 1914. godine da se preseli u Ameriku, gde bi vodila Dečju kuću, Marija Montesori odbija. U Ameriku odlazi sledeće godine, radi serije predavanja, kao gost Tomasa Edisona i američkog Montesori društva čiji je predsednik bio Graham Bel. Prvo predavanje održano je u Karnegi holu za preko 5000 ljudi. Kako je u toku bila Svetska izložba u San Francisku, napravljena je soba sa staklenim zidovima u kojoj se nalazilo Montesori odeljenje, pod upravom Helen Parkharst (Helen Parkhurst) koja se obučavala uz Mariju Montesori. Oko staklenih zidova nalazile su se stolice sa kojih su zainteresovani posetioci posmatrali decu. Deca su dobila jednu od dve zlatne medalje dodeljene na Svetskoj izložbi.

Pred Drugi svetski rat Marija Montesori se sa sinom seli iz Italije, prvo u Španiju, Holandiju, pa u Indiju, gde se bavi pisanjem, predavanjima i obučavanjem budućih Montesori učitelja. U toku sledećih godina putuje širom sveta držeći predavanja i međunarodnu obuku. Istovremeno nastavlja sa istraživanjem i pisanjem novih knjiga, na temu razvoja deteta od rođenja do 3 godine, primene Montesori pedagogije na školsku decu u čemu aktivnu ulogu ima sin Mario i razrade metoda za predškolsku decu. Ideja o školi na Montesori način podrazumeva dalju primenu osnovnih principa, nešto izmenjenih u skladu sa potrebama novog razvojnog perioda deteta od 7 godina.

Aktivan borac za mir u svetu i pravo dece na obrazovanje, Marija Montesori učestvuje u radu UNESKO-a. Za Nobelovu nagradu za mir je nominovana tri puta, 1949., 1950. i 1951. godine, a 1949. godine dobija u Francuskoj Legiju časti, jedno od brojnih priznanja koja su joj dodeljena tokom života. Umire 1952. godine u Holandiji, gde je i sahranjena.

Izvor: http://www.montesori-zvono.com/

Jeca

***
Ali onda gledam ovaj komentar – 23 godine, 20 partnera… Ja sam shokirana, to je neko usvojeno ponasanje, nametnuto, trend, to prosto NIJE u zenskoj prirodi, zena se, narocito tako mlada, daje kada joj se neko SVIDJA, kako moze toliko njih da joj se dopadne? Zena tad nije ni sexualno potpuno zrela, kako god dobra delovala u krevetu, to je usvojeno ponasanje, koje namece kultura u kojoj se stasava. Cenim neistomisljenike, cenim tudju iskrenost, ali ja sam sablaznuta.

Julia

***

„Ključ koji otvara više brava je dobar ključ.
Brava koju otvara više ključeva je loša brava.“

Siki

Zašto su onda društva uopšte pokušala da proteraju mnogoženstvo? Što je još važnije, ako naši preci nisu bili monogamni, zašto je takav vid muško ženskih odnosa tako široko prihvaćen?

Monogamija je raširena u zapadnom svetu uticajem hrišćanstva, ali ne u tolikoj meri. Ali, mnogoženstvo nigde nije eksplicitno zabranjeno u Bibliji. Zaista, vođe hrišćanskih sekti, kakvi su bili nemački anabaptisti iz 16. veka i američki mormoni, veruju da neki delovi Starog Zaveta idu u prilog mnogoženstvu. Avram, naprimer, je imao dve žene istovremeno, a Solomon je imao oko 700 (plus još oko 300 konkubina).

Zato je teorija da je hrišćanstvo izrodilo monogamiju prilično „tanka“. Naprimer, društveno propagiranje monogamije postojalo je i u drevnoj Grčkoj kao i u Rimu, vekovima pre nastanka hrišćanstva.

Grčko-rimski zakoni zabranili su muškarcima da imaju više od jedne zakonite žene, iako je tačno i da su neki oblici mnogoženstva, tačnije, konkubinata, bili tolerisani u tim društvima.

Međutim, zakon protiv mnogoženstva imao je i funkciju egalitarnosti. Naime, sprečavanjem pripadnika elite da imaju više žena, poboljšane su šanse siromašnijih muškaraca da i sami imaju supruge.

Tako je do vremena kada je hrišćanstvo počelo da se širi Rimskom imperijom u prvom veku Nove ere, monogamija već postojala.

Šta je tačno širilo tu ideju?

Nema univerzalnog odgovora, ali je moguće da su glavni propovednici takvog bračnog uređenja bile monogamne grupe koje su, istorijski gledano, uvek bile vojno moćnije od onih gde je mnogoženstvo bilo zastupljeno.

