U vezi sa onim što je rečeno u poslednjem odeljku ovog poglavlja, može biti zanimljiv kratak osvrt na orgijastičke događaje u kojima, uzetim zajedno, čudno figuriraju raznovrsni faktori erotske transcendentnosti, što smo odvojeno ispitali baveći se pojedinim graničnim oblicima profane seksualne ljubavi. Reč je o ritualima koji su se praktikovali u ruskoj sekti klistija, čuvanim u najstrožoj tajni. Propisi i ideje sekte nisu smeli da se otkriju nijednoj profanoj osobi, ni sopstvenom ocu ni sopstvenoj majci; spolja, propisivalo se neudaljavanje od pravoslavlja, ali ono se smatralo »lažnom verom«.

Prethodno treba napomenuti da događaji, na koje aludiramo, figuriraju u jednoj posebno veštačkoj i hibridnoj celini. U degradiranim, neotesanim i popularnim oblicima, u ritualima klistija sačuvali su se ostaci prehrišćanskih orgijastičkih ceremonija koji su izgubili svoju prvobitnu i duhom srodnu
podlogu da bi, međutim, paradoksalno pripojili neke motive nove vere.

Dogmatska pretpostavka sekte jeste da je čovek potencijalno Bog. On može da
postane toga svestan, i da to zapravo i bude, ostvarivši, ako je muškarac,
Hristovu prirodu (otud naziv sekte), a ako je žena, prirodu Device, kada,
posredstvom tajnog rituala, izaziva preobražavajući silazak Svetog Duha.

Učesnici, muškarci i mlade žene, nose samo belu košulju, na potpuno golom telu
(ritualna golotinja). Izgovaranjem dozivajućih fòrmula započinje kružni ples,
muškarci oblikuju krug u središtu koji se brzo okreće u smeru Sunca, a žene,
međutini, prave krug izvan prvog, koji se kreće u pravcu suprotnom od kretanja
Sunca (ritualno pozivanje na kosmičku polarnost koju održavaju polovi). Pokret
postaje sve vrtoglaviji i silovitiji, sve dok se neki čianovi ne izdvoje iz kruga i
počnu odvojeno da plešu, kao drevni vertiginatores i arapski derviši, takvom
brzinom — kaže se — da se ponekad ne razlikuje više lik, padajući i ostvarujući
se (ples kao tehnika ekstaze). Primer deluje zarazno, pandemijski. Kao poslednji
faktor egzaltacije, uključuje se bičevanje, uzajamno bičevanje učesnika,
muškaraca i žena (bol kao erotsko-ekstatički faktor). Na vrhuncu takve
egzaltacije počinje da se predoseća unutrašnji preobražaj, skorašnji, dozivani,
silazak Svetoga Duha. U tom momentu muškarci i žene se skidaju cepajući sa
sebe bele ritualne košulje i promiskuirano se sparuju; uključivanje seksualnog
iskustva i traume snošaja vode, naime, ritual do svog graničnog intenziteta.
103
Hibridnost ovih rituala javlja se u činjenici da je u njihovom središtu
mlada žena, koja se svaki put iznova bira, u kojoj se vidi »personifikacija
božanstva i, isto tako, simbol rađajuće snage«; ona postaje obožavana bilo kao
Majka Zemlja ili Sveta Devica hrišćana. Pojavljuje se potpuno gola, na kraju
tajnog rituala, da bi vernicima podelila zrna suvog grožđa, u smislu
sakramenta.
104
Ovaj detalj omogućava lako prepoznavanje u tajnim cere-
103 Up. N. Tsakni, »La Russie sectaire«, Paris, 1888, IV, str. 63—73; K. Grass, »Die russischen
Sekten«, Leipzig, 1907—1909. Analogijom, mogu se navesti rituali grupa derviškog pravca
međ mavlavima i icavima, gde pesme, koje obično opevaju ljubavnu opijenost, i vino nagone na
ples; medutim, treba se, koliko god je to moguće, suzdržati od svakog pokreta; samo kada
impuls postane neodoljiv, učesnici, koji već sede u krugu, dižu se i počinju da plešu okrećući se
oko sebe ili učestvujući u krugu. Tada, neprimetno, ili pak na znak šejha prelazi se na prizivanje,
na osnovu odredenih formula (dhikr) (Y. Millet, »De l’usage technique de l’audition musicale«,
u »Études Traditionnelles«, br. decembar 1955, str. 353—354).
104 Tsakni, nav. delo, str. 72—73.monijama klistija produženja drevnih orgijastičkih rituala koji su se slavili u
znaku misterije Velike htonične Boginje i »gole Boginje«.
Zanimljivo je istaći da je u sekti seks bio strogo ograničen na ovu ritualnu
i ekstatičnu upotrebu; naime, sekta u svakom drugom pogledu propoveda strogi
asketizam, osuđuje svaku telesnu ljubav, čak toliko da žigoše sam brak. Zapravo,
po svemu ostalom ona predstavlja upadljivu analogiju sa još jednom
slovenskom sektom, sektom skopaca, kod kojih asketizam ide dotle da propisuje
kastriranje muškaraca i žena, mada zadržavajući prvobitnu podlogu, utoliko što
u ritualima skopaca isto tako figurira, kao središte, mlada gola žena. To je
verovatno odjek kulta svojstvenog jednom drugom obliku misterija Velike
Boginje, frigijske Kibele, kulta koji se često spajao sa analognim sakaćenjima
izvršenim u ekstatičkoj pomami.
Starec Gregorij Jefimovič, zvani Raspućin, pripadao je sekti klistija. U
ovom liku, o kojem se toliko govorilo, sačuvale su se raznovrsne crte mističkog
orgijazma. Već je značajno to što je titula stareca, sveti starac, dopuštala
vezivanje za nadimak Raspućin, koji potiče od rasputnik = razuzdan, i koji je on
zauvek zadržao. Kod Raspućina nije lako odvojiti ono što je stvarnost od legendi
koje su stvarali bilo njegovi obožavaoci ili njegovi neprijatelji. Prisustvo izvesnih
natprirodnih moći u sirovom liku ovog sibirskog seljaka, ipak je neosporno; ako
ništa drugo, to pokazuje njegov kraj: velika doza snažnog otrova, kao što je
cijankalij, nije uopšte delovala na njega i on se podigao uprkos hicima iz pištolja
koji su u njega ispaljeni iz blizine, tako da je na kraju morao da bude
masakriran. »Raspućinova religija« bila je u stvari prožeta gore navedenim
motivom. Njegove su reči: »Došao sam da vam donesem glas naše svete Majke
Zemlje i da vas naučim blaženoj tajni koju mi je ona prenela, o posvećenju kroz
greh«105
— u čemu zapravo vidimo vraćanje teme Velike Majke (Majke Zemlje) u
hibridizaciji sa hrišćanskom koncepeijom grešnosti tela. U suštini, razuzdano
iskustvo seksa — »okršaj greha« i takozvani svalnji greh — koncipirano je kao
sredstvo »mučenja« čiji je pozitivni efekat »mistična smrt«, tako da se sa svakog
snošaja skida nečisto obeležje i u pojedincu proizvodi »čudesni preobražaj«.
106
Na ovoj ravni, snošaj je postajao neka vrsta preobražavajućeg sakramenta i put
učestvovanja. U objektivnim terminima, to jest van moralnih referenci,
»posvećenje posredstvom greha«, koje najavljuje Raspućin, poziva se na ovo
značenje. Što se njegove moralne i hrišćanske interpretacije tiče, treba se, pak,
manje ili više vratiti onom luteranskom pecca fortier i zamisli, koju je
propovedao sam Avgustin, po kojoj vrlina može da postane greh ako je prožeta
ponosom palog stvorenja, koje iz nje izvlači diku.
107
U tom kontekstu, popustiti
105 R. Fülöp-Miller,»Le diable sacré«, Paris, 1929, str 45, delo iz kojeg vidimo i podatke koji
slede.
106 Ibid., str. 202; up. i str. 31—33.
107 Aludiramo na traktat »Contra advers, legis« (I, 26–28), gde se Avgustin pita kako to da Bog
dozvoljava da devojke budu silovane u vreme ratova i nereda. Na stranu nedokučivost
božanskih puteva i nagoveštaj o eventualnim nadoknadama za zemaljske patnje u onostranosti
(ako se pretpostavi da se kod silovane devojke sve svodi na patnju), Avgustin postavlja pitanje
da li su se možda te device ogrešile ohološću, iznoseći na videlo svoju vrlinu. Zna se da bi za
Avgustina vrline stečene samo ljudskim snagama, bez učešća božanske milosti, kao što je slučaj
kod »pagana«, bile »veličanstvene mane«. Luteransko pecca fortier propisuje da se ne pruža
otpor grehu, da mu se prepusti do dna, i da se u sopstvenom preziru i ispovedanju o sopstvenoj
nemoći nada spasonosnoj božanskoj milosti.telu bio bi način poniženja, uništenja ponosa Ja — »mračnog despota» — čak i u
njegovim poslednjim ostacima, sazdanim upravo od ponosa zbog sopstvene
vrline. U egzistencijalnim, a ne moralnim, terminima, ponižavanje ponosa
slobodnim prepuštanjem seksu i ne pružanjem otpora, »ogrešenjem«, ima,
međutim, srodnosti sa ograničenjem pojedinca kao određenog bića koje se
razbija posredstvom posebnog, paroksističkog iskustva erosa.
Raspućin, kao ličnost i po ponašanju, bio je pre odbojan nego privlačan;
uticaji različitog reda, makar delimično genetički vezani za iskustva klistija i
verovatno zasnovani i na njegovim izuzetnim predispozicijama, predstavljali su
osnov njegove moći i njegovog čara, vršeći te uticaje čak i u krugovima visoke
ruske aristokratije, inače nepristupačne jednom prljavom i primitivnom seljaku.
Bez obzira na to, kod Raspućina se nalazi izvesna privrženost tehnikama klistija,
s obzirom da se on često koristio plesom koji je smatrao delom celine koja
kulminira u snošaju: dajući prednost ciganskoj muzici, koja, kada je autentična,
spada u retke koje čuvaju i frenetičnu i elementarnu dimenziju. Postoje izveštaji
o tome da su žene sa kojima je, ukoliko ih je smatrao dostojnim da s njim
obavljaju ritual, Raspućin plesao »zaista imale osećaj da su pod mističnim
uticajem, o čemu je starec često govorio«. Kako bi ritam postajao frenetičniji,
primećivalo se kako »lice plesačice počinje da gori, kako joj se pogled malo-
pomalo zastire koprenom, kako joj kapci postaju sve teži i, na kraju se
sklapaju«. Tada bi starec odvodio sa sobom ženu, gotovo bez svesti, da bi se s
njom sjedinio. Najviše čega bi se žene, sećale posle onoga što bi tada usledilo
bila bi jedna gotovo mistična ekstaza. Bilo je, ipak, i onih na koje je to ostavljalo
utisak dubokog užasa, a tu se ubraja čak i jedan slučaj poluludila do kojeg je
došlo na kraju.
108
Na osnovu onoga što je već rečeno, mogućnost ovog
dvostrukog efekta čini se, ipak, prirodnom.

Više od dvadeset osoba umrlo je na misteriozan način nakon otvaranja grobnice faraona Tutankamona, a jedan istoričar tvrdi da je za neke od tih smrti kriv čuveni engleski okultista Alister Krouli.

Istoričar Mark Bejnon napisao je knjigu “Londonska kletva: Ubistvo, crna magija i Tutankamon u Vest Endu 1920-ih”, u kojoj je izneo teoriju koja povezuje Kroulija i žrtve “Tutankamonove kletve”, prenosi britanski “Telegraf”.

Nakon velikog pronalaska Tutankamonove grobnice 1922. godine, tokom sledećih desetak godina na neprirodan način su umrli mnogi koji su bili povezani sa tim otkrićem. Krouli, koga mnogi smatraju začetnikom satanizma, pod uticajem staroegipatske religije, kabale, istočnjačkih učenja i alhemije utemeljio je filozofsko učenje Telemu. Bejnon tvrdi da je Kroulija lično pogodilo skrnavljenje grobnice i da je bio besan zbog toga, pa mu je to bio motiv za neka od ubistava. Istoričar smatra da je u smrt sedam osoba, koje su umrle u Londonu, a koje su povezane sa otkrićem grobnice, bio umešan Alister Krouli.

Krouli je, prema Bejnonovom mišljenju, kriv za smrt Raula Lavdeja, egipatskog princa Alija Kamela Fahmi Beja, Obrija Herberta, Ričarda Betela, Lorda Vestberija, Edgara Stila i ser Ernest Volis Badž.

Raul Lavdej, koji je preminuo istog dana kada je otvorena Tutankamonova grobnica i arheolog Hauard Karter ušao u nju, bio je Kroulijev sledbenik i tog dana je pio krv mačke žrtvovane u jednom ritualu. Bejnon tvrdi da ga je Krouli namerno otrovao.

Egipatskog princa Alija Kamela upucala je jedna od njegovih supruga, Francuskinja Mari Margerit u londonskom hotelu Savoju, a Bejnon kaže da su ona i Krouli bili ljubavnici i da ju je on nagovorio na zločin. Princ Kamel ubijen je ubrzo nakon posete faraonovoj grobnici.

Obri Herbert, polubrat Lorda Karnavona (glavni finansijer ekspedicije iskopavanja Tutankamonove grobnice) umro je od trovanja tokom rutinskog zubarskog zahvata, a Bejnon misli da su Krouli i Mari Margerit bili umešani i u ovo ubistvo.

Ričard Betel, Karterov lični asistent umro je u krevetu u ekskluzivnom klubu koji je Krouli često posećivao. Iako se isprva činilo da se radilo o srčanom udaru, nađeni su dokazi koji ukazuju na to da ga je neko ugušio.

Ubrzo nakon Betela, život je završio i njegov otac lord Vestberi, koji se navodno bacio sa sedmog sprata, a Bejnon kaže da je verovatnije da ga je neko gurnuo. Vestberi je čuvao neke od artefakata iz grobnice, koje mu je poklonio sin.

Knjiga Marka Bejnona

Edgar Stil, koji je bio zadužen za artefakte nađene u grobnici, preminuo je nakon operacije stomaka, a Bejnon tvrdi da iza njegove smrti stoji ponovo Krouli.

Ser Ernest Volis Badž, egiptolog i prijatelj lorda Karnavona, bio je zadužen za prikazivanje artefakata u Britanskom muzeju u odeljenju za egipatske i asirske antikvitete. On je pronađen mrtav u svom krevetu 1934. godine, a Bejnon smatra da nije u pitanju prirodna smrt. Prema njegovim rečima, postoje dokazi o tome da su se Badž i Krouli zajedno bavili raznim okultnim ritualima.

Bejnon takođe govori i o povezanosti Džeka Trboseka i Alistera Kroulija.

Nakon pročitanih Kroulijevih knjiga i dnevnika, Bejnon je zaključio da je okultista bio opsednut Džekom Trbosekom i da su njegova ubistva inspirisana ubistvima u Vajtčepelu.

“Dok sam istraživao ove slučajeve, ime Alistera Kroulija se iznova pojavljivalo. Postoji mnogo dokaza koji ga vezuju za te događaje. Veliki deo njegove religije je zasnovan na staroegipastkoj mitologiji, zbog toga bi on smatrao otvaranje grobnice skrnavljenjem. Ja sam samo sastavio slagalicu od tih delova”, izjavio je Bejnon za britanske medije.

Kanadski novinar i istraživač Serž Monast prvi je upozorio na projekat Blue Beam, još sredinom devedesetih, a onda iznenada preminuo pod sumnjivim okolnostima. Plan se odvija u četiri koraka, a krajnji rezultat bi trebalo da bude konačno i potpuno uspostavljanje novog svetskog poretka, sa novom verom – u antihrista.

U 21. veku skoro ništa nije nemoguće. Pa čak ni lažirati Apokalipsu. Bar tako tvrde mnogi Internet izvori koji se pozivaju na priče o projektu NASA Blue Beam (Plavi zrak). Prvi je na navodni projekat upozorio novinar i istraživač Serž Monast (1945-1996), čija su dela o masonskim teorijama zavere i novom svetskom poretku i danas veoma popularna i citirana. Monast je, ne mogavši “tek tako” da širi svoju istinu, osnovao Slobodnu novinsku agenciju (AIPL, l’ Agence Internationale de Presse libre), koja je objavljivala njegove radove i upozoravala na opasnosti koje prete od svetske vlade.

Svoju prvu priču o Plavom zraku objavio je 1994, a 1995. i svoj najobimniji rad “Protokoli Toronta 6.6.6” (Les Protocoles de Toronto (6.6.6), pisan po uzoru na “Protokole sionskih mudraca”, gde je naveo da se masonska grupa 6.6.6. sprema da, u roku od 20 godina, preuzme primat i uspostavi novi svetski poredak i kontrolu uma pojedinaca. Tokom 1995. i 1996. Manast se žalio da ga progoni policija i vlast – zbog učešća u “mreži zabranjenih informacija” i da se plaši za svoj život.

Septembra 1996, kanadske vlasti oduzele su mu dvoje dece, zbog toga što su školovani kod kuće, a ne u državnim školama. Nešto kasnije u decembru, posle noći provedene u pritvoru, umro je kod kuće, zvanično od infarkta, iako do tada nije bolovao od srca. Monastovi simpatizeri danas tvrde da je smrt zapravo bila nasilna i izvedena psihotronskim oružjem – kako je to već običaj kod novog svetskog poretka.

Arheologija u službi antihrista

A o čemu je to pisao Serž Monast sredinom 1990-ih? Kada nepristrasni posmatrač pogleda dokle je svet stigao u međuvremenu – njegova teorija uopšte ne deluje nemoguće ili bar – ne neizvodljivo…. Tehnologija uglavnom postoji, još samo nedostaju (da li?) dovoljno bolesti umovi da je upotrebe…. Mnogi smatraju da je za “finale” priče – “noć hiljadu zvezda” – određen i datum: upravo fatalni 21. 12. 2012.

Mnogi danas citiraju Monastove radove, a poneko doda i nešto svoje, a iz svega toga izvlačimo najčešće tvrdnje. Sve u svemu, navodni projekat Blue Beem je osmišljen da lažira drugi dolazak Mesije, a odvijao bi se u četiri “koraka”.

Prvi korak podrazumeva uzdrmavanje fundamentalnih verovanja o postanku čoveka, religijskih doktrina i čitave filozofije življenja. Da li vam ovo deluje kao težak zadatak? Po Monastu, to je više nego izvodljivo (posebno kada se uzme u obzir da nauka od Monastovog vremena dodatno napredovala). Navodno svetska vlada lako može da izazove zemljotrese na odabranim strategijskim lokacijama (što im je, nažalost, omogućio svojim pronalascima naš Nikola Tesla…), gde će “slučajno” biti otkriveni drevni, do sada “izgubljeni” arheološki dokazi koji će dovesti u pitanje sve intrepretacije velikih religijskih doktrina. Po Monastu, priprema za ovo već je obavljena kroz različite dezinformativne medijske kampanje i naučnofantastične filmove o vanzemaljskim civilizacijama i tehnologijama.

“Posađeni” falsifikovani dokazi otkriće arheolozi koji će sugerisati da, ma o kojoj se religiji i kulturi radilo, novi nalazi dokazuju da su vernici bili “prevareni” tokom hiljada godina. Ovim bi većina ljudi posumnjala u svoja dotadašnja fundamentalna duhovna verovanja u Boga, i biblijske i druge verzije Sudnjeg dana.

Korak dva podrazumeva da se laserska svetla i zvuci koriste za projekat blistavog i kompletno izmišljenog “šou programa” na nebu. Neki u vezu sa ovim delom plana dovode i kemtrejlse (o čemu smo pisali više puta), hemijske tragove aviona koji, osim što nas truju, nebo čine belim ili sivim, što je idealna pozadina za ove projekcije – kao bioskopsko platno.

A šta će biti tematika svemirske predstave velikih razmera? Osim slika NLO, sa trodimenzionalnim optičkim hologramima i posebnim zvucima, našao bi se tu i religijski “dodatak”: različite slike za različite delove sveta – u skladu sa dominirajućim religijskim nacionalnim verovanjima na tom području. “Božji” glas moći će da se čuje na nekoliko jezika (ovo ce se postići emitovanjem preko veoma niskih frekvencija pomoću HAARP kompleksa). Sve ovo biće simulacija Apokalipse, tokom koje će svim narodima biti prikazane ciljane scene (za hrišćane – biblijske). Navodno su već konstruisane naprave koje mogu da podignu uvis veliki broj ljudi (Vaznesenje), a ti ljudi više na Zemlji neće biti viđeni. Po Monastu, uvod za to je “vežba” sa navodnim otmicama ljudi od strane vanzemaljaca. Računari će koordinisati satelite koji će projektovati slike, a softver za predstavu odavno je spreman.

Sa kompjuterskom animacijom i odgovarajućim zvucima, sledbenici razičitih vera poverovaće da se njihov spasitelj vratio. A onda će se projekcije Hrista, Muhameda, Bude, Krišne…. – sjediniti u jednu – jednog boga. Taj “bog”, smatra Monast, biće upravo antihrist, koji će dodatno pojasniti da su različite svete knjige pogrešno razumevane i tumačene (za šta bi čovečanstvo već trebalo da bude pripremljeno prvim korakom Projekta), a da je stara religija kriva za to što su braća i narodi međusobno ratovali. Dakle – stare religijske doktrine treba ukinuti da bi se otvorio put za svetsku religiju novog doba, sa novim “bogom” – antihristom.

Mozak na udaru

Ova predstava bi, po planu, rezultirala nestajanjem društvenih i verskih razlika, a narodi bi se optuživati međusobno za dotadašnje “zablude” u pogledu religije, što bi predvodili milioni verskih fanatika. Monast tvrdi da će, ni manje ni više – zvanično Ujedinjene Nacije uvesti religiju novog doba, a sve to uz Betovernovu Odu radosti.

Treći korak jeste da se određene vizije projektuju u ljudske umove tako da izgleda da se radi o sopstvenoj ideji svakog pojedinca da ga je kontaktirao lično BOG. Ovo je moguće koristeći EL F, VLF, LF talase (i skalarne talase), koji utiču na moždanu aktivnost tako da osoba čuje Boga lično kako razgovara sa njim. Nije nepoznato da već postoji interaktivni kompjuterski sistem sposoban da umeša “njihove” ideje u vaše prirodno razmišljanje, tako da ne možete da uočite razliku. Sve u svemu, većina ljudi će znati “u srcu” upravo ono što navodni Bog želi da veruju. “Bez univerzalnog verovanja u religiju nju ejdža, uspeh novog svetskog poretka biće nemoguć!” – piše Monast.
Korak četiri podrazumeva elekronski indukovane natprirodne pojave, ukratko – radiće se na tome da čovečanstvo poveruje da je invazija vanzemaljaca upravo započela u svakom većem gradu na planeti, što će sve koji poseduju nuklearno oružje naterati da ga aktiviraju ili bar – otvoreno stave u pripravnost. Svet će biti na ivici nuklearnog uništenja, ali – do napada nikada neće doći. Međutim, ova izuzetno opasna situacija biće povod da se sve nacije udruže i razoružaju pod okriljem UN. Uzgred, ovo će učiniti da hrišćani poveruju da do napada nije došlo samo zato štu su neke druge, blagonaklone vanzemaljske snage došle da spasu “dobre” ljude na Zemlji od brutalnog satanističkog napada “loših” svemiraca.

A onda dolazi finale – takozvana “noć hiljadu zvezda”. Po Monastovom prikazu, svi koji budu stajali na putu novom svetskom poretku, biće uhapšeni, ubijeni ili proglašeni “nestalim”, a sve pod maskom predstojećeg biblijskog Vaznesenja. Iako su navodni “spasioci (dobri vanzemaljci) stigli – to ne znači da je bitka dobijena, već je potrebno obezbediti potpuno jedinstvo da bi čovečanstvo preživelo. A da bi se došlo do toga, objašnjava Monast, izrežiran je specijalan “lajt šou”. Tokom jedne ili dve noći biće korišćene psihotroničke i druge sprave – za projektovanje natprirodnih, satanističkih slika u ljudske umove; mnogi će videti duhove, upasti u stanje blisko ludilu, što će uzrokovati globalnu paniku, samoubistva, ubistva, nerede itd. Posle “noći hiljadite zvezde”, takođe poznate kao “noć hiljadu zvezda”, čovečanstvo će biti spremno da prihvati bilo kod novog “mesiju” koji bi ponovo uspostavio red i mir, makar to sve nas koštalo lične slobode.

Uvod – lažirana svetska kriza

A kada će se sve ovo desiti? Monast je govorio o nekih dvadesetak godina (krajem 1995), a, kako objašnjava, prvi indikator da je tu početak sprovođenja plana biće – promena novčanog sistema. Ovaj deo priprema po njemu će se dešavati u dve faze. Prva faza podrazumeva kreiranu ekonomsku krizu (to se, slaže se većina, već dogodilo 2008, a nedavno je svet “zamalo” protresla još jedna, kada je bilo govora o mogućem bankrotu Amerike). Sve u svemu, kriza će dovesti do “potrebe” da se dolar promeni u novu valutu – jednu koja će biti korišćena u SAD, a druga u ostatku sveta. A onda će, smatra Monast, biti izrežirana još jedna kriza koja će u potpunosti rešiti probleme. Ova druga kriza navodno će nastupiti zbog nagloh porasta korupcije, prevara i falsifikovanja novca. Sve će to biti jednostavno rešeno, tako što će svet biti “oslobođen” keša i čitav finanijski sistem biće preseljen u kompjuter. Na ovaj način novi svetski poredak moći će da prati sve novčane transakcije i da lako sazna sve što želi da zna. Praćenjem novca biće jednostavno da se detektuje potencijalni problem i njegov izazivač i da oni – eliminišu. Verovatno to ne treba pojašnjavati, ali anonimni keš znači slobodu i zato on jednostavno mora biti uklonjen da bi bila uspostavljena potpuna kontrola.

Eto… Tako piše Serž Monast, a “premijera” predstave po mnogima je zakazana za 21. decembar 2012 (da li bi to značilo i da je čitava priča o značenju Majanskog kalendara rezultat manipulacije?). Verovatno većini sve ovo deluje kao naučna fantastika, međutim – zašto da ne? Tehnologija postoji, ludaci gladni moći takođe postoje “otkad je sveta i veka”, manipulanti postoje… Ništa nije nemoguće. Koliko je ljudi poverovalo u glasine o nacističkim logorima smrti u Hitlerovo vreme? Da li ste, recimo, verovali da će neko u 20. veku moći da kolje i muči svoju slovensku braću, ili da će neko na pravdi Boga bombardovati jednu evropsku prestonicu – Beograd i pobiti tolike nevine ljude po Srbiji? Ili da će neko (ko?) organizovati zaletanje avionom i rušenje “kula bliznakinja”? Glasine o zlu u ljudskim umovima, priče o zločinima – običan čovek često shvata upravo kao – glasine, jer većina ljudi jednostavno ne može da poveruje da su neki drugi ljudi u stanju da čine takve stvari, ili da nečija vlast to organizuje. A takve stvari ipak se dešavaju i zato ništa nije nemoguće (mada – ne tvrdimo da će se tako nešto zaista i desiti). Zamislite samo situaciju u kojoj (ponavljamo – tehnologija za tako nešto već postoji) možda nećemo znati da li su naše misli – zaista naše. Mislite o tome…

Piše Spomenka Milić

Osim Kirsti, nastradala je još jedna devojka kojoj su učesnici rituala odsekli ruku i držali je iznad Biblije kako bi je natopila krv, rekla je novinarima jedna od devojaka koje si prisustvovale stravičnom ritualu.

Policija je saopštila da su devojke bile vezane i da sumnja da je reč o zločinu počinjenom u satanističkom ritualu. Dvojica mladića koji su sudelovali u incidentu juče su se sami predali policiji, navode mediji.

Pa naravno kad je najbolji,najlepsi,najfunkcionalniji. Nikad ne koci,posle 3 godine i dalje radi kao nov,baterija kao prvog dana. Najlepse aplikacije,najbolji touch screen na svetu. Imam iPhone 4 i prosto ne mogu da zamislim sebe sa drugim telefonom vise.

Svaki dan punim bateriju,jer ga ne ispustam iz ruke :) Toliko olaksava zivot u svakom trenutku. KO JEDNOM UZME IPHONE 4 U RUKE SAMO NA NEDELJU DANA,NIKADA VISE VISE NECE POMISLITI NA NEKI DRUGI TELEFON. TO ODGOVORNO TVRDIM. Samo koga nije imao u rukama,moze reci nesto lose za iPhone. Iphone je razlog zasto je zivot lep.

Već dvije godine muškarac sitne tjelesne građe tiho sjedi na klupi u parku. Pored njega prolaze ljudi, izgubljeni u svojim mislima. Jednog dana netko mu postavi pitanje. U tjednima koji slijede dolazi sve više ljudi, a pitanja je sve više. Govori se da je taj čovjek «mistik» te da je otkrio nešto što donosi mir i značenje u naše živote. Ovo zvuči poput priče, ali danas je taj čovjek, Eckhart Tolle, poznat diljem svijeta po svojem učenju o duhovnom prosvjetljenju snagom sadašnjeg trenutka.

Njegov prva knjiga, «The Power of Now» postala je međunarodnim bestselerom i prevedena je na 17 jezika. Prošlo je više od 20 godina otkako je Eckhart odgovorio na prvo pitanje na toj klupi u parku. I dok se njegova publika povećavala, njegova poruka je ostala ista: moguće je zaustaviti borbu u svom životu i naći radost i ispunjenje samo i isključivo u ovom trenutku.

* Možete li nam opisati svoje iskustvo duhovnog buđenja i naravno, možete li nam objasniti što je to duhovno buđenje? Da li se to dogodilo odjednom ili se radilo o postepenom procesu

TOLLE: Još od davnih vremena izraz buđenje koristio se kao neka vrsta metafore koja ukazuje na transformaciju ljudske svijesti. U Novom zavjetu nalazimo parabole koje govore o važnosti toga da čovjek bude budan, tj. da se ne uspava. Riječ Buddha dolazi od sanskrtske riječi budh, što znači «biti budan». Tako Buddha nije ime, konačno, niti osoba, već je to stanje svijesti. Sve to upućuje da su ljudska bića potencijalno sposobna živjeti u stanju svijesti u usporedbi s kojim se uobičajeno budno stanje doima poput spavanja ili sanjanja. Upravo zbog toga neka duhovna učenja koriste izraze kao što su «zajednička halucinacija» ili «univerzalna hipnoza» kako bi opisali uobičajeno ljudsko postojanje. Uzmite bilo koju povijesnu knjigu, a ja vam predlažem da započnete s proučavanjem 20. stoljeća i naći ćete da veliki dio povijesti naše vrste ima sve karakteristike koje bismo uobičajeno povezivali s noćnom morom ili nerazumnim halucinacijama.
Priroda duhovnog buđenja često je pogrešno shvaćena. Usvajanje duhovnih vjerovanja, vizije Boga ili nebeskih bića, sposobnost kanaliziranja, liječenja, predskazivanje budućnosti ili neke druge paranormalne moći; sve takve pojave imaju svoju vrijednost i ne treba ih odbaciti, ali niti jedna od njih po sebi ne ukazuje na duhovno buđenje osobe koja ih doživljava. One se mogu javiti kod osobe koja se nije duhovno probudila i one mogu ali i ne moraju pratiti stanje prosvijetljenosti.

