Demonstranti koji već tri meseca protestuju protiv velikih banaka i korporacija, danas su počeli da štampaju i dele majice sa stisnutom pesnicom, u znak otpora najavljenoj policijskoj intervenciji i nasilnog uklanjanja šatora iz parka.

Policija je dala rok do podneva po američkom vremenu (18 časova po srednjoevropskom) da se uklone šatori i drugi objekti iz centra Vašingtona, ali do intervencije za sada nije došlo. Vlasti su saopštile da moraju da se uklone šatori i svi drugi objekti koji su u parku, zbog procene da je došlo do ugrožavanja zdravlja ljudi i mogućnosti širenja zaraze.

U parku se u podne okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su nosili transparente „Mi ne pripadamo korporacijama“, „Hoćemo prava na zemlju, kuću i hranu“, „Anarhisti zajedno sa pokretom Okupiraj“, „Ne možete ukinuti naše snove“. Ubrzo nakon toga počelo je štampanje i deljenje majica sa znakom Otpora, sto su ljudi oduševljeno prihvatili.

„To su majice sa znakom Otpora iz Srbije i mi moramo da nastavimo borbu protiv korporacija i pseudo demokratije u Americi“, rekao je Tanjugovom izveštaču Majkl Bir, direktor nevladine organizacije Nenasilno, koji je došao da podrži demonstrante.

On je kazao da pokret Okupiraj Di Si podseća na Žene u crnom u Srbiji, koje govore o nužnosti promena društva.

Tražimo od američke vlade da promeni sistem i da vrati vlast ljudima i da prestane da bude svetski policajac.

„Ovo je pokret koji se širi svetom i dogodiće se i u Srbiji i u drugim zemljama“, smatra Bir.

Tokom popodneva nisu primećene policijske snage u blizini parka, sem četvorice policajaca koji su došli do ulaza u park, ali su se nakon negodovanja okupljenih povukli.

Vlasti su ranije saopštile da odluka o zabrani kampovanja u parku ne znači da će protesti biti zabranjeni, već znači da više neće biti dozvoljeno postavljanje šatora i spavanje u parku.

Pokreti Okupiraj širom Amerike bore se protiv velikih korporacija i banaka koje smatraju odgovornim za veliku finansijsku krizu i visoku nezaposlenost u SAD.
Protesti su počeli sredinom septembra u Njujorku, kroz pokret Okupiraj Vol Strit, da bi se kasnije proširili na celu Amerike.

Demokratija je u deficitu, politika je na ivici bankrota, a svetu zbog beznadežnosti izazvane globalnom ekonomskom krizomprete sukobi.

Dijagnoza nije nova. Čula se protekle godine u protestima na gotovo svim tačkama planete. Novo je to što će se opštim stanjem svesti ozbiljno pozabaviti politički lideri i biznismeni na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, krajem januara.

Tim od 460 stručnjaka iz oblasti politike, privrede i civilnog sektora u sedmom po redu „Izveštaju o rizicima” ističe da je globalna ekonomska kriza poslednjih nekoliko godina pogonsko gorivo za narastanje nacionalizama, socijalnih nemira i konflikata.

Ocenjuje se da bi „posejano seme nezadovoljstva“ u deceniji pred nama moglo da proklija i da poništi sve pozitivne trendove globalizacije. Dokument razmatra šire posledice ekonomske krize koja je globalnu ekonomiju gurnula u najdublju recesiju od Drugog svetskog rata, što je mnoge vlade nateralo da uvedu najoštrije mere štednje i da zanemare bilo kakav kratkoročni razvojni podsticaj.

Forum u Davosu zabranjuje objavljivanje širih citata iz ovog papira u koji je „Politika” imala uvid, ali je dozvoljeno prepričavanje osnovnih teza o rizicima sa kojim se suočava svet.

Tek kada se u luksuznom zimskom centru njime bude pozabavio najviši svetski ekonomski skup, sa zaključcima će detaljnije moći da bude upoznata šira javnost.

Izvesno je da su mnogi socijalni fenomeni zabrinuli biznis elitu koja je predugo ostajala hladna prema ovakvim analizama.

Živimo u vremenu kad mnogi znaju da njihova deca neće kao odrasli ljudi uživati viši standard od roditelja, što je do sada bio slučaj. Opisujući ovu novu bolest, jedan od direktora Foruma, odgovoran za najnoviji izveštaj o rizicima, precizira da je kriza naročito akutna u visokorazvijenim industrijalizovanim zemljama.

„One su istorijski ulivale veliko poverenje svom stanovništvu i u njima su se rađale velike i hrabre ideje.“

Autori traže da se proceni rizik i pronađe adekvatnije rešenje za aktuelne demografske tokove: sve je veći broj mladih ljudi bez perspektive i penzionera čija mizerna primanja zavise od državnih institucija urušenih dugovima.

Tvorci teksta upozoravaju i na rastući jaz između bogatih i siromašnih, obučenih i nekvalifikovanih, na potpuni poremećaj u fiskalnom sistemu. Pozivaju i državni i privatni sektor da zajednički iznađu kreativne načine za razbijanje „začaranog kruga”.

Razvijenom delu sveta preti tzv. distopija, koja označava „mesto gde je društvo, ophrvano nevoljama, zapalo u kolektivnu beznadežnost”.

Iz izveštaja se vidi da se svetska elita duboko zabrinula zbog poruka koje su joj protekle godine upućivali „Okupatori Volstrita” i masovni protesti protiv lažne demokratije i diktata finansijskih institucija.

To, konstatuju autori, ukazuje da „rastuće nezadovoljstvo političkim i ekonomskim vlastima može, zahvaljujući tehnologijama umrežavanja, da dovede do munjevite mobilizacije građana”.

U razvijenim zemljama nezadovoljstvo starijih zasniva se na strahu da će izgubiti socijalne beneficije sa kojima su računali, dok su mladi ogorčeni što ostarela populacija ostaje u radnom odnosu duže i što u skučenim uslovima nema mesta za njihovo zapošljavanje.

Pozivajući se na ono što se moglo videti iz „arapskog proleća”, autori zaključuju da su kontekst i zahtevi manje razvijenih zemalja potpuno različiti. U ovim zemljama „brzi ekonomski razvoj pothranio je očekivanja da od njega bude vidljivije koristi za sve slojeve društva, a ne samo za privilegovane”.

Pokreti koje su mnogi posmatrali kao repliku bezopasnih hipika ipak nisu naišli na gluve uši svetske elite. Učesnici Davosa će mnogo manje uživati u idiličnom zimskom ambijentu kad im na sto, uz kafu i sok, bude stavljena studija o rizicima koji ih čekaju, kada sa planine siđu na zemlju.

Zorana Šuvaković

Ministar zdravlja saopštio je danas da je u poslednja tri dana poginulo deset osoba a da je povređeno gotovo 500.

Sukobi su počeli u petak, kada je vojska rasturila kamp demonstranata ispred zgrade vlade nedaleko od Trga Tahrir, a u nasilju koje je usledilo poginulo je najmanje sedam učesnika protesta.

Demonstranti traže da vojni režim u zemlji odmah preda vlast civilnoj upravi.

Najnoviji sukobi su najžešći od sličnih sukoba u kojima je nekoliko dana uoči parlamentarnih izbora 28. novembra poginulo 42 ljudi.

To su bili prvi parlamentarni izbori održani nakon svrgavanja predsednika Hosnija Mubaraka u februaru.

Uočljiva razlika u odnosu na novembarske proteste na Tahriru, kako navodi AFP, jeste u tome što u njihovom suzbijanju ovoga puta nije bila angažovana u narodu omražena policija, već isključivo vojska.

Demonstracije su nastavak masovnih protesta održanih u februaru, kada su žene rekle „dosta“ ponašanju tadašnjeg premijera Silvija Berluskonija, poznatog po „plejboj“ stilu, kome se sada sudi zbog plaćanja za seks 17-godišnjoj devojci.

„Promenila se vlada, ali ne i država. Žene se neće povući. One i dalje žele da rade, imaju decu i budu u centru plana ekonomskog rasta“, rekla je Kristina Komerčini, jedan od vođa pokreta „Kada, ako ne sad?“ (Se non ora quando?“). Ona je na protestu, održanom na centralnom rimskom trgu Pjaca del Popolo, rekla da žene poručuju vladi da ulaganje u njih „nije trošak već investicija“.

Prema organizatorima, na demonstracijama u Rimu i drugim italijanskom gradovima, uključujući Torino i Veneciju, učestvovalo je najmanje 20.000 ljudi, preneo je AFP.

Protesti imaju za cilj da zaštite prava žena, uključujući pravo na rad, pomoć mladim majkama i borbu protiv diskriminacije.

Guverner italijanskog regiona Pulja Nikola Vendola ocenio je da su ekonomska i politička kriza u zemlji takođe posledica „vulgarne mačo kulture“.

Papa Benedikt XVI osudio je danas korupciju i pohlepu

***
Nostradamus

Ha, ha, ha, koji je ovo demagog. Celi zivot zivi na racun drugih, noseci „gresne“ zlatne stvarcice, vozeci se u „gresnim“ automobilima i avionima – ali zato kritikuje pohlepu. Dobro je da nije poceo da kritikuje i nerad, praznu pricu i uzimanje novca od naivnih. Religije ce u to sam siguran, biti razlog nestanka ljudske rase, sa ove prelepe planete.

U Berlingtonu, u severoistočnoj državi Vermont jedan muškarac je nađen mrtav sa prostelnom ranom u glavi, navodi lokalni list, u kome se dodaje da bi moglo da se radi o samoubistvu.

Prema video snimku objavljenom na vebsajtu lista vidi se kako policija poziva demonstrante da evakuišu mesto gde su postavili logor i da im dozvole da sprovedu istragu, dok gradonačelnik pokušava da umiri napetu situaciju između demonstranata i policije.

U Ouklendu u Kaliforniji još jedan muškarac poginuo je od metka, moguće posle svađe, na mestu gde se nalaze demonstranti, prenose lokalni listovi. Na vebsajtu demonstranata www.occupyoakland.org, potvrđuje se da je čovek ubijen iz vatrenog oružja, ali se ne daju detalji. List Los Anđeles tajms piše da je gradonačelnik Ouklenda tražio da se demonstranti evakuišu sa mesta gde su postavili logor.
Pored toga jedan čovek je pronađen mrtav logoru grupe „Okupirajmo Nju Orleans”, u jugoistočnoj državi Luizijani, navodi se na vebsajtu demonstranata. Čovek star 53 godine koji nije imao nikakve povrede bio je mrtav dva dana kada je pronađen. Pokret „Okupirajmo Vol Strit” koji je počeo na Menhetnu inspirisao je slične demonstracije širom SAD, a i sveta. Lepeza zahteva se uglavnom odnose na kritiku intersa korporacija koje su, kako smtraju krive za ekonomske nedaće i neravnomernu distribuciju privrednog bogatstva.

Beta-AFP

ABC njuz je danas objavio podatak da su male kreditne zadruge širom SAD u oktobru zabeležile čak 650 hiljada novih korisnika. Akciju izvlačenja novca iz velikih banaka podržao je i pokret „Okupirajte Volstrit“ koji se, između ostalog, bori i protiv banaka koje su mnoge ljude u krizi ostavile bez domova.

Nekoliko sedmica pre 5. novembra, čak 80 odsto kreditnih zadruga je biležilo povećanje broja svog članstva. Samo kreditne zadruge u Kaliforniji su dobile 90 hiljada novih korisnika koji su na svoje račune položili oko 624 miliona dolara.

Slavoj Žižek: Pred nama je novi tip autoritarnog društva

Svjetski poznati i priznati slovenski filozof Slavoj Žižek komentirao je za Al-Jazeeru globalne promjene izazvane ekonomskom krizom, kao i perspektive aktualnih prosvjeda, prema kojima ne skriva simpatije:

“Ovaj današnji sustav je izgubljen. Izgubio je svrhovitost, automatski i legitimnost, stoga je sada ispred nas otvoreno polje”, rekao je, među ostalim, Žižek. “Držim da današnji svijet treba pravu alternativu. Biste li željeli živjeti u svijetu gdje su jedine alternative ili anglosaksonski neoliberalizam ili kinesko-singapurski kapitalizam s azijskim vrijednostima? Ako ništa ne poduzmemo, tvrdim da ćemo tako postupno otvoriti pristup novom tipu autoritarnog društva.

