Među najjasnija sećanja koja su mi ostala sa Svete gore spadaju mirisi. Atoski manastiri imaju poseban, težak i raskošan miris, kojeg čini raznolika i promenjiva mirisna mešavina: od tamjana, iz kuhinje – i zahoda. Ovi mirisi nemaju po sebi ništa posebno, ali je njihov spoj, njihova blizina ono što iznenađuje nenaviknuti gradski nos. Najjači je, zapravo, miris nužnika. To su jednostavne “kućice“ podignute iznad kakve uvale, sa kesonom od drveta, na kojem postoji rupa, i njihovo mesto se lako pogađa po mirisu, koji se svuda širi, ponekad sve do crkve. Na tim mestima izuzetno produvava, i to pričinjava muku da se stigne do cilja iznad ovog pretećeg, zlobnim vazdušnim kovitlacem napunjenog udubljenja “ vazdušnim kovitlacem koji odjednom odnese uvis papir koji bezuspešno pokušava da se zaustavi. Privučeni ovim darom što pada s neba, galebovi prave direktno ispod zahoda zaglušujuću buku. Jednostavna daska odvaja posebne kabine, ali ne i zvukove. Analni stid je ovde nepoznat. Muzika tela očigledno ne smeta nikome, čini se pre da svakog oduševljava.

Nakon ovog mirisa dolazi onaj iz kuhinje. Na Atosu se mnogo prže krompiri, patlidžani, krastavci, paradajzi, i ovi mirisi ispunjavaju hodnike ksenona. Što se bliže neko približava kuhinji, to jasnije nadvladuje sve druge fina i privlacna aroma mastike, koja se gostima neprekidno nudi.

Za vreme liturgijskih obreda, monasi uvek upotrebljavaju tamjan. Ima ga svake vrste – u prahu, u zrnastom obliku, ali većinom u obliku smole koja otače sa određenih vrsta drveća: pistacije, smrdljike i izmirne. Smola sa ove poslednje, koja se i najčešće upotrebljava, zove se mosholivano. U Grčkoj se može takođe naći (ali na Svetoj gori sam ga retko video) tamjan uvezen iz Indije ili Arabije ‘od rastegljive smole, šafrana, sandalovine. Sa mirisom tamjana, meša se miris iz uljanih kandila. Ona gore dan i noć ispred ikonostasa i pred određenim ikonama, uz pomoć fitilja koji obično pliva u jeftinom ulju od sezamovog i konopljevog semena. Samo Hristos i Bogorodica imaju pravo na kandila sa maslinovim uljem. Svi ovi aromatični, opojni mirisi neprestano prodiru u zidove i kamenje crkve i nakon izvesnog vremena uzrokuju jednu vrstu vrtoglavice, jedan lak zanos koji po sebi nije škodljiv.

Sećam se takođe određenih zvukova sa Svete gore. Najkarakterističniji je simandro (klepalo). Ovaj instrument je zapravo grubo izrezana četvoroivična drvena ploča (neka simandra su masivna, neka izdubljena) po kojoj se ritmički udara nekom vrstom čekića da bi se najavio početak službe. Upotreba simandra je jako stara i zadržala se do današnjeg dana, njega zvono nikada nije zamenilo. Neka od ovih teških i masivnih simandara se kače u porti crkve. Ona daju tup, prigušen zvuk, koji – reflektujući se kroz zidove – može da se čuje u celom manastiru, i u stanju je čak da spavača probudi usred noći.

Svakodnevni zvukovi na Atosu nisu zapravo ništa posebno, pa ipak to nisu obični zvukovi zapadnjačkog manastira ili nekog sela. Ovde nedostaju glasovi životinja ženskog pola. Sva vika koja se čuje, potiče od bića muškog pola: magarčevo njakanje, njištanje mazge i ljudski glasovi, sve su to muški zvuci. Ovi glasovi i tonovi vladaju čitavim prepodnevom, a uoči popodneva umiruju se. Monasi se povlače u svoje ćelije na popodnevni počinak, svetovna radna snaga se ispruža u hladovini. Jedino dizel-motor čamca narušava ponekad svojim dvotaktom mir mora. Ništa i niko se ne miče sve do večernjeg, koje označava simandro.

Sećam se jednog posebnog doživljaja što se odigrao u ovim nesnosno vrućim satima, u manastiru Iviron. Došao sam iz Kareje, odakle sam krenuo oko podneva i oko pola tri, kada sam stigao u manastir, svi su već bili na počinku. Prazno dvorište je blještalo na suncu, ništa živo se nije micalo. Ispužio sam se na kamenoj ploči u hladu trema, u čijoj svežini i monasi rado sede. Utom ugledah crnu senku na drugom kraju dvorišta koja mi daje znak da dolazi ka meni. To je bio monah, postariji i dostojanstvenog nastupa. Izgledalo je da je bio iznenađen što je me je ugledao samog. “Ukoliko niste umorni“, reče, “mogli bismo zajedno da obiđemo manastir do kraja popodnevnog odmora. Možemo krenuti od pirga“. Iako sam bio prilično umoran, prihvatio sam ponudu kako ga ne bih uvredio, te krenuh za njim u pravcu dvorišta. Ispred pirga, zastao je i propustio me da prođem prvi. Nakon blještavog svetla na otvorenom, unutra nisam mogao da vidim ni korak ispred. Pipajući našao sam izuzetno strme, zavojite stepenice. Počeo sam da se penjem, pazeći da se ne spotaknem o stepenike. Monah me je sledio. Ali zašto je tako dahtao? Uskoro je stigao odgovor. Nisam bio odmakao ni tri stepenika, kada se on doslovno bacio na mene, pokušavajući da me poljubi. Došlo je do neme borbe u tami, sa stisnutim usnama, bez ijedne reči. Konačno sam se otrgnuo, pojurio nagore i sklonio se na poluotvoreni balkon kule. Pratio me je, došao do mene i počeo, glasom turističkog vodiča, da mi priča o istoriji i lepoti manastira. Jesam li ja to samo sanjao? Bio je uzdisao još i pri pomisli da me pribije na stepenicama u pirgu, a sada govori ozbiljnim glasom o jednoj čudotvornoj ikoni koja je navodno više puta napuštala manastir, da bi se posle potpuno sama pojavljivala na porti manastira! Jednom rukom mi je pokazivao to mesto, drugom je hteo iznova da me obavije. Pošto sam ustuknuo, nije više insistirao na svojoj želji. Na povratku, insistirao sam da se spušta niz stepenice ispred mene. Oklevao je, ali je na to ipak, rezignirano, pristao. Na izlasku iz kule stavio je ruku na srce i ceremonijalno se poklonio.

***

U toku moje tri posete Atosu, slučajevi ove vrste ponavljali su se više puta. Nisu se svi završavali ovako jednostavno. Ali sa rastućim iskustvom učio sam da budem doduše ne nepoverljiv, ali obazriviji. Kada sam na osnovu raznih znakova, koji su retko varali, slutio nastupajući napad, pokušavao sam disketno da umaknem. Jedan jedini put sopstveni instinkt me je isuviše kasno upozorio. Moram reći da je monah koji je bio u pitanju, odavno bio prevalio šezdesetu. Osim toga, nosio je dugu, belu bradu kao u patrijarha, koja ga je još činila nekako sličnim Karlu Marksu. Nije mi uopšte padalo na pamet, dok sam razgovarao sa njim u njegovoj keliji, da pretpostavim namere koje su mu sigurno prolazile kroz glavu. Te godine sam počeo da slikam akvarele i radi toga sam nosio slikarski pribor sa sobom. Kako je ovaj monah bio ikonopisac, na dan mog odlaska zamolio me da mu pokažem svoje radove. Pričali smo već podugo, kada je njegovo disanje iznenada postalo ubrzano, a lice mu se ukočilo. Mislio sam da mu nije dobro i ustao da pozovem nekoga za pomoć. Pritom sam mu uhvatio pogled. Želja je na ovom licu nalik patrijarhu doslovno izmenila svaki izraz, naprćio je usne i pokazao tako tragičnu masku, da sam ostao kao ukočen. Sručio se na mene i ljubio me tako žustro u usta, da sam sav pribor bacio. Branio sam se gotovo svom svojom snagom, ne želeći, naravno, da ga povredim. Konačno, uspeo sam da se oslobodim njegovog lepljivog zagrljaja, pokupio svoje četkice i rasute listove po sobi i izašao napolje, bez osvrtanja. Pošto sam zatvorio vrata, čuo sam prigušene zvukove: “Karl Marks“ je plakao kao dete!

***

Već je toliko toga neukusnog o homoseksualnosti svetogorskih monaha napisano, da nemam niti volje, niti osećam potrebu da se na ovoj temi duže zadržavam. Danas mi se ti događaji, čija sam žrtva bio, čine, a činili su mi se čak i tada, pre burleskni nego šokantni. Neke sam čak sa saosećanjem zadržao u pamćenju, tako jako sam osećao kod nekih monaha teskobu i unutrašnju borbu. I ako o ovim događajima uopšte govorim, to je stoga što su prilikom svakog boravka na Svetoj gori, bili deo mog iskustva. Ovim slučajevima, uzgred, imam da zahvalim, nakon što se situacija razjasnila, što sam uopšte mogao sa pojedinim monasima da o ovoj temi vodim otvorene razgovore, na primer sa arhondarom (hôtelier) jednog manastira u kojem sam uvek odsedao za vreme svog boravka na Svetoj gori, i koji je jednom usred noći pokušao da provali vrata moje sobe. Jasno sam mu dao do znanja da nema čemu da se nada, i stvar je bila na taj način sređena. Sledećeg jutra je izgledao toliko postiđen, da sam mu, kako bi ga obodrio, obećao da o tome niko neće ništa saznati. Od tog dana bili smo dobri prijatelji. Kada sam se posle kraćeg vremena vratio u manastir, video sam da se utešio: izabrao je za partnera jednog izazovnog iskušenika koji mu je pomagao pri svakodnevnim obavezama. Nikad mi nije otvoreno priznao svoj liaison, ali jednog dana, kada sam sedeo u kuhinji i jeo, klimnuo mi je bradom u pravcu efeba, koji je prao sudove, i namignuo mi tako da sam odmah sve razumeo. Kad sam, međutim, nakon godinu dana ponovo svratio u taj manastir, atmosfera je bila potpuno izmenjena. Bio je početak oktobra i shvatio sam da je berba grožda bila fatalna za njegovu ljubav. Taj iskušenik se zaljubio u jednog mladog monaha koji je došao u berbu i nije hteo više ništa da ima sa “starim“, kako je zvao arhondara. Ovaj je, pak, odavao tužan pogled. Nije više jeo, nije spavao i provodio je vreme pijući rakiju. Mora da su se među njima odigrale neprijatne scene, jer nakon kraćeg vremena iskušenik je dobio dozvolu da napusti manastir i ode u drugi. Uzgred, iskušenika sam video ponovo kada sam posetio taj manastir. Ali u mom prisustvu se stideo i očigledno me izbegavao. Tada mi je bilo jasno koliko sam bio slep, za vreme prvog putovanja, za skrovite drame, za strast koja se u tami kelija odvijala. Takve drame, međutim, nisu proživljavali svi parovi, jer neki podsećaju po svojoj običnosti na dugovečne, stabilne heteroseksualne bračne parove.

Jedan od monaha sa kojim sam jednog dana otvoreno o ovim problemima razgovarao bio je kultivisan čovek, bibliotekar u jednom od najznačajnijih atoskih manastira. Studirao je filozofiju u Francuskoj pre nego što se vratio u Grčku i tek u kasnim godinama došao je na Svetu goru. Nije izgledao uopšte iznenađen kada sam mu prepričao svoje doživljaje. “Postoji homoseksualnost na Svetoj gori“, smireno mi je govorio. “Ne pomaže ništa ako se oci pred tim zatvaraju. Ali bilo bi isto tako pogrešno da joj se pripisuje velika važnost. Ona se tiče manjine i od svih grehova monaha, po mom mišljenju, nije najgora. To je greh tela koji krši zavet devičanstva, ali koji isto tako može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monahe jesu gordost i sumnja, jer ona razjedaju i uništavaju dušu. A duša je ta koju mi treba na ovom mestu da ponovo pronađemo i spasemo“.

Putopis “Grčko leto“ (“L’été grec“) (prvo izd. 1975. god.) francuskog književnika Jacquesa Lacarrierea (Žak Lakarjer) (1925 – ) jeste jedno od njegovih najpoznatijih dela, prevodeno na više jezika; u samoj Grčkoj je doživelo više izdanja (Lacarriere u Grčkoj uživa veliko poštovanje kao filhelen i kao poznavalac grčke književne tradicije. Često se oglašava i u atinskoj štampi, npr. u Kathimerini-u). Inspirisan putovanjima u Grčku u periodu od 1947. do 1966. god., Lacarriere u ovom putopisu ne beleži samo puka sećanja, ona su pre povod za sofisticirani uvod u panhelensku istoriju, muziku, ples, religiju, mitologiju, geografiju, književnost, u kom ima podjednako mesta za poetičnost i erudiciju, faktografiju i lični doživljaj.