Svakog jutra budimo se iz sna i iz naših snova ulazimo u stanje kojeg nazivamo budnim stanjem. Neprestani tok misli, od kojih se većina ponavlja, karakteriziraju uobičajeno stanje budnosti. Iz čega se to budimo kada dosegnemo duhovno buđenje? Budimo se iz identifikacije s našim mislima. Svaki pojedinac koji nije duhovno budan u potpunosti se identificira sa svojim mislima i pod njihovom je kontrolom, kontrolom neprekidnog glasa u glavi. Razmišljanje je prisilno; ne možete prestati, ili vam se barem tako čini. Ono također izaziva ovisnost: vi niti ne želite prestati, barem ne do trenutka kada patnje koje nastaju iz neprekidne mentalne buke ne postanu neizdržive.

U neprosvijetljenom stanju vi se ne služite mišlju, ona se služi vama. Mogli bismo gotovo reći da ste opsjednuti mišlju; to je kolektivna uvjetovanost ljudskog uma koja se proteže više tisuća godina u prošlost. Vi ništa ne vidite onakvim kakvo to doista jest, već sve postaje iskrivljeno i umanjeno mentalnim oznakama, koncepcijama, prosudbama, mišljenjem i reaktivnim shemama. Vaš osjećaj za identitet, za sebstvo smanjuje se na razinu priče koju neprestano ponavljate sami sebi u svojoj glavi. «Ja i moja priča»: vaš život u neprosvijetljenom stanju reduciran je upravo na to. A kada vaš život postane toliko reduciran, vi više nikada ne možete biti dugoročno sretni, jer vi više niste vi.

Znači li to da više ne razmišljate nakon što se duhovno probudite? Naravno da ne znači. U stvari, možete se mislima koristiti mnogo učinkovitije nego prije, ali vi shvaćate da u vašem Biću postoji dubina, vibrirajući živi mir koji je mnogo prostraniji nego li je to misao. To je svijest sama, a um koji razmišlja predstavlja samo jedan njen sićušan aspekt. Kod mnogih ljudi je prvi znak duhovne budnosti stanje kada odjednom postaju svjesni svojih misli. Oni postaju svjedocima svojih misli, recimo to tako. Oni se više ne poistovjećuju u potpunosti sa svojim umom i na taj način počinju osjećati da u njima postoji dubina za koju prije nisu niti znali.

Kod većine ljudi duhovno buđenje predstavlja postepeni proces. Rijetko se to dogodi odjednom. A kada se to ipak dogodi, obično je potaknuto silnom patnjom. To je svakako bio slučaj kod mene. Godinama su se u mojem životu izmjenjivala stanja depresije i akutne tjeskobe. Jedne noći sam se probudio u stanju intenzivnog straha, mnogo jačeg nego što sam ga ikada iskusio. Život se činio besmislenim, praznim, neprijateljskim. Postao je toliko nepodnošljiv da sam odjednom pomislio «Ne mogu više živjeti sa sobom.»

Ta se misao ponavljala nekoliko puta. Odjednom sam se odmaknuo od te misli, promotrio ju u obliku u kojem je postojala, i postao svjestan koliko je ta misao neobična. «Ako ne mogu živjeti sa sobom, onda zacijelo postoje dva ja; Ja i onaj Ego s kojim ne mogu živjeti.» I javilo se pitanje: «Tko je onda ‘Ja’ a tko je Ego s kojim ne mogu živjeti?» Na to pitanje nije bilo odgovora i svako je razmišljanje prestalo. U jednom trenutku postojala je potpuna unutarnja tišina. Odjednom sam osjetio kako tonem u vrtlogu energije. Uhvatio me silan strah i tijelo mi je počelo podrhtavati. Čuo sam riječi «Ne opiri se ničemu» koje kao da su bile izgovorene unutar mojih grudi. Osjetio sam kako sam bio uvučen u ništavilo. Odjednom je nestao sav strah i dopustio sam da padnem u to ništavilo. Ne sjećam se što se dogodilo nakon toga.

Sljedećeg jutra probudio sam se kao da sam se tek tada rodio na ovome svijetu. Sve se činilo svježe, prvobitno i intenzivno živo. Vibrirajući mir je ispunio cijelo moje biće. I dok sam tog dana šetao gradom svijet je izgledao kao da je tek sada nastao, u potpunosti lišen prošlosti. Bio sam oduševljen mirom kojeg sam osjećao iznutra i ljepotom koju sam promatrao vani, čak i usred najgušćeg prometa. Više nisam određivao i tumačio svoje osjetilne percepcije, gotovo potpuno nepostojanje mentalnog komentiranja.

Sve do današnjeg dana ja promatram i funkcioniram u svijetu na taj način; preko mira, a ne preko mentalne buke. Mir kojeg sam osjetio tog dana, prije više od 20 godina, nikada me nije napustio, iako je drugačijeg intenziteta.
U to vrijeme ja nisam posjedovao konceptualni okvir koji bi mi pomogao shvatiti što mi se dogodilo. Mnogo godina kasnije shvatio sam da je akutna patnja koju sam osjetio te noći zacijelo natjerala moju svijet da se povuče iz poistovjećivanja s onim nesretnim egom, patnjom «malog ja», koja je na kraju, samo izmišljotina uma. To povlačenje je vjerojatno bilo toliko potpuno da se ego koji je patio srušio kao da je iz igračke na napuhavanje netko izvukao čep. Ostala je samo moja prava priroda kao vječno prisutno «JA JESAM»; svijest u svom čistom stanju koje je prethodilo poistovjećivanju s oblikom. Možete to isto tako nazvati i čistom svijesti ili prisustvom.

* Čini se da je u vašoj životnoj priči postojao izvjestan odnos između intenzivne osobne patnje i prodora duhovnog iskustva. Vjerujete li da kod svih ljudi postoji ista vrsta povezanosti između osobne patnje i intenziteta koja je potrebna za duhovni napredak?

TOLLE: Da, čini se da je to točno u većini slučajeva. Kada ste zarobljeni u noćnoj mori, vaša motivacija za buđenjem bit će mnogo veća nego kod nekoga tko je zarobljen u relativno ugodnom snu. Na svim razinama evolucija se javlja kao odgovor na krizne situacije, prilično često čak i situacije opasne po život, kada se stare strukture, unutarnje ili vanjske lome ili više ne funkcioniraju. Na osobnoj razini, to često znači iskustvo gubitka bilo koje vrste; smrt voljenih osoba, prekid bliskog odnosa, gubitak imovine, svog doma, statusa, ili slom vanjskih struktura koje su u vašem životu predstavljale osjećaj sigurnosti. Kod mnogih ljudi bolest (gubitak zdravlja), predstavlja kriznu situaciju koja potiče buđenje. Kod ozbiljnih bolesti javlja se svijest o vlastitoj smrtnosti, najvećeg mogućem gubitku.

Mnogi ljudi koji žive u ovo naše doba gubitak osjećaju kao gubitak smisla. Drugim riječima izgleda da život gubi svrhu i više nema smisla. Gubitak smisla često predstavlja dio patnje koji dolazi s fizičkim gubitkom, ali se isto tako može dogoditi ljudima koji su dobili sve što im svijet može ponuditi, koji su ‘uspjeli’ u očima svijeta i odjednom shvatili da su njihov uspjeh ili vlasništvo isprazni i ne ispunjavaju ih. Ono što svijet i okolna kultura smatraju značajnim i vrijednim pretvara se u nešto isprazno i to onda ostavlja neku vrstu bolne nutarnje praznine, često popraćene velikom mentalnom konfuzijom.
Tu se javlja pitanje – kakva je točno veza između patnje i duhovnog buđenja? Kako jedno vodi drugome? Pogledate li pobliže prirodu ljudske patnje otkrit ćete da je osnovni sastojak u većini patnje smanjivanje osjećaja pojedinca za svoj ego. Na primjer bolest. Uslijed bolesti vi se osjećate manjim, više ne kontrolirate stvari, bespomoćni ste. Čini vam se da gubite svoju samostalnost, a možda postajete i ovisni o nekome drugome. Vaša veličina se smanjuje, figurativno govoreći. Svaki veći gubitak ima sličnu posljedicu: neki oblik koji je predstavljao značajan dio vašeg osjećaja o tome tko ste (osoba, vlasništvo, društvena uloga) rastvara se i napušta vas i vi patite jer ste se poistovjetili s tim dijelom i čini vam se da gubite sebe ili dio sebe. U stvarnosti, naravno, ono što osjećate kao smanjivanje ili gubitak svog osjećaja ega je razbijanje slike o tome čime sebe smatrate a koju ste čuvali u svome umu. Rastvara se upravo poistovjećivanje s oblicima misli koji su vam pružili vaš osjećaj sebe. Ali taj osjećaj sebstva je na kraju lažan i tek je mentalna izmišljotina. To je egoističan um ili ‘malo ja’ kako ga ja ponekad zovem.

Poistovjetiti se sa mentalnom slikom o tome tko vi jeste znači biti nesvjestan, biti duhovno neprosvijetljen. To neprosvijetljeno stanje stvara patnju, ali patnja stvara mogućnost buđenja. Kada se više ne opirete smanjivanju ega koje dolazi zajedno s vašom patnjom, svako igranje uloga, uobičajeno u neprosvijetljenom stanju, prestaje. Vi postajete skromni, jednostavni, stvarni. I, paradoksalno, kada smrti kažete ‘da’, jer upravo se o tome radi, vi shvaćate da je osjećaj ega nastao u umu zasjenio istinu o tome tko vi uistinu jeste, ne onu definiranu vašom prošlošću, već bezvremensku. I kada se rastvori sve ono što vi mislite da jeste, vi se povezujete sa silnom snagom koja postoji u biti vašeg vlastitog bića. Isus je to nazvao: «vječni život». U budizmu to se ponekad naziva «besmrtnim kraljevstvom».
No, znači li to da, ukoliko u svom životu niste iskusili intenzivnu patnju, vi ne možete dosegnuti buđenje? Prvo, činjenica da vas privlače duhovno učenje ili učitelj znači da ste već do sada prošli određeno iskustvo patnje i da je proces buđenja vjerojatno već započeo. Učitelj ili učenje čak niti nisu nužni da duhovno buđenje, ali će vam oni skratiti vrijeme. Drugo, cjelokupno čovječanstvo je već iskusilo nezamislive patnje, koje smo uglavnom sami sebi zadali, a njihova kulminacija bilo je 20. stoljeće sa svim svojim neizrecivim užasima.
Ta kolektivna patnja potakla je u mnogim ljudskim bićima spremnost na evolucijski skok, duhovno buđenje. Mnogim danas živućim pojedincima to znači slijedeće – oni su dovoljno propatili. Daljnje patnje nisu potrebne. Kraj patnji, to je također i bit svakog istinskog duhovnog učenja. Budite zahvalni da vas je vaša patnja dovela do ove spoznaje – ja više ne trebam patiti.

* Vaše učenje o «snazi sadašnjeg trenutka djeluje tako jednostavno. Je li to uistinu naš primarni duhovni zadatak, u potpunosti se baviti sadašnjim trenutkom?

TOLLE: Poistovjećivanje s mislima i emocijama koje prate te misli stvara lažni osjećaj ega nastao u umu i uvjetovan prošlošću – «malo ja» i njegova priča. To lažno sebstvo nikada nije sretno ili ispunjeno zadugo. Njegovo uobičajeno stanje je stanje nemira, straha, nedostatnosti i neispunjenja. Ono kaže da traži sreću, a ipak neprestano stvara sukobe i nesreću. U stvari, njemu su potrebni sukobi i «neprijatelji» kako bi održavao osjećaj odvojenosti koji osigurava njegov neprekidni opstanak. Pogledajte sve te sukobe među plemenima, narodima i religijama. Njima su potrebni njihovi neprijatelji, jer oni omogućuju osjećaj odvojenosti o kojem ovisi njihov kolektivni egoistični identitet. Lažno sebstvo živi uglavnom preko sjećanja i anticipacije. Prošlost i budućnost su njegove glavne brige. U najboljem slučaju sadašnjost predstavlja sredstvo da se dođe do cilja, odskočnu dasku za budućnost, jer budućnost nudi obećanje ispunjenja, spasenja u bilo kojem obliku. Jedini problem je to što budućnost nikako ne dolazi. Život je uvijek sada. Što god se dogodilo, što god doživljavate, osjećate, mislite, činite, to je uvijek sada. To je sve što postoji.

I ako vi neprestane propuštate to sada, opirete mu se, odbijate ga, pokušavate od njega pobjeći, pretvarate ga u sredstvo za postizanje cilja, u tom slučaju vi propuštate bit svoga života i zapeli ste u svijetu snova i slika, koncepata, oznaka, tumačenja, prosudbi; sve je to uvjetovani sadržaj vašeg uma za kojeg vi smatrate da predstavlja «vaše sebstvo». I vi ste na taj način isključeni od punine života koja jest «kakvoća» ovog trenutka. Kada niste u skladu s onim što jest, vi niste u skladu sa životom. Vi se borite kako biste dosegli točku u budućnosti u kojoj postoji veća sigurnost, živost, obilje, ljubav, radost… nesvjesni da te stvari sačinjavaju bit onoga što vi već jeste. Sve što se traži od vas da biste pristupili toj biti jest da sadašnji trenutak učinite svojim prijateljem.
I vjerojatno ćete shvatiti da ste veći dio svog života sadašnji trenutak pretvarali u neprijatelja. Vi mu niste rekli «da», niste ga prigrlili. Vi niste bili u skladu sa sada i tako se život pretvorio u borbu. To se činilo tako uobičajenim, jer svi oko vas žive jednako tako. Začuđuje slijedeće. Život, velika inteligencija koja vlada cjelokupnim svemirom, upravo on pruža vam podršku kada mu kažete «da».

Gdje je život? Ovdje. Sada. «Bivanje» sadašnjeg trenutka. Sada se isprva čini tako malenim, kratki odsječak vremena između prošlosti i budućnosti, a ipak je u njemu sakrivena cjelokupna životna snaga. U trenutku duhovnog buđenja vi se budite u puninu, živost i isto tako svetost sadašnjeg trenutka. Niste bili tu, spavali ste, a sada ste prisutni i budni.

Tajna buđenja je bezuvjetno prihvatiti ovaj trenutak onakvim kakav on jest. Neki ljudi to čine jer više ne mogu podnijeti patnju koja dolazi s neprihvaćanjem «bivanja» ovog trenutka. Oni su gotovo prisiljeni na buđenje. Drugi su dovoljno patili i spremni su dobrovoljno prigrliti sadašnji trenutak. Kada postanete prisutni na ovaj način, sve prosudbe, oznake i koncepti vašeg uma više uopće nisu toliko značajni, budući da u vama i kroz vas sada djeluje veća inteligencija. A ipak, um sada možete koristiti veoma učinkovito i kreativno kada je to potrebno.

(Deo intervjua preuzet iz časopisa ,,Svetlost)

Ako to zaista jesu, sudeći po Vašingtonu, koji bi mogao da bude proglašen i za „najmasonskiji grad” na svetu, onda to izuzetno dobro kriju. Masoni ovde nemaju oreol zaverenika, deo su istorije, ali i sadašnjosti – i, stekao sam utisak, sasvim su „transparentni”.

Pročitavši Braunovu knjigu, u jesen 2009. objavljenu sa početnim tiražom od pet miliona primeraka – događa se inače ovde, glavni junaci kroz velika iskušenja prolaze za samo 24 sata – odlučio sam da krenem u jedno od desetak turističkih razgledanja koja se nude kao „Masonski Vašington”.

Odlučio sam se za „Kapital segvej”, iz praktičnih razloga. Prvi je zato što je njihov obilazak u maloj grupi na „segvej” točkovima: to je ono neobično vozilo na struju sa dva točka, koje nije ni bicikl ni trotinet. Drugi je bio još važniji: menadžer tamo je mason 32. reda, a vodič takođe slobodni zidar. Znaju, dakle, šta pokazuju i o čemu govore.

Sedište „Kapital segveja” je na Frenklinovom trgu, imenovanom po Bendžaminu Frenklinu, takođe poznatom masonu. Već sa druge strane istoimenog parka je masonski hram, čija je fasada dekorisana kao islamska džamija. Pripada masonskom redu „šrajnera” („hramaša” u slobodnom prevodu).

Prvo odredište Bela kuća. Njen kamen temeljac postavio je jedan mason na masonskoj ceremoniji, baš kao što je to urađeno i za drugu najvažniju građevinu nove prestonice, Kapitol.

Ispred Bele kuće, na za saobraćaj zatvorenoj Pensilvanija aveniji (Pensilvanija je inače „najmasonskija federalna država), puno je turista. Preko puta je Lafajet park, sa pet velikih skulptura istorijskih ličnosti – koje su sve bile masoni.

Sledeće odredište je „Vašingtonov monument”, najveći kameni obelisk na svetu, podignut u 19. veku u čast prvog predsednika SAD Džordža Vašingtona– i najpoznatijeg masona. Desetak kilometara dalje, u gradu Aleksandrija, država Virdžinija, nalazi se i zasebni Nacionalni masonski memorijal, nalik svetioniku, posvećen njemu.

Pored Vašingtona, masoni su bili još 14 (od dosad ukupno 44) američkih predsednika, među kojima su najpoznatiji Teodor i Franklin Ruzvelt, Hari Truman, Endru Džekson, a u novije doba Džerald Ford. Lindon Džonson je bio masonpočetnik, pa je odustao, a Ronald Regan samo počasni član jedne lože.

„Masonski” je i Kapitol, sa svojom prepoznatljivom kupolom, kome je temeljac, uz masonski ritual, 1793. postavio lično Džordž Vašington. Slika koja opisuje tu scenu pokazuje ga u posebnoj masonskoj kecelji. Od oko stotinu statua znamenitih ličnosti koje su pod svodovima ovog imperijalnog zdanja, oko 30 su masoni (kao što je to bilo i 13 od 39 „očeva nacije” koji su potpisali Deklaraciju o nezavisnosti).

U povratku, prolazimo pored zgrade EF-Bi-Aja, čiji je najpoznatiji direktor Edgar Huver takođe bio istaknuti mason.

Tvrdi se da postoji i „tajna arhitektura” Vašingtona puna masonskih simbola: ako se, naprimer, na mapi linijama spoje Bele kuća, Vašingtonov monument i Kapitol, dobija se ravnokraki trougao, masonski simbol.

Masonskim simbolima smatraju se i piramida sa „svevidećim okom” na novčanici od jednog dolara, kao i na velikom državnom pečatu. Neki idu toliko daleko da i same Sjedinjene Države proglašavaju „masonskim projektom”.Masone u Americi okuplja 51 loža: po jedna za svaku državu, plus posebna za Vašington. Svaka „velika loža” u krugu svoje teritorijalne nadležnosti ima na desetine malih, lokalnih.

Mason se ne postaje po pozivu, već mora da se podnese molba. Jedan od uslova za članstvo jeste da molilac veruje u nekog boga, nije važno koje religije.

U čemu je smisao biti mason danas, pitam Stivena Era, 38-godišnjeg menadžera „Kapital segveja”? „U mom slučaju to je porodična tradicija, ja sam mason šeste generacije. Ono što je bratstvo značilo njima, znači i meni; to je način da dobar čovek postane bolji.”

Stiven je mason već 17 godina, pripadnik Federalne lože broj 1, ali i Škotskog reda i Šrajnera.

Da li ste kao bratstvo uticajni onoliko koliko se priča? „Naše prvo načelo je bratska ljubav. Mogu samo da kažem da prijateljstva koja sam stekao među masonima održavam sve ove godine.”

Na pitanje da li je otkrivanje „masonskog Vašingtona” turistima dobar biznis, Stiven odgovara kako „ne pravi velike pare, ali da je posao i prilika da „masone pokaže u dobrom svetlu”. Što se tiče „drevnih tajni” koje u „Izgubljenom simbolu” imaju centralno mesto, on kaže da je „Den Braun napisao odličnu, veoma zabavnu knjigu”. A na pitanje da li je istinita, odgovara sa kategoričnim –„ne”.

Upoznavanje „masonskog Vašingtona” završavam oko dva kilometara dalje, u 16. ulici, gde je glavno masonsko zdanje, „Kuća hrama”, sedište Škotskog reda. Uzor joj je bio grob kralja Mauzela, jedno od sedam čuda antičkog sveta.

Sa 33 stuba na sve četiri strane, velikim sfingama od po 17 tona u pročelju, deluje zaista impresivno. Kakve li samo tajne krije?

„Posetioci su dobrodošli”, stoji tabla na ulazu.

Unutra, u holu sa egipatskim hijeroglifima i znamenjima bratstva koje sebe opisuje kao „sistem moralnosti, pokriven alegorijom, ilustrovan simbolima”, dočekao me je ljubazan mlad portir, koji mi je spremno organizovao turu razgledanja.

Pokazao mi je i „glavnu sobu” u kojoj su se nekad svake dve godine sastajali veliki majstori bratstva, dok je danas samo zanimljiv muzej.

Ima li tajnih prolaza, postoji li tunel koji vodi do Bele kuće?

Jedan kamen u „glavnoj sobi”, kad se pritisne, otvara prolaz koji vodi – u sobu sa mehanizmom za orgulje, a odatle na krov. Idealno mesto za posmatranje vatrometa na Dan nezavisnosti, kaže.
Milan Mišić

Članovi ove crkve ili Korisnici (Users) su, moglo bi se reći, osobe sa opsesivnim Apple poremećajem koji se zalažu za sve što je Stiv Džobs napravio. To bi bilo to. Ovi ljudi veruju u sebe i svoje i sebi sličnima – imaju oko 20 i nešto godina, vrlo su zaljubljeni u tehnologiju (naveli smo koju), kunu se u pomenutu kompaniju i veruju da je sve njeno bolje od konkurencije a još imati Apple proizvod znači i biti na višoj socijalnoj lestvici.

Njihovo božanstvo nije bog. Oni primaju naređenja od Stiva Džobsa, osnivača kompanije koji se nikada nije izjasnio da je bolji od drugih ili da nije čovek. Dakle, veruju u čoveka. Oni su jedini koji će uz pomoć lepih inovativnih sprava dostići stanje pod nazivom „Macvana“, stanje transedentalne povezanosti sa svojom napravicom tako da naprava više neće primati naređenja već će se Korisnici pretvoriti u nju.

Oblici njihove prakse su celodnevna komunikacija sa svetom napravom, traženje posla koji će im biti plaćen tako što će im obaveza biti da ceo dan provedu sa njom. Verski praznik je dan izlaska proizvoda na tržište.

The United House Of Jon Stewart (Ujedinena crkva Džona Stjuarta)

Pratioci su politički pozicionirani levo i veruju da su američki politički sistem i mediji korumpirani, da je televizijski voditelj Džon Stewart odličan i da treba da se kandiduje za predsednika.

U samoj Kući postoji nejasnoća ko je, zapravo, na čelu. Svi se slažu da je Džon ubedljivo na vrhu, ali postoje i skeptici koji smatraju da je i njegov kolega Stiven Kolber negde blizu. Džon nije bog pa ga ni ne gledaju tako, ali se slažu da postoji samo jedan poglavar crkve i to je baš on.

Aktivnosti su pisanje pisama direktno vrhu, analiziranje kanala kao što su Si-En-En i Foks Njuz, slanje pisama urednicima, glasanje i blogovanje. Sve je vrlo intenzivno.

Verski praznici su svi oni koje Džon može okrenuti na šalu. Pa i 11. septembar i dan izbora.

The Church of Latter Day Hipster-Haters (Crkva onih koji mrze hipstere)

Pratioci su večito na internetu i smatraju da je svaki pokušaj da se po bilo čemu izdvojite, odnosno uvučete u zajednicu besmislen, degutantan i loš sam po sebi, da niko ne treba da prati modu već da se oblači u boje vremenskih prilika, elitizam je loš, sajt Tumblr.com je loš, slušanje manje poznatih muzičkih grupa je loše, ako imate više od 20 godina mora biti da ste loši.

Bog je zamišljen kao debeli umoran čovek u uskim pantalonama koji sedi ispred svog laptopa danonoćno i veoma je apatičan. On ne voli ljude ni izlaske.

Sve aktivnosti koje su hipsterske su loše, preskače se sve što je hipstersko, gradovi se napuštaju, škole napuštaju i sve zbog jednog hipstera. Svi ti koji ih ne vole i jesu hipsteri.

Verski praznici su dani kada izlazi dugo najavljivani blokbaster ili poslednja epizoda telenovele.

The Religion of New York City (Religija Njujorka)

Pristalice su previše ponosne osobe koje žive u Njujorku, obožavaju to što im je sve dostupno i što lako stižu na mesta gde se sreću i eventualno upoznaju sve gradske/svetske face.

Ono u šta se kunu pristalice ove religije su najčešće njihove fotografije ispred znamenitosti Jabuke, sa poznatim facama ili sa manje poznatim facama jer njima je sve dostupno, je li. Oni, zapravo, obožavaju sami sebe

Njihove aktivnosti su usko vezane za onlajn društvo. Neprestano tvituju i postavljaju statuse ne bi li nam svima dali do znanja gde su, šta jedu, sa kim jedu, šta su obukli i tako dalje. Njujork se tu postavlja u drugi plan, a borba oko toga koje veće božanstvo – oni ili grad, i dalje traje. Oni izlaze svakog petka i subote.

Verski praznici su Bruklinski muzički festival, sve žurke koje organizuju magazini „Vice“ i „Elle“ ili neki drugi kulturni velikani.

The Internet’s Angry Hordes (Pobesnele mase Interneta)

Vrlo su strogi kad je reč o internet gramatici, vole političku korektnost i staju uvek na njenu stranu, ne podnose greške u kucanju, niko ne treba da bude plaćen za tekst u kome postoje greške, niko ne treba da se izjašnjava o filozofiji ili da daje svoje stavove jer se to smatra „pametovanjem“, sav internet sadržaj se vrlo detaljno analizira i jure se urednici koji su objavili politički nekorektne tekstove…

Aktivnosti im se svode na francuski tost, svi ga vole. Ništa se ne zna o božanstvima, a o hrani samo ovo.

Sve čitaju i analiziraju, širenje stava odnoso ubeđivanja da ako njima nešto ne valja – nikome ne valja, komentarisanje i raspravljanje na sajtu Jutjub, potcenjivanje.

Verski praznici su dani bolesti, državni praznici.

***

Kako je pisac samo propustio Facebook religiju.
Karakterišu je pre svega prezir prema konvencionalnom druženju ( izlasci, odlazak na kafu, žurke ). Vernici zenskog roda se prepoznaju prema deformisanim ustima ( zbog pućenja istih ), problemima sa disanjem ( zbog sabijanja grudi ), a vernici muškog roda po navežbanom ( švalerskom ) pogledu, grbom na leđima ( zbog uvlačenja stomaka ). Veruju u sexualnu apstinenciju, jer se boje svakog kontakta osim virtuelnog. Sveštenici su likovi sa više od 10.000 prijatelja.
(Vlada,

***

Odakle ti ta definicija sekte? Religije veruju u jednog boga, a sektama to nije svojstveno?! Izvini, nemam nameru da te uvredim, ali nemam tačnijeg opisa od – čista glupost. Sekta je bilo koja mala verska zajednica. Ne postoji definisan broj sledbenika ispod koje se verska zajednica naziva sektom, a posle toga religijom. Sam pojam sekte je pogrdan način karakterizacije neke male verske grupe ili struje unutar neke religije. Hrišćanstvo je sekta za Budizam, budući da budista ima mnogo više od hrišćana na ovoj planeti. Na svu sreću, Budisti su fini tolerantan svet i ne bi sebi dozvolili da te uvrede na način na koji si ti uvredio njih.
Što se tiče Apple jevanđelista – taj sam! Samo što je tekst tendenciozan. Opis Apple usera-a u tekstu je plod zavisti i neznanja. Preporučio bih autoru da dve nedelje koristi bilo koji Apple proizvod, ali bez predubeđenja! Postao bi zavisnik posle tri dana!
(Bata Raka

***

- Je li Dijanetika koju si kupila tiskana nakon 2007. godine? Moram ti reći da se sva dotadašnja izdanja knjige ne preporučuju. Izdavači su u njihov sadržaj unosili brojne neautentične izmjene – piše mi scijentolog Juraj.

Nisam shvatila tko su to “izdavači”, jer se scijentološka literatura deseljećima objavljuje upravo pod njihovim okriljem. Nije mi bilo jasno niti kako su to Hubbardovi sljedbenici 20 godina nakon njegove smrti uspjeli otkriti krive interpretacije u knjizi koju je sam napisao. Ali nisam mu odgovorila na SMS. Kao ni njegovu koordinatoru Ištvanu, koji mi je usred noći slao šašave poruke kako “odustanak od scijentologije nije pametna odluka. Na koju me netko sigurno nagovorio”.

Doslovnog značenja “kroz duh”, ta znanost o mentalnom zdravlju, kako ju je autor nazvao, marketinški se pozicionira kao self-help sustav za unapređenje raznih životnih aspekata. Osim što najvećim dijelom podsjeća na čušpajz davno obrađenih teza i tehnika, stilski djeluje slabašno. Istina, Hubbard ne ubacuje religijske elemenate u tipičnom teološkom kontekstu, ali za razliku od suvremenih priručnika za samopomoć, grupu upadljivo pretpostavlja pojedincu. Nešto kasnije sam se uvjerila u uspješnost njegovih metoda, razgovarajući s nekolicinom scijentologa.

Svjedočenja ‘bivših’

Većina njih činila mi se vrlo inteligentno, no bez obzira na to što se međusobno ne poznaju, redom izgovaraju identične rečenice. Ne samo dok raspravljamo o uvjerenjima ili scijentološkim iskustvima. Karakteristične termine i konstrukcije zadržali su i bivši članovi, premda su svi koje sam upoznala već godinama izvan organizacije.

- Ne razumijem zašto ste uopće kontaktirali s tim bivšim scijentolozima. To je kao da se o djelovanju katoličke crkve raspitujete kod bivših svećenika, umjesto kod kardinala. Ako doista želite saznati nešto o našoj religiji, a ne objaviti još jedan u nizu senzacionalističkih članaka, posvetite se aktivnim članovima – kazao mi je prvi hrvatski scijentološki pastor Jura Nanuk tijekom dogovora o intervjuu. S njegovom bih se tezom možda i složila, da posljednjih godina nisu objavljene stotine alarmantnih svjedočanstva “bivših”.

Ples sa stolcima

Protagonist jedne od afera je i David Miscavige, poglavar scijentološke crkve koji je na mjestu predsjednika uprave, kako mu glasi službena titula, naslijedio L. Rona Hubbarda.

- Miscavige me fizički napao najmanje 50 puta. Ponekad mu se nije sviđao moj pogled. Ili mu nisam dovoljno brzo odgovorio na postavljeno pitanje. Pa bi me ošamario, udario šakom ili iscipelario – izjavio je za St. Petersburg Times Mike Rinder, bivši glasnogovornik crkve. Taj floridski dnevni list tiskao je ispovijesti još nekolicine nekadašnjih članova najvišeg ranga. Redom tvrde da su godinama trpjeli uvrede i nasilje. Možda najbrutalnija anegdota koju su prepričali odnosi se na ples sa stolcima, navodno omiljenu zabavu scijentološkog bossa.