I zato u ovome što se događa u Kini vidim povijesnu važnost. Do sada je postojao jedan dobar razlog za kapitalizam: prije ili poslije, on bi donio i zahtjev za demokratizacijom… Sada smo dobili kapitalizam s azijskim vrijednostima, još učinkovitiji i dinamičniji od svojeg zapadnog uzora. Ali, ja ne dijelim nadu mojih liberalnih prijatelja, u stilu ‘dajte im deset godina i imat će nove demonstracije na Tiananmen Squareu’ − ne, brak između kapitalizma i demokracije je gotov” − kazao je Žižek.

Samo koji dan prije, on je u Guardianu objavio i svoja najnovija razmišljanja o prosvjedima, odnosno o krizi globalnoga kapitalističkog sustava. Pišući o mogućnosti da prosvjedi postanu sami sebi svrha, tj. da se “prosvjednici zaljube u sebe same”, poručuje da prosvjednici trebaju “biti početak, a ne kraj”, te upućuje na primjer s prosvjeda u San Francisku, gdje je jedan govornik u hipi stilu kazao: “Pitaju nas što je naš program. Mi nemamo program. Mi smo ovdje da bismo se zabavili.”
Opasan sustav
“Karnevali su sve jeftiniji − pravi test njihove vrijednosti je u onome što ostaje dan poslije, kako se naši životi mogu promijeniti”, konstatira Žižek. Također tvrdi da je Zapad zatvorio puni krug. “Problem nije korupcija ili pohlepa, problem je sustav koji vas tjera da budete korumpirani”, napisao je, primjećujući da nam nije samo dopušteno razmišljati o alternativama, nego smo i obvezatni na to.

“Nije rješenje Main Street umjesto Wall Streeta, nego u promjeni sustava u kojem Main Street ne može funkcionirati bez Wall Streeta”, ustvrdio je Žižek.
“Pred nama je dug put, i uskoro ćemo se morati suočiti s istinski teškim pitanjem − dakle, nije pitanje što ne želimo, nego u tome što mi želimo. Kakvo društveno uređenje može zamijeniti postojeći kapitalizam? Kakve nove lidere trebamo? Kakve institucije, uključujući sigurnosno-represivne?”, pita se Žižek.
Gandhijevski nasilnici
Na kritike po kojima su prosvjedi antiamerički, nasilni, socijalistički, gubitnički itd., Žižek odgovara da jezik prosvjeda može izgledati pomalo nasilan (kad se govori o “okupaciji” itd.), no “nasilni su u mjeri u kojoj je to bio i Mahatma Gandhi”. “Nazivaju ih i socijalistima − ali u SAD-u već postoji socijalizam za bogate…

Nisu komunisti, jer je komunizam kolabirao 1990., a upravo su oni komunisti koji su opstali na vlasti pokrenuli najsuroviji kapitalizam. Upravo je uspjeh kineskoga kapitalizma na komunistički način loš znak da se približava razvod između kapitalizma i demokracije. Jedini smisao tvrdnji da su prosvjednici komunisti jest u brizi za javno dobro, ugroženo od − sustava.

Odbijeni su kao sanjari, ali pravi sanjari su oni koji misle da stvari mogu unedogled ići ovako dalje, samo s nekim kozmetičkim promjenama. Prosvjednici nisu sanjari, oni su buđenje iz sna koji se pretvara u noćnu moru. Ništa ne uništavaju, ali reagiraju na sustav koji se postupno uništava”, piše Žižek.

“Prosvjednici se trebaju čuvati ne samo neprijatelja, nego i lažnih prijatelja, koji se pretvaraju da ih podržavaju, a ustvari se trude ‘razrijediti’ prosvjed. Na isti način dobili smo kavu bez kofeina, pivo bez alkohola, sladoled bez masti; moćnici će pokušati pretvoriti prosvjede u bezopasne moralističke geste.”

Žižek podsjeća na riječi Billa Clintona, bivšeg američkog predsjednika, koji je upozorio na to da prosvjednici “ne smiju biti samo protiv nečega, odnosno moraju biti za nešto specifično, jer bi netko drugi mogao ispuniti vakuum koji ste sami stvorili.”

“Razlog zbog kojega su prosvjednici izišli na ulice je u tome da su siti svijeta u kojemu je za osjećaj korisnosti bilo dovoljno recikliranje limenki, pomaganje dobrotvornih svrha s nekoliko dolara, ili kupovanje cappuccina od kojega jedan posto odlazi za rješavanje svjetskih problema”, primjećuje Žižek nagomilanu frustraciju.

Ali i upozorava, očito svjestan da bi se čitava priča mogla “ispuhati” i ostati na razini urbanog festivala: “Ono što treba pokretu otpora u ovom trenutku je brza promjena energije prosvjeda u set konkretnih, pragmatičnih zahtjeva.”

PRIREDIO HRVOJE PRNJAK

I što se dogodilo? Svinje su sve požderale, što i ne čudi obzirom da je ideja i potekla od njih. Sve je očitije da sprega između bankara i vlada u potpunosti kompromitira predstavničku demokraciju koja se pretvorila u cirkus i predstavu ali predstavu koja ubrzano gubi publiku – ljudima je dosta prodaje muda za bubrege.

Vidio sam video na kome bogataši pijuckaju šampanjac na balkonu kluba u wall streetu i podsmjehuju se prosvjednicima dolje na ulici. Izgleda da sudbina marije antoanete neke nove plemenitaše nije ničemu naučila.

Arkaj

Odluka suda naišla je na negativan odjek u javnosti. Deset dana nakon izricanja presude, Piratska partija imala je 40.000 članova više i postala je četvrta po veličini u Švedskoj. Nije uspela da pređe census na nacionalnim izborima, ali je osvojila dva mandata u Evropskom parlamentu. U međuvremenu, pokret se proširio na sve kontinente.

Najočigledniji primer rastućeg političkog uticaja piratskih stranaka je nedavni uspeh nemačke Piratske partije na pokrajinskim izborima, kada je svih 15 njenih kandidata osvojilo poslaničke mandate u Berlinskom parlamentu.

- Velike partije ne mogu da shvate šta se to desilo s političkom kulturom u Nemačkoj kad je partija koja sebe naziva piratskom ušla u parlament – kaže za „Blic“ Niko Hofman, politički direktor Okružnog odbora Piratske partije u Nirnbergu.

Ova stranka, koja se zalaže za transparentnost vlasti i jačanje uticaja pojedinca, prema Hofmanovim rečima, želi da vrati moć ljudima, boreći se transparentnošću protiv korupcije. Skupštinska dokumenta objavljuju na internetu gde postaju dostupna svima, pa sebe smatraju instrumentom građanske kontrole.

Specifičan je i koncept donošenja odluka koji pirati nazivaju „tečnom demokratijom“ (liquid democracy).

- Umesto stroge hijerarhije, razvili smo onlajn aplikaciju. Svaki naš član može preko nje da iskaže svoj stav. Drugi pak mogu slobodno da ga komentarišu, predlažu izmene ili izlože sasvim suprotne zahteve. Na kraju se glasa tako što se klikne na zeleni ili crveni kvadratić ispod predloga – kaže sagovornik „Blica“.
Kritičari ovu stranku optužuju, tvrdeći da se zalaže za pirateriju i nepoštovanje autorskih prava.

- Naš cilj nije ukidanje autorskih prava, već njihova reforma. Ranije smo muziku i filmove snimali pomoću kasetofona i video-rikordera. Više nema kaseta, ali zato su tu internet i hard-diskovi. U osnovi, pričamo o istim stvarima, s tim što se danas to smatra krivičnim delom. Mi se borimo da povratimo pravni status našeg detinjstva. Kopiranje fajlova u privatne svrhe ne sme biti ilegalno.

Objašnjavajući zašto se njegova stranka bori za ukidanje biometrijskih pasoša i elektronskog sistema glasanja, Hofman navodi da je carinike na graničnim prelazima znatno teže prevariti od kompjutera. S druge strane, ističe, svaki elektronski sistem može biti hakovan, a prikupljeni podaci zloupotrebljeni.

- Imajući u vidu korumpiranost državnog aparata, pitanje je vremena kad će se to zaista i desiti. Pirati se ne zalažu samo za razvoj novih tehnologija, već i za kritički pristup njima. Pirati žele da iz korena promene politiku, učine je transparentnom i spremnom za digitalno doba. Ali ovaj pokret nije stvar samo politike. To je ideja i borba za redefinisanje misli, zakonodavstava, privatnosti, ekonomije – navodi Hofman.

Blagojević: Ne krademo, već delimo
U društvu u kojem su rad državnih institucija i protok novca javni – nema korupcije. Informacije moraju biti dostupne svima. Za razliku od tradicionalnih medija, internet je otporan na cenzuru. On pruža priliku da svi kažu sve, a zajednica je ta koja usvaja ili odbacuje određena mišljenja – za „Blic“ kaže osnivač Piratske partije Srbije Aleksandar Blagojević.
Prema njegovim rečima, dobre ideje nemaju cenu, one su tu da bi se kopirale.
- Naravno, autorska prava moraju biti zaštićena i adekvatno poštovana. Ali autorstvo danas nije u rukama autora. Korporacije su vlasnici više od 90 odsto prihoda na sav njihov kreativni rad. To je suština problema, a ne prodaja kopija filmova za 150 dinara. Pirati ne kradu, već dele – ističe Blagojević.
Oni se, kaže, zalažu za slobodnu razmenu informacija, zaštitu privatnosti, ukidanje patenata i reformu autorskih prava.
- Osnovna razlika između nas i tradicionalnih političara je ta što smatramo da svako od nas treba da ima moć da menja i direktno utiče na probleme u društvu – objašnjava on.

Skot Olsen bio je u masi demonstranata koja je šetala ulicama Ouklenda kada je došlo do sukoba sa policijom. Za sada nije jasno šta je tačno pogodilo u glavu 24-godišnjeg američkog marinca, ali portparol bolnice navodi da je mladić u kritičnom stanju.

Nevladina organizacija „Irački veterani protiv rata“ navodi da je neko od policajaca bacio čvrst predmet u masu i da je to pogodilo Olsena i polomilo mu glavu. U policiji izražavaju žaljenje zbog incidenta i navode da će slučaj biti istražen.

„To je zaista nesreća i želeo bih da se nije dogodilo. Naš cilj, naravno, nije da povredimo bilo koga“, rekao je šef policije Ouklenda Hauard Džordan.

U znak solidarnosti sa povređenim Olsenom, grupa demonstranata iz pokreta „Okupirajte Volstrit“ okupila se večeras u Njujorku ispred Gradske skupštine uzvikujući „Marširajte sa Ouklendom“.

Sukoba demonstranata i policije bilo je i u Atlanti, a privedeno je desetak ljudi.

Pobune robova nisu srusile robovlasnistvo. Pobune kmetova nisu srusile feudalizam. Pobune proletera nisu srusile kapitalizam. Zasto?

Stanje se moze promijeniti samo ako se u ekonomsku praksu uvedu korjenite promjene. Mora se na principijelno drugacijoj osnovi organizirati raspodjele novcanih prihoda firmi izmedju njih, njihovih radnika, njihovih vlasnika i njihove drzave. Centralna banka osim funkcije zajmodavca, mora imati i ulogu investitora.

Kamatna stopa mora biti zamijenjena rentom. Isto se odnosi na profitnu stopu. Drzavama se mora zabraniti da usvajaju negativne budzete. Detaljnije o tome citalac moze naci u knjizi „Kapitalizam, nekapitalizam i trzisna privreda“, izdanje Sahinpasic, Sarajevo/Zagreb, 2009. Ona sadrzi orijentire koji danasnju pobunu mogu dovesti do cilja koji svi zeljno ocekuju. U protivnom, nisam optimista.