Recimo, grčko – rimski i Srednjovekovni lideri koji su se priklonili zakonima koji su branili mnogoženstvo, mnogo su ulagali u ratovanje, a njihov društveni status često je zavisio od toga da održe dobre armije.

Zašto je, međutim, rastao broj pristalica monogamije?

Zato što muškarcima trebaju supruge, a ako vam je potrebno mnogo muškaraca u timu, morate im ponuditi ono što žele. U monogamnim grupama, kao i u poligamijskim, muškarac može pridobiti onoliko žena koliko ima visok status na društvenoj lestvici.

Pošto je „raspodela“ žena ravnopravnija u monogamnim grupama, to znači da će više muškaraca ostati u grupi, umesto da traži „srodnu dušu“ negde drugo.

A što je grupa veća, više muškaraca može da se bori i plaća poreze kojima se finansiraju ratovi.

Prihvatanje monogamije na nivou društva deo je, dakle, ugovora u kom elita dopušta pripadnicima nižih klasa da se žene u zamenu za njihovu vojnu pripravnost i plaćanje poreza.

Pošto je monogamija široko prihvaćena, Zapadnjaci su se na nju navikli pa je i dan danas smatraju normalnim oblikom braka, a poligamiju kao stranu i čudnu.

Moderna društva, nešto što je nekada bilo pravilo, danas posmatraju kao egzotični izuzetak.

„Mislim da sam i ja magarac. Ne znam šta se dogodilo kada sam izašao iz kafane, ali sam ozbiljno zabljubljen u magarca“, ispričao je sudiji.

Kako prenosi agencija Frans pres, 28-godišnji Mojo je uhapšen tokom vikenda u mestu Zvišavane, oko 300 kilometara južno od Hararea. On je na sudu kazao da je platio 25 dolara za prostitutku i da je bio iznenađen kada je čuo da ga ljudi optužuju za seks sa magarcem. Mojo će odlukom suda morati da se podvrgne psihijatrijskom pregledu.

Javila joj se sva sila žena i muškaraca koje je strah priznati da im se to događa. Zavijeni, međutim, u internetsku anonimnost, ipak su priznali svoju slabost. “Pričam sa sobom otkad znam za sebe. To nekada volim raditi, baš se napričam. Iako se nekada pitam: jesam li možda luda? No, na taj se način opuštam psihički.”

Unutarnji govor
“Mene znaju uhvatit’ razdoblja. Glasno razmišljam. Ili kad sam živčan. I psujem naglas, da, ako se to računa!” “I meni se to znalo desiti. Hodam ulicom, zamislim se, pa počnem pričati i raditi grimase i tek kad naletim na nekoga, sredim se. Najčešće pričam sam sa sobom kada sam sam doma, a tada obično naglas je..m mater samome sebi!” “Pa ne vidim ništa loše u pričanju sa samim sobom… Tko me može bolje shvatiti od same sebe? Još ako se gledam u ogledalo, stvarno se osjećam kao da imam društvo!…”

“Svi to rade, neki češće od drugih. Dogodi mi se i da mašem rukama, a da uopće nisam toga svjesna.” “Mene to podsjeća na one likove i likice iz sapunica; zar oni stalno nešto ne pričaju sebi u brk?” “Pričam sa sobom, a ako netko to primijeti, onda iste sekunde počnem pjevušiti, tako da se ne primijeti ta moja potreba…” “Najgore je, a dogodilo mi se mali milijun puta, da šetam i zamišljan neku situaciju, smješkam se onako glupasto i govorin sebi u bradu, a neka baba stoji na balkonu i gleda me. Tada mi dođe da propadnem u zemlju.

” Sve su to primjeri koje su na forumu iznijeli “samopričalice”, a mi smo pitali psihologe i psihijatre je li “pričanje sa sobom” neka vrsta, recimo, poremećaja? Je li “epidemija” pričanja sa sobom djelomično i rezultat krize? Pričanje sa samim sobom nije znak poremećaja – kaže za Liniju X Martina Čarija, psihologinja u Centru za djecu, mlade i obitelj “Modus”, već, napominje, zdrava funkcija koju, kada se odvija u mislima, stručno zovemo „unutarnji govor“.

- „Razgovor sa samim sobom“ najčešće se odvija kao unutarnji govor i to nam omogućuje zadovoljavanje mnogih potreba, bilo da se radi o „ventilaciji“ (izbacivanju) trenutačno nakupljenih, intenzivnih osjećaja, procjenjivanju najprikladnije reakcije u trenutnoj situaciji, imenovanju situacije kako bi se lakše nosili s njom ili samotješenju. Biti sposoban zadovoljiti vlastitu potrebu kroz pružanje savjeta samom sebi, utjehe ili smirivanja zapravo je odraz zrele ličnosti jer nam omogućuje kvalitetno reagiranje u izazovnim situacijama.