- David bi pustio Mozartov Rekvijem i naredio da počnemo kružiti oko postavljenih stolaca. Kad je zaustavio glazbu, oni koji nisu uspjeli sjesti, izbačeni su iz scijentološke središnjice u kalifornijskom Gilman Hot Springsu. Zamislite 20 ozbiljnih, odraslih ljudi kako se tuku, čupaju i grebu do krvi – opisuje Marc Headley.

Zašto su grčevito željeli ostati u organizaciji u kojoj su navodno trpjeli psihičko i fizičko zlostavljanje, pokušao je rasvijetliti BBC-jev novinar John Sweeney u dokumentarnom serijalu Tajne scijentologije. Problematizirajući, među ostalim, organizacijsku “politiku isključivanja”, intervjuirao je nekoliko bivših scijentologa kojima je napuštanje zajednice označilo posljednji susret s najbližima.

Autor: Jelena Valentić

Takođe iduće godine u februaru Kim Džong Il, sadašnji „Dragi vođa“ puni 70 godina i očekuje se da će predati vlast i, kako se nada, ekonomski jaču naciju svom sinu, Kim Džong Unu, piše list. Prema izveštajima iz Južne Koreje, severnokorejska vlada naložila je svim univerzitetima u zemlji da prekinu nastavu na deset meseci, do aprila iduće godine. Izuzeti su samo studenti koji treba da diplomiraju narednih nekoliko meseci i strani studenti.

Studenti će raditi na gradilištima u velikim gradovima, a ima naznaka i da će biti angažovani na otklanjanju štete od nedavnog snažnog tajfuna koji je oštetio poljoprivredne oblasti, piše britanski list.

Čim odluka suda postane pravnosnažna, sajentološke knjige će se naći na federalnom spisku zabranjenog ekstremističkog materijala. Zvaničnici Sajentološke crkve su izjavili da će uložiti protest, dok je njihov predstavnik za Rusiju, Juri Maksimov, kazao da u Rusiji ima na „desetine hiljada“ poklonika sajentologije.

Ruski mediji tvrde da je među njima nekoliko tajkuna i političara. Za rusku pravoslavnu crkvu, sajentologija je „totalitarna sekta“. Habard, pisac naučne fantastike, osnovao je Sajentološku crkvu 1954. u Los Anđelesu. Prema njegovom učenju, tehnologija može da proširi um i pomogne u reševanju problema. Grupa tvrdi da ima 10 miliona pristalica širom sveta, od kojih su najpoznatije holivudske zvezde Tom Kruz i Džon Travolta.

Prema izveštaju vladine službe Miviludes, objavljenom ove nedelje, navodi se da ovo selo blizu Karkasona treba da bude pod budnom kontrolom sve do 21. decembra 2012. kada će se, prema proročanstvu Maja, navodno dogoditi smak sveta.

Milivuldes je osnovan 2002. da bi pratio aktivnost raznih sekti nakon što je prethodno usvojen zakon koji predviđa prekršajne kazne za zloupotrebu lakovernih ljudi od strane onih koji koriste tehnike snažnog pritiska. To znači da se neka sekta može staviti van zakona ako postoje dokazi da je reč o prevari ili zloupotrebi.

Međutim, oko sela Bigaraš i istoimenog planinskog vrha vekovima se pletu svakojake legende, ali najveći prliv posetilaca, posebno pristalica „nju ejdža“, zabeležen je poslednjih meseci zbog čega su porasle i cene nekretnina.Vlasti su zabrinute jer sve to stvara prostor za finansijske manipulacije i psihološki uticaj na lakoverne ljude.

„Mislim da treba da budemo oprezni. Nema mesta paranoji, ali kad vidite šta se desilo u mestu Vako u SAD znamo da ovakav način razmišljanja može da utiče na lakoverne ljude“, izjavio je za Rojters predsednik Miviludesa Žorž Feneš.

On ima na umu događaj iz 1993. kada su američki federalni agenti upali u sedište religiozne sekte Davidova grana koju je predvodio Dejvid Koreš. Opsada je trajala 50 dana i završila se jurišom u kojem je učestvovalo oko 700 ljudi uz podršku tenkova i helikoptera, ali su se sektaši sami zapalili pa je smrtno stradalo njih 80. Bigaraš, mestašce sa svega 200 stanovnika, odavno je obavijeno velom misterije, delom zato što meštani tvrde da je obližnja planina „izvrnuta naopačke“ tako da su na površini starije naslage stenja a u nižim slojevima mlađe.

Internet je prepun mitova o ovom mestu – da je ta planina okružena magnetskom snagom, da to mesto krije bazu vanzemaljaca pa čak i ulaz u drugi svet.
Sada su se mnogi upecali na to, verujući da će Bigaraš biti poslednje utočište pred sudnjim danom koji se, kako sektaši veruju, bliži.

Nakon što je gradonačelnik Bigaraša izrazio zabrinutost zbog priliva posetilaca, Feneš kaže da je nedavno posetio to područje i otkrio šest naselja u okolini koje su osnovali pripadnici sekte Američka škola prosvetljenja Ramta.

Neki drugi „gurui“ i mesijanske grupe organizuju konferencije u lokalnim hotelima za koje se plaća kotizacija, navodi Feneš i dodaje da je „ovo veliki biznis“.

Osim Bigaraša, u izveštaju Miviludesa takođe se upozorava na opasnost od rastuće aktivnosti apokaliptičkih grupa širom Francuske uoči 2012. godine, posebno nakon nedavnih katastrofa koje se tumače kao znamenja.

Klimatske i ekološke promene, pandemija svinjskog gripa 2009. godine i zemljotres u Japanu ove godine jačaju kod tih grupa veru u ideje kalendara Maja, kaže Feneš.
U izveštaju Miviludesa skreće se pažnja da ovakve poruke šire pokreti i grupe poput Relijanaca koje je osnovao bivši sportski novinar tvrdeći da je imao više susreta sa vanzemaljcima.

Izveštaj ima za cilj da se upozori na te pokrete ali da se javnost obavesti i o „grupama i pojedincima čija doktrina prihvata apokaliptičnu teoriju“.

Oko 18.000 ljudi bilo je na visoravni Salisberi na jugu Engleske nakon celonoćne žurke. Godišnje proslave kod Stounhendža, udaljenog oko 130 kilometara jugozapadno od Londona, moderni su vid dočeka dugodnevnice, što je bio običaj u godinama pre naše ere. Danas se proslavlja uz logorske vatre, ples i razne druge ritule.

Poreklo Stounhendža i dalje je misterija, ali prema jednoj od teorija ta lokacija je deo velikog astronomskog kalendara. Drugi, opet, tvrde da je to ostalo iz drevne kulture obožavanja Sunca.

Arheolozi navode da je ova lokacija upotrebljavana i kao groblje za kremaciju, ali nije poznato da li je to bila osnovna funkcija.

Stounhendž je građen u tri faze u periodu između 3.000 i 1.600 godine pre naše ere. Jedna je od najomiljenih turističkih lokacija u Velikoj Britaniji, sa više od 850.000 posetilaca godišnje.

Dugodnevnica je jedna od nekoliko prilika kada se može ući unutar kamenog kruga, koji je ograđen od 1978, nakon višegodišnje erozije i vandalizma. Stounhendž je bio zatvoren i tokom dugodnevnice, nakon sukoba između policije i posetilaca 1985.

„Englesko nasleđe“ otvorilo je lokaciju za proslave tokom letnje dugodnevnice 2000. Policija je danas saopštila da je uhapšeno 20 osoba, uglavnom zbog posedovanja droge.

Prošle nedelje u gradiću Arlingtonu WBC se, međutim, kontramitingom suprotstavila jedna druga organizacija, osuđujući njeno ponašanje i deleći prolaznicima američke zastave, čime je privukla pažnju medija.

Sve to ne bi bilo naoročito neobično, da u pitanju nisu bili predstavnici Kju kluks klana (KKK), najčuvenije grupacije pobornika mržnje i netolerancije u američkoj istoriji.

Na skupu u Arlingtonu izjavu za CNN dao je Denis Labonti, samoproklamovani “imperijalistički mag” KKK, tvrdeći da on nije “zagovornik mržnje” i da je “apsolutno sramota” što WBC ističe svoje transparente na vojnim sahranama.

Video snimak ovog događaja koji je CNN emitovao zaintrigirao je mnoge i naveo ih da se zapitaju šta se tu zapravo događa? Od kad je Kju kluks klan počeo da protestuje protiv izražavanja mržnje, i kroz kakvu transformaciju ova organizacija zapravo prolazi? Da li je u pitanju samo kriza srednjih godina, ili se možda Klan nada da bi mogao da popravi svoj imidž?

U dva ovonedeljna intervjua za “Haftington post”, direktor nacionalne organizacije Kju kluks klan Pastor Trevis Pirs ponosno je govorio o novoj “pozitivnoj” poruci Klana, tvrdeći da njegovo protivljenje prostestima VBC na sahranama vojnika, “ljudi i žena koji ginu služeći našoj naciji” ne predstavlja ništa novo, mada se KKK zapravo slaže sa mnogim stavovima VBC, uključujući i onaj da je homoseksualnost “ogavna”.

Prema Pirsovim rečima, Kju kluks klan je od 2003. “legalno korporativno organizovano bratstvo”, i trenutno je usredsređen na promovisanje svog političkog programa, čiji su primarni ciljevi “odbrana i reprezentovanje belaca”, poštovanje Ustava, i sprečavanje rada nastavnika homoseksualaca u javnim školama – samo leganim sredstvima.

Pirs više ne veruje u “govorancije” na skupovima, i tvrdi da Klan sada želi da svoju poruku prenese direktno onima koji nešto mogu da učine.

“Angažovali smo advokate i obraćamo se direktno vladi”, kaže on.

Kada je reč o nasilju prema crncima, zbog kog je je KKK tokom istorije postao tako ozloglašen, Pirs tvrdi da se to “preuveličava” i da Klan, u svakom slučaju, takve stvari više ne radi, niti je “ma koji član naše organizacije ikad optužen za neki zločin mržnje”.

U novije vreme je, međutim, u SAD bilo dosta incidenata u kojima su učestvovali pripadnici KKK, uključujući i vandalizam u crkvi u Tenesiju i prebijanje 16-godišnjeg dečaka na vašaru u Kentakiju, ali Pirs tvrdi da su počinioci ovih nedela ljudi koji se smatraju bliskim Klanu, ali zvanično ne pripadaju organizaciji, koju od izlaska u javnost “svako može da svojata”.

Pravo pitanje, međutim, glasi da li Pirs i njegov “moderni Kju kluks klan” zaista hoće da ih američka vlada shvati ozbiljno, kao ozbiljnu lobističku grupaciju, i ako je tako, zbog čega još uvek deluju pod nazivom najpoznatijeg pokreta mržnje i netolerancije u istoriji SAD?

Na ovo pitnaje, Pirs odgovara neuvijeno: “Da nismo Kju kluks klan, da li biste vi sada sa mnom uopšte razgovarali?” Ovakav odgovor implicira nastojanje da se profitira od privlačenja pažnje “starom slavom”, bez obzira na njen krajnje negativan predznak.

S obzirom na činjenicu da se ciljevi i format ove organizacije nisu suštinski promenili – o čemu svedoči i njen slabo opremljen sajt na kom se ističe da članovi moraju biti “punoletni beli muškarci” (homoseksualci isključeni), i da se ne smeju zabavljati sa osobama drugačijeg rasnog porekla, teško je, međutim, poverovati da bi njen domet u savremenom društvu mogao značajnije narasti.

Ovo važi utoliko više, ako se u vidu ima velika rascepkanost članstva i rukovodstva, i mnoštvo grupacija, od kojih svaka sebe proglašava za “pravi Klan”. Sa tim se slažu i predstavnici desničarskih stranaka sa američkog juga, koji su možda najmerodavniji da u tom smislu daju ocenu. Po njima, Kju kluks klan je u današnjim uslovima potpuno irelevantan, članstvo i rukovodstvo su mu podeljeni, a “čak i radikalna desnica ih smatra grupom gubitnika, koji su potpuno izgubili efikasnost”.

Osim toga, „Eplova“ onlajn prodavnica aplikacija „Ep stor“ potukla je sve rekorde prodajom više od 10 milijardi aplikacija otkako je osnovana 2008. godine, sa 280.000 naslova, od čega je čak 37.000 igrica.

Primera radi, od konkurencije „Stim“ u katalogu ima oko 1.100 naslova, „Iksboks“ nešto više od 1.300, a Vi prodavnica samo 576. Najprodavanija igrica na svetu je „Angry Birds“, koja je od 2009. godine skinuta više od 6,5 miliona puta. Među najpopularnijim igricama su i „Tap tap revenge“ i „Plants Vs Zombies“.

Programom aktivnosti Udruženje predviđa da će ove godine kompletirati spiskove članova akcijaša, okupisti ih i mobilisati u novi sastav brigada. Značajna aktivnost odnosiće se na negovanje tradicija ORA u saradnji sa udruženjima iz Srbije i inostranstva – država bivše Jugoslavije.

Plakat za akciju u Sremu tokom NOR-a

Udruženje će najmanje dva puta godišnje organizovati smotre brigada, uz evociranje uspomena iz akcijaških dana. Planira se i organizovanje jedne mobilne brigade, koja bi mogla brzo da se aktivira u vanrednim okolnostima – ugroženosti od poplava, požara i drugim situacijama ekološkog karaktera.

Posebna pažnja biće posvećena mlađim generacijama kao entuzijastima na planu organizacije i realizacije eko kampova ili na drugi način. U planu je i prikupljanje dokumentacije, izveštaja, spiskova, brošura, fotografija za organizovanje izložba i da se kao nesporno svedočanstvo o ORA, materijal predstavi mladima i ostalim građanima. Biće predstavljena monografija ORA “Metalurški kombinat Smederevo”.

Ilić smatra da u ovom gradu ima oko 2.000 nekadašnjih akcijaša, različitih struka i zanimanja, do doktorskih zvanja, “što je značajan potencijal koji može biti pozitivan primer mlađim generacijama”.

Osamdesetih godina prošlog veka u sadašnjem Izbegličkom kampu u Radincu bilo je smešteno akcijaško naselje “Sedam sekretara SKOJ-a”, u kojem je tokom leta bio organizovan život za više desetina brigada iz cele SFRJ u tri mesečne smene. Brigadiri su uglavnom radili u krugu Železare.

Članice sekte, osnovane u jednom selu nadomak Nižnjeg Novgoroda, oko 300 kilometara jugoistočno od Moskve, veruju da je 58-godišnji ruski političar na specijalnom božjem zadatku.

„U Bibliji piše da je apostol Pavle bio vojni zapovednik i da je progonio hrišćane pre nego što je počeo da širi hriščanstvo“, objasnila je osnivačica sekte, majka Fotina, podsećajući da je kao agent KGB-a, Putin, takođe, imao „grešnu prošlost“. „Kada je postao predsednik, nadahnuo ga je Sveti duh i kao apostol Pavle mudro je počeo da vodi svoje stado.

Uprkos teškoćama, on ispunjava svoju herojsku dužnost apostola“, dodala je majka Fotina čija sekta okuplja isključivo žene koje su u stalnom postu i mole se za Putinov uspeh ispred ruskih pravoslavnih ikona, pored kojih je istaknut portret ruskog premijera.

Hrišćanska kultura smatra da se povezivanje najamnog seksualnog odnosa i sakralne ljubavi može u neku ruku nazvati svetogrđem, ako ne već besramnošću i ponižavanjem. Međutim postojale su, i postoje, druge kulture kod kojih takve podele ne postoje, pa se, na primer, među starim Grcima i sam snošaj smatrao činom bogosluženja.

A upravo u onim zajednicama u kojima prostitucija postaje bitan deo verskog kulta, nalazi se najsnažniji izraz povezanosti seksualnosti i religije. Glavna područja te pojave su mediteranske zemlje, Mala Azija, zapadna Afrika i južna Indija.

Razlikujemo dva tipa prostitucije u hramovima sa ovih podneblja. U prvom slučaju žena se podvrgava činu prostitucije da bi se zatim udala na uobičajeni način. Drugi je kad se žena posvećuje službi u hramu kao zaređena bludnica (sveštenica), što može biti na određen rok ili pak, što je češće, za čitav život.

U Vavilonu je bio običaj da svaka žena mora jedanput u životu otići u Venerin hram i tamo opštiti sa nekim neznancem. Kada jednom zauzme svoje mesto u hramu ne sme se vratiti kući sve dok neki od stranaca ne baci srebrenjak u njeno krilo
Srebrenjak može biti bilo koje veličine, a ne sme biti odbijen , jer to zakon zabranjuje (kad je bačen, posvećen je). Žena odlazi sa prvim muškarcem koji joj da novac, ne odbija nikoga. Kada ode sa njim i zadovolji boginju, vraća se kući. A od tog časa nikakav je dar, ma koliko veliki bio neće pridobiti. One žene koje su stasite i lepe bivaju uskoro oslobođene, a one ružne moraju dugo čekati da ispune zakon. Neke čekaju i po nekoliko godina u hramu.

Ovaj običaj nije bio vezan samo za staru Grčku i Vavilon, već ga pronalazimo i u Egiptu, i u Fenikiji, gde su devojke jedno razdoblje svog života provele kao posvećene bludnice. Ovaj običaj se i danas može pronaći u nekim beduinskim plemenima.

Poštovanje boginje (Venere) je u Fenikiji zahtevalo takvo žrtvovanje devičanstva u hramovima. U Egiptu se takva služba tražila samo od valikaških ćerki, a stranac koji bi sa njima opštio platio bi odgovarajuću cenu blagajni hrama. U svim slučajevima naknada je odlazila u riznice hramova. Čak kada bi jedan deo bio zadržan, boginji bi bila prineta žrtva.

Svi ovi vidovi prostitucije sa kojima se suočavamo predstavljaju zapravo čitav sklop obreda plodnosti pri kojima se reproduktivne prirodne sile personificiraju i obožavaju. Velika boginja u čiju čast su se izvodili ovi obredi menja svoje ime od zemlje do zemlje – negde je zovu Venera, na drugim mestima Astarta, pa Aštoret, Ištar, Izida, Afrodita. Ime nije važno, jer ona svugde obavlja iste funkcije.

Ali, u ovim obredima žene su gubile svoje devičanstvo, tako da teorija da su to bili obredi plodnosti, ukazuje da je obred bio povezan i sa obredom uvođenja u zrelost, u pun seksualni život. Izvodi se zaključak da su u nekim zemljama starog veka ovi obredi uključivali i defloraciju, koja je u mnogim zajednicama okružena čudnom mistikom. Jedno od osnovnih strahovanja je bilo povezivanje himenalne krvi s menstrualnom.

Krv što teče nakon defloracije mnogi su smatrali otrovnom i punom opasnosti, pa se u takvim sredinama mislilo da je najbolje da mladoženja izbegne prvi seksualni snošaj sa nevestom, te se morala tražiti neka zamena. Zato se smatralo da je najbolje da defloraciju obavi neko drugi, najčešće neki stranac, nastupajući u ime muža. Ovo je bio začetak obredne prostitucije i može se zaključiti da su ovi obredi predstavljali simbolično uvođenje svih žena u seksualnu zrelost.

Religiozna prostitucija ostaje jedna od najneobičnijih pojava i možda i nije toliko čudno što je čovek povezao čudesan zanos koji se može iskusiti u seksualnom činu sa ekstazom religioznog doživljaja. I može se zaključiti da u starom veku nije postojala nepremostiva barijera između svete i najamne ljubavi, već samo neodređena i nesigurna granica.

Prostitucija danas predstavlja veliki društveni problem, ali je u starom veku bila povezana sa religijom, i nikako se nije mogla razdvojiti od nje, jer je prostitucija bila povezana sa obredima plodnosti i spajanja sa bogovima.
+5
Autor: Sava Simić
Časopis: Generator

То jе било такво разочарење и такав шок за тадашње математичаре да су многи математичари пали у депресију.

Слично је било и са геометријом. Од старе Грчке па једно скоро 2000 година покушавано је да се ДОКАЖЕ да кроз тачку и праву ван ње постоји САМО ЈЕДНА права која нема заједничких тачака са датом правом, и све то стоји у једној равни. То је било тако очигледно да су сви то покушавали да докажу. Скоро 2000 година су то покушавали да докажу и НИШТА. Онда је Лобачевски претпоставио да постоје две и извео сасвим нову теорију без икаквих проблема. Онда је оно што су хтели да докажу постала аксиома, претпоставка. Имате две геометрије, геометрију када постоји само једна права и имате геометрију када постоје две праве кроз ту тачку. И све штима.

Срећа у математици је што се грешке не плаћају пуно, али овде може бити да су велике паре бачене.

Зоран

Kako odmah na početku objašnjava naš sagovornik Milan Vidojević, „svaki diskretan razgovor dvoje ljudi koji tiho razgovaraju mogao bi da bude zavera“. Vidojević je strastveni istraživač i pisac, a motiv zbog čega smo upriličili ovaj razgovor je njegova nova knjiga „Iluminati 666“. On neskriveno postavlja stvari na njihovo mesto i objašnjava da „mnoga znanja nisu slučajno skrivena. Ona su odvajkada bila privilegija malog, mudrog broja ljudi“.

LAŽNI MODELI MIŠLJENJA
Čak i znalci teorije zavere tu priču često ideologizuju, i to uglavnom zbog sebe samih. Vidojević promišljeno objašnjava kako svaki čovek može da dosegne tajne, znanje i mudrost, ali je mnogima mnogo lakše da sede i kukaju kako im neko ne dozvoljava da pristupe znanju, nego da ga sami „osvoje“. Suština je, kako kaže naš sagovornik, lično traganje za spoznajom.

- Neki autori prosto izmišljaju zavere, a istovremeno se ne trude da proniknu u neka znanja – kaže Vidojević. – Internet je, na primer, veliki paravan iza kojeg značajne obaveštajne službe, koje koriste i Fejsbuk mrežu, vode specijalni rat. Oni prosto nameću odabrane kalupe mišljenja. Na taj način „rasprostru“ dimnu zavesu kako se ne bi krenulo putem istraživanja stvarnih fenomena. To je, u suštini, osnovna teza moje knjige – da se raskrinkaju lažni modeli mišljenja.

Kroz polemiku sa Entoni Satonom, Vidojević doseže do svojih ciljeva. Kako objašnjava, Saton je protestantski fundamentalista iz SAD, čije knjige i tekstovi imaju ogroman uticaj na satanizovanje masonerije i paganskih religija. Istovremeno, on se obrušava i na Iluminate i sve ono što tobože ugrožava hrišćansku civilizaciju. A Vidojević smatra da civilzaciju znatno više ugrožavaju teoretičari kao Saton ili Dejvid Ajk, nego „tobožnji Iluminati koji vladaju svetom“.

- Kamo sreće da svetom vladaju oni koji su „prosvetljeni“ – objašnjava Vidojević.- Upravo je suprotno. Planetom vladaju najgori primerci ljudskog roda koji su daleko od bilo kakve prosvetljenosti i humanizma.

Pojam „Iluminati“ Vidojević koristi, kako kaže, samo u generičkom smislu, jer takva organizacija, po njemu, ne postoji. Čak i u vreme kada ih ja Adam Vajshaupt osnovao, u 18. veku postojali su samo tri decenije. U to doba je novoustanovljena evropska masonerija, koja je nosila jaku ulogu prosvetiteljstva, kao jedinog realnog neprijatelja imala Katoličku crkvu.

- To je bilo s toga što je Katolička crkva uništila Templare koji su gnostičko hrišćanstvo doneli u Evropu još u 13. veku – nastavlja Vidojević. – To je istovremeno bio početak duhovnog preporoda Evrope koji je kulminirao renesansom. Zato, pričati danas, posle 250 godina, kako je Vajshaupt bio „satanista“ spada u posao Vatikana, čije priče je ceo svet nekritički prihvatio i „do danas mlati praznu slamu“. Glupo je reći da Iluminati predstavljaju neku planetarnu vlast iz senke, jer su mnogo opasniji Vatikan i Jezuiti, kao njihova vojska, kao i Suvereni red Malteških vitezova, Opus dei, Pro Oriente i druge njihove ustanove. To je preobražena i modernizovana inkvizicija, koju je decenijama vodio aktuelni papa Benedikt 16.

Zato se Vidojević pita zašto niko od teoretičara zavere ne piše o Vatikanu kao vladaru iz senke, nego njihovu ulogu u planetarnoj vlasti potpuno zapostavljaju.

ŠEGRTI NE VLADAJU SVETOM

- Jedna od najvećih zabluda je da porodica Rotšild i bankarski sektor vladaju svetom – izričit je Vidojević u nastavku razgovora. – Oni su skorojevći i šegrti. Obogatili su se pre 250 godina i „tobože oni vladaju svetom“. Šegrti na sceni nikada ne vladaju. Vladaju majstori iz senke. Nisu Rotšildi izmislili bankarstvo. Moderno bankarstvo je izmišljeno još u Vavilonu, a u Evropi su ga inaugurisali Templari. Tadašnje i sadašnje moćne porodice, takozvano „Crno plemstvo“ ili „Gvelfi“ – oni vladaju svetom, pare i moć su njihove! Oni su uvek u senci, ne vidite ih nigde, o njima se ne piše i ne govori. A svojevrstan apsurd je upravo u tome što ni jedan teoretičar zavere ne ume da nabroji pet porodica „Crnog plemstva“. Rotšildi su izbačeni ispred njih kao svetleća reklama.

Kako objašnjava naš sagovornik, na ezoterijskom planu Rotšildi su isti oni „menjači novca“ koje je Isus izbacio iz Hrama. Prema Vidojevićevim rečima, „oni su tada bili menjači novca, a i sada su to isto“. Upravo Amšel Rotšild, njihov osnivač, počeo je kao menjač novca u Frankfurtu pre nekoliko vekova.

- Druga velika zabluda u svetu teoretičara zavere jeste da su „Bilderberg“, „Trilateralna komisija“, Savet za međunarodne odnose i druge grupacije, nastale krajem 19. i u 20. veku – realni vladari sveta. Međutim, to su samo „radna tela“ budućih globalističkih sistema koja su danas još uvek samo na nivou utopije. Jer, ko zna da li će ikada na svetu zaista postojati Svetska vlada? Ni u prošlosti, ni u sadašnjosti, a verovatno ni u budućnosti neće biti vlasti bez ideologije. A globalizacija nije ideologija. To je ekonomski koncept neoliberalnog kapitalizma koji je u završnoj fazi svog postojanja. Ona se završava pljačkom, dakle na isti način na koji je ovaj proces i počeo.

Vidojević oštro skreće pažnju kako neolibaralni koncept suštinski postoji tokom protekla četiri veka. „Nekada su“, kaže on, „slali brodove i pljačkali kolonije, a danas isto to rade pomoću nosača aviona dok pljačkaju resurse. To je jedini način da se održi njihov lažni životni standard“.

- Naravno da su priče o demokratiji deo celog paketa zamisli o kontroli uma koji se sprovodi na globalnom novou – nastavlja Vidojević.- Na taj način se opravdava pljačkaški karakter koji se čovečanstvu predstavlja kao tobožnja sreća i blagostanje. A sve su to već uveliko izlizani koncepti – od ujedinjene Evrope, preko demokratskih zemalja… Zapravo, od postanka do danas čovečanstvo poznaje samo jedan društveno politički sistem, a on je – robovlasnički. Nije robovlasništvo samo kada potlačeni ima ogrlicu oko vrata, a neko ga smatra svojinom, nego su i oblici modernog robovlasništva postali suptilni. U tom smislu razvijen je i bankarski kreditni sistem, sistem zapošljavanja, obrazovanja, zdravstva… u kojima pojedinac počinje da zavisi od baziranih sistema kojima ne može da se odupire.

JOŠ OD RIMLJANA

Neobičan način gledanja na istoriju, koji danas ne prezentuju drugi istoričari i istraživači, Vidojević prikazuje veoma upečatljivo. Tako skreće pažnju na to da je „Evropska unija“ postojala i u antičko vreme.

- U Rimskoj imperiji su slobodno mogli da putuju samo rimski građani – nastavlja naš sagovornik. – Svima ostalima, ukoliko su uopšte smeli da putuju, bio je potreban pasoš, odnosno „odobrenje“ robovlasnika. (Zvuči poznato?) Tokom važnog perioda trajanja ovog carstva, u njega je moglo da se uđe samo na šest mesta. Iako se prostiralo na tri kontinenta, u Rimsko carstvo je moglo da se uđe samo na tim, tačno određenim carinskim prelazima.

- Ljudski um je podložan manipulaciji i svaka nova generacija misli da istorija počinje sa njom – nastavlja Vidojević. – To je, istovremeno, snaga vladara iz senke. Oni ne zaboravljaju značaj istorijskih događaja i značaj njihovog kontinuiteta. Menjaju se samo metode manipulacije. To u velikoj meri ne vide savremeni teoretičari koncepta Teorije zavere.

Vidojević nam posebno skreće pažnju na jednu od, kako on tvrdi, ogromnih grešaka nastalih u „pompama“ teoretičara zavere.

- Jedna od tih manipulacija jeste da svetom vladaju Hazari – nastavlja on.- I taj pojam treba shvatiti u generičkom smislu. Došao sam do veoma dragocenog materijala od jednog hasidskog rabina iz Njujorka, koji mi je pre par godina dao rezultate svojih istraživanja, u kojima su učestvovali i njegovi studenti na Ješivi (jevrejski univerzitet) koji vodi. Prema njegovim saznanjima, Hazari imaju poreklo iz plemena Medi. A istraživanja profesora Jovana Deretića govore kako su Medi jedno od srpskih plemena. Iz toga bi se mogao izvesti sasvim apsurdan zaključak da Srbi vladaju svetom. I svi bi vam se smejali kada bi ste negde izneli u javnost takvu teoriju. Mnogo je lakše reći kako Hazari vladaju svetom, pogotovo što su evropski Aškenazi direktni potomci Meda, pa bi se moglo na kraju reći da su Aškenazi i Srbi sinonimi. A zar to ne zvuči jeretički?

Pa ipak, kako tvrdi Vidojević, tvorci globalističkih zamena imaju svoju opčinjavajuću zabludu od koje ne žele da odustanu. Problem je i u tome što milioni čitalaca sve to primaju nekritički, pa se na kraju milion neistina pretoči u lažnu svest. U ovom smislu je, kaže Vidojević, lažna istorija zaista moćno oružje vladara iz senke.

Objašnjavajući ovaj trend, naš sagovonik kaže kako je „sigurno da postoje organizacije koje imaju određene političke, ideološke, verske i ekonomske ciljeve. O tim organizacijama se ne govori i ne piše“.

- Jedna od takvih je i „Pilgrims sosajeti“. O njima i njihovom radu ne pišu ni „perjanice slobodne reči“, ni američki časopisi, ni Holivud. Ali su zato satanisti i masoni omiljena meta na koju je usmerena sva paljba svetske javnosti, a suština je da se gleda prema njima kako se ne bi gledalo prema „svetlu“.