Mirko Katic

- Iako mnogi od nas ovde dolaze individualno, osetili smo potrebu da se skupimo i kao verska grupa pokažemo solidarnost s ljudima koji su ustali protiv pohlepe bogatih – rekao jedan od muslimanskih protestanata, dok su pojedini demonstranti vikali muslimanima da se sklone, pošto to nije verski već sekularni skup. Pojedini su čak i tokom klanjanja uzvikivali muslimanskim „gostima“ da tu nisu poželjni i da treba da odu, ali su ih ostali demonstranti ućutkali.

Za to vreme, na drugom kraju sveta, australijska policija brutalno se obračunala sa „okupatorima“ koji su nedelju dana kampovali u Sidneju ispred Banke rezervi Australije. Pri rasturanju tog kampa uhapšeno je 40 demonstranata.

Stručnjaci ističu da su sporadične demonstracije po svetu prerasle u globalni pokret, koji je sada nezaustavljiv. Svoju tezu analitičari potkrepljuju činjenicom da se u sve više zemalja demonstranti svakodnevno organizuju. Tako je, nakon masovnog okupljanja pre dva dana, oko 250 demonstranata prenoćilo ispred Katedrale Svetog Pavla u centru Londona i obećalo da će ostati tu dok god bude moguće, kako bi prema bankarima i političarima pokazali bes zbog ekonomske krize.

Po uzoru na kolege iz Njujorka, koji nedeljama kampuju u parku na Vol stritu, Britanci su ispred katedrale postavili oko 70 šatora, i nameravaju tu da ostanu.

Slično su postupili i Španci, koji su prenoćili na trgu Puerta del sol, gde su u maju započele masovne demonstracije. Nakon protesta u subotu, i u Sloveniji je grupa učesnika provela noć pred Ljubljanskom berzom, gde je postavljeno oko 20 šatora.

Sledeći put haos

Građani Berlina pokušali su da ostanu tokom noći na gradskom trgu, ali policija ih je sprečila u tome. U međuvremenu, hiljade članova pokreta Okupirajte Vol strit koji nedeljama protestuju u Njujorku ne odustaju od protesta.

Pored toga, svetski mediji ocenjuju da je u subotu na ulice izašao ogroman broj ljudi i da bi sledeći takav globalni protest mogao biti još masovniji. Analitičari upozoravaju i da bi na ulicama velikih gradova mogao da se ponovi rimski scenario od pre dva dana, kad su se mirne demonstracije pretvorile u divljanje.

Maska simbol revolucije

Kao i svaka revolucija, i ova najnovija, pobuna na Vol stritu dobila je svoj simbol – masku Gaja Fouksa, koji je 1605. hteo da ubije kralja. Maska je postala poznata 1982, kad je izašao strip „V za Vendetu“, a još poznatija 2006, kad je snimljen istoimeni film. Takođe, masku je kao zaštitni znak uzela grupa hakera, internet anarhista pod nazivom Anonimusi.

Šteta u Rimu milion evra

Šteta koja je napravljena u subotnjim neredima u Rimu iznosi milion evra. Gradonačelnik Đani Alemano nazvao je izgrednike životinjama. U neredima su uništena stakla na bankama, razbijeni izlozi prodavnica i zapaljeni automobili, a povređeno je oko 70 ljudi.

U subotu je oko 2.000 ljudi učestvovalo u protestnoj šetnji, koju je organizovao pokret „Okupirajte Čikago“, od sedišta tamošnjeg ogranka Federalnih rezervi do Grantovog parka, poznatoj po tome što su tamo 1968. godine održane velike antiratne demonstracije.

Kada je oko 500 demonstranata odlučilo da ostane na tom velikom prostoru u centru grada i tamo podigne šatore, policija ih je obavestila da bi to bilo kršenje gradskih propisa, koji nalažu zatvaranje parka do 23 sata.

Do jedan sat posle ponoći, posle tri upozorenja za razlaz, policija je demontirala nekoliko desetina razapetih šatora i uhapsila one koji nisu želeli da odu. Prilikom hapšenja uglavnom nije bilo incidenata.

Više od 80 uhapšenih u Njujorku

Njujorška policija uhapsila je danas više od 80 demonstranata koji su danas marširali na Tajms skveru. Na Menhetnu je danas protestovalo oko 1.000 ljudi.

Protesti protiv kapitalizma i pohlepe postaju sve intenzivniji – u SAD, osim u Njujorku gde su i počeli, danas su demonstracije održane u desetinama gradova, uključujući Džekson, Vašington, Boston, Majami, Pitsburg, Feniks, Denver i Los Anđeles. U Denveru su uhapšene najmanje 24 osobe.

Broj ljudi na demonstracijama u američkim gradovima je varirao, od pedesetak u manjim mestima, do nekoliko hiljada u većim, pa je tako u Los Anđelesu protiv kapitalizma ustalo čak 5.000 ljudi, dok ih je u Denveru protestovalo oko 1.000.

Protesti i hapšenja i u Nemačkoj

Demonstracija i hapšenja bilo je i u Nemačkoj. U Frankfurtu, centru bankarske i finansijske moći Nemačke, ali i Evrope, noć je provelo oko 300 demonstranata, koji su ispred zgrade Evropske centralne banke (EZB) raširili oko 30 šatora.

„Protesti protiv korporativne pohlepe, moćnih banaka i rastućih nepravdi kapitalizma, trajaće u Nemačkoj sve dok za tim postoji potreba“, rekao je danas jedan od portparola pokreta „Okupirajmo Frankfurt“.

Ovog vikenda se, prema podacima antiglobalista, u Nemačkoj okupilo oko 40.000 ljudi, a samo u Berlinu oko 10.000 i u Frankfurtu oko 8.000, uglavnom, ispred sedišta EZB. Policija tvrdi da je reč o 5.000 demonstranata u Frankfurtu.

Prema podacima nemačkih medija, u Berlinu – gde nije bilo dozvoljeno podizanje šatora, a više je ljudi hapšeno, rekao je portparol policije.

Protesti, koji su održani juče u 850 gradova u 80 zemalja, nastavljaju se i danas u mnogim zemljama.

Rim – dan posle
Italijanska prestonica sabira troškove najgoreg nasilja u poslednjih nekoliko godina, koje je izbilo na dan globalnih protesta zbog bankarskih sistema.
Dopisnik BBC-a iz Rima kaže da su desetine žrtava nasilja u Rimu prebačene u bolnicu. Policija je uhapsila oko 20 demonstranata i pronašla neeksplodirane zapaljive bombe u nekoliko ulica. Turisti fotografišu zapaljene automobile, razbijene izloge i oštećene pločnike. Portparol Vatikana Federiko Lombardi rekao je da su demonstranti oskrnavili crkvu Svetih Marćelina i Pjetra iz 18. veka. Parohijski sveštenik rekao je da je kip Device Marije bačen na ulicu i razbijen. Stanovnik Rima Antonino Fijuđi rekao je Rojtersu da se ovakve stvari ne bi trebale događati u jednoj civilizovanoj zemlji. Osim materijalne štete, za koju se procenjuje da će izaći na više od milion evra, gradonačelnik Đani Alemano rekao je da će Rim dugo „bolovati“ od „moralne štete“ i šoka izazvanog nasiljem i lošim publicitetom širom sveta.

Socijalni sistem „med i mleko kapitalizma“, stvoren u vreme hladnog rata kao zaštitni zid od širenja komunizma, pokazao je sve svoje manjkavosti posle propasti SSSR-a.

Optuživali su nas da smo (mi u socijalistićkim zemljama), neradnici, gotovani, a u tim njihovim savršenim demokratskim sistemima istovremeno se trošilo preko gubera, svi odreda, pa ko koliko za’vati. Ceh su plaćale/plaćaju zemlje Trećeg sveta. Ubrzano, domino efektom, ruši se taj „švedski sto“.

I, kao što se prvo žrtvuju siromašne zemlje, tako će, u tzv. razvijenim zemljama, žrtvovati prvo najsiromašnije, one koji su dalje od vlasti na svim nivoima. Samo, za čišćenje, i svojih i tuđih avlija, koriste bumerang.

Politički aktivisti u Švajcarskoj planiraju da održe protestni skup sličan onom u Njujorku na Volstritu, u znak negodovanja zbog poslovanja banaka u toj zemlji

Nekoliko stotina ljudi odazvalo se preko društvene mreže Fejsbuk i obećalo da će doći u Cirih u subotu na protest.

Jedan od organizatora skupa Dominik Šrajber izjavio je da se do hiljadu ljudi očekuje na protestu u finansijskoj četvrti Ciriha. On je dodao da će skupu prusustvovati ljudi s različitim političkim stavovima. Švajcarske političke partije su se distancirale od najavljene manifestacije. Protest u Cirihu je jedan od nekoliko skupova protiv banaka koji su širom Evrope zakazani za 15. oktobar.

Obama u govoru ni u jednom trenutku nije podržao demonstrante, već je rekao da SAD moraju da imaju snažan i efikasan finansijski sistem, kako se osigurao privredni rast. On je dodao da zakon o reformi finansijskog sektora, koji je prošle godine na njegovu inicijativu usvojen u Kongresu, uz ulaganje „velikog političkog kapitala“, osigurava bolju regulaciju i kontrolu.

Sedamnestog septembra nekoliko hiljada ljudi svih uzrasta, rasa, različitog društveno-ekonomskog položaja i političkih uverenja, inspirisanih nenasilnim revolucijama “arapskog proleća”, izašlo je na ulice Menhetna pod parolom “Okupirajte Volstrit”.

Podigli su logor u parku Zukoti, kod njujorške berze, gde noće umotani u ćebad ili u vreće za spavanje, imaju improvizovanu kuhinju i svakodnevno priređuju marševe i tribine, a preko interneta i društvenih mreža poručuju: “Nama kojih je 99 odsto dosadila je pohlepa i korupcija vas kojih je jedan odsto!” Ukazuju na masovnu korumpiranost finansijskih sistema, investitora i korporacija i mahinacije na berzi.

Podršku demonstrantima pružile su i mnoge poznate ličnosti, pre svega čuveni režiser Majkl Mur, glumci Suzan Sarandon i Alek Boldvin i veliki intelektualac i lingvista Noam Čomski.

- Svako ko ima otvorene oči zna da je kriminal Volstrita i finansijskih institucija uopšte prouzrokovao veliku štetu ljudima u SAD i u svetu. To je pokrenulo začarani krug, koji je koncentrisao ogromna bogatstva a time i političku moć u vrlo malom delu stanovništva, s udelom od jedan odsto, dok ostatak jedva preživljava u nesigurnoj egzistenciji – ocenio je Čomski.

Kontroverzni Mur, poznat po oštroj kritici američke administracije, uzvikivao je: „Oni pokušavaju da nam oduzmu našu demokratiju i pretvore je u kleptokratiju. Ti ljudi s Volstrita lišili su budućnosti mnoge mlade ljude i njihovu nerođenu decu. To je najveća pljačka, za moga života svakako!“

Protesti nisu zvanično odobreni i policija ne dozvoljava demonstrantima da se približe berzi. Organizatori tvrde da se u parku stalno nalazi najmanje 600 ljudi, ali je Si-En-En juče javio da se masa „svela“ na svega njih 200.

- Oko 100 osoba je uhapšeno zbog nedoličnog ponašanja, ometanja rada državne administracije i napada na policajce – izjavio je Pol Dž. Braun, zamenik komesara policije.

Demonstranti optužuju policiju za prekomernu upotrebu sile i objavili su video-snimak na kome se vidi kako policajci prskaju suzavcem nekoliko žena.

Robert B. Reich u svojoj knjizi „Aftershock – The next economy and american future“ izd. 2010 godine,dokumentovano iskazuje cinjenicu da sirenje jaza izmedju onih sa visoki primanjima i onih sa niskim djeluje negativno na ekonomiju SAD-a.

Prilozio je dijagram koji ukazuje na cinjenicu da je u periodu od 1947 do 1975 taj jaz bio na najnizem nivou, a taj period je nazvao periodom velikog prosperiteta. Radi toga predlaze preraspodjelu prihoda posredstvom poreza. Na taj nacin bi vec danas bilo moguce podici minimalne prihode 4-clane porodice na 50.000 dolara.