Zamislite što bi bilo da nemamo sposobnosti savjetovati samog sebe o prikladnom načinu reagiranja ili umiriti sami sebe, već, čim se uzrujamo, izraziti svoju ljutnju, bijes ili nervozu na ljude oko sebe? Možemo pretpostaviti da bi nam bilo puno teže zadržati poslove, brakove, odnose s djecom, pa čak i prijatelje – kaže Čarija, odgovarajući i na pitanje kad je „pričanje sa samim sobom“ odraz psihičkog problema ili poremećaja.

Sami sebi najbolji
– Jedan od kriterija je upravo je li naša reakcija pričanjem sa sobom prikladna situaciji u kojoj se nalazimo. Primjerice, izražavanje svojih misli naglas za vrijeme kinoprojekcije ili vožnje u tramvaju punom ljudi zaista može otvoriti pitanje o tome događa li se nešto neobično s osobom. Kada smo jako uzrujani ili uzbuđeni, dogodit će nam se da imamo potrebu naglas komentirati ili čak gestikulirati, no to služi ventilaciji intenzivnih osjećaja, a nekad je i poruka okolini o tome kako se osjećamo – ističe Čarija.

Čitajući neke članke vezane uz ovu pojavu, naišli smo i na podatak da neki stručnjaci preporučuju u stresnoj situaciji razgovarati sam sa sobom i tako si “olakšati”. – Ako nas je nešto uzrujalo i moramo se sami nositi s tom situacijom, sami smo sebi najbolji prijatelji – komentira Martina Čarija. – Možemo se umiriti i ohrabriti izjavama tipa bit će sve u redu, nije on/ona to tako mislio/mislila, sutra je novi dan…

Također, možemo sami sebi dati savjete o tome kako bi bilo najbolje riješiti određenu situaciju, podsjetiti se drugih sličnih situacija i kako smo ih riješili, savjeta roditelja i prijatelja… Unutarnji govor, a posebno samoumirivanje, vještine su koje učimo tijekom odrastanja na primjerima iz okoline. Bitno je i osvijestiti što najčešće poručujemo sami sebi jer neke poruke mogu biti preuzete iz okoline, a da nismo procijenili jesu li valjane za nas u određenom trenutku. Najčešće se radi o porukama koje počinju s moraš ili trebao/la bi…

Dobar primjer su rodno pristrane poruke: muškarac si, ne plači, ili dobre djevojčice ne izražavaju ljutnju. U Savjetovalištu centra za djecu, mlade i obitelj Modus često nam se ljudi obraćaju upravo radi problema s unutarnjim govorom kroz koji su skloni osuđivati sebe, braniti sebi zadovoljavanje važnih potreba i slično – napominje psihologinja koju smo za kraj razgovara pitali neizbježno pitanje – priča li i ona sama sa sobom? – Svaki dan, a ako je situacija za to prikladna, onda i naglas!

SAŠA JADRIJEVIĆ TOMAS
Izgovoreno potiče na rješavanje problema
Svaki pojedinac priča sam sa sobom, samo to radi na specifičan način, različit u različitim situacijama – kaže za Liniju X psihologinja Nada Pleić.

U stresnim situacijama u našoj glavi pojavi se mnogo različitih misli, a prema poznatom psihologu Vigotskom, misli i riječi nisu isto; misao je jedna cjelina, dok se govor sastoji od pojedinih riječi. Naše su misli često nepovezane, preopširne i općenite. Kada pokušavamo planirati konkretne aktivnosti, procijeniti situaciju ili osobu, zapamtiti nešto ili izvesti neki zaključak, verbaliziramo naše misli, odnosno, pokušavamo ih pretočiti u govor, što možemo raditi u sebi ili naglas.

Glasno izgovaranje misli pomaže nam zato što izgovorene riječi potaknu misli te nam često pomognu u kreativnijem pronalaženju rješenja naših problema. Svi mi glasno izgovaramo svoje misli, najčešće u razgovoru s drugim ljudima. Kada imamo problem i glasno ga izgovorimo sami sebi, bojimo se jer mislimo da ludimo, ali zašto se bojati izgovoriti sebi vlastiti problem ako nam to pomaže da krenemo dalje? Ako pričanje sa sobom (kao što to često rade mala djeca) pomaže, zašto to ne koristiti? No dugo i besciljno pričanje sa sobom treba prekinuti i pronaći drugačiji način rješavanja problema – savjetuje psihologinja Pleić.