Preveo i priredio: Nicodemus

Stavovi starog semitskog drustva prema muškoj homoseksulanosti su izraženi u Mojsijevom zakonu i interpretacijama priče o Sodomi i Gomori. Mojsijev zakon je svrstavao homoseksualnost među velike zločine, koji su se kažnjavali kamenovanjem. Apostolsko preferiranje celibata je podrazumevala obeshrabrivanje bilo kakvog oblika seksualne aktivnosti, bilo hetero- ili homoseksualne, ali je homoseksualna bila naročito osuđivana. Neoplatoničarska filozofija je zastupala ograničavanje čulnog prepuštanja seksu, naročito ako ono nije bilo u prokreativne svrhe.

Helenska kultura je imala i neasketske elemente takođe, a muška homoseksualnst je bila prihvaćena ako ne i propagirana. Ali nisu svi homoseksualni kontakti bili podjednako poželjni. Analni odnos se smatrao ponižavajućim, za pre svega pasivnog partnera, zato što ga je postavljao u podređenu, “žensku“ poziciju. (1) Atinjani su u zlatnom veku idealizovali različite oblike homoseksualnih odnosa, koji su se odvijali između starijih i mlađih muškaraca iste elitne društvene klase. Veza je navodno trebalo da prvenstveno bude duhovna, zasnovana na uzajamnom poštovanju: mladić je duboko poštovao status i dostignuća svog ljubavnika, dok se stariji muškarac divio fizičkoj lepoti i potencijalima mladića. Kada je njihova zajednica bila fizički konzumirana, praktikovali su uzajamnu masturbaciju i interkruralni odnos (seksualno zadovoljavanje među butinama. Prim. prired.) radije no analnu penetraciju. Ranohrišćanska sredina je tako razlikovala dva oblika muške homoseksualnosti: prezirani oblik analne penetracije i onaj koji se više cenio i podrazumevao međusobnu stimulaciju rukama i bedrima. Iako hrišćanski autori nisu mogli da se pomire sa bilo kojim oblikom vanbračnog seksualnog odnosa, prihvatili su preovlađavajuću premisu svog društva, da je jedan od oblika homoseksualnosti grozniji od drugog.

Stoga su slovenski pravoslavni crkveni poslenici nasledili sistem vizantijskog kanonskog prava koji je pravio razliku između homoseksualaca koji su praktikovali analni odnos, i onih koji su praktikovali uzajamnu mastrubaciju, kao i razliku između pasivnih i aktivnih partnera. Homoseksualni odnos koji je uključivao analnu penetraciju (nazvan mužebludie ili muzeloštvo) smatran je onoliko ozbiljno koliko i heteroseksualno neverstvo. Prema sv. Vasiliju (IV v. n. e.), ovaj prestup je povlačio za sobom pokoru u trajanju od petnaest godina, isto kao i neverstvo. Slovenski kanonisti su preferirali skraćeno pokajanje u trajanju dve do tri godine posta i molitvi kako je propisao sveti Jovan Posnik (VI vek). (2) Odstupanje od ove norme, ka blažoj ili strozijoj kazni je bilo retko. Pokora se obično određivala u trajanju od jedne, pet ili sedam godina, sve u okviru propisanih kazni za heteroseksualne grehe.(3) Izuzetno ostra pokora je bila retko pominjana, ali i to onda u tekstu koji je preporučivao i umerenije kazne.(4)

Kod određivanja pokore za homoseksualne odnose sveštenici su bili savetovani da utvrde godine prestupnika, broj puta koliko je učestvovao u odnosu, njegov bračni status, njegovu voljnost da učestvuje, kao i ulogu koju je pritom imao.(5) Tu je bila i uobičajena blagost za mlađe ljude ispod trideset godina optužene za homoseksualne odnose. Jedan zakon je preporučivao dvogodišnju pokoru za mladog čoveka, trogodišnju za starijeg muškarca.(6) Građanski vizantijski zakon, poznat u slovenskom prevodu i slovenska autohtona pravna praksa, oslobađali su dečake ispod dvanaest godina starosti od optužbe za svesno činjenje prestupa. Prema jednom pokajničkom upitniku, ukoliko je dečak ispod pet godina starosti bio seksualno iskorišćen, njegov je zlostavljač nosio teret greha; ukoliko je imao više od pet godina, a nije bio pravno punoletan, bila je odgovornost njegovih roditelja sto ga nisu naučili da izbegava greh.(7) Na dva ili tri mladalačka homoseksualna eksperimentisanja se gledalo kao na manji prekršaj. (8) U homoseksualnim odnosima, kao i kod heteroseksulane fornifikacije (bluda), neoženjenim muškarcima je bila dozvoljena veća sloboda; oženjen muškarac je pre trebalo da zadovolji svoje seksualne potrebe sa svojom zakonskom suprugom, a ne da se obrati nekom drugom bilo kojeg da je pola. (9) Mladić koji je bio primoran da igra pasivnu ulogu u homoseksualnom analnom odnosu je smatran manje krivim od učesnika koji je bio voljan da isto učini. Najmanje jedan autor je oslobodio optužbe u potpunosti mlađanu žrtvu homoseksualnog silovanja.(10)

Neki crkveni zvaničnici su smatrali pasivnu ulogu u homoseksulnom odnosu manje grešnom od aktivne. Ovaj stav je obrnuo stav starih Grka, po kojoj je onaj koji je trpeo analnu penetraciju postajao déclassé, dok je penetrator zadržavao svoj status. Ali iz perspektive pravoslavnih crkvenih starešina, inicijator greha je zaslužio veću osudu od onoga koji je samo pristao na njega. Prema ovom stavu, najgori moguć slučaj je bio onaj u kome su se oba partnera smenjivala u ulogama aktivnog i pasivnog, tako da su obojica bila podjednako krivi. (11) Drugi slovenski autori se nisu slagali sa tim, smatrajući da aktivna i pasivna uloga podjednako zaslužuju osudu. (12)

Tradicionalna ruska javna sauna. Tri gola muškarca u pozadini koja se rashlađuju u snegu ne izazivaju nikakvu pažnju prolaznika i uličnih prodavaca.
Saglasno razlikovanju u staroj Grčkoj analnog i interkruralnog homoseksulanog odnosa, slovenski crkveni jerarsi su obično smatrali ovaj drugi oblik seksualnog kontakta blazim prekršajem. Dok je analni odnos bio kategorisan kao veliki greh, isti kao i preljuba i bestijalnost (seksualni odnos čoveka i životinje, prim. prev.), interkruralni odnos je bio u kategoriji masturbacije (malakia ili rukobludie). Uobičajena pokora se sastojala od osamdesetodnevnog posta i pedeset metanija dnevno (padanja na kolena), što je dva puta više od pokore za masturbaciju. Alternativna pokora koja se sastojala od odlučivanja od pričešća na dve godine, bez posta, povremeno se primenjivala. (13) Kada je trogodišnja pokora bila preporučivana, to je jasno rađeno po analogiji sa kanonima o masturbaciji, pre nego sa onim o homoseksulanim odnosima. (14) Slovenski klirici su smatrali korišćenje ruku u međusobnoj masturbaciji grešnijim od upotrebe butina, “iako su oba zla i poročna.“ (15) Interkruralni odnos se nije smatrao za “potpun pad“ u greh, na način na koji se smatrao analni odnos; onima koji su u to bili umešani nije bio zabranjen ulazak u sveštenstvo. (16)

Drugi oblici homoseksualne aktivnosti su bili manje ozbiljni. Pozudno ljubljenje drugog muškarca je donosilo kaznu od četrdeset dana sa sto metanija, samo malo više nego za ljubljenje žene. Pokušaj da se privuče pažnja muškarca, zarad započinjanja seksualne veze nije bila ozbiljnija od pokušaja da se zainteresuje žena za nezakonit seks. (17)

Bilo je mnogo opasnije za muškarca “da podseća na ženu“ tako što brije svoju bradu. Za ovaj prekršaj je mogao da bude anatemisan. Protopop Avakum (XVII vek), vođa ruskih staroveraca, odbio je da da svoj blagoslov izbrijanim sinovima jednog od svojih pristalica pod navodima da oni mora da su jeretici. Pravoslavni vernici su smatrali da su muškarci pravljeni po uzoru na Boga, i da stoga ne bi trebalo da menjaju svoj izgled u ženski. (18)

Iako slovenski pravoslavni kanoni koji su se odnosili na mušku homoseksualnost, proizilaze, čini se, iz helenskih i ranohrišćanskih misli, njihovo jednoobrazno prihvatanje od strane srednjovekovne slovenske crkve ukazuje da su zadovoljavali slovenske društvene potrebe i stavove. Prigovor na homoseksualnost nije bio zasnovan na ideji da je bilo “neprirodno“ za muškarce da budu seksualno privlačni jedni drugima, već su pre slovenski klirici smatrali da je važno za muškarce i žene da zadrže svoje dodeljene rodne uloge. Ove uloge isključuju mušku podređenost penisnoj penetraciji od strane drugog muškarca. Izazivanje “feminizacije“ drugog muškarca, tako što se stavlja u žensku ulogu, bilo je još gore. Kada su muškarci bili uključeni u međusobnu masturbaciju, te ni jedan nije preuzimao ulogu žene, prave rodne uloge su tako bile očuvane. Sledstveno tome, slovenski jerarsi su mogli da budu mnogo više optimisti u vezi sa ovim tipom homoseksualne aktivnosti.

U svakom slučaju, slovenski crkveni zvaničnici i naročito ruski, pokazali su manje neprijateljski stav prema homoseksualnoj aktivnosti u odnosu na zapadno-evropske klirike, smatrajući je ekvivalentom heteroseksualnoj preljubi, u najgorem slučaju. Ni zakonik Jaroslava (978-1054), ni cara Dušana (1331/1345-1355), nije smatrao homoseksualnost vrednom pomena. Moguće je da je najviše homoseksualnih aktivnosti tog perioda bilo ograničeno na manastire; monaška manastirska pravila su imala odredbe koje su se odnosile homoseksualne postupke. Do kraja kasnog petnaestog veka, homoseksualnost je, međutim, bila takođe vidljiva u zajednici običnih građana, iako jos uvek nije izazivala naročito prekoravanje. Samuel Collins, Englez koji je posetio Rusiju u sedamnaestom veku, primetio je da je homoseksualno ponašanje bilo vidljivije i tolerisanije u Rusiji nego kod kuće. (19) Podvajanje moskovitskog društva na određene muške i ženske sfere je, uskraćujući mogućnosti za heteroseksualne, povećalo mogućnost za homoseksualne kontakte.

Lezbejska aktivnost nije smatrana za ozbiljan prekršaj. Seksualni odnos između odraslih žena je obično bio kategorizovan kao oblik masturbacije (malakia). Pokora koja se savetovala u tim slučajevima je bila jednogodišnje uskraćivanje pričešća. (20) Preporučena kazna, veća od one za uzajamnu masturbaciju kod muškaraca, ukazivala je na percepciju većeg greha, iako ne veličine muškog homoseksualnog analnog odnosa. Član 59 zakona “Sudnyj Ljudem“ je određivao šibanje za žene koje su učestvovale u homoseksualnim odnosima sa ženom koja u sedećem položaju opkoračuje drugu. (21) Nije bilo uputno za ženu da preuzme ulogu muškarca u seksualnim odnosima, čak i sa drugom ženom. U isto vreme, ženino napuštanje svog pravog “rodnog“ mesta u odnosu na drugu ženu je smatrano za manju pretnju društvenom poretku nego uzurpacija autoriteta u muškoj sredini.

Sveštenstvo je imalo jos jednu brigu u vezi sa lezbejskom aktivnošću: vezu između ženske homoseksualnosti i paganskih obreda. Žene koje su učestvovale u lezbejskim aktivnostima su nazivane “babe bogomrzice“ (baby bogomerzskie), čest i podrugljiv naziv za ženske paganske vođe. One su takođe bile optužene da se u svojim homoseksualnim kontaktima mole vilama, ženskim duhovima. (22) Stoga je ženska homoseksualnost imala opasan anti-hrišćanski element koji je nedostajao muškoj masturbaciji.