Mirko Katic

Iz svake, a pogotovo hrvatske perspektive zanimljivo je (a na svoj negativan način i fascinantno) bilo promatrati veliku pobunu prigradske mladeži koja je sredinom kolovoza zahvatila prvo Tottenham, a potom i južne londonske četvrti i siromašne dijelove ostalih britanskih gradova. Već dva tjedna domaći i zapadni analitičari zažareno se prepiru oko stvarnih izvora londonskih omladinskih nemira, natežući se oko toga jesu li njihovi izvori klasni ili rasni, je li izvorište višak ili manjak multikulturalizma, je li im pogodovalo previše ili premalo socijalnih beneficija, i bune li se ta djeca zato što su crna, zato što su siromašna ili ipak zato što su neobrazovana, blazirana i neradnička.

Tottenhamski ustanak se dogodio, da bi u tjednima potom poput kamena bačenog na vodu pobudio valiće interpretacija koje su otkrivale poziciju onoga koji govori: marksisti su se otkrivali kao marksisti, liberali kao liberali, torijevci kao torijevci, a svi su imali upiljen pogled u isti Rorschachov test, vidjevši u istoj socijalnoj mrlji posve različito.

Nama ovdje (ili bar meni) u cijeloj je priči, međutim, fascinantno bilo nešto sasvim drugo. Naime, mi već 15 godina živimo u zemlji koja je pod stigmom činjenice da je nastala na grabežu. Puno naših frustracija, zavada i zlovolja izvire iz činjenice da je čin oslobođenja koji je oblikovao ovu državu i društvo bio istovremeno i čin masovne pljačke, moment u povijesti kad je red i poredak rekao “laku noć”, a u upražnjeni vakuum upali su oni koji su iz tuđih kuća (zato što su tuđe i jer je to “njihovo”) otimali freze, krave, videorekordere, utičnice. Na činjenici da je dosta bilo pet dana nepostojanja ni jedne države da se naš “mali čovjek” pretvori u marodera koji pljačka tuđe domove već godinama baziramo vlastitu samokritiku, nedostatak samopoštovanja i uvjerenje o vlastitom gluhom balkanstvu. A onda se dogodi Tottenham, i najednom gledamo kako usred najstarije svjetske demokracije, u zemlji u kojoj – kako i poslovica kaže, trava jest takva jer je zalijevaju tristo godina – neka druga horda marodira nečije tuđe kuće, dućane i gostionice, i to zato što su “njihovi”, i zato što se poredak utrnuo poput svijeće. Diljem rubova Londona, Engleska je ovog kolovoza (čak je i mjesec isti) doživjela svoj “sektor Jug” gdje je neki raspomamljeni polusvijet grabio tuđe iPhone, plazma televizije i modne krpice, i to – zašto? Jednostavno: zato jer je mogao.
Filozofija gđe Thatcher

Još prije tri godine cijeli se svijet snebivao nad dvjema Beograđankama, Jovanom Petrović i Majom Trbojević, koje su noć paleža i meteža povodom proglašenja neovisnosti Kosova iskoristile da si poprave garderobu, razbiju izlog i ukradu Reebok patike. Danas to više nikome nije smiješno, jer su Maja i Jovana postale glasonoše generacije, prve laste paneuropskog trenda: revolucije se, po novom, dižu da ukradeš iPod i Dolce & Gabbanu.

Nakon “tottenhamske revolucije” silni komentatori nisu propuštali napomenuti kako se londonska revolucija gangova događa točno trideset godina nakon Clasha i “Gangs of Brixton”, trideset godina nakon prvih velikih brixtonskh nemira i početka klasnog rata koji je u Britaniji povela Margaret Thatcher. Ali, tada, osamdesetih, nije bilo previše dilema oko toga koliko je taj rat klasni. Gospođa Thatcher tih je sedamdesetih na vlast došla vođena antipatičnom, ali čvrstom i jasnom ideologijom koja je uvelike nalik onom što u nas iz novina savjetuju ekonomski eksperti: štedljiva država, “ne” socijalnom zapomaganju, više tržišta, dosta subvencija.

Samo nekoliko godina potom krenula je u najveći i posljednji klasni rat u britanskoj povijesti, kad je stala privatizirati čeličane i zatvarati nerentabilne rudnike. Uslijedio je veliki jednogodišnji štrajk rudara koji je završio porazom štrajkaša, značio slom i sindikalizma i stare britanske industrijske kulture. Na jednoj strani našla se Thatcher, tvrda liberalka i učenica von Hayeka, a na drugoj Arthur Scargill, bivši rudar, stari marksist koji se u poznim intervjuima nije libio hvaliti Lenjina i kritizirati “Solidarnošć”. Thatcher je pobijedila, sindikati su skršeni, a u roku od deset godina zatvoreno je 170 engleskih rudnika, ostalo je samo njih šest. U tih deset godina trijumfalna pobjednička ideologija inficirala je obje strane političkog spektra: 1989. pada Zid, eurokomunističke se stranke preimenuju, na istoku komunisti postaju liberali, a godine 1994. laburisti izbacuju iz programskog statuta točku sedam (nacionalizacija velikih privrednih resursa) nakon čega Scargill napušta stranku i osniva novu, marginalnu.

I zato, ako postoje sličnosti između nereda iz pjesama Clasha, ere Brixtona i današnjice, te sličnosti padaju pred jednom, velikom i opakom razlikom. Tih osamdesetih politika je još počivala na ozbiljnim ideološkim razmimoilaženjima, a ta razmimoilaženja bila su usađena u klasno. Rudari, radnička omladina i društveno marginalni još su uvijek imali svog “prirodnog” političkog partnera koji je bio uzemljen u središte središta institucionalne politike. Gnjev je, ako je htio, mogao imati ideologiju, i aktivističko uzemljenje. Tadašnja Europa bila je puna nasilnih demonstranata. Ali, ti su nasilnici bacali Molotovljeve koktele, blokirali NATO-ove baze, kamenovali parlamente i nuklearne centrale, jurišali na Rammstein. Danas, eto, oni kradu plazme i cipele.

Lako bi i utješno bilo reći da niz populističkih, nasilnih nereda koji su posljednjih godina drmali Europom od francuskih banlieua do Grčke i Britanije ima podrijetlo u političkom “velikom konsenzusu”, u činjenici da Europa više nema tradicionalnu ljevicu koja bi kanalizirala interese rubnih. Dijagnoza je, međutim, po mom mišljenju mnogo gora. Naime, ona tradicionalna glasačka baza koja je po uvriježenom marksističkom obrascu morala biti i bila sol ljevice danas ima svog političkog predstavnika, ali taj predstavnik nije na ljevici. Naprotiv – on je na krajnjoj desnici. Posljednjih godina pratim što u novinama pišu moji pametni kolege koji su bili najuvjereniji proeuropejci. I oni su osupnuti činjenicom da u najstabilnijim, najuljuđenijim, mentalitetno najstaloženijim europskim društvima poput Nizozemske, Finske, Danske zastrašujuće dvoznamenkaste postotke dobivaju oštre nacionalističke stranke koje program temelje na borbi protiv imigracije, euroskepsi, strahu od eura, schengena, islama, Balkana, Slavena, poljskih vodoinstalatera.

Autor: Jurica Pavičić

Vlasti Filetina, koji se nalazi 100 kilometara istočno od Rima, ovim činom protestuju zbog mera štednje italijanske Vlade. Grad ima samo 550 stanovnika i prema novim propisima u cilju smanjenja administrativnih troškova moraće da se sedini sa susednim gradom Trevijem, javlja BBC.

Gradonačelnik Luka Selari, koji će izgubiti posao zbog krize u evrozoni, došao je na ideju o nezavisnosti.

On je osmislio novu vlautu zvanu „fjorito“. Na poleđini novčanice se nalazi njegova glava i već se koriste u lokalnim prodavnicama, a turisti, koji opsedaju inače miran gradić, kupuju ih kao suvenire.

Gradonačelnik kaže da postoji ogroman entuzijazam za proglašenje nezavisnosti.
Mali gradovi širom Italije snažno su se usprotivili odluci vlade da ukine lokalne savete i skupštine i spoji ih sa većim gradovima.

U međuvremenu, Kneževina Filetino, sa svojim grbom i vebsajtom, odjednom uživa međunarodnu slavu. Televizijske stanice čak iz Rusije emitovale su priloge o Filetinu.

Na kraju krajeva, kaže gradonačelnik, Italiju su nekada činile desetine kneževina i vojvodstava. On ne podsetio da San Marino opstaje sasvim dobro, pa zašto onda ne i Filetino.

- Dodao bi još veći porez onima koji zarađuju 10 miliona dolara i više.

Takođe je predložio da 12 članova Kongresa – kojima je dat zadatak da izrade plan smanjenja državnog deficita – ne diraju u poreske stope 99,7 odsto Amerikanaca.

„Moji prijatelji i ja bili smo dovoljno dugo maženi od milijarderima naklonjenog Kongresa. Vreme je da vlada postane ozbiljna u pitanju zajedničkog žrtvovanja“, piše Bafet.

Čavez kaže da povlačenje zlatnih rezervi ima za cilj da zaštiti Venecuelu od ekonomskih nevolja u SAD i Evropi.

„Počećemo da vraćamo naše zlato u centralnu banku,“ poručio je Čavez preko državne televizije. Centrala banka je nedavno objavila da Venecuela ima oko 17,9 milijardi dolara u zlatu u okviru ukupnih valutnih rezervi od 28,6 miljardi dolara.

Čavez kaže da se 11 milijardi dolara u zlatu nalazi u drugim zemljama.

Predsednik centralne banke Nelson Merentes kaže da je odluka doneta iz „opreza.“ „U vreme ovakvih poremećaja, bolje je da uzmemo našu imovinu, u ovom slučaju zlato, i držimo je ovde u sefovima.“

Čavez je objavio da će uskoro doneti ukaz o nacionalizaciji rudnika zlata kako bi vlada mogla da poveća kontrolu na proizvodnjom zlata u zemlji.

Ruska kompanija Rusoro drži jedan od najvažnijih rudnika zlata na jugoistoku zemlje. U februaru, vlada je poništila koncesije kanadskoj kompaniji Kristaleks (Crystallex).

Nije jasno da li se novi dekret Čaveza razlikuje od zakona iz 1965. godine kojim su tad nacionalizovani rudnici zlata u Venecueli.

Čavez kaže da će ukaz omogućiti vladi da „počne da preuzima kontrolu nad zonom zlata,“ i da cilj vlade da se bori sa „mafijama“ koje su dograbile deo zlata zemlje.

Berzanski stručnjaci tvrde da kompjuterski programi kojima se kupuju i prodaju akcije, bitno utiču na rast i pad kurseva. Izračunato je da postotak „krivice“ kompjutera za finansijsku krizu iznosi, u najmanju ruku 37,88 odsto.

O čemu je reč?

Igrači na sreću koji izazivaju svoju i tuđu sudbinu kupovinom i prodajom akcija, kockari koji su kladionice zamenili berzama, prepuštaju specijalizovanim kompjuterskim programima gro odluka o trgovini akcijama. Bez komande vlasnika, kompjuteri kupuju i prodaju akcije – ako im, opet elektronskim putem, pristignu vesti o promenama kurseva, prognozama rasta ili pada akcija.