Kratki vodič kroz samoćakulu
Psihologinja Tanja Dejanović Šagadin iz Psihološkog centra Tesa za Liniju X sastavila je kratki vodič kroz pričanje sa samim sobom.

JE LI ‘SAMOPRIČANJE’ ZNAK POREMEĆAJA?
Pričanje sa samim sobom nije znak psihičkog poremećaja; često ga prakticiraju psihički sasvim zdrave osobe u određenim okolnostima.

ZBOG ČEGA LJUDI PRIČAJU SAMI SA SOBOM?
Pričaju kada im je potrebno da srede svoje misli, bilo zbog uzrujanosti ili zbog previše toga što istodobno pokušavaju držati u mislima.

U KOJIM SITUACIJAMA?
U velikim dućanima možete sresti ljude koji sebi nabrajaju što trebaju kupiti ili kuda prvo idu, na poslu kolege koji si na glas rade raspored i listu prioritetnih zadataka… Radi se o tome da svi mi koristimo unutarnji govor – koji je oblik pričanja sa samima sobom, samo što je društveno prihvatljivije jer se odvija u mislima, bez govora naglas.

LAKŠE JE GOVORITI NEGO MISLITI?
Kod govorenja naglas lakše je pratiti i složiti misli, pa to češće koriste osobe kojima je to potrebno bilo zbog slabije koncentracije, zbog navike ili česte preopterećenosti, prevelikog broja misli koje se pokušava posložiti. Zbog toga je pričanje sa sobom naglas puno češće u stresnim situacijama i mnogima je to korisno, jer tako misli koje “lete” i uznemiravaju stavljaju pod kontrolu.

ZAŠTO SE ONDA TAKVO PRIČANJE ČESTO DOŽIVLJAVA KAO BOLEST?
Čest stav – koji je zapravo predrasuda – da je pričanje sa sobom znak poremećaja, proizlazi vjerojatno iz činjenice da su neki psihički poremećaji praćeni nečim što sliči na pričanje sa samima sobom. U nekim psihozama, zbog poremećenog doživljaja realnosti, osoba ima halucinacije tijekom kojih se može dogoditi da priča s glasovima koje čuje, a koji realno ne postoje.

Ljudima izvana to izgleda kad da ta osoba priča sama sa sobom, i zbog toga povezuju pričanje sa sobom sa psihičkim poremećajem. No, razlika je velika – kod psihičkog oboljenja osoba misli da priča s nekim – tko zapravo ne postoji, dok su zdravi ljudi sasvim svjesni da pričaju sami sa sobom, a najčešće znaju i čemu im to služi.

Ispovijesti (samo)pričalica:
- Normalno da pričam sam sa sobom. To je zdravo. Uglavnom ne zapadnem ni u kakvu debatu. Najbolje se mogu sporazumjeti sam sa sobom.

- Ja ne pričam na ulici, ali to redovno nadoknađujem doma, a kad sam malo nervoznija ili želim izbjeći obaveze i brige koje su mi na leđima, to se zna otegnuti i na nekoliko sati dnevno.

- Ponekad pričam na glas sama sa sobom kada sam sama doma, ali me jedna stvar bedira. Često znam dok sam na primjer u tramvaju, govoriti u sebi i raspravljati sama sa sobom, recimo, dok sjedim kod frizerke u sebi govorim “daj kad ćeš više bit gotova, požuri, sila mi je na wc” i slično. Ponekad znam dosta dugo tako pričat’ unutar sebe pa se kasnije zapitam šta mi je.

- Često pričam sama sa sobom, i to najčešće baš na ulici, kad recimo pješačim s posla, bude mi dosadno po putu, pa pjevam ili pričam… Najčešće vrtim neke situacije, pa u svojoj glavi ponovno pričam s nekim, s tim da svoj dio izgovorim naglas. Obično se radi o situacijama tipa “trebala sam reći to i to”. Ili unaprijed pripremam neki razgovor koji me čeka…

- Ne pričam sa sobom, ali često mi se zna dogoditi da se sjetim nečeg smiješnog i ne mogu se suzdržati od smijeha.