Episkop Nifon je odlučio da seks između dve devojke povlači za sobom lakšu pokoru, naročito ako himen ostane ceo, od predbračne heteroseksualne fornifikacije. (23) Lezbejske igre između neudatih devojaka su po svemu sudeći bile česte u Rusiji sedamnaestog veka. Svetovna priča o Frolu Skobeevu, koji je želeo da oženi miraščinku Anusku, uprkos protivljenjima njenog oca. Podmitivši Anuskinu dadilju, prisustvovao je zabavi za Anuškine prijateljice, prerušen u devojku. Dadilja je, na njegovo podstrekivanje, predlozila igru “venčanja“, izabravši Anušku za “mladu“ i Frola, dvostruko prerušenog, za “mladoženju“. Tokom igre su mladi ljudi odigrali “ceremoniju“ i “gozbu“, i stavili “bračni par“ u krevet. Frol je iskoristio ovu priliku da siluje Anusku i da je vrbuje za sebe. (24) Anonimni autor ove priče nije izmislio igru “venčanje“ da bi poboljšao svoju priču, pokajnička pitanja koja su se postavljala mladim devojkama svedoče o njenom postojanju. (25) Ovako nesto je moglo otvoreno da se toleriše, uz blago uzdržavanje, jer je pripremalo zaštićene devojke za bračni život a da ih ne izlaže riziku izgubljene nevinosti i predbračne trudnoće. Lezbejstvo među devojkama je još više utvrdilo pravila odgovarajućeg ponašanja.

Fusnote:

1. K. Dover, Greek Homosexuality,
John Boswell, Christianity, Socialy Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century, chicago University Press, 1980. Buffiere Felix, Eros adolescent: La Pederastie dans la Grece antique. Paris: Belles Letres, 1980, 19-22, 195-198. Ovaj stav je vazio i za stari Rim takodje, vidi P. Veyne, L’ Homosexualite a Rome, u: Ariés Philippe et Béjin André , Sexualité occidentales, Paris (Seuil) 1982, str. 40-51.

2. E.g., SANU (rukopis Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd), 123 (28) (Nomokanon (ili Zakonopravilo), XVII vek), f. 25v: 15 godina, ili 3 godine posta i 200 metanija). GIM, Sin. (Državno istorijski muzej, Moskva, Sinodalna zbirka), 227 (Kormcaja Efremovskaja, XII v.), f. 195r; VAT-Bor. (Vatican Library, Borgiani Illirici Collection) 15 (Trebnik, ruski, 1541. god.), f. 476v: 15 godina ili 2 godine, 200 metanija; Hil. (Hilandarski rukopis), 378 (trebnik, XV vek), f. 167v: 3 godine, 500 metanija; Troicki Sergije, Dopunski članci vlastareve sintagme, Srpska akademija nauka, Posebna izdanja, vol. 268. Odeljenje društvenih nauka, vol. 21 Beograd 1956, str. 69-70.

3. E.g., Smirnov, Materialy dlja istorii drevnorusskoj pokajannoj discipliny. Ctenija obcestva istorii i drevnostei rossijskih pri Moskovskom universitete, vol. 134 (1 godina), 143 (5 godina), Moskva 1912; Almazov A., Tajnaja ispoved’ v pravoslavnoj vostocnoj cerkvi, tom 3, Odessa 1894, str. 286: 7 godina, 100 padanja na kolena; Hil. 301 (Zakonik, srpki, 1620), f. 126r: 5 godina, 300 padanja na kolena.

4. NBS (rukopis Narodne biblioteke Srbije) 688 (Zakonik, sredina XVI veka), ff. 25r, 93v, 110r – navodi se veliki izbor kazni za homoseksualni analni odnos: 2 godine i 200 padanja na kolena, 15 godina, 18 godina (pripisano Grigoriju Nisskom), kao i fenomenalnih 80 godina. Rila (rukopis rilskog manastira, Bugarska) 1/20 (48) (Nomokanon, srpski, XVII vek), ff. 94v, 102r, 185r-186r,188 – navodi pokore od 2 godine, 3 godine, 5 godina, 15 godina i 30 godina; GIM, Sin. 227 (mns. cit.) ff. I8Iv-I82r.

5. E. g., SANU 124(29) (Nomokanon, srpski, XVII vek), ff. 8v,16r; Peć (rukopis Pećke patrijaršije, Peć) 77 (Trebnik, spski, polovina XV veka), ff.23v – 24r.

6. Rila 1/20 (48), mns. cit, f. 186r.

7. NBS 688, mns. cit., f. 25v ; Almazov, op. cit., 3:149.

8. Pec 77, mns. cit., ff. 23v-24r.

9. Kiev (slovenske knjige iz Kijeva, univerzitet u Torontu) 191 (Potrebnik, Moskva, 1651. Štampana knjiga), f. 154r.

10. Rila 1/20 (48), mns. cit., f. 21r; Hil. 301, mns. cit., f. 126r.

11. E.g., Pec 77, mns. cit., ff. 23v-24r.

12. Almazov, op. cit., 3:149. U Veneciji je aktivan homoseksualni partner smatran više krivim i abnormalnim u odnosu na pasivnog; vidi Ruggiero Guido, The Boundaries of Eros: Sex Crime and Sexuality in Renaissance Venice. New York: Oxford University Press 1985, str. 121.

13. E.g., Decani (Dečanski rukopis, Srbija) 70 (Trebnik, srpski, početak XVII veka), f 227r; Hil. 627 (Nomokanon, srpski, 1610-1620), f. 15v; Kiev. 191, mns. cit., f. 686r; Troicki, op. cit., str. 67. Dva manuskripta pominju na jednom mestu pokoru od 12 godina, a uobičajenu kaznu od 80 dana na drugom: Peć 77, mns. cit., ff. 236v, 261v; SANU 124(29), mns.cit., f. 54r-v.

14. E. g., Almazov, op. cit., 3:276; SANU 124(29), mns. cit., ff. 72r, 77r-v; NBS I-14 (Trebnik, srpski, 1546, štampana knjiga) ff. 259r, 264v. U renesansnoj Veneciji je smatrano da interkruralni homoseksualni odnos zasluzuje kaznu kao i analni seks između muškaraca, dok je partner koji je pokazao inicijativu mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu. V. Ruggiero, op. cit., str. 110-111, 115-116.

15. Rila 1/20 (48), mns.cit., f. 127v. Oralni homoseksualni odnos je bio gotovo nepoznat kod srednjovekovnih Slovena; samo jedan od 9 pokajničkih upitnika ga spominje; vidi Almazov, op. cit., 3:152.

16. E.g., Hil. 628 (Nomokanon, srpski, prva dekada XVII veka) , f. 38v.

17. Almazov, 3:275, 280.

18. “Poslanie rostovskago arxiepiskopa,“ u: RIB (Russkaja istoričeskaja biblioteka) 6:880. Gudzij, N. K., Hrestomatija po drevnej russkoj literature XI- XVII vekov, Moskva, 1962, str. 493. Sudski slučaj iz 1687.godine otrkriva primenjivanje kanona protiv brijanja, mada bez posledica za optuženog po pitanju homoseksualnih tendencija. On se izjasnio kao neupućen u slučaj, i stavio se na milost sudu. Vidi no. 182 u RIB, 12:864-866.

19. Collinsov komentar da su Rusi bili “prirodno naklonjeni sodomiji i “buggery“ ukazuje savremenom čitaocu pre na veću rusku otvorenost, nego na preferiranje homoseksualnosti. Collins je takođe izrazio svoje iznenađenje da homoseksualnost nije kažnjavana smrtnom kaznom, kao što je bio slučaj u Engleskoj toga vremena. Olearius je imao slične komentare. Conf. Collins Samuel, The Present State of Russia, London, 1671, str. 106; Olearius Adam, The Travels of Olearius in Seventeenth-Century Russia, izd. Samuel Baron, Stanford: Stanford University Press, 1967, str. 142.

20. E. g., Almazov, op. cit., 3:161; Smirnov, Materialy, op. cit., 143; SANU 124 (29), mns. cit., f. 77r-v; NBS I-14, mns. cit., f. 264v. Jedan tekst izjednačava uzajamnu žensku masturbaciju sa masturbacijom uopšte, i propisuje kaznu u vidu četrdesetodnevnog posta; vidi Almazov, op. cit., 3:163. Dva teksta, koja određuju pokoru od 12 godina za musku masturbaciju, određuju istu i za žensku. Rila 1/20(48), mns. cit., f. 185v; SANU 124(29), mns. cit., f. 54r.

21. Dewey Horace and Ann Kleimola, Zakon Sudnyj Ljudem (Court law for the People), Michigan Slavic Materials, no. 9. Ann Arbor: Universtity of Michigan Press, 1973, str. 42-43. Prevod ovde nije najprecizniji, usled netačnog značenja na kon’. Rimski pisac Seneka je omaložavao ženu koja se ponašala kao muškarac u lezbejskom odnosu, opisujući je kao prekršioca prirodnog poretka. Vidi Veyne, op. cit., str. 33.

22. Kiev 191, mns. cit., f. 162r; Almazov, op. cit., 3:161.

23. Voprosy Ilji, arts. 23 i 24, u: RIB, 6:62.

24. Gudzij, op. cit., str. 417-418. Neki noviji istrazivaci datiraju “Priču o Frolu Skobeevu“ oko 1720. god. Vidi Gitta Hammerberg, “Eighteen-Century Narrative Variations of “Frol Skobeev““, Slavic Review 46 (1987): 529-539. Prica je prepravljena u XVIII veku, ali njen original zasigurno odražava običaje društva kasnog XVII veka.

25. Almazov, op. cit., 3:169. Lezbejska aktivnost među mlađim devojkama je slično bila tolerisana u renesansnoj Italiji, kao uvod u brak. Katolička crkva je tretirala žensku homoseksualnost kao manji prekršaj od muške, dok su za ovo neki raniji zakoni odredjivali smrtnu kaznu. Vidi Judith C. Brown, Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy, New York 1986, str. 11-13.

Eve Levin
Prevod: Jelena

Preuzeto iz: Levin Eve, Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs, 900-1700. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1989, str. 199-205. Fus note su u knjizi od broja 201 do 225.

Na pristaništu u Vridžinija Biču okupio se veliki broj ljudi da dočeka svoje najmilije koji su se vratili brodom „USS Oak hil“ posle obavljene misije u Južnoj Americi. Kada je Gaeta sišla s broda i poljubila Sitlalik Snel, s kojom je u vezi dve godine, masa je oduševljeno klicala.


Devojke, koje su se upoznale na obuci, kažu da su srećne jer konačno mogu da budu iskrene kada je u pitanju njihova veza.

- Lepo je što mogu da budem ono što jesam. Dugo smo ovo čekale – kaže Gaeta.

Njena partnerka navodi da je pre nekoliko dana saznala da je Marisa na lutriji dobila „pravo prvog poljupca“ i da je “poludela od sreće”.

- Malo sam bila nervozna, ali čekala sam na ovo od kada je otišla – rekla je ona.

„Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca.“ stoji u Porodičnom zakonu Srbije. Uz to, u tekst važećeg Ustava Srbije njegovi tvorci su uneli odredbu: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.“ Prema tome, da bi se tu nešto promenilo, nije dovoljno izmeniti Porodični zakon, potrebno je promeniti Ustav, za šta je potrebna dvotrećinska većina narodnih poslanika. I dodatno, budući da je reč o odredbi koja je locirana u odeljak o ljudskim pravima, za čije izmene Ustav predviđa posebnu proceduru, potrebno je da dvotrećinsku volju narodnih poslanika potvrde i građani Srbije na referendumu. Stvar je, dakle, baš „zakucana“!

A ipak je jеdan tiražni beogradski tabloid za vikend objavio tekst sa naslovom „Gej sad može da se ženi!“. Iako lako prepoznatljiva kao netačna, „vest“ je ipak privukla moju pažnju. Logično, jer se zapravo bavi jednom akcijom Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Povod za tu akciju bila je predstavka Gej-lezbijsko info centra u kojoj se ukazivalo na to da se za dobijanje Uverenja o slobodnom bračnom stanju, pored ostalog, protivno zakonu, zahteva dostavljanje i fotokopije lične isprave budućeg bračnog partnera. I da, kada službenici vide da je u pitanju osoba istog pola (u nekim zemljama takav brak je dozvoljen a Uverenje traže radi sprečavanja bigamije), oni „na osnovu Porodičnog zakona Republike Srbije“ uskraćuju izdavanje Uverenje.