Prema raspoloživim podacima, oko pet miliona kompjutera veleakcionara– koji žongliraju bilionima evra i dolara– diže u visine, ili ruši, kurseve na berzama. Od Njujorka, preko Londona, do Tokija…

Jedan od osnovnih mehanizama koji utiče na elektronske odluke kompjutera jeste „Leksikon“ (Lexicon), računsko informativni servis koncerna Dau Džons koji upravlja i vodećim finansijskim dnevnikom „Vol strit džornalom“. Posebnost „Leksikona“ je u tome da je u potpunosti isključenljudski faktor. Servis ne analizira, ne daje prognoze, ne komentariše događanja… Njegova informacija oslanja se na brojke i statistike, koje elektronskom brzinom (pre)usmeravaju rad kompjutera…

Haj-frekvensi-trejding i Algo-trejding su nazivi za ovakve trgovine akcijama. Njihova popularnost se obrazlaže i činjenicom da svoje podatke crpe od svojih klijenata i iz baza aktuelnih podataka svetskih lidera u određenim domenima privrede. Drugim rečima, Dau Džons je u svako doba dana i noći kadar da uvaži rast ili pad proizvodnje – kod Dženeral motorsa i Folksvagena, kod nemačkog koncerna čeličana Tisen-Krup…

Programi ove vrste, naravno, ne mogu nauditi privrednim džinovima, poput pomenutih koncerna, ali mogu i te kako uticati na osetljive berzanske balanse, i više od toga – preko noći mogu „izibrisati hiljade ili desetine hiljada radnih mesta. Nekima ovakvi rezultati donose basnoslovno bogatstvo. Druge bacaju na dno ispod socijalnih lestvica, strmoglavljuju u bedu i nemaštinu…

Parafrazirajući izraz iz Geteovog Fausta, mogla bi se reći da je reč o velociferijanskom karakteru berzanske politike: Gete je kovanicu osmislio od latinske reči „brzina“ (velocitas) i „lucifer“, odnosno đavo.
Miloš Kazimirović

Ispred rezidencije premijera Benjamina Netanijahua u Jerusalimu bilo je oko 15.000 demonstranata, koji su nosili transparente „Cela generacija želi budućnosti“. U gradu Haifa na severu zemlje, ulicama je prošetalo više od 10.000 ljudi, saopštila je policija.

Netanijahu je ove nedelje bio primoran da odloži svoj put u Poljsku kako bi se obratio demonstrantima, ponudivši im reforme za koje su oni rekli da su nedovoljne. Demonstracije zbog visokih troškova života organizovane su proteklih sedmica širom Izraela. Na njima su zahtevani pristupačne cene stanova i „socijalna pravda, a ne milostinja“.

Moćni sindikat Histadrut podržao je demonstrante, ali nije saopštio da li će pozvati svoje članove da se pridruže generalnom štrajku koji je najavila Unija loklanih vlasti za 1. avgust.

„Ukoliko se do subote uveče premijer ne sastane sa našim generalnim sekretarom Oferom Einijiem da razgovara o rešenjima ove socijalne krize, Histadrut će upotrebiti sva raspoloživa sredstva da podrži zahteve demonstranata“, izjavila je ranije portparolka tog sindikata.

Stopa ekonomskog rasta u Izraelu je od 2004. godine bila u proseku 4,5 odsto, a nezaposlenost je pala sa skoro 11 na šest odsto. Jaz između bogatih i siromašnih slojeva stanovnistva je, međutim, među najvećim u svetu.

Poslednja meta „Anonimusa“ je NATO iz čije su baze hakeri izvukli poverljivi dokumenti, od kojih se pojedini odnose i na Kosovo i Metohiju. Pripadnici ove grupe su objavili da poseduju još mnoge tajne izveštaje NATO, koje zasad neće objavljivati.

Što se tiče dokumenta o Kosovu, u koji je uvid imala i redakcija „Novosti“, on nosi oznaku „NATO za ograničenu upotrebu“, datira iz januara 2008. godine, i tiče se reorganizacije agencije NATO zadužene za pružanje usluga održavanja komunikacijskih i informacijskih sistema u južnoj srpskoj pokrajini.

Pored hakovanja NATO, pripadnici „Anonimusa“ su u roku od samo nekoliko meseci upali u bazu podataka vojske SAD i objavili imejl adrese i šifre 90.000 vojnih lica. Takođe, „hakovali“ su i „Soni“, „Masterkard“, „Vizu“, „Pejpal“, TV Foks, švajcarsku banku Post fajnens (zbog blokiranja računa Džulijanu Asanžu), Sajentološku crkvu, mnoge velike korporacije, ali i oborili sajtove vlade Turske, jer su cenzurisali određene vesti na internetu.

Ko je zapravo grupa „Anonimus“? Iako su se proslavili kompjuterskim umećem, sebe ne vide kao hakere već kao antiglobalistički pokret, koji se bori za slobodu govora, protoka informacija na internetu i protiv velikih korporacija. U pitanju su mladi ljudi, od kojih neki čak nisu ni punoletni.
Ceo pokret je nastao pre nekoliko godina, od članova internet foruma „4chan“. Naziv grupe je omaž počecima sajta „4chan“, kada je na njegovim forum postovima bez imena dodeljivan potpis „Anonimus“.

U izjavi za britanske medije, 22-godišnji portparol „Anonimusa“, koji je sebe predstavio kao Hladnokrvni, priznao je da grupu čini oko 1.000 mladih ljudi iz celog sveta.

- Delimo iste ideale. Nemamo vođu, hijerarhiju i komandnu strukturu. Želimo da postanemo udarna pesnica za opšte dobro – poručio je portparol „Anonimusa“.

Gotovo je nemoguće ustanoviti ko su zaista članovi „Anonimusa“. Opisuju ih kao jato ptica. Jedini način na koji ih je moguće identifikovati je na osnovu onoga što rade zajedno. Kada dovoljan broj ljudi na „4chan“ forumu sa više lokacija odluči da izvrši napad, ova akcija postaje takozvana „Anonimus“ kampanja.

- „Anonimus“ su grupa koji napadaju po principu gerile i terorističkih organizacija – objašnjava za „Novosti“ Milan Kovačević, internet administrator. – Mnogi od hakera potiču iz islamskih zemalja, a sigurno je da zasad nemaju nijednog člana u Srbiji. I pored toga što sebe opisuju kao antiglobaliste, verovatno su ih za određene napade, naročito na velike korporacije, angažovale konkurentske firme, pa čak i vlade određenih zemalja.

U akciji američkog FBI pre nekoliko dana je širom SAD uhapšeno 14 pripadnika grupe „Anonimus“ zbog „hakovanja“ servisa za elektronsko plaćanje „Pejpal“. Ono što je ipak najjače oružje ove virtuelne gerile je to što nemaju organizacionu strukturu, pa uhapšeni i ne znaju ko su im saučesnici u „zločinu“.

Koliko je „Anonimus“ uzdrmao Ameriku najbolje pokazuje podatak da će vlada SAD od sada „sajber“ napade smatrati činom agresije i rata i protiv napadača odgovoriti vojnom silom. Postavlja se pitanje ko će biti meta američke vojske ako su napadači tinejdžeri rašireni po zemljama širom sveta?

POPULARNI U SRBIJI

ORGANIZACIJA „Anonimus“ ima veliku podršku iz Srbije, što se može videti na raznim internet sajtovima. Popularnost kod nas im je naglo skočila posle napada na NATO. Na kraju svake poruke i napada koje obavi ova grupa stoje reči: „Mi smo anonimni. Mi smo legija. Mi nećemo oprostiti. Mi nećemo zaboraviti. Očekujte nas.“

A. PALIĆ

Bez Havasa bilo je skoro nemoguće videti bilo koji televizijski program povezan sa prošlošću Egipta, a postao je poznat i po šeširu koji je stalno nosio.

Doktor Zahi Havas je nazivao sebe „pravim Indijanom Džonsom“ i bez njega je skoro bilo nezamislivo videti bilo koji televizijski program povezan sa prošlošću Egipta.

On je sada postao posljednja žrtva reformi egipatske vlade pošto je otpušten sa funkcije ministra za antikvitete.

Doktor Zahi Havas je proteklih godina bio direktor egipatskog Vrhovnog savjeta za antikvitete, a pre toga bio je zadužen za piramide i sfinge na platou Giza izvan Kaira. U čast toga što ga je američki filmski producent Džordž Lukas konsultovao pre nego što je stvorio lik „Indijane Jonesa“ kojeg je u više ostvarenja igrao Harison Ford, doktor Zahi Havas je retko kada viđen u javnosti bez specifičnog šešira.

Međutim, pošto je postao ministar za antikvitete što je bila jedna od poslednjih odluka Hosnija Mubaraka na funkciji predsednika, otpušten je sa te funkcije na zahtev antivladinih demonstranata.

Po objavljivanju vesti o odlasku doktora Havasa sa funkcije, društvene internet stranice poput Twittera preplavljene su komentarima poput „Kletva mumije na delu“, te “ Zahi Havas više neće biti u svakom televizijskom programu iz Egipta“ do mnogo jednostavnijih kao što je „Molim te, ponesi i šešir“.

Doktor Zahi Havas bio je popularan među novinarima, posetiocima i jedno vreme među Egipćanima zbog svog stila i posvećenosti promociji egipatskih blaga.  Ali, lokalni arheolozi su ga optuživali da je preuzimao njihove zasluge i da „reciklira“ otkrića radi publiciteta.

Egipatski premijer Esam Sharaf je tokom vikenda popustio pred neprestanim protestima mladih aktivista, koji tvrde da privremeni vrhovni voni savjet, koji vodi zemlju do novih izbora, preuzima previše vlasti.

Praktično to znači da su, prema proceni agencije, irske državne obveznice, kao i obveznice Grčke i Portugalije, „smeće“ i ne vrede ništa. Istina, u saopštenju agencije Mudis to je nešto lepše rečeno – formulacija glasi: „nisu pogodne za ulaganje u njih“. Stručnjaci agencije upozoravaju i da je perspektiva „negativna“. Dakle, može se očekivati da će procene ići i dalje naniže.

Najnovija ocena obrazložena je na sledeći način: sve je verovatnije da će Irskoj, kada istekne sadašnja pomoć EU i MMF krajem 2013. godine, ponovo biti potrebna finansijska pomoć pre nego što se vrati na privatna tržišta kapitala. Otuda i loša ocena.

Vrednost akcija na berzama u padu

Na reakcije nije trebalo dugo čekati. Prvo je reagovala njujorška berza – ceo dan tamo su kursevi stagnirali. Kada je pri kraju radnog vremena stigla vest da je snižen rejting Irske kursevi su ubrzano krenuli naniže, tako da je poslovanje završeno minusom od pola procenta u odnosu na ponedeljak. Što se evra tiče, u prvom trenutku vrednost mu je pala za cent u odnosu na dolar.

Političari su odluku primili sa nerazumevanjem. Evropska komisija je izdala saopštenje u kome je izrazila žaljenje zbog odluke Mudisa i saopštila da je Irska na pravom putu i da će izaći iz krize. Irsko ministarstvo finansija je saopštilo da procena Mudisa nije u skladu sa procenama drugih velikih rejting agencija. One su irske obveznice vrednovale tri stepena iznad „smeća“. U saopštenju se dodaje da Irska čini sve kako bi rešila problem dugova i da je postignut napredak. Već ove godine biće zabeležen privredni rast.

Zaključci evrogrupe

Irska banka NTMA saopštila je da zemlja ima dovoljno novca do kraja 2013. godine. Prema proceni banke, Irskoj su od koristi i odluke evrogrupe koja je zasedala u ponedeljak uveče u Briselu. Ministri finansija odlučili su, naime, da se ubuduće fleksibilnije koristi fond za pomoć prezaduženim članicama. Prema rečima predsednika evrogrupe Žan Klod Junkera to teoretski podrazumeva i otkup dugova sredstvima fonda za spasavanje.

Problemi domaćih banaka naterali su Irsku prošle godine da kao prva članica evrozone zatraži pomoć iz fonda za spasavanje koji su osnovali EU i MMF nakon grčke krize. Irskoj je stavljeno na raspolaganje 85 milijardi evra, ali je zauzvrat morala da uvede stroge mere štednje.

Autor: Frank Verner / Nenad Briski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15230038,00.htm

Prema poslednjim podacima, budžetski deficit Grčke, u prvom kvartalu ove godine, porastao je za 27,9 odsto i to uprkos vladinim drastičnim merama štednje i privatizacije. Posle prvog paketa pomoći od 110 milijardi evra, koji za sada drži grčki brod na površini, evrozona je u situaciji da mora ubrzano da razmatra novi paket pomoći od dodatnih 120 milijardi evra.