- Ono ideš po cesti sam i pucaš od smijeha. Vidi vraga, pa nisam jedini… Ja se često ulovim kako pričam sam sa sobom na engleskom… Inače pazim da kad “razmišljam naglas”, da nema ljudi u mojoj blizini. E sad to sa engleskim… Dosta volim fantazirati, recimo da imam svoj fiktivni svijet (galaksiju) koju svaki dan premećem po glavi (namjeravam napisati knjigu kad odem u penziju). Je l’ to normalno? Pojma nemam. Jednostavno sam to počeo raditi iz potrebe da se maknem iz okoline u kojoj se nisam baš osjećao dobro. Svaki dan vrtim filmske scene po glavi gdje moji likovi pričaju engleskim jezikom. Pa je prešlo meni u naviku. Kompleksno, znam.

Dr. Mijo Milas: Tu za mene nema problema
Vidio sam dosta ljudi koji pričaju sami sa sobom, gestikuliraju; na licu im se vidi kako se ljute, čak i rukama mašu… I dok bi netko rekao da nisu zdravi u psihičkom smislu, ja bih rekao drukčije: njihov unutarnji glas, emocije i ono što u tom trenutku proživljavaju izlaze van. To se zna dogoditi u stanju jake razdraženosti, a neki ‘samopričaju’ i kad moraju riješiti neki problem ili slično. Tu za mene nema poremećaja – kaže splitski psihijatar dr. Mijo Milas.

Istraživanje koje je sprovedeno na uzorku od 1.141 devojčica starih između 11 i 17 godina, pokazuje takođe, da one koje verno prate rijaliti emisije više vremena posvećuju i svom izgledu. Njih 47 odsto ispitanih devojaka je reklo da „redovno“ prati takve programe. Od tog broja njih 68 odsto je izjavilo da su bezobrazluk, sitne pakosti i rivalstvo u „ženskoj prirodi“.

Čak 78 odsto devojčica smatra da je spletkarenje normalno u odnosima među ženama, dok 63 odsto tvrdi da je teško uspostaviti poverenje u svoje drugarice.

Ista anketa pokazuje i da 72 odsto devojčica koje ne propuštaju rijaliti programe, mnogo više vremena, kako same tvrde, posvećuju svom izgledu. Autori istraživanja ukazuju da anketirane adolescentkinje smatraju da su sitne pakosti i laži „glavna sredstva za postizanje cilja“.

Trideset sedam odsto njih smatra da je laž potrebna da bi dobile ono što žele, isti broj njih tvrdi da drskost i bezobrazluk obezbeđuju veće poštovanje među drugaricama nego dobrota.

Reality je novi pokret koji je nastao kao posledica zasicenosti od holivudskih izreziranih prica.Reality je komercijala svega onog sto je bilo u suprotnosti sa holivudom,umetnost,autorski filmovi…Ko je retard i ne zna selektivno da „upija“ stvari reality show je podjednako „opasan“ kao i milion drugih stvari koje moze da vidi na tv-u.Kod nas se pod reality obicno smatra 10bisera u zatvorenom prostoru,ali u svetu je reality kao sto sam vec rekao veliki pokret.Kompletan discovery je reality,80% mtv-a je reality,“shake“ kamera u filmovima je reality,kuvari..poslasticari..pecarosi…milion drugih su reality…Reality je tvz „americki san“ tj sansa da svaka budala moze da bude poznata,ali ne mora budala da bude.
(Nikola

Četvorogodišnjaci koji devet minuta gledaju crtani film o Sunđer Bobu Kockaloneu rizikuju probleme sa kratkoročnom pažnjom i učenjem, pokazalo je jedno istraživanje.

Problemi su uočeni u studiji u kojoj je 60 dece podeljeno u tri grupe – jedni su gledali „Sunđer Boba“, drugi crtani film „Kaju“, a treći su crtali. Posle devet minuta, deca su radila test mentalnih funkcija čiji je zaključak bio da su oni koji su gledali „Sunđer Boba“ zadatke uradili lošije od ostalih.

Ranija istraživanja povezala su gledanje televizije sa dugoročnim problemima u održavanju pažnje kod dece, ali nova studija navodi na zaključak da kratko izlaganje određenom sadržaju ima momentalne posledice, čega bi roditelji trebalo da budu svesni, poručuju autori studije.

Crtani filmovi prosečno sadrže 22 minuta akcije, pa bi praćenje programa koji traju duže od toga „moglo da bude veoma štetno“ navode istraživači naglašavaju da je za potvrdu toga potrebno još dokaza. Rezultatima studije treba prići sa rezervom, zbog malog broja učesnika, ali njeni zaključci podstiču tvrdnju da je izloženost medijima zdravstveni problem, navodi Dimitri Kristakis, ekspert za razvoj dece u Dečijoj bolnici u Sijetlu koji je učestvovao u studiji objavljenjoj u listu „Pidijatriks“.