U predstavci se ukazuje da se izdavanje Uverenja o slobodnom bračnom statusu pretvorilo, bar indirektno, u specifičnu dozvolu za zaključenje braka. I, što je sa stanovišta Poverenika posebno zanimljivo, na to da se u postupku izdavanja Uverenja, bez osnova u zakonu, zahteva dostavljanje raznih dokumenata, odnosno vrši nedopuštena obrada podataka o ličnosti.
Polazeći od toga obratio sam se Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu ukazujući na činjenicu da zahtev organa vlasti koji se odnosi na dostavljanje fotokopije lične karte ili pasoša budućeg bračnog partnera, kao i nekih drugih dokumenata i podataka, predstavlja obradu podataka o ličnosti za koju ne postoji izričit zakonski, pa čak ni bilo kakav pravni osnov. I imajući u vidu da je reč o problemu koji se javlja u praksi organa lokalne samouprave, a u vezi sa njima poverenim poslovima koji su u nadležnosti tog ministarstva, zatražio da preduzmu odgovarajuće korake koji će otkloniti mogućnost kako nezakonite obrade podataka o ličnosti, tako i uskraćivanja i prepreka u ostvarivanju prava građana (u konkretnom slučaju pravo da se dobije Uverenje koje odgovara faktičkom stanju, istini) koje nemaju osnov u zakonu.
Da je građanin Uverenje zatražio „radi dobijanja vize“, dobio bi ga bez problema. Ne bi bilo ni mogućnosti a ni potrebe da se nakon toga proverava u koje svrhe ga je stvarno upotrebio.U čemu je smisao da se uskraćivanjem nečega što mu pripada „sprečava“ u zaključenju braka koji je sa stanovišta našeg prava apsolutno ništav i koji i kad je formalno zaključen ne proizvodi nikakve pravne posledice.
Može li vlast u postupku primene ma kog zakona nešto da „želi“ ili „ne želi“ ili je dužna da postupa isključivo u okviru ovlašćenja iz zakona? Može li, bez izričitog ovlašćenja, da odbije da bilo kom građaninu potvrdi činjenicu koja je tačna, ako je za potvrđivanje nadležna? Može li od građana da traži bilo šta što nije predviđeno zakonom?
Nije posao vlasti da, ako već iz ma kog razloga ne može da im rešava neke probleme, građanima zagorčava život. Bez obzira da li su oni gej ili strejt.

Oni su postali par prošle godine, nakon što su se zbližili u grupi pingvina u kojoj nije bilo ženki. Međutim, zvaničnici zoološkog vrta u Torontu su smatrali da je sada došlo vreme da im se nađu ženke kako bi mogli da ostave potomstvo iza sebe. Badi i Pedro pripadaju ugroženoj vrsti afričkih pingvina, te je razmnožavanje jedina šansa za opstanak vrste.

Badi je tri dana nakon što su razdvojeni započeo romansu sa ženkom po imenu Farai, sa kojom se već i pario. S druge strane, Pedro obleće oko ženke po imenu Tandivej, ali je ona već nedeljama nezainteresovana za njegovo udvaranje. Iako su u zoološkom vrtu kazali, Pedrova i Badijeva veza nije bila seksualne, već društvene prirode, budući da su pingvini izrazito privržene i druželjubive životinje.

Američka administracija javno je saopštila da planira da se bori protiv diskriminacije pripadnika homoseksualne populacije u inostranstvu

Ovo je prvi put da američka vlada najavljuje sveobuhvatnu strategiju borbe protiv kršenja prava na osnovu seksualne orjentacije i rodnog identiteta van zemlje.

Američki predsednik Barak Obama, u memorandumu vladinim agencijama, i državna sekretarka Hilari Klinton, u govoru pred Komitetom UN za ljudska prava u Ženevi, osudili su juče diskriminaciju homoseksualaca, ističući da je jednako ophođenje prema gej, lezbijskim i transrodnim osobama jedan od ciljeva američke spoljne politike.

Obama je vladinim agencijama naložio da to imaju u vidu kada budu donosile odluke o dodeljivanju pomoći i azila, a slične mere već postoje u pogledu rodne ravnopravnosti i etničkog nasilja.

Na skupu kojem se Klintonova obratila bili su i predstavnici zemalja u kojima se homoseksualnost kažnjava zakonom, kao što su Saudijska Arabija i Avganistan, a nakon njenog govora salu su žurno napustili mnogi ambasadori, javio je AP.

Aktivisti za ljudska prava pozdravili su ovu inicijativu Vašingtona kao izuzetno važan korak koji bi, kako su upozorili, mogao da dovede do neželjenih posledica ukoliko se ne sprovede obazrivo i ne uzme u obzir različitost izazova sa kojima se pripadnici ove populacije suočavaju u različitim zemljama.

Američka agencija piše da se prva strategija vlade SAD u borbi za zaštitu prava homoseksualaca u inostranstvu tumači i kao nastojanje Obamine administracije da izađe u susret ovoj populaciji pred izbore 2012. godine.

***

Ovo je samo javno saopstenje politike koju SAD vodi godinama. Pa zar je neko dovoljno naivan da pomisli da je oragnizacija svih parada, propagandnog materijala, medijskih kampanja i plate gomile „zaposlenih“ u LGBT placena nekim virtualnim novcem!? Naravno da iza svega toga stoji ambasada SAD-a.
Jos gore je ako neko misli da oni to rade zato sto im je fakticki stalo do tih ljudi! Oni ih koriste uvek kada im u nekoj (manjoj, siromasnoj, nebitnoj… kao Srbija) zemlji treba nacin za skretanje paznje sa nekog drugog dogadjaja, izazivanje nereda ili kada se prava tih „manjina“ postavljaju kao uslov za ovo ili ono. U celoj prici je samo tuzno sto velika vecina pripadnika tog „pokreta“, organizacije ili vec kako god se zvalo, nema pojma da indirektno ispunjava ciljeve nekog drugog, a ti isti ciljevi nemaju nikakve veze sa njihovim ubedjenjem ili opredeljenjem.
Inace, ako Amerika ima bas volje i sredstava da pomaze „grupe“ ljudi sirom sveta, zasto ne pocnu od ljudi koji su beskucnici, invalidi, socijalno ugrozeni (narodne kuhinje se svaki dan gase zbog nedostatka novca) i slicno. Sve je to naravno politika i gay lobi koji je u americi izuzetno jak. Nasa krivica je sto mi „problem“ gay populacije cesto stavljamo ispred pravih, zivotnih, problema mnogo vecih grupa ljudi.
I da… Da ne bude zabune, SAD finansira i vecinu drugih ne vladinih organizacija iz istog ili slicnog razloga (i to ne samo kod nas).

Sprovedeno je istraživanje koje pokazuje da je šansa da se HIV virus prenese sa doktora, zubara ili hirurga na pacijenta manja od jedan u milion slučajeva, što je ekvivalent šansi da vas ubije grom.

U Engleskoj tvrde da do sada nisu imali nijedan slučaj da zdravstveni radnik prenese virus pacijentu, iako se to dešavalo u drugim zemljama. U Americi zubar sa HIV-om je inficirao šestoro pacijenata, dok je jedan ginekolog u Španiji preneo virus jednoj ženi. U Austriji, Belgiji, Kanadi, Francuskoj i Švedskoj zavisi od ustanova da li će zaposliti osobe sa HIV-om, a to se odnosi i na bolnice.

Glavni lobisti za donošenja tog lokalnog zakona su bili aktivisti Putinove Jedinstvene Rusije. Uskoro će takvu odluku doneti i skupština Moskve. S druge strane, aktivisti “netradicionalne seksualne orijentacije” smatraju da “sve one koji podržavaju borbu protiv gej populacije treba osuditi za netolerantnost i širenje mržnje”.

- Dobra je inicijativa da se ne dozvoli propaganda homoseksualnih odnosa. Njihovo sve agresivnije ponašanje izaziva nezadovoljstvo u zemlji – objasnila je Valentina Matvijenko.

Da u Rusiji postoji raspoloženje da se usvoji “antihomoseksualni zakon”, pokazuju ne samo raspoloženje u Sankt Peterburgu i Moskvi već i u mnogim gradovima u unutrašnjosti. Zabrana je prvi put donesena Rjazanjskoj i Arhangelskoj oblasti.

U Sankt Peterburgu će kazne za pojedince biti od tri do pet hiljada rubalja (60 do 120 evra), a za organizacije od 50 do 500.000 rubalja. Mogu biti kažnjeni i vlasnici izdavačkih kuća. Kazne su predviđene i za one koji propagiraju pedofiliju.

RUSIJA PROTIV LOBIJA
Lider pokreta za slobode homoseksualaca u Rusiji Nikolaj Aleksejev smatra da oni koji predlažu zakon protiv homoseksualaca šire mržnju. Aleksejev očekuje pomoć Evropskog suda za ljudska prava. Ruski homoseksualci su uvereni da će dobiti podršku na Zapadu. Očigledno, dolazi vreme sukoba moćne zemlje kakva je Rusija, koja ispunjava želje većine svojih građana, i moćnih homoseksualnih lobija na Zapadu.

Član skupštine Sankt Peterburga Vitalij Milonov koji je predložio tekst zakona smatra da se time ne uskraćuju ljudska prava i slobode. Nije kažnjiv homoseksualizam, već samo propaganda. On upozorava da agresivni homoseksualci organizuju za mlade “tematske rasprave” ili preko Interneta šalju homoseksualne materijale.

Gubernator Rjazanjske oblast Oleg Kovaljov kaže da su aktivisti gej populacije već pokušali na Ustavnom sudu ponište odluku skupštine Rjazanjske oblasti. Ustavni sud je ocenio da lokalne vlasti imaju pravo da na svom nivou donose zakone o tim pitanjima.

U moskovskoj skupštini u toku je rasprava i većina je za zabranu homoseksualne propagande. Predstavnici udruženja koja objedinjuje religiozne organizacije insistiraju i na zabrani održavanje “parada ponosa”. Moskovska policija je više puta kritikovana na Zapadu jer nije dozvolila održavanje homoseksualnih mitinga i šetnji kroz centar grada. Bivši gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je predložio homoseksualcima da odu na periferiju. I sadašnji gradonačelnik Moskve Sergej Sojanjin ima slično mišljenje.

Uskoro će u Rusiji stupiti na snagu zakon o zaštiti dece od štetne informacije. Iduće godine u Rusiji će se strogo kažnjavati pedofili.

***

Babeu

Tako se to radi.Ako kažemo da je to bolest-nismo tolerantni,ako bijemo -nismo tolerantni,ako kažemo da nemamo ništa protiv samo da se ne paradira-nismo tolerantni…Znači,tolerancija je,po njima,samo prihvatanje svega ,pa i onog što nije za ponos modernog društva.E,pa nije.Tolerancija je kompromis i razumna konverzacija,a ne ucena i pozivanje na prozapadne zakone, od kojih su mnogi nakaradni.Stop nasilju,ali stop i očitom izazivanju istih od strane gay aktivista.

Branko VLAHOVIĆ

Nakon incidenta u teretani odvežen je u bolnicu u nesvesnom stanju. Nakon što je došao svesti Kris je članovima svoje porodice i verenici rekao da je on gej. Prijatelji su ostali u šoku nakon ove neočekivane promene.

„Znam da zvuči čudno, ali kada sam se probudio istog trenutka sam osetio da sam drugačiji. Žene me više nisu zanimale, definitivno sam postao gej. Nikada me ranije nisu privlačili muškarci, nikada nisam imao čak ni prijatelje koji su homoseksualci. Međutim, kada sam se osvestio znao sam da me nije briga za osobu kakva sam bio pre, odlučio sam da budem iskren prema svojim osećanjima“.

Pre nesreće Kris je planirao da se oženi, radio je u banci a vikende je provodio sa prijateljima gledajući sport. Međutim, nakon nesreće, otkrio je da ga sport više ne interesuje i da ima jako malo zajedničkih stvari sa svojim prijateljima.

Nakon nesreće odlučio je da da otkaz u banci kako bi postao frizer. Ubrzo potom ušao je u vezu sa muškarcem koga je upoznao u klubu.

Kako bi razjasnio ovu misteriju, Kris je posetio neurologa koji mu je rekao da ova nagla promena može biti rezultat šloga koji je aktivirao potpuno drugi deo mozga.

Do sada su već zabeleženi slučajevi u kojima su se ljudi nakon šloga budili sa potpuno drugačijim akcentima ili su postajali umetnici.

„Mislim da sam sada srećniji više nego što sam ikada bio, tako da mi uopšte nije žao što sam doživeo šlog, iako mi je žao što sam uznemirio svoju porodicu. Ipak, ne bih menjao ništa u svom sadašnjem životu“, izjavio je Kris.

Grodzka, koja je operaciju promene pola obavila na Tajlandu, dočekana je aplauzom. Nekoliko poslanika i poslanica rukovalo se s njom, a jedan od poslanika je poljubio u obraz. Nakon što je predstavljena premijeru Donaldu Tusku, sela je pored Bjedronja, prve otvoreno gej osobe koja je postala član Sejma.

I Grodzka i Bjedronj pripadaju Palikotovom pokretu, političkoj stranci koju je osnovao milioner Januš Palikot, a koja je na izborima 9. oktobra postala treća po snazi partija u poljskom parlamentu.