TAJNA BROJA 666

Vidojević posebnu pažnju skreće na zabludu vezanu za broj 666. Prema njegovom mišljenju ta zabluda se odnosi na takozvanog Antihrista koji se krije iza ove šifre iz otkrovenja po Jovanu.

- Tokom proteklih 30 godina sam se načitao neverovatnih gluposti kada su u pitanju tumačenja ovog broja – kaže on. – Sada sam u situaciji da više ne mogu da sačekam pravog tumača, već sam posegnuo za tajnim znanjima… Moja istraživanja govore i kako broj 666 nema nikakve veze sa Antihristom, jer on ne postoji. Otkrovenje je politički pamflet nastao u Isusovo vreme.

Reč je o obračunu političkih frakcija u Judeji još za vreme njegovog života. Pisano je šifrovanim pismom kojim su se u to vreme služili Eseni. Isus je, kao davidijanski kralj odbio Judu, vođu militantne frakcije poznate kao Sikariosi (sika – nož). Time je izneverio očekivanja svih ostalih frakcija koje su se nadale da će Mesija biti kralj sa mačem u ruci. Mesija koji je odbio da bude Mesija postao je Nemesija, Antihrist. Broj 666 se odnosi na hijerarhiju članova esenske zajednice. Kako član od prijema napreduje u ezoterijskom i svešteničkom statusu, tako mu se dodaje po jedno slovo hebrejske azbuke. (A svako slovo ove azbuke ima svoju numeričku vrednost). Kada se saberu numeričke vrednosti svih slova koje su stekli u karijeri, onda se vidi da vrhovni sveštenik esenske zajednice ima numerički zbir 666. Svaki sveštenik koji dosegne tu poziciju ima broj 666. U Isusovo vreme to je bio Jonatan Anat iz svešteničke porodice koja je ovaj broj generacijama nosila, a u jednom trenutku je Isus, kao kralj davidijanske loze preuzeo i funkciju prvosveštenika kako bi ovaplotio mitsku ličnost Melhizedeka, mitskog kralja – sveštenika.

Kako objašnjava Vidojević, ovo je samo delić pravog objašnjenja o tome šta predstavlja broj 666. Pored toga, broj 6 je i broj čoveka, a to je i broj Sunca. U Judeji, ali i u Vavilonu i Egiptu su obožavali Sunce tokom hiljada godina. Sunce je izvor života, pa samim tim i božanstvo.
- Suština našeg postojanja je simbolički prikazana unutar atoma vodonika – zaključuje Vidojević. – On ima šest protona, šest elektrona i šest neutrona. On je šifra makrokosmosa, ali u isto vreme i mikrokosmosa i čoveka. A nedobronamerni tumači zloupotrebljavaju ove istine da bi manipulisali. Ljubav o kojoj mnogi govore samo je na usnama, a ne u srcima, kako je to Isus propovedao. Visoki crkveni velikodostojnici, potonuli u materijalno, okrenuti su ka biznisu i ne stižu da se bave duhom. I to je pad čoveka o kojem takođe piše u jevanđeljima.

- Nisu za naš opstanak opasni „pali anđeli“ nego posrnuli čovek – zaključuje autor knjige „Iluminati 666“ Milan Vidojević.

Piše Zoran Nikolić

Zbog toga je neophodan rad sa zlatom i srebrom, sa Mjesecem i Suncem, kako bi se izgradio nebeski Jeruzalem unutar svakog ljudskog bića. Zlato i srebro, Sunce i Mjesec, predstavljaju seksualne sile u muškarcu i ženi.

Sve prakse joge, svo učenje o krijama, uvijek završava sa najvećom tajnom Velike Arkane. Kada je jogi spreman, on prima sa usana svog učitelja, šapatom izravno u svoje uho, tajnu Arkane A.Z.F. Najdublja meditacija i potpuno predavanje odvode nas u ekstazu (samadhi). Svaki Majstor samadhija je prosvijetljen.

Međutim, moramo znati da je prosvjetljenje jedna stvar, a samorealizacija nešto sasvim drugo. Majstor samadhija (ekstaze) može tokom potpunog predavanja osloboditi dušu koja je zapetljana u «Ja» od uma, kako bi iskusio Istinu; međutim, to ne dokazuje da je inkarnirao Istinu.

Nakon ekstaze, um se obično ponovno zapetlja unutar «Ja», i mistik ostaje i dalje u svom istom tragičnom i bolnom životu. Jedino sa utjelovljenjem Istine dolazi do potpune revolucije unutar ljudskog bića.

Tko god želi inkarnirati Istinu, mora izgraditi hram na „živoj stijeni“. Ta „živa stijena“ je seks.

„Jogi koji ne prakticira Arkanu A.Z.F. je poput vrta bez vode. Prakticirajte bilo koji oblik joge, ali radite sa Velikom Arkanom u Magisteriju Vatre.

Ako ti, dragi čitaoče, pretpostavljaš da postoji neki drugi put kojim se može postići razvoj i evolucija Kundalini, ja, Samael Aun Weor, Maitreya Buddha Novog Doba Vodenjaka svečano ti se zaklinjem da si potpuno u krivu.

Nikada ni u jednoj školi misterija na ovom planetu Zemlji, kao ni na drugim planetama beskrajnog svemira, nije postojao put koji bi bio suprotan ili različit od puta seksa.

Ako ste neka starija žena, ako više ne možete imati seksualni odnos, ako ste već star muškarac, ako ste bolesni, ako smatrate da vaše fizičko vozilo više nije u mogućnosti raditi sa Arkanom A.Z.F., tada se morate vježbati za astralna putovanja, što znači da morate naučiti svjesno putovati u astralnom tijelu.

Eto, dijete moje, pripremi se pomoću koncentracije, meditacije i predanosti. Budi čedan u mislima, riječima i djelima. Uvidi svoje greške, uništi ne samo žudnju, nego i samu sjenu žudnje. Na taj način se, dijete moje, pripremi pomoću kreativnog razumijevanja i odgodi svoj rad sa Arkanom A.Z.F. za svoju boduću inkarnaciju.

Jesi li ti starac? Jesi li ti starica? Da li si invalid? Tada ne budi razočaran, ljubljeno dijete. Ne dozvolite da vas ispuni tuga, jer u svojoj slijedećoj inkarnaciji moći ćete raditi sa Arkanom A.Z.F., i preobraziti ćete se u Bogove.

Međutim, ako ste puni mladosti, ako niste impotentni, ako ste kompletan muškarac ili žena, pa ipak odbacujete Veliku Arkanu kako bi nastavili bludničiti i skrivati se u spletkama vašeg uma, tada teško vama, jao vama! Jadni bili! Nestreni bili! Teško vama! Bolje bi bilo da se niste ni rodili jer ćete se ovako neizbježno survati u ponor pakla.

Vama koji tragate za inicijacijom, vama koji mnogo čitate, vama koji preskačete iz jedne škole u drugu uvijek tražeći, uvijek se nadajući, uvijek uzdišući, recite mi iskreno jeste li probudili svoju Kundalini? Jeste li otvorili sedam crkvi leđne moždine? Jeste li inkarnirali Janje?

Vi koji tražite, recite mi, možete li upravljati zemljotresima? Možete li hodati po vodi? Možete li smiriti oluje? Možete li govoriti zlatnim jezikom?Možete li vidjeti više svjetove i proučavati čitavu povijest Zemlje i njenih rasa iz zapečaćenih zapisa prirode?

Odgovori mi, dragi čitaoče, budi iskren pred samim sobom, stavi ruku na srce i odgovori mi iskreno. Jesi li se samorealizirao? Jesi li siguran da ćeš uz pomoć svojih teorija postati Bog? Što si postigao? Što si ostvario sa svojim teorijama?

Siromašni sluga koji piše ovu knjigu iniciran je u lemurijske, egipatske, tibetanske i druge misterije, i ne zna niti za jednog istinskog Majstora u povijesti proteklih stoljeća koji se uspio kristificirati bez prakticiranja seksualne magije. Zbog toga, ako se nadaš svojem oslobođenju ili dostizanju samorealizacije ili kristifikacije bez prakticiranja seksualne magije, tada si vrijedan žaljenja, tada si glupan. Potrebno je transmutirati olovo osobnosti u savršeno čisto zlato Duha.

Za pripremu filozofske žive (sjemene tekućine), potrebna je sol (materija) i sumpor (vatra). Ova živa mora se transmutirati i sublimirati u srce.

U srcu se nalazi Krist. Srce je mjesto gdje se sile koje silaze odozgo miješaju sa onima koje se podižu odozdo. Na taj način se ono što je dolje mora miješati sa onim što je gore, kako bi se ono što je dolje podiglo u više svjetove Velikog Svjetla.

Na taj način postižemo sjedinjenje križa i trokuta. Križ (ljudsko biće) treba se sjediniti sa trokutom (Duhom) pomoću tekućeg zlata (svete seksualne vatre). To je predstavljeno sa dvanaest stupova nebeskog Jeruzalema.

Ljudsko biće koje je stvoreno unutar maternice rezultat je seksualnog čina, i sigurno nije rezultat nijedne teorije ni škole. Ljudsko biće uvijek je dijete muškarca i žene.

Kod tog začeća bilo je poljubaca, bilo je također i ljubavi, bili su potrebni muškarac i žena, a također je postojao i koitus kako bi se oplodilo jajašce i kako bi se u majci začelo dijete. Zbog čega ste to zaboravili? Recite mi sa kojom teorijom ste začeti? Zbog čega se sada želite roditi kao veliki Majstori u svjetovima svjetla, a pritom isključujete falus i uterus?

Što je prirodno, prirodno je, dragi čitaoče. Ne činite grešku time što se želite roditi pomoću teorija. Nitko se ne može roditi iz stopala, ni jesti pomoću koljena. Sve ima svoje pravo mjesto. Sve radi onako kako i treba.

Što je prirodno, prirodno je. Rođenje Sina čovječjeg je sto posto seksualno. Ako usprkos svemu što je ovdje rečeno još uvijek gajite nadu o dostizanju Inicijacije pomoću famoznih sistema „mijeha“ koji se temelje isključivo na tehnikama disanja, tada će vam vrijeme i godine dokazati da ste bili u krivu i neizbježno ćete se survati u bezdan pakla. Sistemi „mijeha“, asane, krije itd. su sjajne i prekrasne vježbe. Ne možemo ih zanemariti. One pomažu, one su korisne za buđenje čakri i pročišćavanja živčanih kanala itd., ali ako jogi ne prakticira seksualnu magiju, on će utonuti u bezdan pakla čak i ako bude fanatično vježbao svoje tehnike disanja.

«I onaj koji je samnom govorio imao je zlatnu trstiku kojom se mjeri grad, i njegova vrata, i njegove zidine». Ta zlatna trstika je leđna moždina ljudskog bića.

Kroz kičmu se vatre uzdižu uz medularni kanal. Vrlo je težak put razvoja, uzdizanja i evolucije Kundalini. Svakome od trideset tri kičmena kralješka odgovara trideset tri svetih odaja hrama.

Kontrolu nad vatrama u kičmi obavljaju Vatre srca. Na taj način se vrlo polagano podiže Kundalini, na temelju rada sa seksualnom magijom i posvećenjem.

Svak kralježak ima svoje vrline i kušnje. Nemoguće je postići uzdizanje uz ijedan kralježak bez dozvole Vatri srca. Zbog toga kažemo da uzdizanje Kundalini ovisi o zaslugama našeg srca. Guru koji nije „primio trstiku“, nije pravi guru. Svakome posvećeniku koji podigne zmiju na štap, dodjeljuje se trstika. Tako se grad i njegova vrata i zidine moraju izmjeriti pomoću trstike. Jeruzalem svakog ljudskog bića treba se izmjeriti pomoću trstike.

Zbog toga je Učitelj koji još nije probudio Kundalini poput lažnog proroka. Postoje tri predvorja: prvo je predvorje neznanja; drugo je predvorje učenja; treće je predvorje mudrosti.

Mnoštvo ljudi živi u prvom predvorju. Unutar drugog predvorja nalaze se sva učenja, škole, lože, redovi. Treće predvorje je predvorje mudrosti. U njemu nalazimo Majstora i unutarnjeg Boga koji nas vode prema Velikom Svjetlu.

Kada uđemo u drugo predvorje, mi istražujemo. Učimo astrologiju, jogu, teozofiju, itd. Posjećujemo razne škole, skačući sa cvijeta na cvijet. Svaki cvijet je neka sekta, učenje, škola, loža, itd. Na taj način mnogi ljudi prolaze kroz brojne inkarnacije tragajući, nadajući se, čitajući ovdje, ondje i posvuda.

Kada se učenik umori od uzdisanja i konačno želi znati, tada ulazi na izravna, uska i tegobna vrata. Ta vrata su seks. Tada stvarno ulazimo u treće predvorje, predvorlje mudrosti.

Tko god želi umrijeti u Gospodu, mora prakticirati deset Zapovijedi Novog doba:

PRVA: Voli svog unutarnjeg Boga i svog bližnjeg kao samoga sebe.

DRUGA: Proučavaj Tajno Učenje Spasitelja Svijeta.

TREĆA: Nikada ne kleveći svog bližnjeg, niti ne izgovaraj nečasne ili isprazne
riječi.

ČETVRTA: Žrtvuj sebe za ljubav čovječanstva i ljubav tvojih najgorih
neprijatelja.

PETA: Slušaj volju Oca kako na Zemlji, tako i na nebu.

ŠESTA: Ne čini blud niti preljub u svojim mislima, riječima i djelima.

SEDMA: Bori se protiv svijeta, demona i tijela.

OSMA: Budi beskrajno strpljiv(a) i milostiv(a).

DEVETA: Prakticiraj Arkanu A.Z.F. sa svojim partnerom.

DESETA: Peri svoja stopala u vodama odricanja.

Sa ovih deset Zapovijedi umrijeti ćeš u Gospodu.

***

Ovo je definitivno napisao Samael Aun Weor i mislim da se knjiga bas i zove „Seksualna magija“.

Imam lepo misljenje o Samael Aun Weoru i njegovom ucenju, ali smatram da su ga dva njegova moderna sledbenika cak i prevazisli, sto je lepo i neobicno, jer obicno za vecinu duhovnih pokreta nastupa dekadencija po smrti njihovog zacetnika. Zbog toga mislim da bi bilo interesantnije cuti sta o seksualnoj magiji, misle ti sledbenici koji su prevazisli svog ucitelja.

Nacini kako je Samael Aun Weor pisao neke delove svojih knjiga, mogu delovati nadmeno i previse pokroviteljski, ali ne treba smetnuti sa uma da je taj covek zaista mnogo znao i da je jasno uvidjao ocajno stanje ljudskog duha i da se verovatno u susretu sa razlicitim prosecnostima, i osecao kao ucitelj u zabavistu, pa se u skladu sa tim tako i ponasao.

Po mom misljenju,
seksualna zrelost je jako bitan trenutak u zivotu svakog coveka.
I istina je da se kundalini ne moze probuditi bez prethodnog dosezanja seksualne zrelosti.
I bitno je da kundalini ne ostane vezan u domenu nizih cakri.
Seksualna magija je bitan deo unutrasnje alhemije kroz koju se postize podizanje svesti.
To se ne sme zaboraviti.

Iz tog razloga jedna nimfomanka ima veceg potencijala za budjenje kundalinija, nego li gospodja u godinama koja je iz verskih ili kakvih drugih razloga omatorila a da nije iskusila seks.

Limbo je prepun cednih i seksualno neprozivljenih ljudi. Bez seksualnog budjenja, tesko je zamislivo budjenje u povisenim cakrama. Seksu treba zato pridavati vazan znacaj, ali ne toliko preglasen, kako je to cinio u svojim delima Weor.

Imam 21 godinu. I kao većina studenata imam problem nedostatka novca. Prošle zime počela sam da tražim posao, ali nije bilo lako – ili mi ne bi odgovaralo radno vreme zbog predavanja, ili bi plata bila preterano mala. Onda sam u novinama naišla na izuzetno primamljiv oglas u kom se traže devojke za honorarne poslove manekena i fotomodela u Dubaiju: nije bilo potrebno prethodno iskustvo, dok godine i visina nisu bili važni. Oglas je delovao fenomenalno jer sam preko leta mogla da radim posao iz snova.

Otišla sam na kasting u modnu agenciju koja se nalazila u jednom stanu u širem centru Beograda. Primio me je direktor srednjih godina, gospodin Legati, i njegova izuzetno lepa koleginica Ivona koja je bila desetak godina starija od mene. Dali su mi bezbroj komplimenata na izgled, pa mi je samopouzdanje naraslo do neba. Garantovali su da ću uz svoj šarm bez problema imati mnogo posla, da ću snimati kataloge, da ću raditi zatvorene modne revije za bogate klijente i da uporedo mogu da budem hostesa na najglamuroznijim zabavama za honorare od po dve-tri hiljade evra. Oni bi uzeli samo procenat od 20 odsto za posredovanje. Zanemela sam od uzbuđenja. Onda je Ivona dobacila da mogu da zaradim i više, ako budem pametna. Meni se tada prvi put učinilo da možda tu nije baš sve čisto. Nošena lepim rečima i obećanjima, ignorisala sam loš predosećaj. Obavestila sam roditelje da ću leto provesti na studentskoj razmeni. Slagala sam ih zbog straha da neće odobriti moj posao manekenke u Dubaiju. Jedva sam dočekala dan putovanja.

Gospodin Legati me je sačekao na aerodromu i to je bio poslednji put kada sam ga videla. Već prvog dana upoznala sam ostale devojke, uglavnom iz zemalja istočne Evrope. Bile su tu još dve devojke iz Srbije koje su već radile u Emiratima, jednu sam čak prepoznala sa neke modne revije veša u jednom novosadskom klubu. Devojke iz Srbije su se izljubile sa Ivonom i odmah otišle na snimanje, a ja sam ostala u grupi početnica.

Kokain na stolu

Prvih nekoliko dana sve je bilo super: vodili su nas u luksuzne hotele gde smo dobijale besplatno piće i večere. Osećala sam se kao Žizel Bundšen! Ivonina koleginica Italijanka Silvana odvela nas je u super kozmetički centar na doterivanje, a zatim u šoping gde nam je izabrala prilično provokativne kupaće kostime, navodno za snimanje koje nas čeka. Primetila sam da Ruskinja Sara i Ukrajinka Marija umiru od smeha kad god Silvana pomene snimanje i revije, mada mi nije bilo jasno zašto. Pre odlaska na zabavu, kod jednog bogatog Engleza, Silvana nam je održala čas iz bontona. Objasnila nam je sasvim normalno da sednemo u krilo nekom od bogate gospode, da treba da budemo koketne, da flertujemo i da se tako radi među džet setom, kome sada i mi pripadamo.

Zabava je bila nešto najluksuznije što sam mogla da zamislim. U celoj toj atmosferi mi, ni sama ne znam kako, nije palo teško da koketiram sa čovekom starijim od mog oca, a takođe sam sat vremena provela u krilu jednog ružnjikavog španskog japija. Sve devojke su se opustile. Ruskinja se strasno ljubila sa jednim sedokosim Amerikancem koji joj je na kraju zavukao ruku ispod haljine. Neke od devojaka su ušmrkavale kokain sa stola i iznenadila sam se što mi to nije zasmetalo. Jedino se Rumunka Nađa rasplakala, pa ju je Silvana odvela i više je nikada nismo videle. Pod uticajem šampanjca dozvolila sam jednom mlađem Nemcu da me poljubi.

Ujutru sam se u hotelu probudila mamurna, a Ivona je došla da nam saopšti da smo sve osim Nađe oduševile klijente i da za dva dana krećemo na dvonedeljno krstarenje jahtom. Bila sam uzbuđena zbog mog prvog, kako sam naivno mislila, fotografisanja. Isto toliko i bogatstvom koje me je okruživalo sa svih strana, da nisam primećivala u kakav pakao tonem.

Tokom vožnje limuzinom ka marini, Silvana mi je objasnila da ne treba da se ustručavam, da se opustim i uživam i da nam je sve dozvoljeno. Još se pitam kako je uspela da me ubedi da neće biti ništa strašno, ako mi se neko dopadne i spavam sa njim. Rekla je da je među bogatima i slavnima seks bez obaveza potpuno normalna stvar, kao i to da bogati muškarci uvek nagrade svoje pratilje. Negde usput je dodala da je slikanje pomereno za narednu nedelju. Nije mi jasno ni kako nisam shvatila da je to što ću raditi prostitucija. Glava mi je bila kao isprana i jedina ideja koja mi je odzvanjala u ušima je da ću postati druga Sindi Kraford.

U polusnu
Jahta je bila kao iz časopisa o slavnim ličnostima. Isplovili smo uz zalazak sunca i žurka je počela: pena u bazenu na palubi, nekoliko đakuzija, šareni kokteli, šampanjac i jagode, najlepši morski specijaliteti… Osim nas devojaka i posade, bilo je i petnaestak muškaraca od kojih sam prepoznala neke sa zabave na kojoj smo bili. Ispijala sam koktel za koktelom i smejala se kao šašava. Neke devojke su se poskidale u toples, a ja sam čak na kraju pristala da probam kokain. Završila sam u đakuziju sa jednim tridesetogodišnjom Čehom. Kao u polusnu, smejala sam se i tako omamljena imala seks sa njim gotovo pred svima. Delovalo je kao da se svi ludo zabavljaju, a tokom deset dana žurka nije prestajala. Sa Čehom sam provela još dve noći. Bila sam neprestano pripita i kao da nisam registrovala da se oko mene non-stop odvija prava orgija. Spavala sam sa još dvojicom zgodnih bogataša, a od jednog sam dobila zlatnu narukvicu tešku pedeset grama. Pomislila sam da nema ničeg lošeg u tome što radim, jer se i sama ludo zabavljam. Vratili smo se u hotel, od Ivone sam dobila honorar od tri hiljade evra, a za nekoliko dana čekalo nas je novo krstarenje. Tada sam se već pomirila sa tim da slikanje ne postoji, ali me više nije bilo briga. Čak sam pomislila i da ću možda na nekoj jahti upoznati čoveka svog života… Baš kao u snu ili filmu „Zgodna žena„. Čekalo me je surovo buđenje.

Na sledećem krstarenju menadžer je umesto Silvane bio Grk Janis, osim Ruskinje i Ukrajinke devojke su mi bile nepoznate, a svi gosti bili su muškarci stariji od pedeset godina. Da stvar bude još gora, ispostavilo se da je jedan od njih srpski biznismen iz Beograda, koji je došao u provod sa prijateljima iz Italije. Shvatila sam da je đavo odneo šalu i da postoje ozbiljne šanse da se kod kuće sazna čime sam se ja to bavila u Dubaiju. Odlučila sam da odem sa jahte, međutim Janis me je ubedio da ostanem, objašnjavajući da će se on brinuti za mene. Glupo sam poverovala. Opet. Devojke na brodu koje sam prvi put videla nisu delovale sveže i opušteno kao moje bivše koleginice. Albanka Nazira imala je oči koje su izgledale prazno, dok je Poljakinja delovala isprepadano. Srpskog biznismena izbegavala sam u širokom luku, ali je usledio novi šok. Dopala sam se jednom izboranom starcu koji je želeo da budem sa njim. Jasno sam mu rekla da to ne želim. Janis mi je diskretno prišao, stegnuo mi ruku tako snažno da sam mislila da će mi je smrskati i šapnuo mi ledenim glasom da se saberem i radim ono za šta sam dovedena. Njegov glas me je zaista prestrašio i pristala sam na seks sa ogavnim starcem. Uprkos ogromnoj količini pića koju sam unela u sebe, bila sam zgađena sama sobom.

Starac mi je napisao ček na 3 000 evra koji je odmah uzeo Janis. Za razliku od mene, Ukrajinka i Ruskinja su se ludo zabavljale i ovog puta. Kad su svi zaspali, preplakala sam celu noć. Osećala sam se prljavo i mrzela sam sebe jer sam shvatila da sam sama bila kriva za to šta mi se događa. Čvrstim glasom saopštila sam Janisu da više neću da se prostituišem. On mi je zavalio najjači šamar koji sam mogla da zamislim, dodavši da će tražiti od Legatija da mi oduzme pasoš kao kaznu za neprofesionalnost i bezobrazluk. Pokazao je rukom na Albanku i Poljakinju i rekao da ću da završim kao njih dve – prodana. Jedva sam disala… Sam Bog zna kako sam izdržala tih deset dana i radila sve gadosti koje su tražili od mene i kojih ne želim da se sećam… Verovatno me je u održala ideja da se dokopam hotelske sobe i svog pasoša. Imala sam sreću da me Janis nije zadržao. Čim se jahta usidrila odjurila sam u svoj sobu, uzela novac koji sam imala u sefu i momentalno otišla na aerodrom gde sam kupila prvu kartu za Evropu. Pobegla sam glavom bez obzira, ostavljajući skupu garderobu, nakit i pare, shvatajući da sam za dlaku izbegla sudbinu robinje.

Roditeljima i prijateljima nisam rekla ništa. Bilo me je sramota. Lagala sam da su mi izgubili stvari na aerodromu. Razmišljala sam da li da razgovaram sa nekim u policiji, ali sam shvatila da to nema poentu jer je „modna agencija„ koja me je prvobitno angažovala nestala sa lica zemlje, a od Legatija i Ivone nije bilo ni traga ni glasa – to im verovatno i nisu prava imena… Ne znam da li ću ikada uspeti da zaboravim sve šta mi se desilo. Pokušavam da objasnim sebi da sam bila mlada, naivna i prevarena, ali nisam sigurna da li ću ikada uspeti sebi da oprostim tu glupost, nesmotrenost, ali i gramzivost koju sam ispoljila… Nedavno sam krenula na razgovore sa psihologom i nadam se da ću se vremenom osećati makar malo bolje.

Opasno!!
Devojke koje „rade“ na luksuznim jahtama mogu postati i žrtve trgovine ljudima, što je krajem maja pokazalo hapšenje grčko-albanske prostitucione mafije

Kako se zaštititi:

1. Regrutovanje devojaka najčešće se odvija iza paravana drugorazrednih nepoznatih modnih agencija koje nude posao u inostranstvu. Pre nego što se upustite u ovakvu avanturu povedite na razgovor za posao svoje roditelje. Otvoreno pitajte potencijalnog poslodavca da li posao koji vam nudi podrazumeva i prostituciju. Iz njegove reakcije ćete moći da izvučete zaključke.

2. Brojni svodnici pronalaze žrtve nudeći im primamljive i nerealno visoke honorare za posao hostese u inostranstvu. Proverite poslodavca na Internetu, ako njegova firma nema dobre reference na globalnoj mreži to je prvi znak da nešto nije u redu.

3. Verujte svojoj intuiciji i ako vam nešto deluje sumnjivo ili vas muči osećaj da nešto ne štima u priči vaših sagovornika sigurno je da ste u pravu.

4. Ukoliko sumnjate da možete postati žrtva prostitucije i trgovine ljudima obavezno se obratite nadležnim organima. Bolje je proveriti nego se kajati onda kada je kasno.

5. Ako prihvatite posao u inostranstvu, insistirajte da vaš pasoš i dokumenta uvek budu kod vas, a ne kod vašeg poslodavca. Redovno se javljajte porodici i prijateljima i obavestite ih ako vam je bilo šta sumnjivo.

„Plutajući bordeli“

U svetu prostitucije pojavio se novi fenomen – elitna „jahting prostitucija“ koja podrazumeva organizovanu višednevnu plovidbu na glamuroznim jahtama, tokom koje se priređuju danonoćne žurke i orgije. Gosti i klijenti su biznismeni i milioneri, dok su njihove pratilje devojke koje se bave prostitucijom na visokoj nozi. „Plutajući bordeli“, kako ih još nazivaju, sve su češća pojava u vodama Indije i Bliskog istoka, a takođe su prisutni na Mediteranu i Sredozemlju, naročito na obalama Italije, Španije, Grčke i Albanije. Ova vrsta „vanpansionske ponude“ može se naći i na Jadranskom primorju. Devojke koje se bave prostitucijom na jahtama mogu zaraditi i do nekoliko hiljada evra na dan, zavisno od toga da li je mušterija zadovoljna dok 20 posto od ove sume uzima svodnik. Neke devojke pristaju da budu plaćene poklonima, hranom, pićem i narkoticima tokom plovidbe.

Piše: Borjana Vićentijević

Jedan od zaključaka sa konferencije je da je internet učinio lakšim pristup informacijama o okultizmu i satanizmu i kontakt sa različitim sektama. Zbog toga stvorena potreba za boljim informisanjem o isterivanju đavola i demona iz ljudi.

“Zbog interneta je mnogo lakše sada naći informacije o satanizmu. Za samo nekoliko minuta možete kontaktirati satanističke sekte i istraživati okultizam”, izjavio je Karlo Klimati, član univerziteta.

On je objasnio da je konferencija posvećena edukaciji o egzorcizmu.

“Ova konferencija nije o tome kako se postaje egzorcista već o informisanju o egzorcizmu, satanizmu i sektama. Njen cilj je da pruži pomoć porodicama i sveštenicima. Najvećem riziku od satanizma izloženi su mladi ljudi koji su emotivno krhki”, ispričao je Klimati.

Cilj konferencije, kojoj prisustvuju mnogi sveštenici, psiholozi, psihijatri, prosvetari i socijalni radnici, jeste da se o fenomenu satanizma govori sa “ozbiljnošću i naučnom rigoroznošću”, uz izbegavanje priče o natprirodnom i senzacionalnom. Organizatori smatraju da je opasnost satanizma poslednjih godina potcenjena.

U teoriji, svaki sveštenik može da izvede egzorcizam – ritual sa molitvama čiji je cilj da se istera đavo iz tela zaposednute osobe, ali katolička crkva predlaže da se time bave profesionalni egzorcisti.

Okultni pokret pod imenom „New Age“ — Nju Ejdž, postao je prilično popularan. Neki ga vide kao novu religiju, dok ga drugi doživljavaju kao novo shvatanje života. Pre svega, moramo primetiti da su njegove tvrdnje da je nešto „novo“, obmanjujuće. U polju religije i filosofije, „New Age“ ne uči ništa što je novo; to je amorfna mešavina različitih okultnih učenja, koja su prisutna već duže vreme.

Ono što je novo u vezi ovog pokreta, jeste trgovački metod u marketingu svake moguće vrste okultnog materijala, koji treba da privuče „potrošače“ različitih interesovanja i ukusa.  U ovom pogledu „New Age“ je vrsta duhovne robne kuće, tržnog centra, u kome svako može naći nešto naizgled korisno i interesantno.

Istorija New Age pokreta

Ovaj pokret počeo je da se razvija brzo, u SAD, sedamdesetih godina kao alternativa kratkoj očaranosti „svetovnim humanizmom“. Tlo za razvoj „New Age“ okultnih ideja je pripremljeno brojnim Hindu i Teozofskim organizacijama, kao što su „Vedanta“ i “Transcendentalna Meditacija“.

Ideje širene od strane „New Age“ pokreta su privlačne, kako onima koji su umorni od „zastarelih“ Hrišćanskih učenja, tako i onima koji nisu bili zadovoljni plitkim materijalizmom „svetovnog humanizma“ — komunizma.