Ministri finansija naglašavaju da su apsolutno posvećeni finansijskoj stabilnosti evrozone i da su spremni da usvoje dodatne mere u cilju odbrane od rizika zaraze. „Po prvi put kažemo da želimo da poboljšamo fleksibilnost i obim evropskog fonda za spašavanje. Po prvi put evrozona kaže da će odlaganje potraživanja dugovanja i smanjenje interesnih stopa biti deo novih odluka. I ne kažem da će se to dogoditi negde u budućnosti, već brzo, što i znači brzo“, rekao je predsednik evrogrupe Žan Klod Junker na prigovor da nema konkretnih mera.

Nepoznato kako će privatnici pomoći

Iako se upozorava na „katastrofalne posledice“ eventualnog bankrota Grčke, ukoliko nova pomoć ne stigne na vreme, ovoga puta dogovor oko novog pojasa za spasavanje izgleda komplikovaniji. Nekoliko zemlja evrozone – pre svega Nemačka, Holandija, Austrija i Finska – insistiraju na učešću privatnog sektora u preuzimanju dela tereta od poreskih obveznika u cilju spašavanja Grčke.

I dok predsednik evrogrupe kaže da će učešća privatnog sektora sigurno biti, za sada ipak još nije postignut dogovor oko toga pod kojim uslovima bi banke i privatni investitori mogli da učestvuju u ovoj „dobrovoljnoj“ pomoći i kupe odnosno produže prispeće grčkih vladinih obveznica, koje se trenutno svrstavaju među najriskantnije u svetu.

Finansijski crni petak za Italiju

Ministri ekonomija Grčke, Španije i Francuske – Venizelos, Salgado, Baron

Dok se vodi bitka za spasavanje Grčke, pri čemu novi grčki ministar finansija Evangelos Venizelos kaže da „ima patriotsku dužnost da povede pravi rat“, sa druge strane, i Italija je prošle nedelje doživela svoj finansijski crni petak, a pad vrednosti italijanskih akcija nastavio se i ove nedelje. Evropski zvaničnici pokušavaju da odbace mogućnost otvaranja nove finansijske krize u evrozoni, ali i upozoravaju vlasti u Italiji na neophodnost štednje i budžetske konsolidacije:

„Italija mora da donese teške budžetske odluke. Italijanski ministar finansija izneo je veoma ubedljive predloge i nema sumnje da će Italija preduzeti prave odluke. Italija je na dobrom putu“, izjavio je nemački ministar finansija Volfgang Šojble.

Prema nekim procenama, ukoliko bi Italiju, treću po veličini ekonomiju evrozone, zadesila kriza slična Grčkoj, postojeći mehanizam za spasavanje ne bi ima dovoljno sredstava da joj pomogne. U ovom trenutku u italijanskom parlamentu na razmatranju nalazi se plan štednje težak 40 milijardi evra.

Sistemska kriza u evrozoni

Za sada se ne može sa sigurnošću reći da li je evrozona na dobrom putu ili je u pitanju tek početak domino efekta. Strah od nove finansijske krize u Italiji pogodio je tako i tržišta obveznica drugih evropskih zemalja, na prvom mestu Španije.

Elena Salgado, šefica španske ekonomije, smatra da više u pitanju nisu „zemlje pojedinačno već da se radi o sistemskoj krizi“, dok njen belgijski kolega Didije Rejnders traži da se nađe rešenje za „tržišne tenzije u celoj evrozoni“. Sama najava još jednog, vanrednog, sastanka ministra finansija evrozone do kraja ovog meseca nagoveštava postojanje neizgovorenog – krizne situacije.

Autorka: Marina Maksimović, Brisel
Odg. urednik: Nemanja Rujević

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15227482,00.html

Gotovo svi, pa i njihovi pripadnici, slažu se da je dolazak Baraka Obame na vlast doprineo povećanju broja njihovih pristalica.

“Ne bih rekao da me to iznenađuje, ali me zabrinjava”, kaže gradonačelnik Spokejna (država Vašington), nekada mirnog mestašceta, u kome je u januaru osujećen bombaški napad na učesnike marša kojim Amerikanci odaju poštu nasleđu Martina Lutera Kinga mlađeg, ubijenog borca za građanska prava.

“Svedoci smo oživljavanja desničarskih grupa usled demokratskih procesa i dolaska na visoke položaje ljudi koji nisu anglosaksonski protestanti”.

Žrtve ekstremističkih grupa u Vašingtonu i Ajdahu su obični građani i njihova deca.

Rejčel Dolezal, koja predaje umetnost na odseku za afroameričke studije, više puta je bila izložena maltretiranju otkada se saznalo čime se bavi. Njene kuće (često se selila) nekoliko puta su obijane, kao znak upozorenja su joj ostavljali omče, a na vratima mesta na kome radi zalepili kukasti krst. Da bi zaštitila sina, kupila mu je slušalice, jer, kako kaže, svakodnevno sluša reč “crnja” kada autobusom putuje u školu.

Aktivnost tzv. patriotskih grupa, koje se bore protiv “opsade federalne vlade”, i grupa protiv imigranata, prati američka neprofitna organizacija za ljudska prava “Sadern poverti lo center” (SPLC). “Od jeseni 2008. beležimo nagli porast ekstremističkih i umerenijih desničarskih grupa.”, kaže Mark Potok, direktor projekta SPLC.

Jedna od njih je i antisemitistička grupa “Arijan nejšens”. Njen sledbenik Džerald O’Brajen jevreje naziva “sataninom decom” i optužuje Baraka Obamu da je jevrejin (što zapravo nije) i da nije Amerikanac (što jeste). On, međutim, kaže da je ipak zahvalan predsedniku. “Dan nakon što je Barak Obama izabran, moj telefon nije prestajao da zvoni.“

Mark Potok je zabrinut. “Mislim da prolazimo kroz sličan period kao pred bombaški napad u Oklahoma Sitiju”, kaže on. “Da li će doći do sličnog napada, to ne znamo.”

Vozači službenih dizel automobila mesečno su dobijali 25 evra za „zagrejavanje motora“, vozači autobusa u Atini su imali dodatak od 310 evra ukoliko u toku meseca nijednom ne zakasne na posao u Grčkoj, gde je običaj da se kasni. Vrhunac kurioziteta je da su državni službenici imali dodatak za kopiranje dokumenta.

Zaposleni u grčkom Ministarstvu kulture imali su premije za nabavku odeće, a zaposleni u državnom osiguranju regres za prevoz iako nisu izlazili na teren, već su isključivo radili u kabinetu. Uprkos ovim saznanjima, Grčkoj preti novi štrajk, ovog puta taksista, koji su ogorčeni jer će ubuduće dozvola za rad biti dostupna svima koji podnesu zahtev, a samo tržište će određivati koliko je taksista potrebno nekom gradu. Novi zakoni mnogo toga menjaju, a najbolnije su drastične mere štednje, tako da će u proseku svaka grčka porodica ubuduće godišnje imati jednu platu manje.

Bahreinska najveća šiitska stranka Al Vafak odlučila je da uđe u pregovore koje podržavaju i SAD, uprkos široko rasprostranjenom nezadovoljstvu šiita. Demonstranti su se danas okupili blizu trga u glavnom gradu Manami, koji je bio centar pobune šiita u februaru. Prema izjavama očevidaca, nekoliko stotina ljudi je marširalo uzvikujući „Ne dijalogu“ nekoliko sati posle ceremonijalnog početka pregovora.

Za sada nema izveštaja o povređenima na demonstracijama koje su počele posle sahrane jednog demonstranta koji je umro od povreda zadobijenih na demonstracijama u martu. To je 32. žrtva nemira u Bahreinu od februara. Šiiti u Bahreinu, koji je jedan od ključnih saveznika SAD na Bliskom istoku, čine 70 odsto stanovništva, ali smatraju da su obespravljeni.

Pobunite se!

Tanana knjižica od svega petnaestak stranica teksta. Autor je relativno nepoznati 93-godišnjak. Žanr – nešto poput filozofskog traktata, političkog manifesta, proglasa. Reklo bi se – dovoljno za totalni izdavački promašaj. Međutim, ne. Radi se o izdavačkom fenomenu.

Knjižica koja košta tri evra za samo tri meseca prodata je u 600.000 primeraka, a upravo je iz štampe izašao nov tiraž od 350.000 primeraka. Prvo izadanje štampano je u 8000 primeraka, ali je uspeh bio toliki da je Pobunite se! izbila ne samo na prvo mesto bestseler liste, već je u drugi plan potisnula novelu Karta i teritorije Mišela Uelbeka, prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade. Ljudi neretko kupuju i po desetak komada odjednom, poklanjajući je prijateljima i rođacima, uvereni da je Heselov borbeni optimizam vredniji od cele kutije prozaka.

Pa šta to ovaj energični, otmeni, dostojanstveni, skromni 93-godišnjak poručuje u svom apelu građanima? Usprotivite se, budite ljuti i mirno se borite za ono u šta verujete! Borite se za socijalnu demokratiju u svetu, u kome i politika i demokratija gube kontrolu i poštovanje. „Želeo bih“, kaže on, „da svako od nas, svako, pronađe razlog za bunt. To je neprocenjiv dar kada vas nešto natera da se ražestite, kao mene nekada dolazak nacizma. Onda postajete borbeni, čvrsti i posvećeni. Postajete deo velikog istorijskog pokreta… a taj pokret vodi ka većoj pravdi i većoj slobodi“. Hesel smatra da je opsednutost Zapada sve većim sticanjem bogatstva odvela svet u krizu, koja jedino može biti rešena radikalnim skretanjem sa politike „uvek više“ u svetu finansija, ali takođe i u nauci i tehnologiji. Krajnje je vreme, kaže on „da etika i suštinska ravnoteža prevladaju“.
photo/drustvo/otpor/Indignezvous_320a_363764347.jpg
Photo: Stock

U svom apelu, ovaj veliki humanista insistira na tome da je ravnodušnost najgora moguća opcija, koja čini da čovek ostaje bez jedne od suštinskih ljudskih odlika – sposobnosti da se pobuni i angažuje. Hesel ukazuje na dva velika izazova sadašnjeg kompleksnog sveta: prvi – ogroman jaz koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koji ne prestaje da se uvećava; i drugi – ljudska prava i stanje planete, koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost i zahtevaju angažman. Pritom, on insistira da se samo udruženim snagama i isključivo mirnim putem, bez nasilja, mogu postići promene.

Hesel poručuje građanima, a posebno mladima, da otvore oči i gledaju oko sebe, jer će tako pronaći mnoge teme koje opravdavaju njihov bes – kao recimo tretman imigranata, status ljudi bez papira, položaj Roma, prava najugroženijih slojeva stanovništva, što bi zatim trebalo da ih od promišljanja odvede ka ozbiljnoj građanskoj akciji. Pobuni!

Stefan Hesel je rođen u Nemačkoj. Bio je heroj pokreta otpora, preživeo je mučenja i koncentracione logore, a nakon rata postaje advokat za ljudska prava i diplomata. Jedan je od autora Univerzalne povelje o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija, a autor je i više knjiga.

Iako, sem u grubim crtama, ne definiše polja delovanja, niti propisuje lekove za izlazak iz političke i ekonomske krize u kojoj se nalazi svet, njegova knjižica je s pravom doživela neverovatan uspeh i već je prevedena na nekoliko jezika. U svetu bez ideologije i pravih vrednosti, u kome vlada tiranija tržišta, pohlepa i otimačina, jedan ovakav humani apel izvesno je pogodio nerv mnogih ljudi. Prvo, podsetio ih je da put ka progresu vodi kroz bunt i neposlušnost. Drugo, ukazao je na potrebu društvenog angažmana, ne samo u odbrani osnovnih ljudskih prava – od prava na rad i socijalnu zaštitu, već i u borbi protiv sve većih socijalnih razlika, ugroženih ljudskih prava, neravnopravnog statusa manjina. I, konačno, istakao je da pravedniji i humaniji svet možemo stvoriti samo zajedničkim naporom.

Treba reći da je Hesel naveo i to da je glavni razlog njegove lične indignacije nerešeno pitanje Palestine, odnosno agresivna politika Izraela u pojasu Gaze što je, imajući u vidu njegovo jevrejsko poreklo, izazvalo mnoge kontroverze i napade.