- Ovo je simboličan trenutak, ali mi ovu simboliku dugujemo ne meni, već narodu Poljske, zato što su oni načinili ovakav izbor. Oni su želeli modernu Poljsku, Poljsku otvorenu za različitosti, Poljsku u kojoj bi se svi ljudi osećali dobro bez obzira na njihove razlike. Ne smem da izneverim njihova očekivanja – rekla je Grodzka za agenciju AP.

Grodzk je operaciju promene pola obavila na Tajlandu

Konstitutivnu sednicu sedmog sastava Sejma od pada komunizma u Poljskoj otvorio je Jozef Zih, bivši predsednik parlamenta. On je citirao reči pokojnog pape Jovana Pavla Drugog i naveo da sednicu sa skupštinskih balkona posmatraju katolički nadbiskupi i drugi crkveni velikodostojnici.

Palikotov pokret poznat je po tome da se zalaže za liberalno društvo u Poljskoj, a lider stranke izazivao je incidente tako što bi na konferenciju za medije došao u majici sa natpisom „Ja sam gej“. Pištolj i vibrator je navodio kao simbole „zakona i pravde u policiji“, optuživši poljske policajce za seksualno napastvovanje.

Sa zaglavljenim, najvjerojatnije ratnim, suvenirom promjera čahure veće od dva centimetra, dužine 11 cm i s ogromnom količinom srama, 50-godišnji je muškarac potražio pomoć u zagrebačkoj Klinici sestara milosrdnica.

Zbog najvjerojatnije seksualne igrice, u bolnicu je po metak pristigao i djelatnik Protueksplozijskog odjela, no kako to obično biva, uslijedit će pretraga 50-godišnjakova doma, u kojemu bi policiju mogao dočekati šaroliki spektar iznenađenja, a koja bi za posljedicu mogla imati i optužni prijedlog.

Prema najavama britanske štampe, reči „majka“ i „otac“ biće zamenjene odgovarajućim u aplikacijama za pasoše pre decembra ove godine. Američki Stejt department ranije je pokušao da uradi isto to, ali je naknadno odlučio da to, ipak, nije pametno.

Inače, pitanje polova postaje sve popularnija tema u svetu. Nedavno je jedno obdanište u Švedskoj postalo tema broj jedan jer je njihova administrativna služba odlučila da zabrani reči „on“ i „ona“. Prošle godine Evropski parlament je izdao brošuru u kojoj preporučuje da se ne koriste reči „gospođica“ i „gospođa“ jer predstavljaju diskriminaciju žena ukazujući na njihovu seksualnu opredeljenost.

U emisiji koju nedeljom vodi na radiju Frans Inter, Ser je izjavio da popularni likovi, nastali iz pera Renea Iderzoa i Albera Gosinija, predstavljaju otelotvorenje nacističke doktrine, te da avanture malog Gala glorifikuju fašizam i nacizam.

„Sve se vrti oko osvete, a sukobi se isključivo rešavaju pesnicama. Kao da je fizička snaga rešenje za sve probleme i sva zla. Isključiva upotreba fizičke snage je znak varvarstva i divljaštva“, objašnjava Ser.

Stalno posezanje za magičnim napitkom, smatra francuski filozof, podstiče na dopingovanje kao način da se postigne cilj.

„Taj magični napitak je zapravo droga, neka vrsta dopinga koji pojedini sportisti zloupotrebljavaju i od kojeg mogu i da umru“, kaže Ser, navodeći da takav podsticaj nikako ne može da bude pedagoški.

U odbrani svoje teorije, Ser ukazuje i na sudbinu seoskog barda Harmoniksa kojeg na kraju svake priče vezuju za drvo kako ne bi svojim pevanjem remetio slavlje.

Slika vezanog pesnika, po njemu, neodoljivo evocira reči nacističkog komandanta Hermana Geringa koji je imao običaj da kaže: „Kada čujem reč kultura, vadim pištolj“.

„Ovim albumima pravite poklonike upotrebe sile, droge i neprijatelja kulture. Oni predstavljaju pohvalu fašizma i nacizma“, zaključuje Ser.

Kandidati za posao u policiji od sada moraju da odgovore i na 60 pitanja u specijalnom testu koji pomaže psiholozima da procene koliko su tolerantni, a koliko u njima ima predrasuda, recimo prema homoseksualcima.

U izradi testa su učestvovali i opunomoćenici za ljudska prava iz regionalnih policijskih komandi u vojvodstvima, a oni su ga u stvari i predložili Glavnoj komandi poljske policije.

- Do sada smo proverali kako će se kandidati snaći u raznim situacijama ili šta ih je motivisalo da potraže posao u policiji, ali nikada nismo ispitivali kakve stavove imaju prema drugim ljudima. A vrlo je važno kako će se policajac ponašati prema drugomčoveku“, kazao je novinarima jedan od opunomoćenika za ljudska prava poljske policije Dzerard Bah.

Testiranje tolerancije poljskih policajaca nema nikako za cilj da menja njihova privatna uverenja.

- To da li policajac voli ili ne voli gejeve ili Rome, to je apsolutno njegova privatna stvar. Ali na poslu to ne sme da ima nikakav značaj. Tražimo da budu profesionalci – kazao je Bah.

Poljska policija kao jedina u postkomunističkoj Evropi, bez obzira na lične stavove policajaca i preovladjujuće uverenje u prilično konzervativnom, religioznom poljskom društvu, ume veoma efikasno i profesionalno da obezbedjuje gej parade i marševe za toleranciju prema seksualnim manjinama koji se godinama održavaju u gradovima širom Poljske.

Dešavalo se, medjutim, da bez obzira na kurseve kako treba da se ophode prema etničkim i seksualnim manjinama, poljski policajci u pojedinačnim intervencijama pripadnika manjine, posebno seksualne i Rome, diskriminišu.

Prema prvim informacijama, Walker je pretučen te zapaljen živ prije nego što je zavezan za stup ulične rasvjete te ostavljen tamo do ranih jutarnjih sati nedjelje. Njegove pougljene ostatke pronašao je šetač oko 5 sati ujutro.

1. Lignje

Prema novim otkrićima naučnika, lignje se pare gotovo rutinski i sa mužjacima i sa ženkama. Stručnjaci misle da se to događa zbog toga što je na velikim dubinama veoma teško pronaći društvo pripadnika svoje vrste. Kada napokon sretnu nekog sličnog sebi, lignje ne biraju da li je to mužjak ili ženka i daju se u “akciju”.

2. Šimpanze

Šimpanze su najpromiskuitetniji pripadnici životinjskog carstva. Cela vrsta je biseksualna i ne biraju ni vreme ni mesto za svoje seksualne igrarije.

3. Delfini

Veliki broj delfina je biseksualan, ali postoje i ekskluzivno homoseksualni pripadnici vrste. U ranom periodu života (do desete godine) podjednako se pare i sa mužjacima i sa ženkama. Od desete godine pronalaze istopolnog partnera, sve dok ne dođu u plodan period života, kada su spremni da se pare radi potomstva sa pripadnicima suprotnog pola.

Čak i posle toga, postoji posebna spona između homoseksualnih partnera.

Takođe, vrlo su kreativni – ženke, naprimer, upražnjavaju neku vrstu oralnog seksa.

Naime, jedna ženka vrhom njuške stimuliše genitalno područje druge. Muški delfini čak imaju i genitalnu i analnu penetraciju, tako što se priljube stomacima.

4. Crni labudovi

Oko četvrtine muških crnih labudova koristi ženke samo radi oplodnje. Homoseksualni parovi čak kradu ženkino gnezdo ili žive u privremenoj “trojci” sve dok ne dođu do njenog potomstva, a onda je oteraju.

5. Pljosnati crvi

Poznati su i kao “24 penisa” mogu da funkcionišu i kao ženke i kao mužjaci i penetriraju u bilo šta mekano i vlažno.

6. Japanski makaki (snežni majmuni)

Snežni majmuni su vrlo širokih vidika kada je reč o odabiru partnera. Naučnici razmatraju hipotezu da je cela vrsta biseksualne orijentacije zato što često biraju istopolne partnere, čak i ako imaju primerke suprotnog pola u grupi.

7. Lavovi

I ženke i mužjaci lavova vole ponekad seks sa primercima istog pola. U tome prednjače mužjaci, koji i po nekoliko dana uživaju u seksu, pre nego što se razdvoje. Lavice su zainteresovane za isti pol samo kada su u zatočeništvu.

8. Pingvini

Iako je većina pingvina u heteroseksualnim parovima, postoji nekoliko mužjaka koji su drugačije orijentisani. Roj i Silo, dva pingvina iz Zoološkog vrta u Central parku odbijaju žensko društvo koje su im nudili čuvari. Njih dvojica su sedeli na steni praveći se da je ona njihovo gnezdo, sve dok od čuvara nisu dobili oplođeno jaje da ga neguju.

Ubrzo se uz asistenciju oba oca rodio mali pingvin Tango.

9. Gušteri

Ženke guštera iz porodice teida imaju mogućnost da se aseksualno razmnožavaju. Mužjaka ima veoma malo i uprkos tome što se s vremena na vreme mogu uključiti u heteroseksualne aktivnosti, to je veoma retko. Većinu života provedu u društvu drugih ženki.

Zahvaljujući tome što imaju hormonalne cikluse, ženke koje imaju nizak nivo estrogena igraju ulogu “ženskih”, a one sa visokim nivoom estrogena “muških” guštera.

10. Lešinari

Kao Roj i Silo, dva beloglava supa Dašik i Jehuda živeli su zajedno u jerusalimskom Biblijskom zoo vrtu.

Imali su vrlo otvorenu seksualnu vezu i čak su zajedno podigli jednog ptića. Međutim, ova ljubavna priča nema srećan kraj. Posle nekoliko godina zajedničkog života, Jehuda je ostavio svog partnera zbog ženke. Dašik je patio od depresije, pa su ga čuvari poslali u drugi zoološki vrt gde se napokon i sam zaljubio u ženku.

Taj mladi čovek, rođen kao žensko, prvi je Izraelac koji je posle promene pola ostao trudan, jer je ostavio reproduktivne organe. On živi u braku sa muškarcem i u sedmom je mesecu trudnoće. „Svi smo bili u šoku“, rekao je jedan pacijent koji je bio u odeljenju.

„Izgledao je kao muškarac u svakom pogledu i tražio je da mu se medicinsko osoblje obraća kao muškarcu“, naveo je pacijent.

Trudni čovek, koji navodno ima i špicastu bradu, tražio je da njegov identitet ostane tajna. On uzima hormone kako bi izgledao muževnije.

Pre tri godine podvrgao se uklanjanju grudi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali je odlučio da svoje reproduktivne organe ostavi nedirnute i tako je otvorio put trenutnoj trudnoći.

Njegovi prijatelji kažu da se često javlja dobrovljno da pomogne tinejdžerima koji su zbunjeni zbog svog seksualnog identiteta i orijentacije.

Nakon lekarskog pregleda, trudni muškarac je puštan iz bolnice jer su, kako se čini, lekari zaključili da njegova trudnoća teče po planu.

Prema nekim pokazatenlja, u Izraelu samo jedna od 400.000 žena teži da postane muškarac. Operacija promene pola obično uključuje uklanjanje ženskih polnih organa koji se zamenjuju penisom, piše najtiražniji izraelski list „Jediot ahronot“ u onlajn izdanju.

Tvrdišić, pokret Dveri: Mi smo prvi koji smo jasno i glasno rekli da nismo za nasilje, da želimo dijalog. A vi pokazujete da ne želite da razumete većinsku volju ovog naroda ni u ovom trenutku kad imamo 400.000 zaposlenih manje nego pre tri godine, kad imamo 65.000 firmi pod blokadom… Vi imate instrumente za rešavanje vaše pozicije, a malinari nemaju, ne mogu ni da dođu u Beograd. Vi ste u povlašćenom položaju.

Miletić, so gej: Mi smo ih pozvali da nam se pridruže.

Politika: I, šta su vam malinari odgovorili?

Miletić: Za sada ništa, premišljaju se.

Tvrdišić: I kako onda objašnjavate diskriminaciju malinara?

Miletić: Nije to diskriminacija. Ljudi su protestovali i policajci su ih sklonili. Mi smo ipak neko ko ima uredno prijavljen skup, sa svim dozvolama.

***

Bojan Bakić

Gospodine Miletiću (LGBT so gej), Vi niste naš glas! Do sada smo živeli koliko-toliko normalno, sa svim svojim problemima. Navikli smo na to. Pa ko u ovoj zemlji nema neki problem, zbog nekih svojih karakteristika i različitosti. Poenta je u tome da smo do pre nekoliko godina imali i prijatelje i podršku a od skoro moramo svakom ponaosob da se pravdamo da mi nismo za tu Vašu paradu, da nama ona ne treba i ljudi počinju da nas preziru sve više i više, iako su do sada prihvatali jednako. Do sada nisam imao nikakvu neprijatnost u Srbiji ali se plašim da ćete to Vi promeniti sa Vašom besnom politikom.