Kristakis je naveo da roditelji moraju da budu svesni da programi sa suviše akcije nisu odgovarajući za mladju decu.
- Važno je šta deca gledaju, a ne samo koliko dugo gledaju televiziju – poručio je Kristakis.

“To je nešto što radimo jednom ili 2 puta godišnje. Uživamo u odnosima sa drugim ljudima, flertu, seksu, ali naročito u tome što posle nedeljama prepričavamo taj događaj. Uzbuđuje nas to što imamo tajni zajednički život i što ostvarujemo svoju fantaziju”, rekla je jedna pacijentkinja, majka dvoje dece.

Međutim, svinging sigurno nije za svakog, naročito ne za veze u kojima to jednostarana fantazija. Ponekad su ljudi ubeđeni da znaju šta žele, ali neke situacije mogu imati potpuno drugačiji efekat u stvarnosti.

“ Bio sam pripremljen na sve, osim da vidim svoju ženu kako se ljubi sa drugim muškarcem – od čitavog iskustva koje smo imali, to je jedina slika koja me muči i koju nikako ne mogu da izbacim iz glave”, rekao je jedan pacijent koji je ubedio svoju ženu da odu na svingersku žurku.

Uska znanja i razvijenost cula za pojedinu oblast su neophodan rekvizit da bi se prepoznao elitnik, pa nije problem u eliti, koja nesumnjivo postoji, nego u onima koji treba da je prepoznaju, a pogotovu u onima koji je definisu i javno odredjuju.

Par malisana, koji su gotovo jedini bili fascinirani zvucima violine u metrou, od kojih je najmladji imao samo tri godine, kao da potvrdjuju Sopenhauerove reci da je ono sto spoznamo do puberteta, neuporedivo znacajnije od onoga sto saznamo kasnije.

Nenad B.

Jači pol ne smatra flert pretnjom po vezu. Ipak, oni mogu da nauče da odole iskušenju ako im se stavi do znanja da će takvo upuštanje sa drugom osobom dovesti do raskida.

Naučnici su sproveli 7 laboratorijskih eksperimenata uz pomoć 724 muškaraca i žena u ozbiljnim vezama kod kojih su posmatrane reakcije prilikom pojavljivanja treće atraktivne osobe.

Muškarci su podeljeni u 2 grupe – jednima je predstavljena atraktivna slobodna žena, a drugima podjednako privlačna, ali zauzeta. Nakon toga su popunjavali upitnik sa pitanjima kako bi se osećali da ih partnerka laže o razlogu otkazivanja sastanka. Oni koji su upoznali zauzetu devojku bili su za 12 odsto spremniji da oproste laž.

Zatim su u sličnu situaciju stavljene žene i rezultat je bio potpuno suprotan. One koje su upoznale slobodnog zgodnog muškarca bile 17,5 odsto raspoloženije da pređu preko laži partnera.

Jedan od zaključaka bi mogao da bude da muškarci nisu sposobni da odole iskušenju, Ipak, naučnici nisu bili tako strogi u ocenama, pa veruju da oni jednostavno drugačije reaguju na te stvari od žena.

“Oni, za razliku od žena, u atraktivnoj osobi ne vide pretnju po svoju vezu”, tvrdi Džon Lidon sa Univerziteta u Montrealu.

Koristeći scenario virtuelne stvarnosti, naučnici su pokušali da nauče muškarce kako da se ne prepuste flertu uz pomoć formiranja plana strategije. 40 njih je vizualizovalo situaciju u kojoj im prilazi zgodna žena, a zatim su zapisivali strategiju za zaštitu svoje veze. Pokazalo se da su na ovaj način uspevali da se distanciraju od te žene.

Žene, s druge strane očigledno imaju usađenu svest o određenim posledicama svojih postupaka.

Mnogi diktatori su bili skloni neobičnom ponašanju, ali su Gadafijevi običaji bili zaista jednistveni, tvrdi Džerold Post, politički psiholog na Džordž Vašington univerzitetu.

Jedina zajednička stvar koju je imao sa ostalim diktatorima bila je narcisoidna ličnost. “Njegovi govori su bili vrlo narcisoidni – „Moj narod me voli, oni me svi vole i uvek će me štititi”, često je ponavljao i smatrao je nezamislivim da to nije istina“, smatra Post.

Čudni diktatori

Mnogi diktatori su poznati po čudnom ponašanju. Mao Ce Tung, kineski komunistički vođa, odbijao je da pere zube, što je možda imalo korene u njegovom ruralnom poreklu, tvrdi se u memoarima njegovog lekara.

Turkmenistanski doživotni predsednik, Saparmurat Atajevič Nijazov, koji je vladao do svoje smrti 2006. smatrao je da žvakanje kostiju jača zube, kao kod pasa. Mesece u godini je nazvao po članovima svoje porodice.