Iako je knjiga objavljena u Francuskoj i pre svega se obraća Francuzima, ona je možda najmanje potrebna njima. Jer Francuzi su poznati po svojoj građanskoj neposlušnosti, po svojoj spremnosti da nezadovoljstva izražavaju kroz proteste i bunt. Po svojoj organizovanosti, hrabrosti i solidarnosti da se izbore za očuvanje postojećih i osvajanje novih sloboda i prava. Tako je Heselov apel došao samo kao dodatni podsticaj i neka vrsta potvrde njihovog dosadašnjeg društvenog angažmana.

Ali, šta je sa drugima? Sa nama? Mi se ponašamo kao da živimo u zemlji u kojoj demokratija cveta a blagostanju kraja nema, a ne u zemlji u kojoj vladaju beda, laž, korupcija, socijalne nepravde, u kojoj ogroman broj ljudi ne radi, veliki broj jedva preživljava ili živi ispod granice siromaštva. Rečju, u državi u kojoj je građanin na svaki način zgažen. Bezvredan.

Mi smo besni, nezadovoljni, poniženi, ali ne radimo ništa da stanje promenimo. Zadovoljavamo se time što nekoliko hrabrih ljudu svojim oštrim perima ili javnim nastupima sekciraju aktuelnu vlast i tako spasavaju našu savest i dostojanstvo. Mi nismo sposobni da organizujemo ili podržimo bilo kakvu akciju. Nismo sposobni za solidarnost.

Upravo zbog toga ovako i živimo. Promene se neće dogoditi same od sebe. Za njih treba sami da se izborimo. Nama je potreban Hesel i njegova lekcija iz građanske hrabrosti i neposlušnosti.

Pokret je krenuo, maltene spontano, kada su mladi i nezaposleni, a njih je u Španiji premnogo, pozvali građanska udruženja, nevladine i studentske organizacije, sve sem političkih partija i sindikata, da na trgovima španskih gradova organiziju mirne „proteste gnevnih“ protiv života i besperspektivnosti koje im je donela ekonomska kriza i nemoć aktuelne vlasti.

Masovno su se odazvali „gnevni“ građani, koje zovu i „ogorčeni“, a takođe i „desperadosi“, u većini španskih gradova,kao što su Barselona, Valensija, Sevilja, Granada. Cela akcija, koja se prvog dana „primila“ u 58 španskih gradova, dobila je ime „Pokret gnevnih 15-M“, označavajući u svom nazivu i suštinu protesta i datum prvog okupljanja. Svetska štampa, takođe spontano, nazvala je taj protest „španskom revolucijom“, valjda i zbog toga što su se protesti u svega nekoliko dana proširili i na mnoge evropske gradove.

Možda je preterano zvati ove mirne proteste, koji nisu sazvani za jedan dan, nego na duge staze, „španskom revolucijom“. Pre će biti da je reč o španskoj groznici koja će narodnih meseci tresti jug Evrope, a možda i njene severne predele.

Talas je već stigao u Atinu. Poslednjih dana desetine hiljada ogorčenih građana te zemlje, koja se takođe suočava sa surovom krizom, okupilo se ispred nacionalnog parlamenta. Nosili su transparent na kojem je na španskom pisalo „I mi smo se probudili“. To je bila poruka da je talas sa Puerta del Sol, gde demonstranti protestuju i kampuju svakog dana, stigao i do vrele grčke prestonice.

Poruka protesta iz Madrida ubzro je stigla i do Rima, Pariza i Berlina. Oglasili su se i „gnevni“ iz dalekog Meksika i Buenos Ajresa. U Barseloni „desperadosi“ su preplavili trgove, pa je došlo i do žestokih obračuna sa policijom.

Posle dve godine recesije, španska privreda ne diže glavu, zemlja je u dugovima do guše, nezaposlenost je skočila sa osam na 21 procenat, a vlast na sve to nema odgovora.

„Pokret gnevnih“ je, dakle, protiv političke vlasti koja nije u stanju da išta reši. I protiv partijskog bipartizma, koji se sveo na onu narodnu: sjaši Sančo, da uzjaše Pančo.

To svoje ogorčenje Pokret je izrazio i u stavu da u akciji protesta neće da vidi ni političke stranke, ni sindikate. Jedna nedavna anketa je pokazala da 89 odsto Španaca misli da političke stranke na služe ničemu, da se bave sobom i da im je korupcija „u krvi“.

Bivši španski premijer Felipe Gonzales, koji se odavno povukao iz političkog života, smatra da je „Pokret M-15“ fenomen koji se ne sme potcenjivati. Možda će neko pomisliti, kaže on, da ovo ima dodirene tačke sa onim šta se dešava u arapskom svetu. Možda, ali razlike su velike. Arapi traže: hoćemo da glasamo, a Španci kažu: ne vredi glasati. Nezadovoljne mlade generacije Španaca traže od društva više od prava glasa.

Reč je, svakako, o heterogenom, spontanom i nedefinisanom pokretu. No, i tako, on je jasan u stavu da model zapadne demokratije, kakva je i španska, nema odgovor na sadašnju krizu, ili, što je još gore, on sam generiše lomove sa kojima se svet danas suočava. Zato je „M-15“ protiv političke klase na vlasti, protiv jalovog bipartizma i korupucije. Mladi gnevni ljudi traže da im se otvore perspektive za posao, stanovanje, zdravstvenu zaštitu, školovanje, pravdu.

Pokret gnevnih u Španiji, a izgleda i u Evropi, piše uticajni „Pais“ u uvodniku, izražava protest protiv vlasti koja nije u stanju da reši njihove životne probleme. Država, ovakva kakva jeste, njen parlamentarizam, njene političke stranke i njeni politički lideri, ne samo da su nemoćni da išta reše, nego arogantno zloupotrebljavaju vlast koja im je data.

PROMENE
Šta hoće gnevni i očajni „desperadosi“ na španskim i evropskim trgovima? Najjednostavnije rečeno, hoće da menjaju svoj život, a to znači i društvo takvo kakvo jeste. I državnu vlast, neefikasnu i otuđenu.
Dotle je sve jasno. Ali, šta je alternativa, pitaju se komentatori u Španiji i van nje. Zna se šta „Pokret gnevnih“ neće, a zna se i šta hoće, ali je nejasno gde je rešenje, pogotovo ako se ima u vidu da niko u tom pokretu i ne pomišlja na povratak na neke propale i bolne utopije, kakva je bila, recimo, ona marksističko-lenjinistička.

Istina, i u samoj Španiji uplašena desnica optužuje učesnike protesta da su ih komunisti i socijalisti uzeli pod svoje.

- Koješta! – odgovaraju „gnevni“. – Mi se ne borimo za glasove, nego za rešenja koja se tiču naše sudbine.

A rešenja još nema, ni u Španiji, ni u Grčkoj, ni u Partugalu. Ni moćna Amerika ne može da se iskoprca iz enormnih dugova.

MLADOST BEZ BUDUĆNOSTI

POKRET gnevnih „15-M“ podržalo je oko 480 raznih građanskih udruženja, nevladinih organizacija širom Španije. Među njima su „Udruženja komšija“, „Nemoj da glasaš za njih“, „Društvo anonimnih“, „Generacija Fejsbuka“, „Mladost bez budućnosti“.

Demonstranti su zauzeli trgove najvećih španskih gradova u znak protesta povodom ekonomske stagnacije i vladinih oštrih mera štednje.

Izborna komisija danas je zabranila održavanje protesta u vreme lokalnih izbora za dva dana, ali je premijer Hoze Luis Rodrigez Zapatero izjavio da možda neće odobriti tu meru.

„Osećam veliko poštovanje prema ljudima koji protestuju na miran način i razumem da ih pokreću ekonomska kriza i nada mladih da će se zaposliti“, rekao je Zapatero, dodajući da Ministarstvo pravde preispituje odluku izborne komisije.

Mnogi demonstratni strahuju da će ih policija rasterati, ali analitičari napominju da bi intervencija protiv učesnika protesta bila katastrofa za vladajuće socijaliste.
Demonstranti su pozvali Špance da ne glasaju ni za jednu od dve vodeće partije pozicije i opozicije.

Španija pokušava da se izvuče iz recesije, a kolaps građevinskog sektora i pad javne potrošnje najviše su pogodili mlade. Prema zvaničnim podacima, nezaposleno je 45 odsto ljudi starih od 18 do 25 godina.

Prvi nemiri zabeleženi su na železničkoj stanici Haedo, a potom su se proširili na susedne Ramos Mejia i Kuidadela. Nemiri su započeli tokom jutarnjeg špica, nakon što su se putnici ukrcali radi odlaska na posao u prestonicu. Voz, koji je iskočio iz šina, uzrokovao je nekoliko većih kašnjenja duž preopterećene železničke pruge u Argentini. Vatrogasci su se požalili da su ih putnici sprečavali u obavljanju njihove dužnosti.

Portparol kompanije „Trenes de Buenos Aires“, koja je zadužena za održavanje pruge Gustavo Gago izrazio je sumnju da su nemiri „nameran čin industrijske sabotaže“ protiv te firme.

Sramni su medijski izveštaji i izjave zapadnih lidera kako je posle ostavke predsednika Hosnija Mubaraka u Egipat „konačno stigla sloboda“, izvojevana „snagom naroda“. Kažu još da je to bila „revolucija“. U stvarnosti u Egiptu se ustvari desio vojni udar i zemlja je pod upravom Visokog vojnog saveta, kojeg je imenovao sam Mubarak. Višednevni protesti, navodno inspirisani željom za demokratskim ustrojstvom Egipta, su se završili najnedemokratskijim rešenjem – vojnim udarom i vojnom upravom.

Vojna uprava je odmah suspendovala Ustav, raspustila Skupštinu, zadržala vanredno stanje, čije su ukidanje tražili demonstranti, i vojne (preke) sudove. Biće uvedena i zabrana štrajkova. Generali su takođe zadržali Mubarakovu vladu i izjavili da će se zemljom vladati kao u vreme predsednika Mubaraka. Obećali su da će izbori biti održani za šest meseci, ali i to nije izvesno. Rečeno je „kada budu mogli da se održe“. To su „plodovi revolucije“ koje su sa tolikim zadovoljstvom pozdravili zvanični Zapad i većina demonstranata.

Naravno, još uvek niko ne može pouzdano da kaže šta će se još sve događati u Egiptu, ali je već sada zanimljivo i važno analizirati kako su se, posle skoro 30 godina Mubarakove vlasti, desili protesti, kakva je njihova tehnologija. U Egiptu je na sceni američki model, koji mnogi politički autori zovu „model kontrole nezadovoljstva“. Autori tog modela su okupljeni oko najuticajnije spoljnopolitičke organizacije u Americi – Saveta za spoljnu politiku, a predvodio ih je Zbignjev Bžežinski. Taj model je definitivno uobličen na osnovu iskustava iz Istočne Evrope, posebno Srbije i iz Južne Amerike. Tačnije, poražavajuća američka iskustva iz Južne Amerike su u najvećoj meri nametnula potrebu za definisanjem tog modela. Amerikancima je, naime, postalo jasno da za ostvarenje američkih interesa i dominaciju Amerike u nekoj zemlji nije dovoljna samo podrška lidera te zemlje, ma kakvi oni bili. Jer postalo je jasno da slepa podrška američkoj politici znači ustvari urušavanje te zemlje. Podrška američkoj politici znači prihvatanje modela Međunarodnog monetarnog fonda, velikih američkih korporacija i banaka, sluganstvo takozvanom Vašingtonskom konsenzusu. U realnosti to znači nepravednu raspodelu bogatstva te zemlje, odliv ogromnog kapitala u inostranstvo, razaranje njene privrede, jednom rečju – pljačku te zemlje. Sasvim je, takođe, jasno da vremenom to rađa veliko nezadovoljstvo stanovništva. To autori tog modela dobro znaju. Kada to nezadovoljstvo dostigne kritičnu masu, onda je uzaludna podrška političke vlasti Americi jer promenom vlasti dolazi i do promena u kojima Amerika gubi svoje mesto. Zato je procenjeno da je daleko važnije uspostaviti kontrolu nezadovoljstva u određenoj zemlji. Samo tako Amerika može da obezbedi kontinuitet svog prisustva i nesmetani nastavak ostvarenja svojih interesa. To je i jedino važno za Vašington, a ko će biti lider, i kakav je diktator ili demokrata, to je manje zanimljivo. Suština je u kontroli nezadovoljstva.