***

Јелисавета Павловић

Па и малинари су прекинули свој протест иако им је егзистенција у питању за рад виших интереса и проблема на Косову. Само бахатост и превелики новац који су добили лобисти ЛГБТ популације да одрже параду у БГ-у су и разлози њихове упорности.

***

„Izvinjavamo se zbog zloupotreba koje su neki od vojnika moje zemlje počinili,“ napisao je Muhika u pismu predesedniku Haitija.

Video snimak na internetu, na kome su prikazani urugvajski marinci kako bacaju mladog Haićanina na dušek i po svemu sudeći ga seksualno zlostavljaju, izazvao je bes javnosti u zemljotresom opustošenom Haitiju.

„Premda se ono što je učinjeno ne može ispraviti, budite sigurni da ćemo sprovesti detaljnu istragu i primeniti najoštrije mere protiv odgovornih,“ naveo je predsednik Urugvaja.

Muhika se izvinio i u ime oružanih snaga svoje zemlje, koje su, po njegovim rečima, ponižene zbog „kriminalnog ponašanja nekolicine“ vojnika.
Pismo je potpisao i urugvajski ministar odbrane, koji je ranije saopštio da će Urugvaj platiti odštetu žrtvi.

Žrtva Džoni Žan i njegova majka Rozmari rekli su haićanskom radiju da su Džonija silovali marinci i svedočili pred sudijom u Port-Saluu, gde se 28. jula dogodio incident.

Predsednik Haitija Marteli je rekao da počinioci „kolektivnog silovanja“ neće proći nekažnjeno.

Haićanske vlasti, misija UN na Haitiju i urugvajsko Ministarstvo odbrane pokrenuli su istragu o snimku. Četvorica osumnjičenih vojnika su u pritvoru, a urugvajska mornarica je smenila šefa svog pomorskog kontingenta pri mirovnoj misiji UN na Haitiju.

Muškarac star 21 godinu uhapšen je u petak, nekoliko dana pošto su u severnom gradu Murmansk, pronađeni ostaci ljudskog tela, rekao je za AFP zvaničnik lokalne Istražne komisije. Osumnjičeni je policiji rekao da je na internetu upoznao 32-godišnjeg muškarca i pozvao ga u svoju kuću, gde ga je ubadao nožem do smrti. Kada se uverio da je čovek mrtav, osumnjičeni, čije se ime ne navodi, raskomadao je telo i pojeo njegove ostatke, navodi se u saopštenju Istražne komisije.

„Jedini motiv za ubistvo bila je želja da se okusi ljudsko meso“, dodaje se u saoppštenju koje su prenele RIA novosti. Osumnjičeni za kanibalizam, koji je imao nameru da nastavi sa ovom praksom, tražio je žrtve među homoseksualcima, ocenivši da oni brižljivije čuvaju svoju privatnost i kontakte.

U izjavi za dnevnik „Kristeligt Dagblad“, Moler je istakao da će time homoseksualni parovi, koji trenutno imaju zakonsko pravo da svoje partnerstvo registruju u opštini, biti pravno izjednačeni sa heteroseksualnim parovima. Ministar je rekao i da njegov predlog dolazi kao odgovor na sličan predlog opozicione stranke Socijaldemokratija, jer smatra da „jedna seksualna manjinska grupa ne treba da bude tema u izbornoj kampanji“.

„Tako da možemo da konstatujemo da će, bez ozbira na ishod izbora, u budućem skupštinskom sastavu postojati politička podrška za uvođenje homoseksualnih venčanja u (Dansku) narodnu crkvu“, zaključio je ministar Moler.

To je „u suprotnosti sa onom koji gradi na pesku – mi bismo danas rekli onome što se predstavlja kao raj – ali što propadne sa prvim vihorom vetra i postane ruševina“, rekao je papa, obraćajući se stotinama hiljada ljudi na trgu Sibeles u Madridu, preneo je AFP.

„Svi oni koji su voljni da slede pomodne ideje, oni nalaze utočiste ovde i sada, zaboravljajući istinsku pravdu ili nalaze utočiste u svojim mislima umesto da tragaju za jednostavnom istinom“, rekao je poglavar Rimokatoličke crkve.

Papa je ranije danas stigao u Madrid na festival katoličke omladine Svetski dan mladih, koji je počeo u utorak i trajeće do nedelje, a na kome se očekuje više od milion mladih katolika iz 193 zemlje.

Španska policija danas je blokirala pristupe trgu Sol, pošto se oko 100 protivnika papine posete okupilo u centru prestonice. Podzemna železnica ispod trga takođe je zatvorena za saobraćaj.

Španska policija je danas osujetila planove oko 100 gejeva i lezbejki da se ljube duž puta kojim je papa prošao kroz prestonicu u „papamobilu“. Oko 50 demonstranata se ljubilo ispred policije, koja ih je brojčano nadmašila i rasterala jedan sat pre nego što je papa prošao.

Poglavara Rimokatoličke crkve jutros su dočekali španski kralj Huan Kalos i kraljica Sofija, a zatim se u svom specijalnom automobilu provozao ulicama španske prestonice, gde ga je pozdravljalo mnoštvo okupljenih vernika, javio je AFP.

Kad se pomene ime vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende, prvo što većini padne na pamet (pogledaj komentare na sajtu Kurira) jeste da je to onaj što su mu dvori kao Versaj i onaj kome je do vernika kao do lanjskog snega. Mogu da razumem da čovek voli luksuz, iako se toga odrekao kad je rešio da se zamonaši. Ali, kad ga bivši đakon pod imenom i prezimenom optuži za blud i pedofiliju, to je već pitanje za državu, za tužilaštvo, za sudstvo. Međutim, oni ćute. I Crkva ćuti, kao da to nije njeno dvorište i njen vladika. Vladika Kačavenda na sve to danima odgovara: „Da, čitao sam. Hvala lijepo i prijatno“.

Umesto da narodu daju malo Vere, koju su odavno izgubili, vladike se utrkuju ko će imati najnoviji model „audija“, BMW i „mercedesa“. Žive kao lordovi od onoga što što daju njihovi vernici. Tek se iznervirate kad vidite cenovnike za sahrane, krštenja, venčanja i slave. Kao da smo Švajcarci, a ne Srbi! Pa, nije ni čudo što Artemije daje sebi za pravo da zaposeda manastire po svetom Kosovu, što bi Crna Gora da protera monahe SPC…. Šta je sledeće?

Setite se šta je govorio patrijarh Pavle: „Budimo ljudi, iako smo Srbi“.

Jovanović tvrdi, između ostalog, da je Kačavenda pokušao da ga obljubi i da je tražio da mu podvodi decu koja nisu starija od 11 godina!

- Stojim iza svake izgovorene reči, stvar ću isterati do kraja – kaže na početku razgovora za Kurir Jovanović, čija je potresna ispovest najpre objavljena na portalu Radiosarajevo. ba.

- Ne pričam naučno-fantastične priče, već iznosim činjenice koje su potkrepljene debelim dokazima. Sami ćete se u to uveriti. Nikakve pretnje me ne mogu uplašiti – poručuje Jovanović.

Prema rečima njegovog advokata Duška Tomića, SPC mora što pre da ispita navode Jovanovića.

- Ovo je prava bomba! Vladika Kačavenda odmah me je zvao da se vidimo. Razumite me, u ovom trenutku ne mogu da otkrivam detalje našeg razgovora. Očekujem da će tužilaštvo u Bijeljini ispitati celu stvar i da će se konačno prekinuti zavet ćutanja – kaže advokat.

Prošao sam golgotu
Bojan Jovanović najavljuje i knjigu u kojoj će opisati golgotu koju je proživeo:
- U knjizi ću govoriti o delima varvarizma, masovnom uništenju ljudskih života i duša, o organizovanoj pedofiliji u okviru SPC, o krvavom obračunu sa neistomišljenicima, o blagom i nikakvom otporu da se Kačavendi i ljudima sličnim njemu stane na put.

On navodi primer bogoslova Milića Blažanovića, koji je nastradao pod misterioznim okolnostima:
- Dečko je posle neuspelog silovanja poslat u kažnjenički manastir Papraću kod Šekovića. Lepše uslove za život imali su ljudi u logoru. Jeli su iz zamrzivača u kojem sam našao pacova koji je bio težak više od kilograma!
Dete se nije ubilo

Po zvaničnoj verziji, Blažanović se razneo bombom, ali Jovanović tvrdi da to nije istina.
- On je bio dete, bombu nije imao i nije bio samoubica. Otišao sam u manastir tek kad su Kačavendini ljudi sve pokušali da zataškaju. Deo njegovog tela jedan stari sveštenik i ja spakovali smo u mali sanduk i u toku noći sahranili ga u manastirskoj porti, da nas ne otkriju. To mesto biće kamen temeljac nove obnovljene crkve, mesto hodočašća, a ne njihovi dvorovi od zlata s đakuzijima, koji su sagrađeni od sumnjivog kapitala, dok narod nema hleba da jede – kaže na kraju Jovanović.

Jedan je prvi čovjek američke pornografije i tvorac sex magazina Hustler koji je prvi prikazao “close up”, slike ženskog spolnog organa, i izborio se kroz više sudskih sporova da čak i najsuroviji seksualni napadi kao što su slike gang silovanja budu obuhvaćene slobodom govora. Zbog toga je zaradio i snajperski metak od kojeg je paraliziran od 1978. godine, ali i postao junak filma Miloša Formana “ The People vs. Larry Flynt”.

Drugi je povjesničar s newyorške Columbije, autor više knjiga i emisija iz moderne američke povijesti za History channell. Larry Flynt i David Eisenbach su sada zajedno objavili knjigu “One Nation Under Sex: How the Private Lives of Presidents, First Ladies and Their Lovers changed the Course of American History” (Jedan narod u seksu: Kako su privatni životi predsjednika, prvih dama i njihovih ljubavnika izmijenili američku povijest).

Iako među najprodavanijima na listi bestselera, knjiga nije privukla podjednaku pažnju glavnih ovdašnjih medjia, možda i zbog kontroverzne ličnosti Larryja Flynta. “Znam da nitko ne bi čitao povijesnu knjigu koju je napisao pornograf, tako da sam ga uzeo (Eisenbacha, nap. p.) zbog ugleda”, izjavljuje ovih dana sam Flynt. Ipak, ona je pokušaj da se na osnovu dokumenata iz najpoznatijih američkih povijesnih i predsjedničkih arhiva, sjećanja aktera, ali i podataka iz druge i treće ruke pokaže da veliki ljudi američke povijesti nisu bili spomenici za života, već ljudi od krvi i mesa, s raznim ljudskim slabostima. “Ne želimo širiti glasine, već da pišući o privatnom životu političara damo novu dimenziju američkoj povijesti”, pišu autori u predgovoru, uz napomenu da je privatnost u 19. stoljeću imala zapaženo mjesto u tisku, jer se smatrala pokazateljem kako će se pojedine osobe ponašati u javnom životu. Početkom 20. stoljeća novinarstvo je usvojilo tek drugi princip nemiješanja u privatno – sve do pojave tabloida krajem hladnog rata. Tako su intimni detalji iz života Woodrowa Wilsona, Franklina i Eleanor Roosevelt, J ohna, Jackie i Roberta Kennedyja ili Martina Luthera Kinga izbjegli oku javnosti.
Najgori u povijesti

Prvi američki gay predsjednik bio je James Buchanan (1857.-1861.), čiju seksualnost neki drugi povjesničari još smatraju enigmom. Kao jedini neoženjeni predsjednik, on je bio u ljubavi s neoženjenim potpredsjednikom Williamom Rufusom Kingom čitave 32 godine, tvrde autori, a dokaze za to nalaze i u njegovim pismima upućenim Kingu u vrijeme dok je bio veleposlanik u Francuskoj. Kao predsjednika, Buchanana povjesničari ocjenjuju kao najgoreg u povijesti, zato što nije na vrijeme reagirao na secesionističke poteze nekih južnih država, pa je građanski rat postao neizbježan. A sve je to bilo zbog njegove ljubavi prema robovlasniku s Juga, Kingu, kažu autori.

Legendarna veza

Oni i u seksualnoj orijentaciji heroja američkog građanskog rata Abrahama Lincolna nalaze korijene njegove poznate depresivnosti. Kao dječak i mladić Lincoln nije bio zainteresiran za djevojke, u više veza i u više navrata dugo je oklijevao sa ženidbom, a supruga Mary “često ga je tjerala iz kuće metlom”, pišu, i pronalaze više Lincolnovih veza s muškarcima.