Ovaj pokret nikada nije tvrdio da je jedan ujedinjeni ili organizovani pokret. Pre on uzima oblik uvek rastuće mreže nezavisnih grupa, koje sve dele neka okultna interesovanja. Uspeh „New Age“-a je veoma pomognut njihovom sposobnošću da usvoje i prilagode, najrazličitija učenja i delanja u svoj veliki „melting pot“ (kotao pretapanja), uvek obećavajući unapređenje blagostanje pojedinca i društva u celini. Ovaj pokret ne odbacuje ništa iz ruke; on voljno upija bilo šta, što bi moglo biti od mističkog interesa ili praktične koristi.

Iz ovog razloga „New Age“ pokret, iako se pojavio relativno skoro, bio je u stanju da izvrši svoj okultni uticaj u mnogim poljima ličnog života, života porodice i društva, obuhvatajući milione ljudi u SAD, Rusiji, Evropi i drugim delovima planete.

Obmana ovog pokreta se ogleda u tome što se otvoreno ne izjašnjava protiv hrišćanstva; on pokušava samo da „dopuni svojim idejama“. Kada je centar za religiozne studije na Univerzitetu Prinston radio analizu Hrišćana u SAD, početkom 1992. godine, pitajući kakav uticaj imaju „New Age“ ideje na njihova veroovanja, skoro jedna četvrtina ispitanika, odgovorila je da ne vidi nikakav sukob između učenja „New Age“ pokreta i Hrišćanstva.

Čak još iznenađujući odgovor je bio kod Katolika: 60% ispitanih, odgovorili su da su Katolicizam i „New Age“ potpuno u skladu. Oni su mogli da daju takve odgovore, samo iz razloga što manje poznaju učenja svoje, katoličke vere, od ideja raširenih ovim pokretom. Ovo nije iznenađujuće, sa obzirom da su katoličke knjižare prepune okultnih dela kao što su: „Joshua”, „No Other Name“, „Turning Point“, „Nizam Ad-Din Awliya“, „The Web of the Universe“, „The Unity of Reality“, „Beyond Patching“. Čak su i neki iz sveštenstva, neki monasi i monahinje, počeli da se interesuju za ideje „New Age“-a.

Popularna knjiga, pod naslovom „A Course in Miracles“ (Obuka u čudima), proučavana je od strane Hrišćanskih omladinskih grupa, kao lako shvatljivi vodič, za učenja Gospoda našeg Isusa Hrista i njihovu praktičnu primenu, u savremenom životu. Ova knjiga sa svojih 1,200 strana, čak podseća na Bibliju po svom spoljašnjem izgledu i u podelama svojih glava. Neke katoličke parohije nude časove obuke u korišćenju ove knjige.

Američkim studentima se drže „New Age“ predavanja, kako da postignu veću koncentraciju u učenju, kako da ojačaju svoj energetski potencijal, kako da postignu veći uspeh u životu, kako da otkriju sopstvene kreativne sposobnosti i da pronađu novi smisao u životu. Naravno, ništa od toga nema trajno dejstvo.

. . .

Ritual inicijacije hrama u Parizu new age okultne sekte „Zlatna zora“

Učenje i filosofija New Age sekti

Filosofija „New Age“, utkala je u sebe sve zajedno zbunjujuću, konfuznu mrežu nepovezanih ideja i pojava. Rođenje i smrt, medijumi i iscelitelji, paranormalno i metafizičko, stvarnost i iluzija, Biblija i legende, prošli životi i reinkarnacija – sve je to zajedno u ovom pokretu. Ovde možete pronaći uobičajeni panteizam, karmu, preseljenje duša (metempsihozu) i celu tkaninu okultnog misticizma, prepravljenog tako da bude privlačan savremenom „potrošaču“.

Savremene holističke ideje i netradicionalne metode učenja, zauzimaju istaknuto mesto u pokretu „New Age“-a. Naučna medicina okrivljuje se da je nedelotvorna. Favorizuje se alternativna. Osnovna ideja je da celokupna ličnost mora biti isceljena, ne samo jedan organ. Prema tome, holističke metode se prepisuju, uključujući tu i apukunkturu, kristale, „biofeedback”, terapiju masaže (sa posebnim naglaskom na preusmeravanje nečijeg energetskog polja), Indijske ili vegetarijanske dijete, lekovito bilje i metode fizičkog i duhovnog samopoboljšanja.

Ne može se negirati da među ovim metodama postoje neke koje su blagotvorne i dugo znane u narodnoj medicini, iako se korišćenje kristala radi koncentrisanja kosmičke energije, sigurno mora oceniti kao šarlatanstvo. Na žalost, sve netradicionalne metode lečenja su prožete okultnim otrovom, uz pomoć ideologije pokreta „New Age“. U stvari, odmah pored korišćenja blagotvornog bilja i minerala, ovaj pokret nudi joga vežbe disanja, načine razvijanja sopstvenog samopouzdanja, otkrivanje sopstvenog unutrašnjeg potencijala i predavanja u predviđanju sudbine uz pomoć karata.

Onima sa mističkim sklonostima, „New Age“ nudi široku ponudu okultnih vežbi, uključujući tu i Indijske stilove meditacije, psihološke vežbe, spiritizam, „čeneling“ (kanalisanje), jogu i astralna putovanja. Ideologija „New Age“ prihvata bilo koja religijsku praksu i učenja, bez obzira koliko čudna ili fantastična ona mogu biti. Pozajmili su iz dalekoistočne filosofije verovanje u postojanje nevidljive energije, izvan i unutar ljudskog organizma. Ta energija se kod Kineza naziva „či“, kod Japanaca „ki“, i „prana“ u terminologiji joge. Holistički centri, rasejani po svetu, održavaju seanse u kojima učesnici uvode sebe u masovni trans i okušavaju prisni osećaj jedinstva sa prirodom. Takođe je popularno i verovanje u NLO, tajni život biljaka i mistička značenja brojeva (pozajmljeno iz Kabale).

„New Age“ je prilagodio ideje iz parapsihologije, iz „nauke o NLO -ima“, antropozofije, rozenkrojcerijanizma, astrologije i psihoanalize. Pokret poziva ljude da uđu u promenjena stanja svesti. Njihov cilj u razvijanju samosvesti je brisanje granice između materijalnih i duhovnih svetova, i osećanje „celine kosmosa“. Ideja „prosvetljenja“ igra veliku ulogu u ovom pokretu. Da bi zadobio prosvetljenje, čovek prvo mora da preispita sopstvene vrednosti i da pretrpi psihološku promenu. Stari pogledi na svet, moraju biti zamenjeni novim, saglasnim sa dolazećim „dobom Vodolije“. Ovo stanje se dostiže ličnim mističkim iskustvom, u kome sledbenik „New Age“ učenja, iznenada oseća celim bićem, da je on jedno sa duhom kosmosa; on i svet jesu jedno.

Dobro poznati propovednik „New Age“-a u Americi, glumica Širli Meklejn, ovako opisuje „mističko prosvetljenje“ koje joj je došlo, dok se tuširala vrelom vodom:

„Iznenada sam osetila kao da se celo moje telo utapa u svemir. Polako, postepeno, ja sam se pretvorila u vodu … Mogla sam da osetim unutrašnje jedinstvo, sopstvenog disanja sa energijom koja me je okruživala. Ja sam stvarno postala vazduh, voda, mračno nebo, zid kuće, mehurić sapunice, sveće, vlažni mermer na dnu kade, čak i zvuk obližnje reke.“ Ovo osećanje jedinstva sa prirodom i sopstveno „božanstvo“, osoba oseća sa ushićenjem, i izgleda joj kao da poseduje neisrpnu „božansku“ energiju.
. . .

Neopaganski ritual nazovi novih Druida u Americi
Tehnike i praksa New Age sekti

Da se zadobije „prosvetljenje“, „New Age“ pokret postavlja put koji se sastoji iz četiri etape:

1. „ulazak“, gde su nečije uobičajene ideje o svetu odstranjene;

2. „istraživanje“, gde postoji pokušaj da se dostigne nivo svesti uz pomoć psiho tehnika;

3. „integracija“, gde se razumno opažanje međupovezanosti pojava oslabljuje uz pomoć intuitivnih metoda;

4. „zamena“, gde čovek otkriva identitete, drugačije od sopstvenih, izvore energije i načine da se oni ostvare „radi dobra čovečanstva“. Meditacija, joga vežbe, spiritističke seanse, hipnoza, magijski talismani i kristali, upotreba veštičarenja, čak i narkotika, sve to služi kao dopunska pomoć za ovo mističko prosvetljenje. U stanju takvog mističkog prosvetljenja, čoveku izgleda da postaje apsolutni gospodar duše i tela; kroz kontakt sa „božanskom energijom“, čovek postaje „čovekobog“.

Ideja univerzalne religije je sastavni deo filosofije „New Age“-a. Kao što je tipično za Indijski okultni sistem, pokret prijanja načelu, da sve religije, u suštini, predstavljaju jedno učenje, samo izloženo na različite načine, bez obzira na očigledne nelogičnosti. Čovek mora podići sebe iznad nivoa svake posebne predrasude.

Ovaj pokret ne poseduje svoj sistem učenja; on je prigrlio različite okultne ideje i dalekoistočne religije. Svuda pušta grane, kao ćelije ogromne mreže, koje se prostiru po celom svetu. Uprkos toliko omiljenom pluralizmu, pokret pokazuje nedvosmislene antihrišćanske predrasude, čak iako ne odbacuje otvoreno Hrista ili Jevanđelje. „Apostoli“ ovog pokreta izjavljuju da je Hrišćanstvo staromodno i da ne može odgovoriti na duhovne potrebe savremenog čoveka. Za ove ljude, Hristos je jednostavno jedna od mnogih reinkarnacija Višnua. Čoveku nije potreban Hristos; on ima božanstvo u sebi, i u stanju je da usavrši svoju svest i postane jedno sa „kosmičkim Apsolutom“.

Među brojnim, različitim aktivnostima u kojima „New Age“ učestvuje, postoje i neki zadaci koji su na globalnom nivou, kao što su ekološka zaštita, rešavanje društvenih problema, traganje za političkim jedinstvom naroda i uspostavljanja celokupnog jedinstva celog čovečanstva.

„New Age“ pokret pokušava da usmeri aktivnost organizacija i pojedinaca tako, da šire njegove ideje i da ih usađuju u polja poslovanja, umetnosti, filosofije i kulture. Radi ovog se održavaju seminari i obuke. Nakon čovekovog ličnog preobražaja, sledeći korak je u obnovi cele planete, pošto sve jeste jedno. Hipoteza o Gei, izjavljuje da zemlja ima sopstveni život, kao Majka Zemlja. Pokret takođe govori o neophodnosti političkih promena, sa ciljem da se done su rešenja isceljenja zemlje.

„Pošto smo svi građani jednog sveta, mi trebamo svet koji je ujedinjen, i mi trebamo duhovno jedinstvo. Pre kraja ovog veka, religiozne vođe bi trebalo da se okupe zajedno i donesu univerzalne zakone, koji će biti isti za sve religije. Oni bi trebali da predstave ove zakone političkim vođama, kako bi oni znali šta Bog, bogovi, ili kosmos očekuju od ljudske rase… Jedan politički svetski rašireni sistem je potreban da donese globalni sklad. Naša planeta je u stanju velike konfuzije. Moramo početi da delamo.“

Vođstvo „New Age“-a, deluje kroz internacionalne banke i sarađuje sa glavnim finansijskim kompanijama, čiji je cilj da uspostave vladavinu jedne, svetske vlade. Oni predočavaju da će takav sistem ujediniti sve političke, ekonomske i religiozne grupe sa ciljem da prekinu rat, izbegnu ekološku katastrofu, reše predstojeće finansijske krize i zaustave političku nestabilnost.

Pokret najavljuje dolazak slavnog „doba Vodolije“, koje slično Carstvu Božijem, samo bez Ličnog Boga i bez Hrista. Ovo dolazeće doba se posmatra kao nova etapa u razvoju društva, u kojoj će čovečanstvo zadobiti planetarnu svest.

„New Age“ pokret je posebno opasan, jer on dodaje svetski raširen marketinški pristup, mešavini okultnih ideja, koje su upakovane kao praktični recepti za poboljšanje sopstvenog zdravlja, bolji osećaj i postizanje uspeha u životu.

Ako se super-religija, ujedinjavanje ljudi svih rasa i kultura, ikada pojavi, verovatno će biti nešto slično pokretu „New Age“.

Prvo: seks, njegovi oblici i poimanje predstavljali su jedan poseban svet u kome su poštovani tradicija, običaji, položaj u društvu, ali istovremeno i – nama neshvatljiva sloboda. Savremene kategorije kao što su bogohulno, besramno, ponižavajuće, funkcionisale su u društvenom životu Rima na sasvim drugi način.

Drugo: jedan od najpoznatijih drevnih oblika prostitucije širom antičkog sveta, pa i u samom Rimu, nije profani, (ne radi se o “najstarijem zanatu na svetu”, kako bi se to moglo pomisliti), nego – religiozni.

U takvim zajednicama, u kojima prostitucija postaje važan deo verskog kulta, nastaće izuzetna sprega između seksualnosti i religije – to najbolje ilustruje podatak o postojanju dva neobična tipa prostitucije u hramovima božanstava. U prvom, žena se podvrgava činu prostitucije da bi se zatim mogla udati na uobičajeni način. Drugi način je kad se žena posvećuje službi u hramu kao zaređena bludnica – na određeno vreme, ili što je češće, za čitav život. No i tu ima preterivanja koje je i tada teško bilo shvatiti. Tako, Herodot navodi da u hramu Miletu Vavilonci imaju jedan od najbesramnijih običaja: svaka žena koja se u toj zemlji rodila, mora jednom u životu otići u Venerin hram i onde imati seksualni odnos sa nekim neznacem. To je važilo i za žene iz bogatih porodica, ali one bi to radile na način dostojan gospođa: do hrama bi se odvezle u zatvorenim kočijama, praćene sluškinjama. Hroničar dalje beleži da je unutar hrama uvek veliki metež – jedni ulaze, drugi izlaze. Da bi se uveo nekakav red, formirane su mnogobrojne staze koje vode u svim pravcima do žena, i prepune su muškaraca koji su u potrazi za ženom koja im se dopada…

Kako religiozna prostitucija predstavlja posebnu pojavu i problem u okviru antičke epohe, njene kulture i civilizacije, mi ćemo se u daljem tekstu prevashodno baviti prikazom “klasične” prostitucije. Iz istih razloga, nećemo se baviti ni poređenjem rimske i savremene prostitucije, mada bi takva paralela bila izuzetno zanimljiva, bar prema raspoloživim podacima. Prostitucija u današnjem vremenu se javlja, uglavnom, kao pojava urbanog života, a tretira kao oblik kriminalne ili polukriminalne delatnosti. Odvija se iza javne scene, za nas najčešće ne postoji kao ozbiljan društveni, socijalni, ili moralni problem, iako su u nju uključeni praktično svi segmenti društva. Društvo se „brani“ koristeći dva obrasca, koji praktično ne daju nikakve pozitivne rezultate: prostitucija se tretira kao kriminalno delo koje podleže krivičnim sankcijama, a potom eventualno sledi slanje na rehabilitaciju, koja nije ništa drugo do – umirivanje kolektivne savesti.

Takođe, zbog obimnosti teme, nećemo se upuštati ni u analizu pojave i dimenzija rimske prostitucije, niti razloga koji su uslovljavali različite oblike prostitucije. Njena interpretacija sa društvenog, moralnog, religioznog ili antropološkog aspekta mogla bi biti tema brojnih studija. Umesto svega toga pokušaćemo da navedemo što veći broj podataka o prostituciji žena, a potom i muškaraca, i time pružimo mogućnost čitaocu da sam stekne uvid u opštu sliku o rimskoj antičkoj prostituciji.

O braku, ljubavi i Mutunusu…

Svako ozbiljnije proučavanje rimske prostitucije (već na samom početku, postavlja se problem njenog porekla), podrazumeva prethodno istraživanje prostitucije u antičkoj Grčkoj. Tokom kasnijih epoha, prema razmeri i značaju, prostitucija dominira na prostoru Rimskog Carstva, pre svega u mediteranskom basenu, severnoj Africi i Maloj Aziji.

U tom kontekstu mora se, takođe, najpre upoznati i ispitati institucija braka u svim njegovim segmentima zato što mišljenja, osećaji i stavovi prema braku određuju i stav društva prema zabranjenim seksualnim odnosima.

Rimski žetoni za javne kuće: svaki žeton na pozadini ima brojku – pojedinačnu cenu, a na prednjoj strani jasnu predstavu seksualne usluge koja se dobija za toliki novac.

Između antičke Grčke i Rima postoje brojne i bitne razlike u odnosu ljudi prema braku i prostituciji (ženskoj i muškoj). Rimljani su u poimanju braka imali, u početku, pristup blizak grčkom: u strogom vaspitanju Grci su ženama nametnuli rađanje dece kao najvažniji smisao porodične zajednice. To je bila bračna dužnost – bez posebnih seksualnih odnosa povezanih sa osećanjima ljubavi, nežnosti i strasti. Uopštavajući ovu sliku, jedan autor, bez imalo ironije, ističe da je Grcima gotovo pošlo za rukom da iz bračne veze uklone ljubav. Neki čak tvrde da je gotovo nemoguće pronaći primere da se slobodna grčka žena udala iz ljubavi. Za svakog građanina, ne samo mladića, nego i za oženjene muškarce, najjednostavnji način da dođu do zadovoljenja svojih seksualnih potreba bila je poseta javnoj kući. Ljudi koji su pod okriljem noći “tražili najjadniji odnos na svetu”, to jest, odnos s udatom ženom, bili su prezirani. S obzirom na to da su među brojnim kategorijama postojale i prostitutke koje su svoje usluge naplaćivale simboličnim iznosima, ovo zadovoljstvo je mogao gotovo svako sebi priuštiti (“Cena: samo obol”).

I u Rimu brak je bio, pre svega, okvir dopuštene seksualnosti – bez velike veze sa erotizmom. U okviru događaja koji su pratili stupanje u brak izdvojićemo, kao ilustraciju, samo prvu bračnu noć, koja je objektivno predstavljala dozvoljeno nasilje. To nasilje, preodeveno u običaj, zadržalo se, u različitim oblicima, u pojedinim delovima sveta sve do XX veka. Posle gozbe sledio je običaj deductio, odnosno, formirala bi se venčana povorka koja bi, uz neograničenu raspojasanost gostiju (glasno su se pevale pesme u slavu penisa i pravile bestidne šale), stizala do mladoženjine kuće. U početku je praktikovan običaj koji se zadržao do današnjih dana i kod nas – simbolična otmica mlade. Bračna postelja bi bila pripremljena, a nevestu bi starije žene prethodno uputile u tajne seksualnog čina. U bračnoj sobi poseban značaj i ulogu imala je statua Mutunusa Tutunusa, boga (nižeg reda) polnih odnosa između muškaraca i žena. Posle molitvi upućenih boginjama Junoni i Cinciji (boginja pojasa), muž bi odrešio ženin pojas. Ona bi potom skidala odeću i sedala na Mutunusov kameni božanski penis. Rezultat tog čina bio je praktične prirode, defloracija – bušenje devičanske opne – čime bi bila umanjena neprijatnost, a i moguća kasnija odbojnost (pa čak i osećaj odvratnosti) žene prema činu snošaja sa mužem. Polni odnos, kada je u pitanju devica, kako to tumači Bataj, u osnovi ima smisao nedela.

Na ovom mestu treba naglasiti da i u znatno kasnijoj istoriji čin defloracije nije poveravan mladoženji, već posebnim ljudima. Njima je davana moć kršenja tabua, koju bi po svršetku tog čina zajednica nadalje zabranjivala. Najpre, u prvim vekovima hrišćanstva, uglavnom je sveštenstvo određivalo defloratore nevesti. No, polako je postajalo nezamislivo da se u ovoj stvari traži pomoć božjih slugu, tako da se postepeno uobičajilo da se za defloraciju žena obraća – vlastelinu. U svakom slučaju, smatra Bataj, pravo prve bračne noći, koje je uživao vlastelin kao nosilac suverene vlasti na svom posedu, nije predstavljalo, kao što se dugo stereotipno verovalo, zloupotrebu tiranina kome niko nije smeo da se odupre, već je poreklo ovog prava bilo sasvim drugačije.

Naravno, defloracija je u antičkom Rimu imala i velike ritualne implikacije, a i praktične – neutralisanje opasnosti od prvog seksualnog snošaja.

Ženske slobode i utemeljenje prostitucije

Seksualni život Rimljana republikanske epohe čini se besprekornim. Jedina krupna mrlja koja je tu sliku narušila je čuvena otmica Sabinjanki, koja će dugo biti prisutna u psihi Rimljana i ostaviće posledice na njihov odnos prema suprugama.

Iako rimska žena nije bila zatvorena u ženske odaje, poput grčke, osnovna uloga u braku joj je bila održavanje domaćinstva i rađanje dece. U Rimu, kao grčko nasleđe, brakovi su često bili posledica ranih zaruka, koje su sklapane iz političkih, ekonomskih ili nekih drugih razloga. O tome govori i poznata konstatacija, koja se pripisuje jednom od najčuvenijih rimskih istoričara, Tacitu:

… pravi Rimljanin se ženi bez ljubavi,
a ljubi bez uglađenosti i poštovanja.

Vekovima je žena bila potpuno u drugom planu, sa dvostrukim merilima morala. Za razliku od nje i njenog najvećeg mogućeg greha – preljube, zbog koje je mogla biti i pogubljena, muževljeve seksualne avanture smatrane su nestašlucima bez ikakvih posledica. Car Tiberije je u I veku doneo odredbu da ukoliko javni tužilac ne pokrene krivični postupak, onda, na osnovi starog običaja, odluku o kazni zajedno donose muž i rođaci. Razvod se dobijao veoma retko, i to – samo u slučaju teških razloga kao što je npr. ženina neplodnost.

Odnos Rimljana prema prostituciji bio je sasvim praktičan, a prema mišljenju rimskih pisaca Cicerona i Livija, prostitucija postoji od samih početaka rimske države. Livije navodi da su 501. godine pre n.e. na proslavi igara u Rimu, sabinjanski mladići „oteli neke uličarke“. Horacije pripisuje pesniku Katonu prastaru tvrdnju da prostitucija čuva svetost domaćeg ognjišta. Iako najraniji zakon, koji se odnosi na prostituciju potiče iz Avgustovog vremena, nepostojanje ranijih pravnih propisa ne znači da nije bilo klasične prostitucije. U tom kontekstu zanimljiv je praznik Floralije (Floralia), koji se održavao u čast jednog od najstarijih italskih božanstava, boginje cveća i proleća, Flore (od 28. aprila do 1. maja). Tokom tih dana, izvođene su mimi, a učesnici su bili poznati po pijančenju i nepristojnostima. Vrhunac je predstavljalo pojavljivanje bludnica na pozornici, koje su, po želji sakupljenog naroda, uz ples nabijen erotikom, bacale sa sebe odeću i ostajale nage. Postoji pretpostavka da je svečanost imala plebejski karakter, a da su je rimske prostitutke smatrale svojim praznikom.

Međutim, već od kraja republikanske epohe dolazi do velikih promena. Položaj žene se poboljšavao u svim domenima – muž više nema neprikosnovenu moć. Čak i razvod je u toj meri olakšan da bi Rimljnkama pozavidele žene u najvećem broju zemalja u današnjem svetu: razvoditi se i ženiti, odnosno udavati više puta, više nije praćeno ljagom i starovremenskim moralom. Tako Seneka jetko konstatuje:

…neke najplemenitije gospođe broje godine ne prema konzulima, već prema svojim brakovima, razvode se kako bi se udale i udaju kako bi se razvele…

A Juvenal to još više karikira:

…U prvom se domu još nije ni obrela, a već za novim žudi …i tako raste spisak: osam muževa u godina pet, za grobnice njihove, zar nije natpis lep?…

Lex specialis

Sa početkom Carstva, kada se Rim širi i u njega se sliva neviđeno bogatstvo sa svih strana sveta, započinje raskošan život u kome brak više ne predstavlja neku posebnu vrednost. Nestaju vrline i pastoralna slika koja je karakterisala život i porodicu „zlatnog doba“ ranog Rima. Vekovima kasnije, Avgustu i najvećim pesnicima, piscima i uopšte umetnicima njegove epohe, sve to će ostati samo ideal koga su veličali i slavili. Muškarcima je bilo lakše i ugodnije da provode život sa ljubavnicama nego da formiraju bračnu zajednicu sa svim obavezama i tegobama koje ona donosi. Svestan ovih promena i njenih posledica po samu državu, već Avgust donosi zakonske odredbe koje su trebale da podstaknu zasnivanje braka. Tako, na primer, doneta je zabrana raspolaganja imovinom – za neoženjene muškarce do šezdesete godine, a žene do pedesete, ili, za muškarce bez dece iznad 25 godina, a žene iznad 20 godina. Među tim zakonima bilo je i danas aktuelnih podsticaja, npr. davanje olakšica roditeljima s troje ili više dece. Da li samo zbog toga što su se odnosili na plemstvo a ne i na plebs, ili i zbog nekih drugih razloga, ovi zakoni – nisu postizali cilj. Pojedinci bi sklapali formalne brakove da bi sačuvali svoja prava; bogati su i dalje više voleli da vode raskalašan život sa prostitutkama ili ljubavnicama. Uprkos cilju kome su težili, doneti zakoni su i ograničavali brak – podstican je samo onaj koji je smatran prikladnim: naime, muškarac koji je pripadao nekom visokom staležu nije se mogao ženiti ženom nižeg društvenog ranga. U okviru ovih Avgustovih zakona, doneti su i prvi koji su u istoriji države priznavali konkubinat – muškarac je mogao živeti s bilo kojom ženom, ako je o tome službeno obavestio vlasti (deca iz takve veze nisu bila zakonita i nisu imala pravo na njegovo nasledstvo).

Rimska žena konačno je prevalila viševekovni put od ugledne i poštovane matrone u togi, kojoj su se ljudi, kao simbolu svih vrlina, uklanjali s puta: U tom novostvorenom svetu moći i raskoši Rima, menja se i život žene, pre svega u domenu njene seksualne i društvene slobode, jer njene domaćičke vrline više nisu bile primarne. Naravno, da u toj slobodi, pored društvenih, primarnu ulogu imaju i ekonomske promene. Ona više nije zavisila od oca i muža, kao vekovima pre toga u prošlosti. U novom, slobodnom braku, ona sada nakon smrti oca postaje naslednik, odnosno gospodarica svog imetka, ili pak, za ljubavnika uzima bogatog muškarca (“sponzora”, kako bi se to nazvalo u savremenom žargonu), koji će moći da joj ispunjava želje i prohteve. Posledice ovog stanja su dovele do donošenja zakona lex Voconia, koji je imao za cilj da onemogući žene da preuzimaju nasledstvo. Pored seksualne slobode i života u kome je sebi mogla da priušti zadovoljstva kad i koliko bi ona htela, kao završetak potpunog preobražaja nekadašnje smerne matrone, nova žena se više ne usteže ni da se uključi u javne poslove.

Seksualni skandali i ekscesi za mnoge predstavljaju krajnju degeneraciju Rima. Objektivno, to i jeste tako – u vreme Carstva rimsko društvo je dostiglo vrhunac iskvarenosti u istoriji. Najslavniji pesnici oplakuju izgubljenu čistotu prošlosti. Zlokobno zvuči završetak jedne Horacijeve ode:

…Šta nam još pogubne godine nisu od zla donele? … Izrodi još gori od nas, a naraštaj što ćemo ga ostaviti još pokvareniji će biti.

Međutim, uprkos svemu, pa i zabranama pojedinih careva, prostitucija je uspela da pronađe adekvatne odgovore i da opstane bez ikakvih prekida, menjajući samo formu i oblike. Slava i tragedija novih žena sada okupiraju Rim.

Javne ustanove i prostitucija

Posebnu ulogu u prostituciji imalo je njeno nastajanje i vezivanje za pojedine institucije karakteristične za forme društvenog i kulturnog života. Naročito pogodno tle za tako nešto bila je sklonost Rimljana ka kupanju. Pored carskih grade se i javna kupatila ogromnih razmera, pa i privatna, koje su pojedinci vodili za svoj račun. Vrlo brzo terme postaju najznačajnija mesta za okupljanje muškaraca u potrazi za raznovrsnim seksualnim požudama. Naročito je to karakteristično od I veka, kada se u njima praktikuje zajedničko kupanje muškaraca i žena. Počev od Hadrijana (117-138 g.), mnogi imperatori su pokušavali da ih zabrane, ali u tome nisu uspevali sve do IV veka, kada hrišćanstvo postaje zvanična religija Carstva. Kupatila postaju manje-više javne kuće. Sluškinje u njima su često bile bludnice i bludnici specijalizovani za masažu. Zanimljivo je da ova sprega masaže i prostitucije postoji i danas u Evropi, Americi i na Istoku. I pojedini carevi ostali su poznati po svom životu u termama. Car Elagabal, ili „muška Mesalina“, kako su ga još nazivali (po rimskoj carici iz prve polovine I veka, koja je svojim razvratnim životom obezbedila mesto u istoriji), pored kupatila u carskoj palati, otvorio je i javna kupatila za narod, kako bi se snabevao muškarcima. On je bio oličenje krajnje izopačenosti i besramnosti, koja je prožimala rimski život tog vremena.

Još zanimljivija je priča o nastajanju veze između teatra i prostitucije. Već u pretečama rimskog teatra (atelane, mime i pantomime), uspostavlja se sklonost ka erotičnom: prostitucija i javne kuće već postaju deo njih. Uobičajne su teme koje se bave preljubom, homoseksualnošću i rodoskrvnućem. Novinu predstavlja to što su ženske uloge igrale zaista žene, koje su na kraju predstave igrale gotovo gole. Prikazivanje erotičnih scena bilo je veoma popularno, a važan element bio je ples, koji je imao bitnu ulogu u atelanama i mimama.

Muška prostitucija

Vrlo brzo i muški plesači postaju popularni ne samo kod publike, već ih za ljubavnike uzimaju i žene i carevi. Među brojnim vezama posebno su ostale zabeležene ljubavi između cara Kaligule i pantomimičara Mnestera, koga je ovaj car znao ljubiti i usred svoje lože u teatru; zatim, Nerona i Parisa, koga je, prema nekima, on i ubio kad je shvatio da bi mu mogao biti suparnik u jednoj od njegovih, neosporno, suludih ideja – da postane najbolji glumac. Car je zvanično plesao u Vergilijevoj Turni. Domicijan se čak privremeno rastao od svoje žene Domicije, kada se ona smrtno zaljubila u glumca Parisa, dok je car bio opsednut neprestanim seksualnim odnosima sa ženama (posebno zadovoljstvo mu je bilo kupanje s najprostijim bludnicama; njegova razvratnost postaje jasna u kontekstu podatka da je čitao samo spise Tiberija i bio opsednut spomenom na njega).

Popularnost te vrste zabava, u kojima se izvanredno ogledala rimska ljubav za senzualno i erotično, bila je toliko velika da su se najzad – sasvim prestale izvoditi klasične tragedije.

Arheološki institut SANU
Beograd

Bila je predmet obozavanja i gradjena je masa hramova u njenu cast. Svaka zena je bila duzna da bar jednom u zivotu, obicno posle vencanja, ode u njen hram. Tamo bi cekala prvog stranca koji dode i baci joj srebro u krilo. Nije smela da odbije stranca i obavezno je imala seks sa njim i posle bi se vracala kuci, takozvana sveta prostitucija. Bilo je cak i muskih prostitutki u hramovima, ali kasnije su zakoni pojacani i homoseksualnost se kaznjavala kastracijom.