SAD MREŽA U EGIPTU Mora se priznati da je iz ugla političke teorije, analize i veštine to veoma vešt i pametan model. Naravno, to je istovremeno krajnje licemerje jer nezadovoljstvo je nastalo upravo zbog američke politike i vernosti Vašingtonu, koji se sada tako osiromašenom i obespravljenom narodu nudi kao spasilac. To je tako, ali prihvatanje tog modela nije obavezno. Amerika ima tehnologiju kako da pokuša da ga nametne ali u principu nije obavezno.

Kada se stekne dovoljno uslova i kada se proceni da bi američki interesi mogli biti ugroženi, da bi moglo doći do ozbiljnijih promena ili zbog skorog prirodnog kraja lidera-klijenta ili nadolazećeg kritičnog nivoa nezadovoljstva naroda, onda kreće mašinerija modela „kontrole nezadovoljstva“. U slučaju Egipta ta mašinerija je pokrenuta pre nešto više od tri godine. Prvo se krenulo sa internetom. Jedna od vodećih opozicionih grupa u Egiptu je „Pokret 6. april“, koja postoji samo na socijalnoj mreži Fejsbuk, a ne i u „stvarnoj“ realnosti. Tu Fejsbuk grupu finansiraju Gugl, Jutjub, Pepsi kola, MTV i druge američke medijske kuće. (Odavno je jasno da su Fejsbuk i Gugl američki državni projekti.) Druga grupa je internet sajt movement.org, koji javno finansira američki Stejt dipartment. Korak po korak je potom američkim novcem finansirana mreža nevladinih organizacija, od kojih je najvažnija Centar solidarnosti, koji je formirala američka organizacija Endowment for Democracy. Taj Centar solidarnosti je formirao čitavu mrežu takozvanih nezavisnih sindikata. Takvi sindikati u Egiptu nisu nikad postojali, pa su privukli pažnju velikog broja ljudi. Amerika, dakle, kontroliše nezavisne sindikate u Egiptu i njih čine ljudi koji su stradali, slabo plaćeni ili ostali bez posla upravo zbog američke politike u njihovoj zemlji.

Kada je taj posao obavljen, onda dolazi na red personalizacija opozicije i neprijatelja. To nije bio lak posao jer većina uglednih Egipćana – i onih koji žive u zemlji, i onih koji su u Americi, i na Zapadu – nije htela da prihvati tu ulogu. Na kraju je ulogu prihvatio stari američki klijent Muhamed el-Baradej, bivši direktor Agencije Ujedinjenih nacija za nuklearnu energiju i sadašnji član Međunarodne krizne grupe. On je sa objedinjenom opozicijom prošle godine poražen na izborima iako je u toj „demokratskoj“ opoziciji bila i partija Muslimanske braće. Jedan američki klijent je ponuđen kao izlaz iz krize i „mraka“ a drugi Hosni Mubarak je proglašen jedinim krivcem za egipatske probleme. Istorija počinje od danas. Nulta godina.

Glavna uloga u tom poslu je, po pravilu, poverena medijima. Neverovatno je šta su sve zapadni mediji pisali o Mubaraku i onima koji protestuju. Počev od broja demonstranata, u jednom času je to čak bilo dva miliona iako trg Tahrir ne može da primi više od 50.000 ljudi, pa do upornog prikrivanja da su ključni operativni organizatori dnevnih protesta Muslimanska braća. Sve je to, naravno, bilo jasno i samom Mubaraku. On je počeo da hapsi internet-aktiviste, da blokira internet komunikaciju i da objašnjava o čemu se tu radi. Ali sve je to bilo kasno. Mubarak je američki klijent već nekoliko decenija i sada je za sve kasno. Kada se prihvate pravila igre, za izlazak više nema mogućnosti. Čak i uslove Mubarakovog odlaska je neko drugi diktirao. On sam, onako teško bolestan, je verovatno hteo da ode još ranije, ali ne može, pravila moraju da se poštuju. Kada je došao trenutak, Mubarak je otišao, ali tako da se ništa ne promeni. Izvršen je vojni udar i vojska je preuzela zemlju. To je, takođe, veoma vešt deo tehnologije jer u Egiptu, još i pre Nasera, uživa izuzetan ugled, pripada takozvanom visokom društvu. Od državnog udara 1952. godine, kada su Naserovi „Slobodni oficiri“ skinuli sa vlasti kralja Faruka (izdanak albanske porodice iz Janjine, današnja Grčka), Egipat je imao trojicu predsednika, svi su bili oficiri. Tačnije, Egipat je dobio predsednike Republike 1958. godine, kada je Naser kao prvi predsednik ukinuo vojnu diktaturu.

SLOBODA? MA NEMOJTE! O vojnom preuzimanju Egipta se već izvesno vreme „šaputalo“, to je pripremano. Zanimljivo je da je visoka vojna delegacija te zemlje bila u višednevnoj poseti Americi baš u vreme početka protesta u Kairu.

I onda, kada je Mubarak otišao, „stigla je sloboda“. Tako su javili mediji i tako su pričali izabrani aktivisti. Hiljade boraca za „demokratiju u Egiptu“ je slavilo i pevalo. A desilo se potpuno suprotno. Umesto demokratskog poštovanja zakona i Ustava Republike Egipta, „sloboda“ je došla vojnim udarom. I to sa mandatom boraca za „demokratiju“, sa mandatom demonstranata koji se bore za „slobodu“. Prema Ustavu, kada predsednik podnese ostavku, funkciju preuzima predsednik Skupštine Egipta. To se nije desilo, ali… Važno je da je američka pozicija u Egiptu za sada sačuvana.

Još uvek nije jasno šta će se dalje događati. Jer, bez obzira ko je stvarni organizator demonstracija u Egiptu, činjenica je da je većina njenih učesnika iskreno protestvovala i želela promene. Uz to, prema istraživanjima javnog mnjenja, čak 86 odsto Egipćana je antiamerički raspoloženo. Sada posle svega, po pravilu, dolazi period velikog razočarenja, pa bi energija akumulirana tokom protesta mogla ponovo da se nađe na ulici. Pitanje je samo ko će ovoga puta biti organizator jer ne postoje spontani protesti. U ovom času je zaista veoma nezahvalno predviđati dalji politički razvoj u Egiptu. Utoliko pre što je Amerika, kao ključni igrač, vešta u izazivanju nemira, ali je manje vešta u održavanju svakodnevnog života u zemljama klijentima.

I na kraju, kakve bi Srbija mogla imati veze sa zbivanjima u Egiptu? Na prvi pogled nema nikakve veze, ali, ipak, ima. I u Srbiji je u toku primena tog istog modela „kontrole nezadovoljstva“, i sa istim ciljevima. U ovoj fazi taj posao je, kako izgleda, poveren Srpskoj naprednoj stranci i njenim liderima, a vreme će pokazati da li oni imaju kapacitet za tako važan zadatak.

Premijer Papandreu je ipak optimista

Uprkos tome, grčki premijer Jorgos Papandreu je izjavio u nedelju da će zemlja prebroditi ekonomsku krizu „bez obzira na teškoće”. Bez obzira na to što se zemlja suočava s istim problemima godinu dana nakon što je primila paket pomoći od 110 milijardi evra radi otplate duga i fiskalnih manjkova pod uslovom da smanji budžetski deficit i sprovede ekonomske reforme.

Međutim, u protekloj godini najmanje 160.000 ljudi ostalo je bez posla, stopa nezaposlenosti danas iznosi 15,1 odsto, a zbog strogih mera štednje vlada nastavlja s otpuštanjima i bankrotom firmi. Plata službenika u javnom sektoru smanjena je za 13 do čak 20 odsto. Ekonomski stručnjaci procenjuju da će nacionalni dug u 2011. premašiti nivo od 150 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ekonomiste najviše brine činjenica da je kamatna stopa na desetogodišnje grčke državne obveznice dostigla skoro 15 odsto, što je apsolutni rekord od kada je Evropa usvojila jedinstvenu valutu 1999. Poređenja radi, Nemačka na iste obveznice plaća kamatu od 3,27 odsto. Pošto rastu strahovanja da će Grčka ipak morati da reprogramira dobijeni međunarodni zajam, investitori prilikom kupovine obveznica traže veće kamate da bi pokrili dodatni rizik. Zato su kamatne stope na dvogodišnje obveznice dostigle 23 odsto.

– Trenutno smo u veoma, veoma teškoj situaciji, koja zahteva brzo i oštro reagovanje. Naravno, i berze su svesne da postoji politički kukavičluk da se u potpunosti sprovedu neophodne drakonske mere – istakao je Vangelis Agapitos, ekonomski analitičar.

Danas čak 47 odsto Grka veruje da će zemlja morati da reprogramira dug, dok samo 24 odsto njih smatra da to neće biti potrebno, zaključak je ankete čiji su rezultati objavljeni u nedelju. Finansijski stručnjaci strahuju od takve mogućnosti, uprkos upornom negiranju Atine, i sve više su uvereni da će Grčka morati da postigne sporazum o uslovima reprogramiranja, svesna da njena ekonomija ne može da raste dovoljno brzo da bi servisirala dužničko opterećenje koje je na kraju 2010. iznosilo 325 milijardi evra i koje bi do 2013. naraslo na 160 odsto bruto domaćeg proizvoda.

– Možda se čini da je reprogramiranje najjednostavniji put, ali time ne bi bili rešeni budžetski i strukturalni problemi. Taj potez bi takođe bio veoma skup, jer bi se u budućnosti plaćale mnogo veće premije za pokrivanje rizika. To bi negativno uticalo i na bankarski sektor – rekao je Jirgen Štark, glavni ekonomista Evropske centralne banke. Po njegovom mišljenju, reprogramiranje duga je kratkoročna mera. Jedina prihvatljiva mera, smatra on, jeste prevazilaženje krize „doslednim sprovođenjem programa reforme i potpuna otplata svih dugova”.

„Ne postoji bezbolan put”, rekao je on, i upozorio na moguće posledice reprogramiranja duga, to jest, novu krizu banaka.

On je ukazao na tesnu povezanost evropskih finansijskih tržišta i istakao da lokalna kriza može negativno da se odrazi na celokupan bankarski sistem.

„Uskrs simbolizuje početak novog života: Grčka se menja i ponovo je rođena… uprkos teškoćama. Borićemo se protiv pesimizma i uspećemo. Uspećemo u stvaranju zemlje pravde i razvoja”, poručio je Jorgos Papandreu u obraćanju naciji povodom Uskrsa. Oglasio se i predsednik Karlos Papuljas istakavši da se nada da će uskrsnuće Hristovo pomoći grčkom narodu .

Šta je državni bankrot

Od sredine 19. veka do danas platnu nesposobnost proglasilo je približno 200 država, uglavnom manje razvijene latinoameričke i afričke države. Među novijim primerima je bankrot Argentine 2002. godine, kad je ta država objavila da neće otplaćivati dugove, a bila je kažnjena zabranom učestvovanja na međunarodnom tržištu kapitala.
Država bankrotira onda kad više ne može da podmiri svoje obveze. To znači da su kreditne linije, posebno za javni dug, porušene, dakle da država ne može dobiti kredite za servisiranje kamata i otplatu glavnice. Posledice su bolne za celo stanovništvo jer posle bankrota sledi snažno snižavanje životnog standarda zbog nezaposlenosti i inflacije, gubitak ušteđevine i slabljenje valute. Tada domaće i strane banke ne žele da kreditiraju bankrot državu, a neće to ni privatni sektor. Kreditni sistem koji održava likvidnost privrede se raspada, državne finansije ne funkcionišu…

Jasna Stojković