Predsjednici koji “definitivno nisu bili gay” su čuveni ženskaroši Woodrow Wilson (1913.-21.) i njegov nasljednik Waren Harding (1921.-23.) Wilsonova druga supruga, zanosna udova Edith, koja se i inače voljela miješati u politiku, potpuno je preuzela predsjedničke poslove kada je on doživio moždani udar 1919. godine. Bez znanja javnosti o ozbiljnosti predsjednikovog stanja, ona je bila ta koja je vodila poslove i diplomatsku prepisku umjesto njega. A također od njega sakrila veliko protivljenje američkog Kongresa Versailleskom sporazumu, zbog kojeg Amerika nije pristupila Ligi naroda. Da jeste, imala bi zasigurno veću ulogu u svijetu pred Drugi svjetski rat.

Harding je bio taj koji je otvoreno pio i pored prohibicije, a udvarao se svima, čak i kćerima svojih prijatelja. Jednu od njegovih ljubavnica, Nan Britton, tajni agenti bi često prokrijumčarili u Bijelu kuću gdje je jedan od njegovih “izuma” bio i čuveni prazni ormar nešto veći od metra. U njega se često zatvarao s Britton. Ovu “povijesnu priču”, četrdeset godina kasnije ispričao je jednoj od svojih ljubavnica predsjednik John Kennedy, prije nego što se s njom zatvorio u istom ormaru.

Iako je u javnosti veza četverostrukog predsjednika SAD-a Franklina Roosevelta (FDR) i njegove supruge Eleanor gotovo legendarna, ona, inače njegova rođaka u petom koljenu, nikada nije bila uvjerena u njegovu naklonost. Zgodniji i šarmantniji od stroge Eleanor, on se u ranim godinama njihove veze zaljubio u lijepu i punu života Eleanorinu tajnicu i blisku prijateljicu Lucy Mercer, koju je volio do kraja života.

Autor: Jasmina Ryan

Reč je o transvestitima koji rade za poresku službu i “prepadaju” obveznike koji nisu izmirili svoje obaveze. Zvaničnici u glavnom gradu Pakistana, Karačiju, zaposlili su Rifija, koji, kao i mnogi u južnoj Aziji, rade samo pod imenom, i njegov tim kao uterivače.

Oni, naime, odlaze kod biznismena i drugih dužnika kako bi ih opomenuli da plate porez, a cilj njihove posete je, budući da je Pakistan vrlo konzervativna muslimanska zemlja, da se dužnici osramote i da požure sa plaćanjem.

“Njihovo pojavljivanje na vratima dužnika vrlo je neprijatno za njih, jer se osećaju osramoćeno”, objašnjava Said Husein Bati, Rifijev šef.

Pakistanski sud je pre dve godine dao evnusima pravo da se smatraju “trećim” polom. Rifi smatra da isto pravo treba da dobiju i transvestiti.

Lari Flint (68), kralj porno-industrije u SAD, izdao je novu knjigu, u kojoj iznosi šokantne detalje o američkim predsednicima i njihovom seksualnom životu!

U knjizi „Nacija ispod seksa“ (One Nation Under Sex), Flint iznosi intrigantne detalje o „Očevima osnivačima Amerike“, ali i prvim damama na 150. godišnjicu od Građanskog rata. Njemu je u pisanju knjige pomogao jedan profesor istorije s Univerziteta Kolumbija:

Lari Flint je jedna od najkontroverznijih ličnosti u novijoj istoriji SAD. Vlasnik je porno-magazina „Hastler“ i produkcijske kuće za snimanje porno-filmova. Ženio se pet puta i ima četiri ćerke i sina. Vrednost njegove imovine je procenjena na 400 miliona dolara. Flint je 1978. preživeo pokušaj ubistva i od tada se nalazi u invalidskim kolicima.
„Znao sam da niko neće da čita istorijsku knjigu, koju je napisao porno-izdavač i zbog toga mi je trebalo stručno lice za pomoć. Već 35 godina razotkrivam korumpirane političara i želeo sam da otkrijem kakvi su bili naši predsednici kroz istoriju“, rekao je Flint.

U knjizi se navodi da su Džejms Bjukenon, 15. predsednik Amerike, i njegov naslednik Abraham Linkoln bili homoseksualci, najverovatnije i ljubavnici. Prema teoriji koja se navodi u knjizi, Bjukenon je pomogao Linkolnu da postane predsednik.

„Abraham Linkoln je voleo da deli krevet sa muškarcima, naročito sa dobrostojećim domaćinima u Vašingtonu, kojih je bilo mnogo“, navodi se u knjizi. Linkoln je ubijen 15. aprila, kada je na njega u pozorištu pucao glumac Džon Vilkis But, pristalica Konfederacije.

Tematika homoseksualnosti među poznatim ličnostima nije strana ni velikanima srpske istorije. Istoričar Predrag Marković priprema knjigu u kojoj će se baviti ličnostima kao što su prvenac kralja Petra princ Đorđe Karađorđević i general Petar Živković, kao i poznati matematičar Mihailo Petrović Alas.

O Džonu Adamsu

- Drugi predsednik SAD je imao fetiš – ženski gležanj. Vremenom mu se pomama za tim delom ženskog tela žestoko povećala i sve žene koje su dolazile u njegovu blizinu bile su upozorene da ni u kom slučaju ne smeju da otkriju gležanj.

U knjizi se navodi i da je Džordž Vašington, prvi predsednik Amerike (30. april 1789 – 4. mart 1797), bio poznat kao švaler, kome je dobra veština mačevanja u više navrata spasla život.

O Tomasu Džefersonu

- Treći predsednik SAD je bio oženjen Martom Kelton, sa kojom je imao šest ćerki, od kojih su samo dve preživele detinjstvo. On je bio protivnik ropstva i imao je tamnoputu ljubavnicu Seli Hemings, s kojom je imao šestoro dece.

„Mačevanje mu je dobro koristilo da se odbrani od muževa kada je bežao iz odaja njihovih supruga. Nekoliko puta mu je zbog razaranja brakova pretila i smrtna opasnost“, tvrdi Flint.

O Vudrou Vilsonu

- Vilson, 28. predsednika SAD, koji je Ameriku vodio u Prvom svetskom ratu, bio je ucenjivan zbog ljubavnice. Njegova supruga Elen, s kojom je imao tri ćerke, preminula je 1914, a on se već sledeće godine oženio ljubavnicom Edit.

O Eleonori Ruzvelt

- Supruga Frenklina Delano Ruzvelta je bila prva dama SAD od 1933. do 1945. Bila je lezbijka i zaljubljena u novinarku Lorenu Hikok, kojoj je slala ljubavna pisma.

„Ono što donosimo svetu je najbolji arheološki argument da su dva klina s raspeća Isusa nađena,“ rekao je Jakobovici u intervjuu za Rojters ali je izgleda ipak ostavio mesta za sumnju dodavši: „Da li znam stoprocentno da su pravi? Ne znam“.

Film počinje obilaskom drevnog groba u Jerusalimu 1990. godine, za koji mnogi tvrde da je mesto na kome je sahranjen visoki jevrejski sveštenik Josif Kajafa. On je, po Novom zavetu, predsedavao suđenjem Isusu. Grobnica je uz mnoge kosturnice otkrivena za vreme građevinskih radova na brdu nekoliko kilometara južno od jerusalimskog starog grada.

Dva gvozdena klina nađena su u grobnici, jedan na zemlji, a jedan u kosturnici i u filmu se navodi da su misteriozno nestala ubrzo posle obilaska. Jakobovici im je ušao u trag u jednog laboratoriji u Tel Avivu kod antropologa esksperta za drevne kosti.

Ako su to zaista isti klinovi, zarđali i povijeni na krajevima, postavlja se pitanje kako su nestali, a jasan odgovor na to nije dat u filmu. Jakobovici pokazuje zašto su mogli biti korišćeni za razapinjanje, što je bila uobičajena praksa pre dve hiljade godina.

“ Ako gledate čitavu priču, istorijski, tekstualno, arheološki, sve izgleda ukazuje da su dva klina korišćena za razapinjanje,“ rekao je on, istakavši da je visoki sveštenik bio povezan za Isusovim razapinjanjem, što navodi na zaključak da su baš to ta dva klina.

Izraelska uprava za antikvitete je istakla da nikada nije dokazano da u pomenutoj grobnici na brdu sahranjen taj visoki sveštenik i da je uobičajano da se klinovi nađu na takvim mestima.

“ Nema sumnje da je talentovani režiser Simha Jakobici napravio interesantan film sa stvarnim arheološkim otkrićem u centru ali intepreptacija predstavljena u njemu nema osnove u arheološkim otkrićima i proučavanjima,“ navela je uprava.

Većina eskperata i naučnika koje je Rojters kontaktirao odbacili su Jakoboviceve tvrdnje, označivši ih dubioznim štosom šmišljenim da se privuče medijske pažnja.

Ovo je drugi put da je nadbiskup Leonard bio meta ovakvog napada. On je izazvao burne proteste članova homoseksualne zajednice, kada je prošle godine izjavio da je sida rezultat božijeg gnjeva i da je ta bolest neka vrsta unutrašnje pravde.

Katolička crkva u Belgiji izložena je pozivima belgijskih pravnika da plati nadoknadu žrtvama masivnog seksualnog zlostavljanja dece u poslednjih nekoliko decenija. Komisija čiji rad ima podršku crkve prošle godine je dokumentovala više od 500 ovakvih slučajeva.

Da je homoseksualac, arheolozi su zaključili po načinu na koji je pokopan. U to su se vrijeme, a riječ je o dobu između 2900. do 2500. godine prije Krista, muškarce pokapalo tijelom okrenutim udesno s glavom prema zapadu. S druge strane, žene se pokapalo tijelom okrenutim ulijevo s glavom prema istoku.

Ali nije to jedini dokaz njegove seksualne orijentacije. Pokopan je s posudama za kuhanje, iako su u to vrijeme muškarci bili pokapani s oružjem za lov, hranom i pićem kako bi lakše stigli na ‘drugu stranu’. Ovaj je muškarac pokopan poput žene, sa zdjelama za kuhanje, ogrlicama, kućnim ljubimcima i posebnom jajolikom posudom ispod nogu. Kraj njega nije bilo ‘muških’ stvari.

- Nije riječ o slučajnosti ili pogrešci jer su u to vrijeme davali izniman značaj pogrebima i pripremom osoba za drugi svijet. Ili je bio homoseksualac ili transvestit – rekla je arheologinja Kamila Remisova Vesinova.

Ipak, nije ovo prvo otkriće čovjeka pokopanog na način kojim se u njegovo vrijeme pokapalo osobe suprotnog spola. U mezolitiku su žene ratnici bile pokapane sa svim počastima kao i muškarci.

Autor: Vanja Deželić

Okultni pokret pod imenom „New Age“ — Nju Ejdž, postao je prilično popularan. Neki ga vide kao novu religiju, dok ga drugi doživljavaju kao novo shvatanje života. Pre svega, moramo primetiti da su njegove tvrdnje da je nešto „novo“, obmanjujuće. U polju religije i filosofije, „New Age“ ne uči ništa što je novo; to je amorfna mešavina različitih okultnih učenja, koja su prisutna već duže vreme.

Ono što je novo u vezi ovog pokreta, jeste trgovački metod u marketingu svake moguće vrste okultnog materijala, koji treba da privuče „potrošače“ različitih interesovanja i ukusa.  U ovom pogledu „New Age“ je vrsta duhovne robne kuće, tržnog centra, u kome svako može naći nešto naizgled korisno i interesantno.

Istorija New Age pokreta

Ovaj pokret počeo je da se razvija brzo, u SAD, sedamdesetih godina kao alternativa kratkoj očaranosti „svetovnim humanizmom“. Tlo za razvoj „New Age“ okultnih ideja je pripremljeno brojnim Hindu i Teozofskim organizacijama, kao što su „Vedanta“ i “Transcendentalna Meditacija“.

Ideje širene od strane „New Age“ pokreta su privlačne, kako onima koji su umorni od „zastarelih“ Hrišćanskih učenja, tako i onima koji nisu bili zadovoljni plitkim materijalizmom „svetovnog humanizma“ — komunizma.

Ovaj pokret nikada nije tvrdio da je jedan ujedinjeni ili organizovani pokret. Pre on uzima oblik uvek rastuće mreže nezavisnih grupa, koje sve dele neka okultna interesovanja. Uspeh „New Age“-a je veoma pomognut njihovom sposobnošću da usvoje i prilagode, najrazličitija učenja i delanja u svoj veliki „melting pot“ (kotao pretapanja), uvek obećavajući unapređenje blagostanje pojedinca i društva u celini. Ovaj pokret ne odbacuje ništa iz ruke; on voljno upija bilo šta, što bi moglo biti od mističkog interesa ili praktične koristi.