Takodje, postoji prica vezana za boginju ISTAR i neke od obicaja u hriscanstvu. Obojena jaja, u misticnim obredima starog Vavilona, imaju odredenu ulogu, bas kao i u danasnjem vaskršnjem slavlju. Edvard Dejvis, u svojoj knjizi „Mitologija i obredi britanskih Druida“ pise da su stari Druidi svuda nosili jaja sa sobom, posto je to sveta amajlija njihovog idolopoklonickog reda. Jaja su svetinja kod mnogih drevnih civilizacija i sastavni deo religijskih ceremonija starih Egipcana i naroda sa Bliskog istoka. Džejms Bronvik pise:

„Jaja su se kacila u egipatske hramove. Bunsen skrece paznju na svetovno jaje, simbol bujnog života koji izvire iz usta velikog boga egipatske zemlje.

Venus ISTAR izlegla se iz misticnog vavilonskog jajeta koje je palo sa neba u reku Eufrat. Ofarbana jaja predstavljala su sveti uskrsnji prinos u Egiptu. Isti obicaj odrzao se do danasnjeg dana u Kini i Evropi. Uskrs ili prolece slavio se u cast preporoda neba i zemlje“ („Egipatska verovanja i savremena misao“, str. 211-212).

A opet…“na engleskom se Uskrs kaze „Easter“. Ljudi ciji je to maternji jezik su navedeni da misle kako ta rec znaci „vaskrsenje Hristovo“! Vec 1600 godina ceo svet uci kako je Isus ustao iz mrtvih u nedelju ujutru. To je samo jedna od bajki na koje apostol Pavle upozorava citaoce Novog Zaveta. Isus nije vaskrsao u nedelju! „Easter“ je malcice izmenjena engleska verzija za ime stare asirsko – vavilonske boginje ISTAR koja potice iz drevne teutonske mitologije, u kojoj je poznata kao „Ostern“. Fenicani su je zvali Astarte, a u srpskom prevodu Starog Zaveta ova paganska boginja se spominje pod imenom „Astarota“. Astarota (Istar) je mitološka supruga boga sunca – Vala. Svevisnji Bog je u Bibliji (Starom Zavetu) proglasio kult boga Vala za najodvratniji paganski idolopoklonicki obicaj! „Webster Dictionary“, najpopularniji leksikon na engleskom jeziku, jasno otkriva da pojam „Easter“ ima pagansko poreklo.“

Kod Vavilonaca, okarakterisana je kao cista personifikacija Venere, kao i Afrodite. Njena energija predstavlja ljubav, plodnost, strast i seksualnost. Vavilonci su je, takodje, nazvali i boginjom koja inspirise ljubavnike. U gradu Mari, slavljena je kao boginja plodnosti, simbolizovana u vidu Urne zivota privezane za njen stomak. cak su i hriscani pozajmili aspekte ISTAR – majke koja pruza uzvisenu ljubav umirucem sinu, i „ubacili“ je u Devicu Mariju. Postoji i prica vezana za to.

Bese nekad kraljica ISTAR koja je bila zena izvesnog Nimroda. Nakon Nimrodove smrti proglasila je Nimroda bogom sunca i nakon toga zatrudnela „s njim“. Rodio se mali Tamuz kojeg je narod voleo i postovao kao sina boga sunca. Njega je u lovu ubila divlja svinja. To se desilo nakon prolecne ravnodnevnice, prvi pun mesec i prve nedelje nakon punog meseca. Kraljica ISTAR je naredila da se svake godine pre godisnjice njegove smrti, 40 dana posti i moli (korizma), a njegova smrt je bila uvod u prolece. Na taj dan su se donosila jaja, riba i zecevi kao simboli plodnosti kako bi i naredna godina bila rodna.Kada su 2000 godina kasnije paganci postali hriscani, preimenovali su taj praznik u Uskrs, a slike kraljice ISTAR i malog Tamuza u Mariju i Isusa.

U nekoj drugoj prici, pak, taj isti sin, Tamuz, u svojim momackim danima postaje joj nikad prezaljeni ljubavnik. Po njegovoj smrti, ISTAR se spusta u Podzemni svet, prolazeci kroz Sedam kapija – oduzimaju joj se odeca i ukrasi, na prvim vratima joj se oduzima kruna, na drugima nausnice, potom ogrlice, prsni oklop, opasac, narukvice, ukrasne kolutovi na gleznjevima, te na kraju haljina. Bio je to uzaludan pokusaj, buduci da ga nije mogla spasti, a da bi se vratila nazad u svet, morala je nekog umesto sebe ostaviti. Po izlasku, do kraja je ostala u srcu sama, unistavajuci sve svoje naredne ljubavnike.

Isto tako, do danas se odrzao i takozvani kult obozavanja boginje ISTAR. Postoji i svojevrsni ritual, u cilju primanja njene neogranicene moci, energije i ljubavi, koji se obavlja u noci punog meseca, a jos bolje na njen dan – 22. aprila. Tada se nosi odeca ili nakit koji sadrzi ISTAR-in simbol – zvezdu, mesec, lava ili golubicu. Drzeci ga izmedju nogu, udara se po bubnju rukama. Zatvorenih ociju, slusaju se i otkucaji srca, kroz ramena, ruke i dlanove, odasilju se u taj isti bubanj, sto utice da se oseti beskonacna moc konekcije sa zemljom, buduci da se te odaslate vibracije, istim putem i vracaju. Energija raste, ljubav raste.

Bigger than the mountains am I,
The Empress of the gods am I,
The Queen of heaven am I,
The earth’s mistress am I.

Pominje se i u poznatom Epu o Gilgamesu…odbijena posle neuspelog pokusaja zavodjenja i pravljenja muza od njega, ISTAR odlazi svom ocu, Anuu – bogu vazduha, i trazi mu Nebeskog Bika, kojim bi ga napala. Receno – ucinjeno. Ali, Gilgames i Enkidu, njegov prijatelj, savladavaju Bika, bacaju joj ga pred noge i, pri tom je i uvredjuju. Ona im uzvraca time, sto salje bolest koja Gilgamesovog prijatelja ubija, a na samog Gilgamesa baca kletvu.

Objavila ariel u 16. jul 2007 20:31:00

Misao o kraju sveta većina ljudi se trudi da potisne, uz nadu da sudnji dan, ako se ikada dogodi, bar neće biti uskoro. Grupa hrišćana iz Ouklenda (Kalifornija) koja sebe naziva Femili radio ministri veruje, međutim, da se on veoma približio, odnosno preciznije da nas očekuje 21. maja ove godine.

Prema predviđanju ove verske grupe, koja je organizovala i tzv. “Projekt karavan”, konvoj karavan-vozila u kojima “ambasadori”, ubeđeni vernici koji su napustili sve druge životne obaveze, krstare Amerikom u nastojanju da što većem broju ljudi prenesu poruku da je kraj blizu, tog dana će se dogoditi veliki zemljotres koji će razoriti svet, dok će mrtvi ležati svuda unaokolo. Oni koji veruju u Hrista biće uzneseni u nebo, dok će ostatak čovečanstva doživeti 153 dana “smrti i užasa” pre nego što, 21 oktobra, nastupi konačni kraj sveta. Ova grupa, na čelu sa Heroldom Kempingom (89) tvrdi da se njeno verovanje zasniva na dešifrovanju preciznog koda sadržanog u Bibliji, koja je “apsolutno istinita”.

U čvrstom uverenju ne može da ih pokoleba ni činjenica da je Kemping jednom već pogrešno prognozirao smak sveta – za 4. septembar 1994. On sam to obrazlaže “greškom u proračunu “ prilikom dešifrovanja biblijskog koda i tvrdi da je ovoga puta takva greška isključena.

Batley je doslovno provodio ideje i održavao „crne mise“ , koje su završavale grupnim seksom. Najmlađa sudionica kulta imala je svega 11 godina, ali to nije omelo nikoga od onih na vrhu piramide. Ako bi ijedna od djevojaka slučajno zatrudnila nije smjela pobaciti jer „djeca začeta unutar kulta i ostaju unutar kulta“.

Financirao se tako što su se neke od djevojaka prostituirale. Jedna od njih je imala u dvije godine čak tri tisuće klijenata, a koliki je novac donijela Colinu govori činjenica da je ona sama imala dvije tisuće funti zarade mjesečno. Iako se pred sudom branio kako su svi članovi kulta tamo bili dobrovoljno, u prilog mu ne idu godine nekih od sljedbenika, ali ni njihova svjedočanstva, prema kojima je Colin svima koji bi odbili grupni seks prijetio smrću.

No, postoji niz pravila kojih se svi moraju pridržavati. Kondomi su obvezatna „serijska oprema“, a nalaze se apsolutno svugdje. Svi moraju obavljati svoj dio posla ovisno o danu. Parovi se mogu upuštati u odnose s drugima samo ako su oboje voljni jer ljubomora bi narušila idilu.

Neke zanimljivosti isprobala je i novinarka Dawn Porter. Primjerice, provela je s nekolicinom žitelja ove zanimljive i uzbudljive komune jednu tematsku večer, u kojoj je zabranjena penetracija, kao i ejakulacija. Mazali su se uljem i dovodili jedni druge do ludila, ali sve da bi kasnije to uzbuđenje „ispucali“ u krevetu.

Sajentološka crkva u Sjedinjenim Američkim Državama nalazi se pod istragom FBI zbog sumnji da se bavi trgovinom ljudima, piše magazin Njujorker.

Optužbe su objavljene u članku na 28 strana u magazinu Njujorker, za koji je progovorio i holivudski scenarista i bivši sajentolog Pol Hagis, scenarista hitova „Devojka od milion dolara“ i „Kazino Rojal“. On je pričao o tome kako je 34 bio pripadnik sajentologa jer je bio obmanut. Hagis je svedočio i o zlostavljanju maloletnika.

Kada je napustio crkvu, neki od članova crkve pokušavali su da ga primoraju da se vrati njima.Teške optužbe se najčešće odnose na Gold bejz, centar sajentološke crkve u kalifornijskoj pustinji, gde Miskevidž ima kancelariju. Tamo su verske starešine uvele agresivnu, pa čak i nasilnu disciplinu.

Novinar Njujorkera tvrdi da je mnogo članova zajednice svedočilo o posledicama trgovine ljudima. Jedan od njih je za magazin rekao da FBI već dugo vremena istražuje slučaj, dok je drugi dodao da žele sve informacije o zlostavljanju. Jedan od svedoka i bivših članova crkve rekao je da su starešine razvile sistem praćenja „odbeglih“ članova sekte.

„Kada emocionalni, verski i psihološki pritisak ne uspe, ponekad se koristi fizička sila kako bi se begunci vratili“, piše magazin.

Po Alisteru Krouliju, velikom magu Nove Izidine lože (ogranku reda Ordo Templi Orientis), zadatak magije je da oslobodi svest od robovanja individualnom postojanju i da joj omogući ulivanje u kosmički beskraj odnosno, osvešćivanje naslaga kolektivno nesvesnog putem magijskog čina. Magika je, zapisaće Krouli, nauka i umetnost promene, u skladu sa voljom mitske svesti. Za to je potrebno jedinstveno delovanje uma i tela pri čemu je um izbor magijske pretstave a, zadatak tela je njena reprodukcija pokretom. Drugim rečima, volja maga treba da se otelovi i otelotvori.

Magija i mistika

Magija je povratan čin tj. ona ustaje protiv prirodnog stanja svesti; bivanje je oslobođeno svih mentalnih procesa i misli, to je pozicija koju budisti nazivaju mahasunja (velika praznina) gde, boginja Maja, igra večnu i fascinantnu igru maštanja, u potpunosti varljivu i opčinjavajuću. Sama boginja je iluzija, personifikovana kao ženski oblik božanskog porekla. Ponekad se identifikuje Surgom (oblik boginje Kali), kao izvorom čini ili kao personifikacija nestvarnosti zemaljskih stvari.

Magiju ne treba brkati sa mistikom; magija u biti koristi individualističke formule a misticizam u potpunosti prevazilazi individualno. Magija predstavlja pun procvat određene opsesivne ideje – da li je ta ideja pozitivna tj. stvaralački konstruktivna i inventivna, ili će poprimiti porivan aspekt (kroz sposobnost da prima utiske), sve zavisi od pojedinca koji je upražnjava. U svim slučajevima, ekstaza, patnja i opsesija, predstavljaju delove procesa, bio činjen svesno ili ne. Inicijacije, bajalice, varvarska imena što se prizivaju, magijske formule i, tako redom, sve su to brojni načini za lociranje i kontrolisanje rituala što nastoji da ostvari svoj cilj i unapred zacrtanu zadaću.
Krouli navodi deset najvažnijih vrsta magije: zemaljsku (magika materijalizacije vezana za kultove plodnosti); Mesečevu (vradžbine); magiju čarobnjaštva, opsene i iluzije, kakva je, npr. bila magija detinjastog srednjevekovnog čarobnjaštva; Merkurovu, koja koristi metode telepatije i elektromagnetnog zračenja; Venerinu (magija spravljanja ljubavnih napitaka i magija seksualne energije); solarnu Jupiterovu i Saturnovu magiju promene i misterija smrti, Uranovu i Neptunovu, kao krajnji i trajni oblik magije jer obuhvata kontrolu sna. Konačnost koju treba dostići još nije na videlu – ovde je cilj sličan formuli bogova starog Egipta, označen simbolički kaišem sandale (crux ansata) što ne znači biti ili postati već, jednostavno – ići. Cilj magije je formulisan kao stalno kretanje i, što je esencija, magija je stvaranje tj. proizvođenje događaja.
Prikaz krvi
Domovina magije je Egipat. Pre nego što su magijski rituali etablirali, afrički vrači preistorijskih plemena su kontrolisali nevidljive sile nesvesnog pomoću neobične čarolije ili fetiša, poznatog kao d’mammu ili prikaz krvi, kasnije tipiziran obličjem mumije. Tokom vremena, oblik fetiša se menjao ali će njegova osnovna namena ostati sadržana u istinskoj sponi sa nevidljivim svetom. Fetiš je, obično, imao oblik slučajnog objekta koji je postao blizak vraču, izjednačen sa objektom njegove želje ili bi se, na neki način, indentifikovao sa njegovom magijskom moći.
Kada bi fetiš postao ispunjen vračevom životnom snagom, prestajao je da bude običan objekat i morao je biti spaljen ili dobro sakriven. U zavisnosti od toga, da li je magijska radnja obuhvatala zemlju, vatru, vazduh ili vodu, objekat je zakopavan, spaljivan, skrivan u krošnjama visokog drveća ili potapan u jezero ili reku. Ovaj čin je odslikavao zaborav odnosno, zaranjanje talismana u bezdan podsvesti. Time je, simbolički, fetiš (vračeva životna snaga) postajao predmet koji može, iz dubina nesvesnog, tako delovati da prizove svesti skrivene sadržaje i tajne moći što se u njemu nahode.
Amanti, egipatska skrivena zemlja, podzemni je svet magijske topografije drevnog Egipta – ovaj prostor podsvesti simbolizuje ponovno spajanje, duhovnu celovitost i savršenstvo. Egipatski sveštenik (čarobnjak) identifikovao se sa svojim bogovima jer oni, kao Izida, oslobađaju skriveni ključ za podsvest. U ritualu, na sebe je preuzimao nadljudsku prirodu boga. Spoljašnje manifestacije toga čina su se ogledale u kostimiranju; magičar je na sebe navlačio masku – sastojala se od nekog dela (obično, repa ili rogova) životinje koji je oličavao njen karakter. Na taj način sveštenik je poistovećivao svoju svest sa svešću životinje, postajući d’mammu, fetiš ili znamenje.
Magijska dekoracija
Fetiš je, potom, bacan u bezdan, kroz ceremoniju ulaska u podzemni svet posvećenim čamcem, nakon čega je čekao u zapečaćenoj grobnici do objavljivanja oživljene moći božanstva. Stari Grci su, takođe, poznavali metode za ispunjavanje fetiša energijom. Postojala je sveštenička klasa urninga čiji su obredi obuhvatali korištenje urni ili posuda; one se, u većini slučajeva, nisu razlikovale od običnih vaza. Urne su bile ispunjene amuletima, prethodno osveštenim od strane sveštenika. Kao i u slučaju afričkih fetiša i egipatskih pokojnika, urna je nakon obreda bila zakopavana ili bacana u neki odgovarajući prostor.
Slična stvar je i sa sigilom (posudom ili putirom) jer u sebi čuva određen kvalitet i tip podsvesne energije. Vrlo je važno kakav oblik će imati talisman. Magijska dekoracija mora biti funkcionalna jer se obraća posmatračevoj podsvesti. Svaki oblik izrade sigila je dobar i delotvoran; što je individualizovaniji, to je bolji jer je bliži mitskoj svesti na koju (i pomoću koje) treba da deluje. Ukoliko je, izvođač okultne radnje pod izrazitijim uticajem zvuka ili boje, tada sigil treba da bude u vidu bajalice ili pesme, slike ili pentakla. Velika pažnja, sa kojom su Egipćani balzamovali svoje mrtve, jednaka je pažnji ispoljenoj pri crtanju i urezivanju hijeroglifa u magijske sigile koji su, istovremeno, lozinke za otvaranje dveri u Amantiju. Sigil, na najbolji način simboliše i ovaploćuje stvarni karakter mitske svesti. Bez bajanja, magijom nabijenih vibracija, svetih reči i fraza, ritualni obred je nezamisliv.
Horus i Set
Čarobne reči bajalice često nemaju nikakvog racionalnog značenja i smisla. Ona nije ni predviđena da bude objekt pojmovnog tumačenja, pre je auditivni medijum za spoznaju rituala. U celini posmatrano, većina njih je sastavljena od nizova slogova koji su izgubili svoje etimološko značenje ili ga nisu nikada ni imali. Ideja, koja se nalazi iza očito besmislenog ponavljanja reči ili fraza, slična je ideji smeštenoj unutar sigila (talismana), lišenog oblika da bi ga racionalni um mogao prepoznati. Čak i bajalice, sa određenim značenjem, postaju besmislene u procesu stalnog ponavljanja. Sve reči i stvari, imena i brojevi, bez obzira da li su sveti ili profani, slični su i, u krajnjem slučaju, prazni – lišeni smisla. Ukoliko se izvode sa dubokom usredsređenošću, postupak dovodi do ekstaze, usled rastakanja i stapanja duha sa ritmičkim tonom zvuka. Ovim se oslobađa prolaz ka neizrecivom spokojstvu, kada ekstaza počne da jenjava a um se stopi sa provociranom prazninom – nirvanom.
Predstava o bogu Marsu, kao bogu rata i prolivanja krvi, nastala je od prvobitne primitivne pretstave o bogu, izazivaču krvavljenja pri prvom seksualnom odnosu. Otuda je, kod starih Egipćana, Mars preiskonski stvaralački princip po kome su predstave Horusa i Seta identične. Svaka glava Zveri , pomenute u Otkorvenju, poslednjoj knjizi Novog zaveta, ima naziv demonske sile a Vatrena zmija (žena) u sprezi sa njom, pravi pomešano seme koje simbolizuje, magijskim operacijama, celokupan ciklus postojanja – od pojave do nestanka sveta, od iskona do konačnog rastakanja sveta u apsolutnoj tišini. Po tradiciji, Horus (Hoor paar Kraat) se predstavlja u vidu Zveri ili vodenog zmaja što se, postupno, ujedinjuje sa svojim dvojnikom (blizancem) Harhatijem, gospodarom istočnog horizonta. Ujedinjeni, oni simbolizuju savršenu manifestaciju okultne volje ospoljene u formi Univerzuma čija je magijska doktrina tetragramaton, ženski aspekt, kao onaj koji manifestuje telesno. Doktrina govori o proticanju vremena kao postupnom odmotavanju moći Zveri i načinima kreiranja budućnosti, isključivo putem formula atavističkog vaskrsnuća što znači da se buduća stanja sveta prizivaju snagom nostalgije, vaskrsle iz zaboravljene prošlosti.
Nuit i Izida
Horus, zajedno sa Izidom i Ozirisom, spada u egipatsko sveto trojstvo, gde Horus skriva svoje tamno dvojstvo čiji je simbol Set. Nuit je boginja noćnog neba; nju su, stari Egipćani, često prikazivali kao ženu lučno nadvijenu iznad Zemlje. Po njenom telu su rasute zvezde, Nuit je i vanzemaljski prostor, beskraj, besmrtna tama koja je i, paradoksalno, i skriveni izvor svetlosti. Magijska formula Nuit odnosi se na solarno- falusne kultove; njena vulva predstavlja ulaz kroz koji se ovaploćuju kosmičke sile. Sa Nuit je povezana Izida, Ozirisova žena i Horusova majka, predstavljene prirodom što obavija Nuit. Njihova kombinacija (Nu Izida), u alhemijskom smislu, simboliše pretvaranje grubog metala u zlato.
Kao i sestra Neftis, Izida označava umetnost i magiju. Simbol boginje Nuit je luk. U Knjizi Tota njen luk je oslikan duginim bojama sugerišući dolazak potopa. Nuit je, ponekad, prikazivana okom Seta i kao Sotis (Severnjača), zvezda blagovesti. Severnjača najavljuje izlivanje Nila, reke čiji bogati mulj znači život i opredmećenje zemlje Kema, Egipta. Magijske formule, vezane za Nuit, što natkriljuje zemlju, predstavljaju univerzalni tip neokonceptualizma mitske svesti; u beskrajnom prostoru njenog tela javljaju se Sunce, Mesec i zvezde. Sunce je koncentracija nesvesnog duha, Mesec podsvesnog, a zvezde su njihova deca, nastala iz doživljaja većih nebeskih svetlosnih tela. Sa svakim novim danom rađa se nova zvezda, nova duša u utrobi Nuit. Za Egipćane i njihovu mitologiju, ljudi postoje na način postojanja zvezda – u praznini beskrajno čiste svesti. Između svake blistave tačke nalazi se svemir, slikovit prikaz praznine gde su skriveni ljudi i njihove mogućnosti, san i smrt.
Izida i Oziris
U ranoj verziji ove mitske simbolike, sin, kao Sunce, rodio se iz Nuitine butne kosti, kada se Velika Boginja prvi put pognula nad Zemljom. U primitivnim mitološkim fazama, za mitsku svest, žena je smatrana nosiocem principa besmrtnosti, u krugu manifestacije što oblikuje oca u odori sina. Ovu, čisto antropološku i fiziološku formulu otkriva položaj sveštenice u kultu Izide, sugerišući zvezdanu vatru boginje Nuit. Njena ženstvenost se najbolje izražava kroz Izidu (Izis): Niža Izida, nevenčana svezadovoljavajuća Luna; Srednja Izida, prastvoriteljka i majka Zemlje; Nebeska, viša Izida, Venera, nevesta Seta (Hadita) – Nu Izida.
Izida se, nekad, javlja u obliku lava ili božanstva sa glavom mačke, simbolišući seksulanu energiju kombinovanu sa ženskim, lunarnim likom. Ezoterijsko tumačenje mita o Izidi i Ozirisu osvetljava njihovu ulogu u okultizmu. Oziris je čovek i solarni princip svetlosti i života; unutar njega obitava Horus, simbol besmrtnosti. Izida je žena, lunarni princip smrti i nestajanja. Unutar nje se manifestuje Set (ubija Horusa), što znači da je čovek izmešao vremena i godišnja doba tako da je Horusov princip ukaljan i uništen. Izida tuguje zbog nestanka ovoga principa što je prikazano gubitkom Ozirisovog falusa. Priroda je viđena kao neprijateljska i prolazna, kao suprotnost stalnom i večnom. Izida traga za falusom, principom besmrtnosti kako bi ga ponovo u sebi oživela. Kasnije, Horus sveti ubistvo oca, ubija Seta i obnavlja prirodu. Obnova prirode je vaskrs Izide. Čoveka – Ozirisa, uništilo je njegovo neupućeno korištenje sedišta moći, boravišta Vatrene zmije ili iskonske boginje. U hrišćanstvu su funkcije Ozirisa i Horusa izražene kroz oca i sina. Drugi je dinamični aspekt prvoga – princip besmrtnosti što traje vekovima.
Zvezda Seta
Staroegipatska pretstava patuljastog deteta Hoor Paar Kraata prikazuje falusnu energiju; ona izrasta iz muškosti i sveti oca ubijenog, Setovim lukavstvom, lukavošću tamnog satanskog suparnika. Set je poplava što natapa seme svetlosti. On proždire boga Sunca pretvarajući ga u užasnu kreaturu. Horus je spasilac svetlosti (izgubljene reči duha), on je vaskrsli Hristos, prvobitni Oziris, potpuno svestan svoje besmrtne prirode, kao čovek koji više nije opčinjen demonskim silama – lunarnim strujama, periodično otelotvorenim od Izide; Horus zastupa princip besmrtnosti u čoveku; u makrokosmosu, simbol ovoga principa je Sunce; u mikrokosmosu to je falus. Ipak je ova simbolika nepotpuna jer ni Sunce ni falus, sami po sebi, nemaju moć, sem one koja protiče kroz njih, iz nekog drugog izvora. U slučaju Sunca, ta moć se prelama koz Sirijus ili zvezdu Seta. U slučaju falusa to je ta ista vatra, prilagođena drugoj svrsi. Oboje je stvaralački aspekt istog principa, ali njihova funkcija se razlikuje po obimu i domašaju. Sunce natapa Zemlju životvornim zracima; falus, svojim semenom, utrobu žene. Energija, što protiče kroz Sunce i falus poznata je po Horusovom imenu. Nebeska Izida je Nuit, Horus je njeno prirodno dete dok je Set dete tamnih lunarnih strujanja. Mars predstavlja boginjin aspekt sile; Luna je reflektovan aspekt, onaj koji stvara opsene. Jedan je proizvod bića sile i vatre, drugi, opčinjavanja i korupcije, bezdušne i mračne.
Razumevanje magije
Savremeno zanimanje za magiju i čarobnjaštvo, deo je opštih sklonosti za onostrano: okultno i ezoteriju koji se njima bave i deo su šireg zanimanja za astrologiju i pseudospiritualističke pokrete, okupljene u raznim sektama i neformalnim zatvorenim grupama okupiranih hermetikom, alhemijom, zenom, jogom, tantrama, te raznim drugim gnozama i umećima.
Poreklo magije je u vezi sa mnogim arhaičnim, prehrišćanskim verovanjima i obredima, nastalim još u preistorijskim neolitskim zajednicama, kasnije razvijenim i sistematizovanim u Egiptu, potom u Kini, Persiji, Maloj Aziji, Grčkoj, Indiji… Na zapadu, čarobnjaštvo i tzv. orgijanje veštica je izjednačeno sa lažnom verom i to je bio središnji deo optužbi. Proganjanje, odvajkada prisutnih veštica i čarobnjaka, posledica je srednjevekovne teologije, crkvene organizacije i istrage protiv magičara, vođene od strane papske uprave i inkvizicije. Pod uticajem sholastičke demonologije, istražni postupak je vođen protiv lažne vere.
Magija se ne može uspešno razumeti bez pomoći drugih naučnih predmeta kao što su narodni običaji, etnologija, sociologija, psihologija i istorija religije; dokumenti, vezani za istoriju religije, naročito doprinose pravilnom određenju magije.

„Nisam imao plan. Stalno se događalo da neki sused ili kolega traži mesto za spavanje i tako je stvorena komuna“, priča Kristijan. On utočište pruža svima kojima je to neophodno: izopštenima, narkomanima, nezaposlenima… Na jednu noć ili zauvek. Ne postavlja pitanja, ne zahteva dokumente. Već 30 godina pomaže ljudima iz religioznih ubeđenja.

U njegovom stanu do sada su živeli ljudi iz 60 zemalja. Bunga je gost u stanu tri meseca. Ne želi da kaže iz koje afričke zemlje dolazi: „Mnogo je važnije da kažem kako rešavamo sukobe. I u porodici se događaju nesporazumi između dece i roditelja. Odlučujuće je kako rešavate te sukobe.“

Kristijan Hervarc i dva brata iz jezuitskog reda sa drugim stanarima žive veoma skučeno. Većinom spavaju na krevetima na sprat. Na pitanje kako se finansira ta komuna, on daje nejasan odgovor: „Ako želite da pomognete ljudima morate da otvorite novčanik. Pitanje novca je đavolsko pitanje.“

Zvono na ulazu stalno zvoni, novi gosti dolaze, stari odlaze. Svi mogu da rade ono što žele.

Ignjac (50) je Kinez rođen u Indoneziji sa nemačkim pasošem. Hemičar koji traži posao. Predstavlja se kao katolički budista, što kod mnogih izaziva nedoumicu. „Stalno se čude kad kažem da sam katolik, ali meni je budizam neophodna dopuna.“

Autor: S. Erb / Ž. Bašić-Savić

On je uhapšen krajem decembra, zajedno sa još osam osoba, među kojima je i jedan maloletnik, prenela je agencija Rojters. Optužen je za pomaganje u otmici dve starije osobe i stavljanje novca od otkupnine na njegov račun u banci, saopšteno je iz kancelarije državnog tužioca.

Tužilac Miguel Angel Mancera je na konferenciji za novinare rekao da su se devetorica uhapšenih predstavili kao članovi grupe Zetas, jedne od najnasilnijih narko bandi u Meksiku.

Romo je negirao optužbe i rekao da njegova crkva osuđuje nasilje i nije povezana sa krijumčarima narkotika, ali da su njena vrata otvorena za svakoga.

Sveta smrt se prikazuje u liku kostura u odeći sveca, sa kosom u ruci, a kult možda ima poreklo u bogovima smrti koje su slavili Asteci i Maje.

Sledbenici, među kojima su uglavnom pripadnici nižih klasa i kriminalci, na oltaru uglavnom ostavljaju tekilu, rum, pivo, cigarete, novac, cveće i sveće, naveo je Rojters.

Iako poklonici sebe nazivaju katolicima, katolička crkva osuđuje taj kult.

Sara Pejlin je na svojoj prezentaciji na Fejsbuku prikazala kartu SAD na kojoj su na distriktima koji su sproveli reformu zdravstva nacrtani nišani. Takav nišan je nacrtan i na karti Arizone. Jedan poremećeni čovek je taj poziv očigledno doslovce shvatio.“

Nepoznati počinitelji u noći s četvrtka na petak iščupali su i okrenuli 72 križa na zadarskom Gradskom groblju, no unatoč postojanju kamera, nema dokaza o počiniteljima.

Međutim, prema pisanju Slobodne Dalmacije, sumnja se da iza ovog incidenta stoji Mysterium Aloim, tajna sotonistička sekta koja postoji na internetu u obliku web bloga “Sotonizam 616“ (brojka navodno ima isto značenje kao i 666), i to od svibnja 2006. godine. Pišu ga četiri člana.

Blog je uglavnom ispunjen uputama o sotonskim obredima i tekstovima pod nazivom “ Demonski nauk” iz knjige koju nazivaju “Elaborat”, a objavljuju je onako kako im “vrhovni svećenik“ Otac Marlus šalje pojedine dijelove.