Fransoa Divalie, poznatiji kao „Papa Doc“, vladao je Haitijem od 1957. do 1971. Jednom prilikom je naredio da se svi crni psi u zemlji poubijaju, jer je verovao da se njegov politički protivnik pretvorio u jednog od njih. Divalie je izgradio čitav kult, uz vudu tradiciju i isticanje sebe kao izabranog od boga.

Ipak, bilo je i onih koji su ostali zapamćeni kao „normalni“ – Sadam Husein i Staljin, na primer, nisu imali čudne sklonosti i navike.

Ono što je većini diktatora zajedničko jeste takozvani „zloćudna narcisoidnost“, smatra Post. To je stanje ekstremnog egoizma u kom ti ljudi sebe vide kao spasioce nacije. Oni imaju paranoične stavove o teorijama zavere, krive strane sile kada stvari krenu naopako. Gadafi je krivio Zapad i Al Kaidu za dešavanja u Libiji, tvrdeći čak da je neko sipao halucinogene u kafu pobunjenicima.

Zloćudna narcisoidnost oduzima svest i dozvoljava upotrebu svake neophodne sile.

„Gadafi je možda otišao izvan tipične zloćudne narcisoidnosti“, smatra Post. Njegovo ponašanje je podsećalo na granični poremećaj ličnosti, koji karakteriše nestabilno raspoloženje.

„Bilo je vrlo uzbuđen kada bi u nečemu uspeo i tada se ponašao kao da je neuništiv“, rekao je Post. Kada stvari nisu išle po planu bio je vrlo nestabilan.

Bizarna ponašanja

Neka Gadafijeva bizarna ponašanja imaju mnogo više smisla kada se posmatraju kroz svetlo graničnog poremećaja i zloćudne narcisoidnosti. 1970. je, na primer, osnovao i podržavao jedan američki religiozni pokret Božija deca koji je među brojnim kontroverznim stavovima propagirao i uverenje da je seks prihvatljivo sredstvo okrepljenja i preobraženja.Zahvaljujući ovim slobodnim idejama, rođeno je makar po jedno dete iz zajednice žena pristalica pokreta i službenika iz Gadafijevog režima.

Iza grandioznosti

„Iza ove slike velikana i zloćudne narcisoidnosti krije se duboka nesigurnost i nedostatak samopouzdanja“, tvrdi Post. Ponekad ova nesigurnost ima tragične posledice. Diktator iz Ugande, Idi Amin, bio je nesiguran zbog nedostatka obrazovanja, zbog čeka je progonio intelektualce u svojoj zemlji. Što se tiče Gadafija, narcisoidnost je ostala uz njega do samog kraja.

“On nije bio toliko psihotičan da je mogao da negira šta mu se dešava i da je izgubio svoju moć. Ipak, teško mu je bilo da poveruje da se sopstveni narod uzdigao protiv njega“, dodao je Post.

Sigurno vam se nekada dogodilo da se zagledate u lepu ženu, pa da vas to navede da na trenutak razmislite o svojoj seksualnosti. Da li biste izašli na sastanak sa ženom? Da li je u redu da vas privuče lepota osobe istog pola? Emocionalna povezanost i fizička privlačnost su međusobno povezane.

“Žene su generalno bliže od muškaraca, što otvara više mogućnosti za razvoj intimnosti i romatičnih osećanja”, rekla je prof. psihologije Elizabet Morgan.

Liza Dajmond sa Univertziteta u Juti tvrdi da su mnogi ljudi spremni u određenim okolnostima i situacijama da ostvare vezu sa nekim ko je izvan njihovih tipskih standarda. Da li ih to čini biseksualnim? Ne baš.

“Možete istovremeno biti heteroseksualnog opredeljenja i imati fantazije o istom polu”, dodala je Morgan.

Mediji imaju veliku ulogu u privlačnosti između 2 žene i uglavnom samo doprinose zbunjenosti. Prelepe žene su svuda oko nas i prirodno je da nam zapadnu za oko.

Analizirajući više od milijardu pretraga sajtova, million erotskih sajtova i elektronskih knjiga, dr Ogi Ogas je otkrio da uglavnom žene traže seksi slike poznatih glumica, manekenki ili pevačica.

“Žene u medijima se često seksualizuju, pa je pitanje koliko je njihova privlačnost realna ili je zasnovana upravo na toj poruci koja se šalje u javnost”, smatra Dajmond.

Uz pomoć kamera i senzora “pred-kriminalni sistem” meri i beleži promene u kretanju tela individue, glasu i ritmu govora. Takođe prati šemu disanja, pokrete oka, treptaje i telesnu temperaturu, čije se promene uubičajeno pripisuju verovatnoći da će određeno lice počiniti zločin.

Program Tehnologija nadgledanja budućih osobina (Future Attribute Screening Technology – FAST) već je testiran na grupi vladinih službenika, koji su dobrovoljno pristali na eksperiment.

Prvi test je sproveden na tajnoj lokaciji na severoistoku Sjedinjenih Američkih Država. Prema Ministarstvu državne bezbednosti, u pitanju nije bio aerodrom, ali je rečeno da je to bilo “veliko okupljalište koje je pogodno za postavljanje operacije”.

Ovakav sistem mogao bi se koristiti ne samo na aerodromima, već i na graničnim prelazima i javnim mestima na kojima se okuplja veliki broj ljudi, poput utakmica.

Portparol Ministarstva Piter Bugard je izjavio da je preliminarno istraživanje sprovedeno kako bi se utvrdilo da li tehnologija može da detektuje znakove stresa, što se može povezati sa namerom da se uradi šteta ili zločin. Sledeće istraživanje moglo bi uključiti dobrovoljce iz javnosti.

Grupe za građanske slobode nazvale su ovaj sistem “pseudo-tehnološkim pristupom” i izrazile zabrinutost zbog mogućeg narušavanja privatnosti pojedinca.

U knjizi “Suvišni izveštaj” iz 1956. Filip Dik piše o tehnologiji koja otkriva ubice pre nego što dođe do zločina. Na osnovu te knjige, Stiven Spilberg je 2002. snimio istoimeni film sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. Tehnologija koja se pominje u knjizi i filmu je povezana sa vidovnjacima – sistem FAST je, naravno, baziran na tehnološkoj opremi.

Detalji sistema su dobijeni iz Informativnog centra o elektronskoj privatnosti iz Vašingtona. U dokumentu se navodi da “senzori neće upadljivo sakupljati video i audio snimke i psihološka merenja”.

- Zahvaljujući ovim mehanizmima, ljudi bez većih posledica savladavaju akutni stres, čak i kada je visokog intenziteta. Problem su, međutim, ponavljane stresne situacije ili prisustvo stalnog (hroničnog) stresa, pa čak i kad je on niskog intenziteta – objašnjava profesor doktor sc. med. Branislav Antić, neurohirurg sa Vojnomedicinske klinike u Beogradu i urednik sajta Bol.rs.

Kod hroničnog stresa, odbrambeni mehanizmi su stalno ukjučeni, tako da se vremenom iscrpljuju i dovode do mnogih štetnih promena u organizmu. Na taj način pojava koja se opisuje kao hronični stres pretvara primarno odbrambenu reakciju u suprotnost – opasnost po čoveka.

Ono što su brojna naučna istraživanja potvrdila tokom prethodnih 40 godina jeste da su iznenadnim bolestima, poput infarkta miokarda, prethodila burna događanja u životu obolelog, iako to nije uvek bilo vidljivo. Naime, dugotrajna i snažna emocionalna stanja mogu da preusmere fiziološke procese organizma ka patologiji.

Ugrožene pasivne osobe

Prema nekim teorijama, određeni tipovi ličnosti imaju veću sklonost ka pobrojanim bolestima. Smatra se da osobe koje zavise od drugih imaju veće šanse da obole od ulceroznog kolitisa, da hipertenzija češće pogađa one koji potiskuju bes i samo na prvi pogled deluju smireno, a da se astmatičari pasivno predaju sudbini.

Piter Tohi, profesor na Univerzitezu Kalgari, smatra da je dosada povezana s očajem i trenutkom kada nam je dosta svega, pa nakon pada na dno ipak počinjemo da razmišljamo šta dalje.

„Dosada vas tera da menjate situaciju. Postajete očajni i nesrećni pa vam svašta pada na pamet, a naposletku postajete kreativniji’, objašnjava Tohi i dodaje da upravo tada dolazimo na najbolje ideje.

Istraživanja su pokazala da je neurotransmiter dopamin povezan s dosadom. Kada njegov nivo u telu opadne, prvi simptom je osećaj dosade.

Postoji i test o dosadi koji lekari koriste, a ljudi koji postignu loš rezultat imaju niži nivo dopamina u telu.

Profesor Tohi nema posebne preporuke kako se rešiti dosade. Možete pronaći neku aktivnost i eventualno se naterati da čistite, šetate ili naprimer sređujete foto albume, ali sudeći po istraživanjima, najbolje je da se opustite i pustite da vas prođe.