Dojam tajnovitosti i suzdržanosti obavija Mysterium Aloim, a vidljiv je napor da se sotonizam objašnjava kao samospoznaja kojom se može doseći božanstvo dugim pseudofilozofskim monolozima koji su najvećim dijelom – dosadni.

Ipak, dovoljni su za raspirivanje mašte mlađih posjetitelja, koji zbog raznih motiva, traženja vlastita identiteta, razočaranja ili puke znatiželje, švrljaju po internetu, tražeći uzbuđenja u “zabranjenom voću“. Takvi su sekti i najzanimljiviji, pa su odgovori na njihove komentare na blogu vrlo opširni i prividno dobronamjerni, a “prave stvari“ članovi sekte razmjenjuju mailovima nakon što im se zainteresirani obrate.

Kako je vreme pokazalo, oni na koje je ciljano – i dalje su živi i zdravi. U čemu je “štos”? Kako to da kletve u nekim slučajevima deluju (mnogo toga može se naći u pričama naših čitalaca u rubrici “Šta nam se događa”), a u drugim – nemaju uticaja? Reklo bi se da je stvar u tome što oni na koje je bačena kletva jednostavno – ne veruju u njen učinak. A kada bi poverovali – loše bi im se pisalo… Ovo nije prazna priča, već dokumentovana ozbiljnim naučnim istraživanjima, baziranim na proučavanju ne magije, već – biologije….

VEŠTICA I MLINAR

Kroz istoriju, poznati su slučajevi “uspelih” kletvi. Da ne idemo dalje u prošlost, zabeležen je “boj” iz 1576, kada su se u bavarskom gradiću, Loru na Majni sukobili veštica Margret Šerčen i mlinar Stofel Zigler: “Ti si ponosni mlinar, ali ja ću uskoro mleti tvoje šape, i bićeš gotov” – upozoravala je Margret. Kako tvrdi istraživač sa Oksfordskog univerziteta Robin Brigs, specijalizovan za istoriju religije i veštičarenja, Zigler se istog trenutka srušio i umro. Takođe, Brigs citira reči francuske veštice Manžat Ljanar, s početka 17. veka: “Kada (veštice) stvarno mrze nekoga, učine da taj dugo pati, i ako ga ne mrze previše, daće mu brzu smrt”. A 1587. portugalski istraživač i prirodnjak Gabriel Soares de Souza izveštava da članovi jednog brazilskog plemena mogu umreti od straha kada ih prokune vrač. Vekovima kasnije, Artur Leonard opisuje u svojoj knjizi iz 1906. The Lower Niger and its Tribes da je u Nigeriji video “više od jednog prekaljenog ratnika kako umire, jer veruje da je začaran.” Još jedan primer poznat u literaturi jeste slučaj Maorke koja je sredinom 19. veka slučajno pojela voće ubrano sa mesta koje je proglašeno tabuom (tapu). Kada je, posle podne istog dana, shvatila da je prekršila tapu, tvrdila je da će je poglavičin duh ubiti. Umrla je u podne narednog dana. Takođe, u tekstu objavljenom 1942, eksperimentalni psiholog sa Harvarda, Volter Kenon, navodi da su maorski tabui toliko moćni da jak, mlad muškarac može umreti istog dana kada prekrši tapu: “Žrtve umiru… dok njihova snaga ističe kao voda” – komentariše. Iako je poznato da, tu i tamo, vračevi ponekad “pomognu” kletvi tako što dodaju i odgovarajuću dozu otrova, sasvim je dovoljno slučajeva u kojima je kletva sve “odradila” sama.

SVE JE U UMU?

U nekim delovima sveta, korišćenje ovih fatalnih moći i dalje je prilično uobičajeno. Od 1969. do 1980. psihijatar Hari Istvil lečio je 39 Aboridžina u Ist Arnhemu, (udaljenoj oblasti severne Australije, a pacijenti su patili od stanja zvanog “strah izazvan čarobnjaštvom” (sorcery induced fear). Drugim rečima – kletva je navela Aboridžine da žive u stanju akutnog užasa. Istvil je čak došao do zaključka da je “stanje rastućeg straha” – treći najuobičajeniji psihitrijski sindrom među njegovim aboridžinskim pacijentima. U trećini slučajeva, iznenadna smrt bliskih članova porodice doprinela je strahu od eventualnih kletvi koje baca lokalni vrač. Drugi “okidači”, kako je naveo Istvil, uključivali su nesvesno skrnavljenje ceremonijalnog zemljišta (što podseća na pomenuti slučaj Maorke), ubistva tokom međuplemenske borbe i – greške koje je počinio pacijentov otac tokom rituala.

Kulturološki i sociološki gledano, kako objašnjava Kenon Istvilovo iskustvo, ponašanje žrtve ukazuje da ona jednostavno veruje da je ukleta. “Doživljaju” se najčešće priključuje i porodica, koja prekida socijalne kontakte sa onim na koga su bačene čini. Takođe, dešava se i da se žrtvi redukuje pristip vodi, koja je u tom području vredan, ali i oskudan resurs, a rođaci aktivno rade na tome da žrtvu ubede da nema potrebe da pije i jede, jer je ionako već “na drugoj strani”.

Naravno, nisu kletve “rezervisane” samo za malobrojna preostala primitivna plemena. Ne tako davno, 1968, u jednom francuskom selu, žena koja je sumnjala da je napadnuta magijom, postala je fokus kontra- rituala koje su izvodili članovi njenog mesta. Narednog jutra osumnjičena veštica (piše Brigs), koja je znala za komšijske aktivnosti, završila je u bolnici. U beskraj je lekarima ponavljala jednu rečenicu: “Ja se bojim”. Bila je previše preplašena da bi mogla da jede i umrla je sedam meseci kasnije…

NEUBLAŽENI STRAH

Kako se ovo može objasniti sa naučnog gledišta? Prema medicinskom istraživaču dr Džozefi Kampini Bakot sa Univerziteta Ohajo, kod većine onih koji su pogođeni vudu magijom javlja se mučnina, povraćanje, dijareja, promene u ukusu, neobjašnjivi gubitak težine, halucinacije…. Neke žrtve žale se da životinje žive u njihovom telu ili da mile ispod kože, dok drugi imaju nagon da hodaju na sve četiri i čuju čudne glasove ili – pate od grčeva, slabosti, paralize i intenzivnog znojenja. I Istvil pominje da njegovi Aboridžini pate od intenzivne uzrujanosti, vidljivog nemira i obilnog preznojavanja, a noću ne spavaju, već osluškuju čudne zvuke koji se čuju u blizini kolibe.

Ovi simptomi obeležja su stanja “bori se ili beži”. Naime, kada se suočavamo sa nečim potencijalno opasnim, naša tela se pripremaju da se suprotstave opasnosti ili – da pobegnu što brže moguće. Tako nivo glukoze i masti u organizmu raste, da bi mišići bili snabdeveni potrebnom energijom. Krv se sliva iz glave u druge delove tela (što dovodi do bledila), a srce lupa jako i ubrzano. I dah postaje ubrzan, zenice se šire i obliva vas hladan znoj. Promene dolaze i do organa za varenje što, logično – dovodi do mučnine i dijareje.

Stanje “bori se ili beži” priroda je osmislila radi očuvanja naših života, međutim, ako strah pređe u hroničan, priča je – sasvim drugačija. Predugo ostajanje u ovom stanju troši naše mentalne, fizičke i emocionalne rezerve, što dovodi do isrpljenosti kao predispozicije za bolest i smrt. Kod ljudi sa bazičnim zdravstvenim problemima (srce, bubrezi ili pluća), aktivnost simpatičkog nervnog sistema može biti dovoljna da ubije, tako što dovodi do srčanog udara.

S druge strane, kod zdravih ljudi, komentariše američki biolog i psiholog Donald Mors, može doći do smrti kada je stres tako veliki da ubrza smenjivanje simpatičke i parasimpatičke nervne aktivnosti. Ovi delovi nervnog sistema ispunjavaju različite funkcije, oni su biološki jin i jang. Recimo, simpatičko delovanje ubrzava puls, dok ga parasimaptičko usporava, a balans između dva dejstva veoma je bitan (eto razloga zašto ne možemo da spavamo kada smo pod stresom – ili ako živimo sa kletvom). Mnoge tehnike samopomoći kod stresa – kao što su biofidbek, meditacija i joga – rade delimično na rastu parasimpatičke aktivnosti, tako rebalansirajući vaš nervni sistem.

Mors objašnjava da kod stanja “bori se ili beži” dominira simpatički odgovor (srčani ritam, ritam disanja i krvi pritisak rastu). Međutim, kada osoba veruje da je situacija beznadežna, parasimpatički odgovor proizvodi primetno usporavanje rada srca, a to može dovesti do abnormalnog srčanog ritma i opasno niskog krvnog pritiska. Sve ovo iscrpljuje srce i mozak (zbog manjka kiseonika i hranljivih materija) što može rezultirati i – smrću.

I STRES UBIJA

Slični biološki procesi verovatno su u osnovi i drugih neobjašnjenih smrti. Neki od američkih vojnika koji su umrli prilikom iskrcavanja u Normandiju (konkretno – na Omaha Bič) imali su samo površinske rane – podseća Mors, smatrajući da oni “verovatno umrli od straha”. Poznato je i da posle zemljotresa spasioci nalaze leševe bez znakova povreda. A Kenon podseća i na slučaj čoveka koji je tokom Prvog svetskog rata zatrpan u podrumu nakon eksplozije bombe: preminuo je od posledica šoka posle 48 sati a – autopsijom nije pronađena nijedna povreda.

U Španskom građanskom ratu (1936-1939) lekari su su se susreli sa stanjem nazvanim “zloćudna anksioznost”, koje karakteriše rastući puls (više od 120) i disanje oko tri puta brže od normalnog (što pokazuje na povišenu aktivnost simpatičkog nervnog sistema). Većina pacijenata patila je i od nedostatka hrane i vode i umarali bi za tri ili četiri dana. Autopsije većinom nisu pokazale nikakve povrede ili ozbiljnije bolesti. “Kombinacija nedostatka hrane i vode, anksioznost, veoma ubrzan puls i disanje, udruženi sa dejstvom šoka, imaju trajne efekte, što se vrlo dobro uklapa sa fatalnim uslovima kakvi postoje u primitivnim plemenim” – piše Kenon.

Ipak, ima nade! Isti autor opisuje kako aboridžinski vrač izvodi ceremoniju tokom koje “uklanja” manji objekat (kost, šljunak, štapić….) iz tela pacijenta, tvrdeći da je na taj način otklonio magijom izazvanu bolest. “Žrtva, do tog trenutka na putu ka smrti, diže glavu i gleda u čuđenju u predmet. Zatim traži vodu i brzo se oporavlja” – navodi.

Placebo ili ne – stvar funkcioniše… I, eto rešenja: ako u kletvu ne verujete – ne može vam ništa. A i ako poverujete, nađite nekoga da vas “razmađija” ili makar – da vas uveri da su čini skinute…

Piše Spomenka Milić

Različite religije imaju razna shvatanja o životu nakon smrti. Neke uče o vaskrsnuću, neke o reinkarnaciji, ali sve donekle govore da posle smrti postoji još nešto. Da nije kraj. Predstavljamo vam osam religija i njihova shvatanja o tome šta nas čeka nakon ovog života.

Hrišćanstvo

U šta veruju pravoslavci, protestanti, katolici, baptisti i mnogi drugi hrišćani ? Način na koji vodimo život na zemlji određuje gde ćemo otići u narednom životu. U Pakao odlaze zle osobe, a u Raj dobri ljudi. Katolička crkva tvrdi da postoji i čistilište koje se nalazi između Pakla i Raja. Neki veruju da nakon određenog perioda u čistilištu, duh bude poslat u Raj. Protestanti ne prihvataju čistilište.

Budizam

Znate li nešto o budizmu? Budisti veruju u karmu i reinkarnaciju. Ono što nas veže za proces smrti i ponovnog rođenja jeste – želja. Želja u smislu upornog traganja. Uslov za oslobađanje je Nirvana. U bukvalnom smislu Nirvana znači izumiranje, gašenje i odnosi se na prestanak svake želje i žudnje. Taj prestanak će učiniti da postanemo slobodni.

Hinduizam

U hinduizmu, duša je deo Jive koja je prolazno „ja“. U hinduizmu se veruje u ponovno rođenje i reinkarnaciju duše. Smrt nije kraj već je to prirodan proces tokom kojeg se jiva oporavlja, ponovo sastavlja, prilagođava svoj pravac i vraća nazad na zemlju. U hinduizmu, osim ako je duša oslobođena, ni život, a ni život nakon smrti nisu večni.

Vika

U ovoj religiji verovanja o životu posle smrti variraju.Vika je religija prepoznavanja božanske prisutnosti u svim stvarima, a najviše u prirodi. Zbog toga veštice izvode svoje rituale iz godišnjih doba i ciklusa Sunca i Meseca. Koreni veštičarstva leže u drevnom matrijarhalnom obožavanju boginje. Vika je religija prirode u kojoj je primarno božanstvo žensko (majka zemlja, majka priroda, velika majka i sl.). Religija veštica je puna radosti i slavi život i plodnost. Oni tradicionalno veruju u reinkarnaciju, ali to nije univerzalno. Neki veruju da se reinkarniramo u iste vrste nakon mnogo života, a razlog što se ponovo rađamo jeste da bismo naučili lekcije, ali i da bismo duhovno napredovali. Međutim, mnogi pripadnici ove religije veruju da duša može da se reinkarnira u različitu vrstu. Između dva života, duša se odmara u Letnjoj zemlji.

Judaizam

Jevrejska literatura i sveti tekstovi ne govore mnogo o tome šta se dešava kada ljudsko telo umre. Za nejevreje, ovo će možda biti iznenađujuće, jer sve druge religije govore o životu posle smrti. Judaizam je više posvećen delovanjima nego verovanju. Tora opisuje život nakon smrti u uslovima koji nisu potpuno određeni. Uobičajena tema je da smrt označava ponovno ujedinjenje sa precima.

Šinto

Šinto ili šintoizam je drevna japanska religija. Poput judaizma, ona ne objašnjava mnogo život posle smrti. U religioznim spisima može se pronaći rasprava o „Mračnoj zemlji“ i „Rajska visoravan“.

Sajentologija

Gde idemo nakon smrti po sajentolozima? Ovo nije sistem baziran na na veri i nema specifičnih učenja o tvorcu (Bogu). Zbog toga svako ima slobodu da shvati Boga na svoj način. Pomalo je slična budizmu. Ovde reinkarnacija postoji kao mogućnost ali sajentologija ne podučava posebno o ovom verovanju. Stvar je izbora da li će neko prihvatiti verovanje o rođenju nakon smrti.

Islam

Kao i hrišćanstvo, islam uči o neprekidnom postojanju duše kao i fizičkoj transformaciji posle smrti. Muslimani veruju da će doći dan kada će svi ljudi biti podeljeni. Sudnjeg dana neki će biti poslati u Pakao, a drugi u Raj. Alah će podići duha (Jinn) i ljude iz mrtvih i svima će biti suđeno. Poslednji dan je poznat i kao Dan ustajanja, Dan obračuna, Dan buđenja, Dan podele itd. Oni koji su određeni za Pakao će patiti u svojim grobovima, a predodređeni za Raj će počivati u miru dok taj dan ne dođe. Vaskrsnuće je fizičko jer će Bog obnoviti istrulela tela. Gde će ko otići zavisi od dela počinjenih tokom života. Sudnji dan se opisuje kao prelazak preko malog mosta koji vodi preko Pakla i vodi u Raj. Oni čija loša dela pretegnu će pasti u Pakao, ali Kuran daje dva izuzetka od ovog pravila. Ratnici koji su umrli boreći se u Božije ime će odmah otići pravo k njemu. Neprijatelji islama automatski idu u Pakao.

***

Ljudski mozak ima milijarde ćelija povezanih na odredjeni način i mi zato imamo sposobnost da mislimo. Kada bude napravljen kompjuter sa isto toliko memorije i kada postane svestan sebe SVE RELIGIJE PAŠĆE U VODU. Mi smo obični organski kompjuteri, uključeni radjanjem i isključeni smrću. Nema ništa ni pre, ni posle niti će ikada biti.
(cinik

religijsko verovanje da ima necega posle smrti je vrlo opasno. Dovodi do toga da pridajemo sebi mnogo vecu vaznost umesto da se skoncentrisemo na jedini realni nacin zagrobnog zivota a to je produzenje vrste. Kada to kazem ne mislim samo na radjanje dece vec i svako drugo moguce doprinosenje prezivljavanju i napredovanju ljudske vrste. Pocev od nauke, zaustavljanja ratova, proizvodnje hrane, rada na produhovljenju ljudi i zaustavljanju mrznje medju narodima da bi se jednom stvorila atmosfera da smo svi ljudi braca i da treba da radimo zajedno da bi prosirili ljudsku rasu van ovog malog kamena koji se vrti oko usamljenog malog izvora svetlosti zabacenog u zapecku omanje galaksije.

Umesto toga ljudi se gloze oko neverovatnih gluposti misleci da sve to ima nekog smisla a u tome religije imaju jako mnogo udela. Ako stvarno ima nekih vanzemaljaca ili bogova i posmatraju nas odozgo, mora da umiru od smeha.

Kako prestati da budemo crni, beli, albanci, srbi, hladni, topli, pametni, glupi, sa lepim ili ruznim devojkama, pravoslavci, taoisti i budisti? Vec svi da budemo homo sapiens, humanisti, ljudi koji znaju da nema nikakvog boga i zagrobnog zivota i koji su spremni da se suoce sa tom cinjenicom a ne da varaju same sebe nelogicnim glupostima samo zato sto je tako lakse ziveti!

humanista

***
Ok, znam da ovde nije mesto ali mislim da bi bar osnovno trebali znati, razliku religije i sekte. Sada ovo već i nije samo pitanje vernika.

Zadržaću se na hrišćanstvu i pojmu crkve. Crkvom se smatra zajednica, osnovana od samog Isusa Hrista rukovođena svetim duhom. Zajednicu čine svi oni koji su ujedinjeni istom verom, nadom, Božijim zakonima, osvećeni istim svetim tajnama (krštenje, miropomazanje)…

Ako se čita novi zavet Isus govori da će sazidati svoju crkvu i da je vrata pakla neće nadvladati i da je sa nama u sve dane do svršetka veka.Takođe, Sv. Jovan u jevanđelju govori da ko ne drži veru i zakone koji se dadoše od početka, neće imati ni oca ni sina.

Idemo dalje. Zajednica hrišćanske crkve je specifična jer je čine dva krila i članovi na zemlji i umrli jer su sa Hristom, u nebeskoj crkvi a veza među njima se zove zajednica svetih. Kako to deluju jedino znaju i osećaju oni koji veruju.
Dalje. Zašto je crkva jedna? Jer je njen osnivač sam Isus, kao glava crkve. A vernici se još smatraju i telom crkve. Zato se kaže da se neće spasiti ako odstupe jer je to po shvatanju kao odsečen ud od tela. I tako dalje.

Pojam sekte (slediti) po enciklopedijama je grupa istomišljenika koja se odvojila od matice religije u neku samostalnu grupu. A danas po demokratskim principima možete registrovati što vam je volja. Postoji oko 1500-2000 možda i više kojekakvih grupa verskih ili sl. Na zapadu na primer postoje i zakoni koji takve grupe, a osnovano, mogu teretiti za mentalnu manipulaciju. Zašto? Zašto nisu crkva? Upravo zbog odstupanja u učenju (koje je dato od početka) i u tumačenju na pr. svetog pisma na svoju ruku ili izvlačenje iz konteksta šta im odgovara i forsiranje te priče kao jedinu spasonosnu…

Sledeći bitan pojam za razumevanje. Dogme. Bogootkrivene istine, prvo kroz proroke , pa kroz život Isusa i kasnije propovedana. Ono što je bitno kod dogme jeste da su jednom date i nepromenljive, od proroštva kroz ispunjenje i kasniju propovedane. Nisu naučne i ideološke definicije koje su vremenom prevaziđene. Onaj koji sebe smatra vernikom a ne poštuje te dogme, menja ih ili ima svoj pogled na svet se zove jeretik. Tako da mnoge definicije čak sekte smatraju jeretičkim zajednicama a ne crkvom. Razni su im ciljevi ali jedna ista osobina za sve sekte važi. Ako vas ne zavedu ka svom krajnjem cilju, ostvariće drugi, da vas odvedu od pravog puta jer ako ste im posvećeni znači da tragate za duhovnim. Čovek nije samo fizičko već i duhovno biće, ima razum. Razum da promišlja svoje postupke. Svako razumno biće je ujedno i slobodno zbog toga. Te svi imamo slobodu da biramo.

Mnogo se to sve zaprljalo kao i u ovoj temi, stavljanjem reliije i sekte u isti koš i čovek stvarno treba da se zapita i vidi dušom šta je žito a šta kukolj. Oprostite na dužini teksta ali ne dozvoljavam da misle da nemamo bar osnovno znanje. Mada je spoznaja važnija od znanja.

Igor

***
Sekta je po definiciji izdvojena grupa ljudi koja sledi svoja nacela. Sekta se najcesce formira nasuprot nekoj osnovnoj grupi iz koje je potekla, razivijajuci ucenje koje je po uverenju clanova ispravnije u odnosu na ucenje osnovne grupe. U jednom delu monoteistickih religija odstupanje od proklamovanih dogmi naziva se sektom. Tako da je hriscanstvo u pocetku bilo sekta unutar judaizma.

Danas se pod sektom najcesce podrazumevaju zatvorene verske grupe, ali to su zapravo kultovi, sekta nije precizan naziv. U hiscanstvu svaka frakcija za sebe tvrdi da jedina sledi pravo hriscansko ucenje, pa vecinu drugih nazivaja sektom.

Stanimir Branimir

Vođa tog kulta, Vernon Hauel, alias Dejvid Koreš, došao je – zajedno sa svojom zajednicom u Vejku (Waco), država Teksas – u sukob s američkim federalnim vlastima zbog svog militantnog apokaliptičkog učenja i delovanja.

Učenje ove zajednice pretežno se zasnivalo na bukvalnom tumačenju knjige Jovanovog Otkrivenja (novozavetne Apokalipse), pri čemu je vođa „Davidovog izdanka“ poistovetio sebe s likom božjeg pomazanika, mesije, čiji je zadatak otvaranje i tumačenje Sedam pečata knjige Otkrivenja, kao i apokaliptičko-eshatološki sukob s modernim „Vavilonom“, oličenom u američkim državnim vlastima.

S obzirom na to da je grupa bila do zuba naoružana, opremljena eksplozivom i sasvim izolovana na jednom imanju pored Vejkoa, ona je privukla pažnju FBI i organizacije za suzbijanje ilegalnog prometa alkoholom, duvanom i vatrenim oružjem (ATF). Nakon maratonske opsade same zajednice, koja je trajala 51 dan, kao i jednog bezuspešnog pokušaja upada u njihovu glavnu zgradu,[1] došlo je i do konačnog obračuna u kome je stradalo ukupno 86 članova kulta, uključujući tu i samog Dejvida Koreša i više od dvadesetoro dece.

Vernon Hauel je rođen 1959. godine, a religijskoj zajednici „Davidovog izdanka“ (Branch Davidians) pridružio se 1984. Iako nije bio naročito školovan čovek, Hauel se vrlo brzo istakao kao autentični lider, prevladavajući neke sukobe koji su opterećivali zajednicu pre njegova dolaska. On je tu i zvanično promenio svoje ime u Dejvid Koreš, pri čemu su oba dela tog imena bila u neposrednoj vezi sa značajnim biblijskim ličnostima. Dejvid je, naime, engleski ekvivalent jevrejskog imena David koje je, u ovom slučaju, jasna asocijacija na slavnog hebrejskog cara Davida, od koga je i zajednica „Davidovog izdanka“ izvodila svoje poreklo. Taj „koren Davidov“ (grč. he hríza Dauíd), njegova „pravedna klica“, „izdanak“ ili „grana“ spominje se ne samo u Jovanovom Otkrivenju (5.5), nego i na više mesta u hebrejskoj Bibliji (napr. Jer 23.5, 33.15; Ps 132.17). Prezime Koreš je tu, opet, hebrejska varijanta vlastitog imena Kir koje je, kao što je znano, slavno nosio persijski car koji je pokorio Vavilonsku imperiju (539.g.) i, na taj način, oslobodio Jevreje iz poluvekovnog ropstva. Zbog toga je Kir, iako stranac, nejevrejin, zauzeo počasno mesto u staroj jevrejskoj istoriji, a posebne zasluge mu ovaj narod pripisuje zbog njegove dozvole da se Hebreji vrate u svetu zemlju i tu ponovo podignu svoj Hram. Kira su, u tom smislu, Jevreji priznali i za Božjeg „pomazanika“, mesiju, kao što to, uostalom, ilustruje i sam početak 45. poglavlja knjige proroka Isaije (45.1).

Upravo na toj tradiciji zasnivao je i Dejvid Koreš, taj moderni „Kir“, svoju ideju o izabranosti njegove zajednice za teška iskušenja i konačnu pobedu nad silama Vavilona, večnog oličenja zla. Kao hrišćanin fundamentalističke orijentacije, Koreš nije, dakako, sebe mogao, ni želeo, postovećivati s likom Isusa iz Nazareta kao Mesije ili Hrista, ali je zato duboko verovao da i njemu, u božanskom proviđenju, pripada određena mesijanska uloga (onakva kakvu je, recimo, u prošlosti imao car David ili, pak, Persijanac Kir). Tu svoju misiju Koreš je prepoznavao putem doslovnog čitanja Apokalipse u duhu nekih starozavetnih tekstova – s osobitim naglaskom na dela proroka i Davidove psalme. U SAD nije, naravno, bio redak slučaj da su neka harizmatska sekta ili kult gotovo celokupno svoje učenje i praksu izvodili iz određenog toposa u biblijskom štivu. Tako je, na primer, pentekostna zajednica „Vernika koji rukuju zmijama“ (danas stavljena van zakona), svoju bizarnu praksu ispijanja otrova i korišćenja zmija-otrovnica u liturgiji, zasnivala na doslovnom razumevanju stiha iz Markovog jevanđelja 16.18: „Uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike metaće ruke, i ozdravljaće“. Na sličan način je, mislim, i harizmatska zajednica „Davidovog izdanka“, predvođena Dejvidom Korešom, verovala da živi u doba ispunjenja proročanstava iz Jovanove Apokalipse. Štaviše, članovi ove zajednice bili su duboko ubeđeni da je njihov sukob s američkim vlastima bio predodređen, te da su svi događaji u vezi s tim samo potvrđivali činjenicu da se ovaj kult našao u središtu apokaliptičkih zbivanja čiji je konkretan izraz predstavljalo otvaranje Sedam pečata knjige (svitka) božanskog otkrivenja. Prema njihovom tumačenju, četiri pečata su već bila otvorena, te je nastupio i dramatični trenutak otvaranja petog pečata, čiji je ishod, prema očekivanjima članova ove zajednice, mogao biti fatalan.

Mislim da ćemo pravi kontekst ovih događanja najbolje razumeti ukoliko pažnju najpre usmerimo na sam tekst novozavetne Apokalipse i Korešovo bukvalno tumačenje onoga što je u njoj zapisano.

Apokalipsa – Korešovo tumačenje
Otkrivenje Jovanovo je poslednja novozavetna knjiga i jedina apokalipsa[2] koja je ušla u sastav hrišćanske Biblije. Čisto žanrovski gledano, delo pripisano Jovanu određuje se, još u prologu samog spisa, kao „otkrivenje Isusa Hrista, koje dade njemu Bog, da pokaže slugama svojima šta će skoro biti, i pokaza, poslavši po anđelu svojemu sluzi svojemu Jovanu“ (Otk 1.1, podv. M.V.). Reč je tu, dakle, ne o Jovanovom, nego Isusovom otkrivenju, koje je Jovanu preneto posredstvom anđela. Redosled otkrivenja je, naime, sledeći: Bog → Isus Hrist → anđeo → Jovan. Otuda bi i sam naslov dela doslovno trebalo da glasi „Otkrivenje (Isusovo) Jovanu“.

Ko je, pak, bio taj Jovan, tumač i prenosilac apokalipse? U samom spisu nema nikakvog nagoveštaja da bi njegov autor mogao biti Jovan Zevedejev, Isusov neposredni učenik, njegov apostol. Iako se u docnijoj hrišćanskoj tradiciji, zabeleženoj u Eusebijevoj Crkvenoj istoriji, spominje i neki presbiter Jovan koji je živeo u okolini Efesa, Otkrivenje ni na koji način ne upućuje na to da je baš taj Jovan bio njegov autor. Sve što se na osnovu samog teksta može, s izvesnim pouzdanjem, utvrditi, jeste da je apokaliptičar Jovan bio izgnan na ostrvo Patmos, najverovatnije tokom progona hrišćana u Maloj Aziji (Otk 1.9). Ovaj podatak, štaviše, zadobija posebnu težinu kada ga dovedemo u vezu s mogućim datumom nastanka same knjige. Prema lionskom episkopu Irineju (II vek), Jovan je „primio“ svoje otkrivenje pri kraju Domicijanove vladavine (vl. 81-96 n.e.). Ne samo, dakle, da Irinejev izveštaj pomaže da ovo delo datiramo oko 95. ili 96. godine, nego je čak i okolnost da je Domicijan žestoko proganjao hrišćane u Maloj Aziji sasvim u skladu s podatkom da je Jovan, autor Apokalipse, bio proteran na Patmos „za riječ Božiju i za svjedočanstvo Isusa Hrista“ (1.9).

Apokaliptička tradicija kojoj pripada Otkrivenje Jovanovo je, u najvećoj meri, uobličena još u jevrejskoj apokaliptičkoj i proročkoj literaturi. Čitav niz apokrifnih, pseudo-epigrafskih, pa čak i kanonskih dela iz hebrejskog apokaliptičkog nasleđa (Prva i Druga Enohova knjiga, Druga Ezrina i Druga Baruhova knjiga, kumranski Svitak rata i starozavetna knjiga proroka Danila), sadrži likove, motive i vizije bliske onima što ih prepoznajemo u Jovanovom spisu. Uopšte uzevši, neke od glavnih karakteristika tog tipa književnosti (koja je, približno, od II veka pre n.e. do II veka n.e., nastajala u jevrejskim i hrišćanskim profetskim krugovima) odredili bismo, ukratko, na sledeći način:

1. hronološki dualizam(istorija je podeljena na dva bitno različita razdoblja, od kojih sadašnjost pripada eri zla, dok budućnost biva nagoveštena kao savršeno doba; transformacija iz jednog u drugo doba nije postepena, već silovita, iznenadna, dramatična);

2. etički dualizam – moralni pad velike većine ljudi i pravednost izabrane manjine;

3. kosmički dualizam – koji je univerzalan i poprima razmere kosmičkog sukoba između dobra i zla;

4. uverenje da je tok istorije predodređen;

5. ekskluzivizam sektarijanskog tipa;

6. nerazvijena teologija, kao rezultat spomenutog dualizma i crno-bele perspektive samog apokaliptičara;

7. eshatološke preokupacije(vaskrsenje mrtvih, vizije pakla, nasilja, patnje);

8. upotreba kriptičkih simbola i šifrovanih izraza i poruka.

S obzirom na sve ove nabrojane elemente, novozavetna Apokalipsa, rekao bih, nije predstavljala nikakav izuzetak u odnosu na starije, judejske apokalipse. Manje-više, svi ovi nabrojani motivi i tendencije prisutni su kako u jevrejskoj, tako i u Jovanovoj, hrišćanskoj viziji kraja sveta. Ono što, međutim, jasno odvaja njegovo Otkrivenje od drugih apokalipsi, jeste okolnost da to delo sadrži i zbirku od sedam epistola upućenih raznim crkvama u Maloj Aziji. Ta pod-žanrovska odlika Jovanove Apokalipse je veoma tipična za ranu hrišćansku literaturu u kojoj su autentična pisma, ali i neke čisto literarne epistole, predstavljale značajan deo kanonskog i post-kanonskog književnog korpusa. Pa ipak, samo jezgro knjige Otkrivenja čine ona poglavlja (6-19) u kojima se drama potonjih dana, što vode velikom sudu i Hristovoj budućoj vladavini, odvija na vrlo dramatičan način. Tu se, u samom tekstu, mogu prepoznati bar tri karakteristične celine: (1) otvaranje sedam pečata (6.1 – 8.5); (2) oglašavanje sedam truba (8.6 – 11.19); (3) izlivanje sedam čaša gneva i pad Vavilona (15.1 – 19.10). Svi ti glavni događaji prožeti su mnoštvom različitih vizija i manjih otkrivenja. Neke od tih tema prepoznaju se i u hebrejskoj tradiciji, dok su druge, opet, više prisutne u paganskoj mitologiji, ili, pak, predstavljaju rezultat Jovanove osobene proročke imaginacije.

Novozavetna Apokalipsa – koju su Dejvid Koreš i njegovi sledbenici koristili kao religijsko štivo od izuzetnog značaja za samu zajednicu – može se, u samom procesu interpretacije, razotkriti tumaču u više različitih hermeneutičkih slojeva.

Prvo, na čisto istorijskom planu, mnogi simboli, teme i motivi mogu se, sasvim opravdano, dovesti u vezu s aktuelnim povesnim događajima iz Jovanova vremena. Tako, na primer, različite slike životinja, opakih zveri, na simboličan i metaforičan način upotpunjuju Jovanovu viziju gigantske Rimske imperije. Sukob između dobra i zla, taj svojevrsni etički i apokaliptički dualizam može se, opet, lako dovesti u vezu sa religijsko-političkom situacijom s kraja prvog veka n.e., tj. sukobom između rimskog kulta imperatora i novog, mesijanskog (hrišćanskog) pokreta u azijskoj provinciji ove carevine.

S druge strane, simbolički univerzum Apokalipse prevazilazi granice konkretne istorijske situacije i predstavlja neiscrpan izvor potencijalnih značenja i mogućih tumačenja. Jovanova slojevita pripovest može se, u tom kontekstu, razumeti i kao jedna univerzalna alegorija o metafizičkom sukobu između dobra i zla, koji će, u neko neodređeno doba u budućnosti, biti okončan Hristovim trijumfom, njegovom velikom pobedom nad silama zla.

Najzad, najpopularniji pristup knjizi Otkrivenja je, verovatno, onaj koji se iscrpljuje u jednom prostijem, bukvalističkom i futurističkom čitanju spomenutih simbola i alegorija kao nečeg što se, pre svega, odnosi na sadašnjost – bilo da je tu reč o godini 1874., 1993. ili 2000. Baš na taj način, rekli bismo, Dejvid Koreš i njegova zajednica interpretirali su enigmatičnu Jovanovu pripovest o sedam pečata otkrivenja, da bi, ubrzo nakon toga, jedan izvorno hermeneutički problem prerastao u čisto političku i policijsku stvar.

O kakvoj je tu interpretaciji, zapravo, reč? U apokaliptičkom univerzumu kulta „Davidovog izdanka“, njihov lider, Dejvid Koreš, predstavljao je, u stvari, Jagnje iz Otkrivenja Jovanovog „dostojno da otvori knjigu (svitak-M.V.) i da razlomi pečate njezine“ (Otk 5.2). Tih pečata, prema Apokalipsi (pogl. 5-8), ima ukupno sedam. Otvaranje prva četiri pečata povezano je, u Jovanovoj viziji, s pojavom četiri konja (belog, riđeg, crnog i bledog) i odgovarajućim simboličkim konotacijama na koje ti konji upućuju. U prvom slučaju, belog konja jaše pobednik sa strelom i vencem (6.2), trijumfalni jahač koji simbolizuje samog Isusa Hrista (upor. 19.11 i dalje). Riđi konj je, po svemu sudeći, simbol krvavog sukoba, rata, dok prisustvo crnog konja u istoj viziji upućuje na veliku glad koja će uslediti nakon tog rata. Bledom konju, i onome što na njemu sedi, ime je smrt, „i pakao iđaše za njim“ (6.8). Prema tumačenju Dejvida Koreša i njegovih sledbenika, istorijski trenutak u kome je živela i delovala sama zajednica, pod opsadom, odgovarao bi periodu otvaranja petog pečata. Zbog toga ćemo taj fragment iz Apokalipse navesti u celini:

„I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bijele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni“ (Otk 6.9-11).

Iz celokupnog ponašanja kulta, Dejvidovih kontakata sa svojim advokatom i njegovih razgovora sa biblijskim stručnjacima Filipom Arnoldom (Philip Arnold) i Džejmsom Taborom (James Tabor), bilo je jasno da je Koreš sebe poistovetio s likom Jagnjeta iz Otkrivenja, kao i s jahačem belog konja koji se pojavljuje nakon otvaranja prvog pečata. Prema tradicionalnoj hrišćanskoj interpretaciji Apokalipse, to Jagnje, taj „koren Davidov“ ili lav iz Judinog plemena, kao i trijumfalni jahač, identifikuju se s istorijskim likom Isusa iz Nazareta. Isus je tu, u stvari, pomazanik Božji ili „Hrist“. Ta okolnost navela je mnoge posmatrače dramatičnih događaja u Vejkou da pretpostave kako je Dejvid Koreš, u stvari, u naletu iracionalnih vizija i sumanutih ideja, za sebe mislio da je Isus Hrist, odnosno sam Bog. Ta pretpostavka, međutim, nimalo ne odgovara Korešovoj recepciji Jovanovog teksta i viđenju njegove vlastite uloge u nastupajućoj apokaliptičkoj drami. On je, dakako, poistovetio sebe s Jagnjetom Božijim i pobedonosnim jahačem, a verovao je, kao i svaki drugi istinski hrišćanin, da je Isus iz Nazareta doista bio Mesija, odnosno Hristos. Pa ipak, on je, za razliku od drugih tumača Apokalipse, bio ubeđen da su starozavetni proroci najavili i jednog drugog „Hrista“, Davidovog potomka ili izdanka, koji će se obznaniti u potonje dane i otvoriti svih sedam pečata tajanstvene knjige. Isus iz Nazareta, koji je takođe bio Božji pomazanik, nije, prema Korešovoj interpretaciji, obavio taj zadatak. On, uostalom, nije bio ni oženjen, niti je imao dece, a trijumfalni jahač koga su najavili proroci i pisci psalama (Ps 45. 10-17) oženiće se carskim kćerima, i njegovi naslednici vladaće celom zemljom.

Iako je u noći uoči neočekivanog i fatalnog, poslednjeg obračuna s američkim vlastima, Koreš uspeo da završi tumačenje samo jednog, prvog pečata, jasno je da je njegovo razumevanje Apokalipse u velikoj meri bilo uslovljeno čitanjem i tumačenjem odgovarajućih tekstova iz hebrejske Biblije – pre svega Psalama (40 i 45) i proročkih knjiga (Isaija, Jezekilj, Osija). Obratimo stoga pažnju na nedovršeni rukopis Korešovog Odgonetanja poruke sedam pečata Knjige Otkrivenja (The Decoded Message of the Seven Seals of the Book of Revelation).[3] Sam rukopis, koji je Dejvid diktirao svojoj sekretarici i koji je ostao sačuvan na kompjuterskom disku, ima ukupno 25 autorskih strana i sastoji se iz tri jasno uobličene celine: predgovora u obliku poeme nazvane „Raj raju“, uvoda, i prvog poglavlja koje sadrži tumačenje prvog pečata. Njegova egzegeza biblijskih tekstova, pre svega Apokalipse, je sasvim koherentna i sistematična, naročito ako se uzme u obzir pod kakvim okolnostima je sam spis nastajao. U svom tumačenju biblijskih proročanstava, Koreš koristi i deduktivne i induktivne argumente, a struktura rukopisa je dobro uobličena i odaje nameru i potrebu autora da se obrati široj čitalačkoj publici. Uvodna poema, „Raj raju“ sastoji se, na primer, iz 52 stiha i podeljena je u 13 strofa od po četiri rimovana stiha. Sama pesma je, naravno, religijskog karaktera i sadrži čitav niz kriptičkih simbola koji zahtevaju pažljivo tumačenje u duhu biblijskih tekstova. Poput apostola Pavla, Dejvid sugeriše da je „ženidba božanskog Jagnjeta“ misterija kojom će biti vaspostavljeno stanje savršenstva koje je u Raju vladalo pre čovekovog pada. Fizičko sjedinjenje („dvoje će postati jedno telo“) ima dublje značenje i podrazumeva savršeno sjedinjavanje „Adama i njegovog duha, Eve“, u „Novom Čoveku“ koji će tek doći. Koreš tu ističe ženski aspekt božanstva i objašnjava kako je Adam, zapravo, stvoren da personifikuje taj dvostruki lik. Pa ipak, putem greha i moralnog pada, Adam i njegovi sledbenici bili su odvojeni od svoje duhovne, ženske prirode, očekujući da im ona jednoga dana bude vraćena. Otkrivenje Hristovo u liku Jagnjeta pomaže stoga ljudima da se ponovo sjedine sa svojom autentičnom prirodom i, u ljubavi prema Bogu, okupe na svom velikom venčanju, nakon čega će i Raj biti ponovo vaspostavljen.

U uvodu i prvom poglavlju svoga spisa, Koreš, kao što smo to napred istakli, tipološkim čitanjem Apokalipse u duhu nekih tekstova iz hebrejske Biblije (psalama, proročkih knjiga) pokušava da nađe heremeneutički ključ za odgonetanje misterije prvog pečata. Tu su od posebne važnosti oni delovi psalama 40 i 45 u kojima se pojavljuje lik sličan Jagnjetu iz Jovanovog Otkrivenja (cf. Ps 40. 7-12 i Ps 45. 4-7, 10-16). U psalmu 40, reč je o grešniku čiji je plač čuo sam Gospod, o onome koji žudi da ispuni volju Božiju. Taj grešnik je opisan u knjizi, tj. svitku koji se spominje u samoj pesmi. U psalmu 45, taj isti čovek je, međutim, moćni mesijanski car, konjanik-pobednik koji se ženi princezama i ima puno naslednika što će zavladati svetom. (Po svemu sudeći, baš tim biblijskim tekstom Dejvid Koreš je opravdavao svoju seksualnu vezu s mnogim članicama svoje zajednice, od kojih su neke bile i udate žene).

Koreš je, najzad, tu istu, mitsku ličnost prepoznao i u knjizi proroka Isaije (45.1), u liku Božjeg pomazanika, „mesije“ Kira, koga sam Bog „drži za desnicu“, da „obori pred njim narode i careve raspaše“. Misija tog Kira ili Koreša (Božjeg pomazanika) je u Apokalipsi određena kao uništenje Vavilona. Istorijski gledano, Kir je doista osvojio stari Vavilon, ali tu se, prema hrišćanskom tumačenju, krije i jedno dublje, savremenije značenje tog arhajskog događaja. Kao što je za apokaliptičara Jovana veliki Vavilon predstavljao religijsko-političko ustrojstvo rimske imperije iz Domicijanovog vremena, tako je i za Dejvida Koreša poslednji Vavilon, simbol zla, upravo nestajao pred njegovim očima i očima pristalica „Davidovog izdanka“. Pravo oličenje tog Vavilona oni su prepoznali u onom ustrojstvu koje je i njih same osudilo na progon, izolaciju i, najzad, surovu smrt u „ognjenom jezeru“ (Otk 20.14).

Pa ipak, nakon što je i peti pečat bio otvoren, zajednica je shvatila da treba još malo pričekati. Takvo tumačenje jasno je proizilazilo kako iz teksta Otkrivenja (6.11 i 7.3), tako i iz prijateljskog saveta dvojice biblijskih stručnjaka koji su, tokom pregovora s Korešom, naročito isticali baš te delove Apokalipse. U jednom trenutku je i on sam verovatno uvideo da masovna smrt njegove zajednice nije predstavljala i jedini mogući ishod Božije promisli. Na podsticaj Arnolda i Tabora, Koreš je odlučio da napiše svoje originalno tumačenje sedam pečata i tako odloži sukob s moćnim Vavilonom. Prema toj dvojici eksperata, Koreš je, u stvari, imao nameru da se preda. Kao ilustracija tog mogućeg ishoda njegovih pregovora s vlastima može donekle poslužiti i tekst pisma koje je on diktirao svom advokatu Degeranu (DeGuerin):

„Sada mi je dozvoljeno (od Boga) da sastavim, na pregledan način, dešifrovanu poruku Sedam Pečata. Kada taj posao bude gotov, biću izbavljen od čekanja. Nadam se da ću to završiti što pre, a potom stati pred ljude (M.V.)i odgovoriti na ma koje pitanje, ili pak sva pitanja u vezi s mojim aktivnostima…Tumačenje ovih pečata zaustaviće vetrove božanskog besa za neko vreme… Jasno mi je da će, čim budem predat u čovečije ruke, neki od toga napraviti događaj i ljude više neće zanimati Božja istina, već samo bizarnost mog telesnog oblika… Radim dan i noć kako bih konačno završio delo o tumačenju ovih pečata. Hvala mome Ocu. On mi je najzad pružio priliku da to uradim… Čim budem znao da su ljudi poput Džima Tabora i Fila Arnolda dobili jedan primerak, izići ću (M.V.) i onda možete da obavite to sa svojom zveri… Na pragu smo velikih događaja. Sedam Pečata, u pisanom obliku, predstavlja najsvetiju informaciju koja je ikad postojala“ (Tabor 1993:32).

Iz ovog pisma jasno se, mislim, vidi da je Dejvid Koreš doista imao nameru da „izađe“ i „stane pred ljude“, odnosno da se u dogledno vreme preda vlastima, njihovoj „zveri“. Pa ipak, sami događaji nisu mu išli na ruku. Tek što je tumačenje prvog pečata bilo gotovo, federalne vlasti – sledeći svoju vlastitu logiku koja je imala malo veze s biblijskim, apokaliptičkim svetom Korešove zajednice – odlučile su se, u ponedeljak 19. aprila 1993. godine, za rani jutanji napad na zajednicu, pri čemu je obilato korišten suzavac i jedno oklopno vozilo. Verujući, svakako, da je vreme čekanja prošlo, i da je nastupila završnica u drami „petoga pečata“, „Davidovi izdanci“ na čelu s Dejvidom Korešom, digli su svoj posed na Maunt Karmelu u vazduh, stradajući, pritom, i sami u velikoj eksploziji i požaru.

Religijske slobode i problem (samo)destruktivnih religijskih pokreta
Tragični ishod ovog sukoba podstakao je, ubrzo, sociologe i druge istraživače religije, uključujući tu i mnoge novinare, da ispitaju neke specifičnosti u delovanju (samo)destruktivnih kultova i sekti, kao i problem religijskih sloboda, te prirodu odnosa između državnih vlasti i militantnih verskih grupa.

Na samom početku ovoga rada, Korešova religijska zajednica nazvana je apokaliptičkim kultom. U kojoj meri bi takvo određenje, u čisto sociološkom smislu, odgovaralo profilu i karakteru same zajednice? Štaviše, ukoliko bi se za „Davidov izdanak“ i moglo tvrditi da su predstavljali svojevrstan religijski kult, da li bi se to zajedništvo legitimno moglo svrstati uz tzv. „destruktivne“ ili „samodestruktivne“ kultove i sekte? Najzad, da li je intervencija federalne policije u zemlji koja se odlikuje, možda, najvišim stupnjem poštovanja religijskih sloboda u svetu, bila u suprotnosti s osnovnim načelima te politike? Da li je, recimo, zajednica „Davidovog izdanka“ – u kojoj su se, u vreme napada FBI, nalazili ne samo naoružani muškarci, već i mnogobrojne žene i deca – mogla biti izložena manjem riziku, a kriza okončana na miroljubiv način? U ovom zaključku pokušaćemo da se osvrnemo na bar neka od tih pitanja.

Danas se u sociološkoj literaturi pojam kulta određuje na više različitih načina. To dosta zavisi od toga koje dimenzije ili karakteristike religijske grupe se promatraju kao glavna obeležja određenog tipa zajednice (napr. njene teološke preokupacije, odnos prema sekularnoj zajednici, tip rituala, organizovanost grupe, hijerarhijska ili birokratska struktura, itd.). Prema jednom popularnijem određenju – na koje nailazimo kako u sociološkoj, tako i u drugoj, nestručnoj literaturi – kult je, zapravo, mala religijska zajednica koju odlikuje visok stepen privrženosti njenih članova, harizmatski vođa, niži stepen organizacije i jedan manje-više ezoterički ili okultni pogled na svet. U tom smislu bi kult, recimo, bio prvi stepen u razvoju jedne religijske organizacije unutar kontinuuma kult-sekta-denominacija-crkva (Roberts 1990:195). Ovakvo određenje kulta odgovara, donekle, Jingerovom pojmu „harizmatske sekte“ (Yinger 1970). Neki drugi sociolozi, naslanjajući se na Bekerovu klasičnu studiju iz 1932. godine (Becker 1932), više su skloni da posmatraju kult kao labavo organizovanu grupu ljudi koja zastupa nekakav ezoterički Weltanschauung. Pobornici tako definisanog kulta mogu, doduše pripadati i nekoj drugoj, konvencionalnijoj religijskoj zajednici ili crkvi. Oni mogu, ali i ne moraju, biti predvođeni harizmatskim liderom. U tom kontekstu, kult nije nužno određen kao raniji stadijum sekte, već, možda, više kao zaseban religijski fenomen. Njegova dominantna karakteristika je nedostatak čvršće utemeljene organizacione strukture (cf. Hargrove 1979, McGuire 1981, Nottingham 1971). Najzad, jedna od danas najviše prihvaćenih definicija kulta temelji se na konceptu prema kome je kult, zapravo, početna faza jedne sasvim nove, zasebne religije, gde se, umesto normalnog kontinuiteta, zbiva radikalan zaokret i raskid s „matičnom“ religijom (cf. Glock and Stark 1965, Stark and Bainbridge 1985, Nelson 1968, Johnstone 1975). Na sličan način se, recimo, u Pavlovo vreme, hrišćanstvo izdvojilo, kao zasebna religija, iz svoje judaističke matice.

U kojoj meri nam sve ove različite sociološke teorije kulta pomažu (ili odmažu?) da bolje razumemo karakter zajedništva koje se, do proleća 1993, okupljalo na posedu Maunt Karmel u Vejku? O kakvom je kultu ili, pak, sekti tu, zapravo, bila reč?

Jasno je, mislim, da su pripadnici „Davidovog izdanka“ u Dejvidu Korešu prepoznali tipičnog harizmatskog lidera koji je svoj legitimitet neposredno temeljio na biblijskoj tradiciji. U tom smislu i sam Koreš, možda, najviše podseća na poglavara Unifikacione Crkve, Sung Mjung Muna. I Mun je, naime, verovao da je Isus Hrist bio Sin Božji, ali da njegova misija nije bila potpuna, pa je Bog stoga ovlastio Muna da dovrši taj mesijanski poduhvat. Koreš, kao što smo videli, nije osporavao Isusovo mesijanstvo i božanstvo, ali je dopuštao mogućnost još jednog mesije, Davidovog soja, koji je pretskazan Apokalipsom. Međutim, za razliku od drugih, „tipičnih“ kultova, Korešova grupa nije zastupala ezoterički ili okultni, već apokaliptički pogled na svet i savremenu istoriju.

Teško bi se, s druge strane, moglo govoriti o tome da li je kult „Davidovog izdanka“ pretendovao da u bližoj ili daljoj budućnosti preraste u sasvim novu religiju. Većina njegovih članova pripadala je protestantskoj, Pentekostnoj hrišćanskoj crkvi i zastupala jedan fundamentalistički religijski stav. Oni su Bibliju čitali i razumevali dosta bukvalno, a tu je glavno religijsko štivo predstavljala, dakako, Jovanova Apokalipsa. Pa ipak, moglo bi se, mislim, tvrditi kako su Korešove pristalice imale dosta selektivan pristup Bibliji – što nas, opet, pored njihovog bukvalističkog razumevanja tog religijskog štiva, podseća na jednu drugu neobičnu pentekostnu grupu u Americi koja je danas stavljena i van zakona. Reč je tu o tzv. Serpent handling believers (bukv. „Vernici koji rukuju zmijama“), fundamentalističkoj hrišćanskoj zajednici u Tenesiju, Zapadnoj Virdžiniji i nekim drugim saveznim državama u SAD, koja je celokupno svoje delovanje i skromnu teologiju svodila na samo jedan stih iz Jevanđelja po Marku (16.18). O tome je, uostalom, napred već bilo reči. Ono što je kult „Davidovog izdanka“ uneo kao izvesnu novinu nije se toliko ticalo njihove institucionalizacije kao zasebnog pokreta ili religije, koliko okolnosti da su oni na jedan nov, „savremeniji“ način tumačili jedno tradicionalno otkrivenje i tako uvrstili sebe u grupu novih milenarističkih i mesijanskih zajednica s kraja XX veka. Ili kako to tumače Stark i Bejnbridž (Bainbridge), „kult nadopunjuje postojeću kulturu novim otkrivenjem ili uvidom, opravdavajući tako zahtev da bude drukčiji, nov, ‘napredniji’“ (1985:25-26). Najzad, činjenica da su „Davidovci“ zastupali jednu izrazito dualističku ideologiju i teologiju – prema kojoj je njihova zajednica spadala u mali krug „izabranih“ stanovnika budućeg Novog Jerusalima (dok su drugi, naročito američka država i njeni organi vlasti bili tretirani kao strana, neprijateljska sila, „Novi Vavilon“) – mogla bi, mislim, bar donekle da podseti na sličan svetonazor kulta Ljudskog Hrama u Džonstaunu, čiji su članovi, predvođeni harizmatskim liderom Džimom Džonsom, takođe masovno stradali u ime svoje vere.

Ova potonja opaska podstiče, dakako, na jedno dodatno razmišljane o tome u kojoj meri je kult „Davidovog izdanka“ predstavljao, možda, i jednu destruktivnu (samodestruktivnu) religijsku organizaciju. Potvrdu za baš takvo gledište nalazimo u sledećim činjenicama:

1) pripadnici kulta pridržavali su se jednog militantnog apokaliptičko-eshatološkog učenja (reinterpretacije Jovanovog Otkrivenja) i bili su opsednuti idejom da žive baš u vreme otvaranja petog pečata i uništenja sveta;

2) „Davidovci“ su bili do zuba naoružani, zabunkerisani na svom privatnom posedu, u anticipaciji predstojećih krvavih sukoba; zbog toga su oni i privukli pažnju američkih vlasti i, zapravo, provocirali scenario „samoispunjujućeg proročanstva“ (self-fulfilled prophecy);

3) u položaju talaca, u situaciji u kojoj su mogli da spasu bar žene i decu iz svoje zajednice, sledbenici Dejvida Koreša, opsednuti „kompleksom Masade“, odlučuju se da skupa stradaju nakon svesnog potpaljivanja eksploziva koji se nalazio u njihovoj glavnoj zgradi;

4) u sukobu s vlastima oni su ubili četvoricu agenata i šesnaestoro od njih ranili;

5) sam lider zajednice preuzeo je odgovornost nad životom i smrću čak 86 svojih sledbenika, od kojih su jednu četvrtinu činila deca!

Kada ovo etičko pitanje prenesemo na teren razmatranja problema religijskih sloboda, jasno se vidi da su „Davidovci“ u velikoj meri prekoračili granice u kojima jedna verska zajednica može, bez opasnosti po okolinu, društvo, pa čak i članove svoje vlastite grupe, obavljati radnje koje su u skladu s njenim proklamovanim učenjem ili religijskom ideologijom. Danas, uostalom, mnoge države u svetu preduzimaju, u skladu sa zakonom i međunarodnim standardima, preventivne mere kako bi izbegle moguću zloupotrebu religijskih sloboda u korist neke kriminalne radnje ili zakonom zabranjenog ponašanja. Vlasti u SAD – zemlji koja se, u odnosu na mnoga druga društva, može podičiti visokim stepenom svojih verskih sloboda – ne bi, svakako, preduzimale tako drastične mere protiv Korešove zajednice da u njihovoj delatnosti nisu prepoznale potencijalnu opasnost za okolnu zajednicu.

Pa ipak, može se, s pravom, postaviti pitanje da li su, u konkretnoj primeni tih mera, same vlasti otišle predaleko, te da li bi, možda, neka druga, miroljubivija strategija tu bila uspešnija. Arnold i Tabor, kompetentni učesnici u pregovorima s Dejvidom Korešom, duboko su verovali da se tragedija, ipak, mogla izbeći uz malo više strpljena i takta od strane FBI i razumnog očekivanja da će se Koreš sam predati kad završi svoje tumačenje Sedam pečata. Jasno je, mislim, da je u ovom slučaju politički i policijski problem prerastao u jednu čisto hermeneutičku dilemu, te da se konkretno rešenje tog problema nametnulo kao pitanje od životnog značaja za samu religijsku zajednicu i njene progonitelje. Na taj svojevrsni hermeneutički „izazov“, vezan uz adekvatno tumačenje biblijskog teksta, dobro upućuju uvodne reči iz Jevanđelja po Tomi, gde Isus doslovno veli: „Ko god protumači ove reči (reči jevanđelja – M.V.) neće iskusiti smrt“.

U slučaju Dejvida Koreša i njegovih vernih pristalica, smrt je, međutim, pretekla odgonetanje božanske misterije koju je, još pre dve hiljade godina, zapečatio jedan nadahnuti, ali i jedom ispunjeni starac s egejskog ostrva Patmos.

[1] Prilikom tog prvog napada na zgradu zajednice koja se nalazila na njihovom posedu Maunt Karmel (Mt. Carmel) pored grada Vejko u Teksasu, stradala su četiri agenta ATF-a, a njih šesnaest je bilo ranjeno. U tom prepadu ranjen je i sam Koreš, dok je, pored nekih drugih poginulih i ranjenih članova njegovog zajedništva, tu ubijena i njegova dvogodišnja kći. Kao rezultat svog neuspešnog prepada, FBI i ATF su pojačali opsadu i pritisak na zajednicu, isključujući im vodu i struju, te ometajući njihov san snažnim veštačkim zvukovima i svetlošću jakih reflektora. Sve to doprinelo je, naravno, potpunoj izolaciji „Davidovog izdanka“ i njihovom svojevrsnom kompleksu „branilaca Masade“ koji je – pored uticaja jedne izrazito fundamentalističke religijske ideologije – samo doprineo njihovom uverenju da su baš oni bili izabrani da prođu kroz sve moguće patnje, ali i konačnu pobedu koju je najavljivala Apokalipsa.
[2] He apokalypsis (grč.) – „otkrivenje“. Ova imenica izvedena je od glagola apokalypto – „otkrivati“, „očitovati“, „objaviti“. U judeohrišćanskom religijskom nasleđu, to „otkrivenje“ se najčešće odnosi na neke skrivene stvari, događaje ili, pak, skriveno znanje. U tom drugom kontekstu, apokalipsa se dovodi u vezu i s eshatologijom, učenjem ili znanjem o poslednjim stvarima. Apokaliptička eshatologija je, prema tome, otkrivenje znanja vezanog za potonje stvari ili kraj vremena.
[3] Ovo delo u formi „samizdata“ dobio sam nakon što je FBI, na zahtev Džejmsa Tabora i Filipa Arnolda i na osnovu Zakona o slobodi informacija, dostavio kopiju integralnog teksta Korešovog rukopisa Institutu Reunion u Hjustonu. Taj spis se potom mogao poručiti od direktora Instituta, dr Filipa Arnolda.

Poglavlje iz knjige Sveto i mnoštvo: Izazovi religijskog pluralizma, Čigoja štampa, Beograd, 2001.

pročitajte još (pdf. file):
Odlomak iz knjige Religija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

MILAN VUKOMANOVIĆ

Prema sadržaju oglasa, traže se neoženjeni mladi muškarci katoličke vere, stari između 22 i 35 godina, po profesiji “bankari, novinari, trgovci, nastavnici, teolozi, advokati i stručnjaci za komunikacije”, nezavisni ali ipak sposobni za život u zajednici, radoznali i spremni da pokažu inicijativu.

Kada je reč o tome šta se eventualnim kandidatima nudi, red oglašava da “ne nudimo nikakvu platu, već duhovnost i molitvu, kontemplaciju i egalitarni stil života, oslobođen ličnog materijalnog bogatstva i uobičajenog modela veza između parova”.

Mada su svesni da je vreme brojnih monaških redova prošlo, Kapucineri se uzdaju da će alternativa koju njihov način života nudi ipak privući određen broj kandidata, a u najskorije vreme planiraju da daju i oglas slične sadržine u kom bi prednosti imali “zanatlije, tehničari i pripadnici socijalnih profesija”.

Vatikan je upozorio katoličke biskupe diljem svijeta neka pripaze na tajnovitu sljedbu Opus Angelorum, čiji se pripadnici – među kojima ima i svećenika i redovnica – mole anđelima da suzbiju demone oko ljudi i u ljudima.

Opus Angelorum (“djelo anđela”) osnovala je Gabriele Bitterlich, kućanica u pokrajini Tirol na zapadu Austrije, a ta je organizacija u Europi i danas najraširenija u zemljama njemačkog govornog područja (Austriji, Njemačkoj i Švicarskoj). Bitterlich je preminula prije 32 godine i tvrdila da je u kontaktu s arkanđelom, te da je uspjela poimence raspoznati stotine anđela i demona. Uz ostalo je pristaše uvjerila i u to da su žene koje su se podvrgnule pobačaju opsjednute vragom.

Pripadnici Opus Angeloruma provode aktivnosti koje uznemiravaju crkvene zajednice, te pojačavaju vrlo diskretnu propagandu u korist toga zabludjelog pokreta, upozorava se u priopćenju Kongregacije za nauk vjere, nasljednice nekadašnje inkvizicije, a tu uputu kleru na pojačani oprez potpisuju kardinal William Levada i tajnik Kongregacije, nadbiskup Luis Ladaria.

Istraga koju je Vatikan pokrenuo prije tri desetljeća bila je zaključena sporazumom s pristašama te sljedbe, 1992. godine, da im se dopusti rad, ali da zauzvrat oni slijede crkvene doktrine.

Međutim, upozorava kardinal Levada, taj sporazum odlučili su pogaziti neki pripadnici te sekte, među kojima ima i svećenstva, s namjerom da obnove “iskonski Opus Angelorum”.

A to je izazov na koji Crkva nije spremna šutke pristati.