Iz ovog razloga „New Age“ pokret, iako se pojavio relativno skoro, bio je u stanju da izvrši svoj okultni uticaj u mnogim poljima ličnog života, života porodice i društva, obuhvatajući milione ljudi u SAD, Rusiji, Evropi i drugim delovima planete.

Obmana ovog pokreta se ogleda u tome što se otvoreno ne izjašnjava protiv hrišćanstva; on pokušava samo da „dopuni svojim idejama“. Kada je centar za religiozne studije na Univerzitetu Prinston radio analizu Hrišćana u SAD, početkom 1992. godine, pitajući kakav uticaj imaju „New Age“ ideje na njihova veroovanja, skoro jedna četvrtina ispitanika, odgovorila je da ne vidi nikakav sukob između učenja „New Age“ pokreta i Hrišćanstva.

Čak još iznenađujući odgovor je bio kod Katolika: 60% ispitanih, odgovorili su da su Katolicizam i „New Age“ potpuno u skladu. Oni su mogli da daju takve odgovore, samo iz razloga što manje poznaju učenja svoje, katoličke vere, od ideja raširenih ovim pokretom. Ovo nije iznenađujuće, sa obzirom da su katoličke knjižare prepune okultnih dela kao što su: „Joshua”, „No Other Name“, „Turning Point“, „Nizam Ad-Din Awliya“, „The Web of the Universe“, „The Unity of Reality“, „Beyond Patching“. Čak su i neki iz sveštenstva, neki monasi i monahinje, počeli da se interesuju za ideje „New Age“-a.

Popularna knjiga, pod naslovom „A Course in Miracles“ (Obuka u čudima), proučavana je od strane Hrišćanskih omladinskih grupa, kao lako shvatljivi vodič, za učenja Gospoda našeg Isusa Hrista i njihovu praktičnu primenu, u savremenom životu. Ova knjiga sa svojih 1,200 strana, čak podseća na Bibliju po svom spoljašnjem izgledu i u podelama svojih glava. Neke katoličke parohije nude časove obuke u korišćenju ove knjige.

Američkim studentima se drže „New Age“ predavanja, kako da postignu veću koncentraciju u učenju, kako da ojačaju svoj energetski potencijal, kako da postignu veći uspeh u životu, kako da otkriju sopstvene kreativne sposobnosti i da pronađu novi smisao u životu. Naravno, ništa od toga nema trajno dejstvo.

. . .

Ritual inicijacije hrama u Parizu new age okultne sekte „Zlatna zora“

Učenje i filosofija New Age sekti

Filosofija „New Age“, utkala je u sebe sve zajedno zbunjujuću, konfuznu mrežu nepovezanih ideja i pojava. Rođenje i smrt, medijumi i iscelitelji, paranormalno i metafizičko, stvarnost i iluzija, Biblija i legende, prošli životi i reinkarnacija – sve je to zajedno u ovom pokretu. Ovde možete pronaći uobičajeni panteizam, karmu, preseljenje duša (metempsihozu) i celu tkaninu okultnog misticizma, prepravljenog tako da bude privlačan savremenom „potrošaču“.

Savremene holističke ideje i netradicionalne metode učenja, zauzimaju istaknuto mesto u pokretu „New Age“-a. Naučna medicina okrivljuje se da je nedelotvorna. Favorizuje se alternativna. Osnovna ideja je da celokupna ličnost mora biti isceljena, ne samo jedan organ. Prema tome, holističke metode se prepisuju, uključujući tu i apukunkturu, kristale, „biofeedback”, terapiju masaže (sa posebnim naglaskom na preusmeravanje nečijeg energetskog polja), Indijske ili vegetarijanske dijete, lekovito bilje i metode fizičkog i duhovnog samopoboljšanja.

Ne može se negirati da među ovim metodama postoje neke koje su blagotvorne i dugo znane u narodnoj medicini, iako se korišćenje kristala radi koncentrisanja kosmičke energije, sigurno mora oceniti kao šarlatanstvo. Na žalost, sve netradicionalne metode lečenja su prožete okultnim otrovom, uz pomoć ideologije pokreta „New Age“. U stvari, odmah pored korišćenja blagotvornog bilja i minerala, ovaj pokret nudi joga vežbe disanja, načine razvijanja sopstvenog samopouzdanja, otkrivanje sopstvenog unutrašnjeg potencijala i predavanja u predviđanju sudbine uz pomoć karata.

Onima sa mističkim sklonostima, „New Age“ nudi široku ponudu okultnih vežbi, uključujući tu i Indijske stilove meditacije, psihološke vežbe, spiritizam, „čeneling“ (kanalisanje), jogu i astralna putovanja. Ideologija „New Age“ prihvata bilo koja religijsku praksu i učenja, bez obzira koliko čudna ili fantastična ona mogu biti. Pozajmili su iz dalekoistočne filosofije verovanje u postojanje nevidljive energije, izvan i unutar ljudskog organizma. Ta energija se kod Kineza naziva „či“, kod Japanaca „ki“, i „prana“ u terminologiji joge. Holistički centri, rasejani po svetu, održavaju seanse u kojima učesnici uvode sebe u masovni trans i okušavaju prisni osećaj jedinstva sa prirodom. Takođe je popularno i verovanje u NLO, tajni život biljaka i mistička značenja brojeva (pozajmljeno iz Kabale).

„New Age“ je prilagodio ideje iz parapsihologije, iz „nauke o NLO -ima“, antropozofije, rozenkrojcerijanizma, astrologije i psihoanalize. Pokret poziva ljude da uđu u promenjena stanja svesti. Njihov cilj u razvijanju samosvesti je brisanje granice između materijalnih i duhovnih svetova, i osećanje „celine kosmosa“. Ideja „prosvetljenja“ igra veliku ulogu u ovom pokretu. Da bi zadobio prosvetljenje, čovek prvo mora da preispita sopstvene vrednosti i da pretrpi psihološku promenu. Stari pogledi na svet, moraju biti zamenjeni novim, saglasnim sa dolazećim „dobom Vodolije“. Ovo stanje se dostiže ličnim mističkim iskustvom, u kome sledbenik „New Age“ učenja, iznenada oseća celim bićem, da je on jedno sa duhom kosmosa; on i svet jesu jedno.

Dobro poznati propovednik „New Age“-a u Americi, glumica Širli Meklejn, ovako opisuje „mističko prosvetljenje“ koje joj je došlo, dok se tuširala vrelom vodom:

„Iznenada sam osetila kao da se celo moje telo utapa u svemir. Polako, postepeno, ja sam se pretvorila u vodu … Mogla sam da osetim unutrašnje jedinstvo, sopstvenog disanja sa energijom koja me je okruživala. Ja sam stvarno postala vazduh, voda, mračno nebo, zid kuće, mehurić sapunice, sveće, vlažni mermer na dnu kade, čak i zvuk obližnje reke.“ Ovo osećanje jedinstva sa prirodom i sopstveno „božanstvo“, osoba oseća sa ushićenjem, i izgleda joj kao da poseduje neisrpnu „božansku“ energiju.
. . .

Neopaganski ritual nazovi novih Druida u Americi
Tehnike i praksa New Age sekti

Da se zadobije „prosvetljenje“, „New Age“ pokret postavlja put koji se sastoji iz četiri etape:

1. „ulazak“, gde su nečije uobičajene ideje o svetu odstranjene;

2. „istraživanje“, gde postoji pokušaj da se dostigne nivo svesti uz pomoć psiho tehnika;

3. „integracija“, gde se razumno opažanje međupovezanosti pojava oslabljuje uz pomoć intuitivnih metoda;

4. „zamena“, gde čovek otkriva identitete, drugačije od sopstvenih, izvore energije i načine da se oni ostvare „radi dobra čovečanstva“. Meditacija, joga vežbe, spiritističke seanse, hipnoza, magijski talismani i kristali, upotreba veštičarenja, čak i narkotika, sve to služi kao dopunska pomoć za ovo mističko prosvetljenje. U stanju takvog mističkog prosvetljenja, čoveku izgleda da postaje apsolutni gospodar duše i tela; kroz kontakt sa „božanskom energijom“, čovek postaje „čovekobog“.

Ideja univerzalne religije je sastavni deo filosofije „New Age“-a. Kao što je tipično za Indijski okultni sistem, pokret prijanja načelu, da sve religije, u suštini, predstavljaju jedno učenje, samo izloženo na različite načine, bez obzira na očigledne nelogičnosti. Čovek mora podići sebe iznad nivoa svake posebne predrasude.

Ovaj pokret ne poseduje svoj sistem učenja; on je prigrlio različite okultne ideje i dalekoistočne religije. Svuda pušta grane, kao ćelije ogromne mreže, koje se prostiru po celom svetu. Uprkos toliko omiljenom pluralizmu, pokret pokazuje nedvosmislene antihrišćanske predrasude, čak iako ne odbacuje otvoreno Hrista ili Jevanđelje. „Apostoli“ ovog pokreta izjavljuju da je Hrišćanstvo staromodno i da ne može odgovoriti na duhovne potrebe savremenog čoveka. Za ove ljude, Hristos je jednostavno jedna od mnogih reinkarnacija Višnua. Čoveku nije potreban Hristos; on ima božanstvo u sebi, i u stanju je da usavrši svoju svest i postane jedno sa „kosmičkim Apsolutom“.

Među brojnim, različitim aktivnostima u kojima „New Age“ učestvuje, postoje i neki zadaci koji su na globalnom nivou, kao što su ekološka zaštita, rešavanje društvenih problema, traganje za političkim jedinstvom naroda i uspostavljanja celokupnog jedinstva celog čovečanstva.

„New Age“ pokret pokušava da usmeri aktivnost organizacija i pojedinaca tako, da šire njegove ideje i da ih usađuju u polja poslovanja, umetnosti, filosofije i kulture. Radi ovog se održavaju seminari i obuke. Nakon čovekovog ličnog preobražaja, sledeći korak je u obnovi cele planete, pošto sve jeste jedno. Hipoteza o Gei, izjavljuje da zemlja ima sopstveni život, kao Majka Zemlja. Pokret takođe govori o neophodnosti političkih promena, sa ciljem da se done su rešenja isceljenja zemlje.

„Pošto smo svi građani jednog sveta, mi trebamo svet koji je ujedinjen, i mi trebamo duhovno jedinstvo. Pre kraja ovog veka, religiozne vođe bi trebalo da se okupe zajedno i donesu univerzalne zakone, koji će biti isti za sve religije. Oni bi trebali da predstave ove zakone političkim vođama, kako bi oni znali šta Bog, bogovi, ili kosmos očekuju od ljudske rase… Jedan politički svetski rašireni sistem je potreban da donese globalni sklad. Naša planeta je u stanju velike konfuzije. Moramo početi da delamo.“

Vođstvo „New Age“-a, deluje kroz internacionalne banke i sarađuje sa glavnim finansijskim kompanijama, čiji je cilj da uspostave vladavinu jedne, svetske vlade. Oni predočavaju da će takav sistem ujediniti sve političke, ekonomske i religiozne grupe sa ciljem da prekinu rat, izbegnu ekološku katastrofu, reše predstojeće finansijske krize i zaustave političku nestabilnost.

Pokret najavljuje dolazak slavnog „doba Vodolije“, koje slično Carstvu Božijem, samo bez Ličnog Boga i bez Hrista. Ovo dolazeće doba se posmatra kao nova etapa u razvoju društva, u kojoj će čovečanstvo zadobiti planetarnu svest.

„New Age“ pokret je posebno opasan, jer on dodaje svetski raširen marketinški pristup, mešavini okultnih ideja, koje su upakovane kao praktični recepti za poboljšanje sopstvenog zdravlja, bolji osećaj i postizanje uspeha u životu.

Ako se super-religija, ujedinjavanje ljudi svih rasa i kultura, ikada pojavi, verovatno će biti nešto slično pokretu „New Age“.

Advokati žrtava izjavili su da je reč o više od 500 dece koje su sveštenici zlostavljali u pet američkih država, Oregonu, Vašingtonu, Aljasci, Ajdahu i Montani, prenosi Rojters. Reč je uglavnom o Indijancima iz udaljenih domorodačkih sela i rezervata na severozapadu SAD koje su misionari seksualno ili psihički zlostavljali od 1940. do 1990.

„Nijedan iznos ne može vratiti izgubljeno detinjstvo, uništenu kulturu ili slomljenu veru. Isusovci nagodbom priznaju da su izdali poverenje stotina dece. Te osobe trebalo bi da štite decu, a one su ih silovale i zlostavljale, rekao je advokat Blejn Tamaki koji zastupa 90 žrtava.

Prvo: seks, njegovi oblici i poimanje predstavljali su jedan poseban svet u kome su poštovani tradicija, običaji, položaj u društvu, ali istovremeno i – nama neshvatljiva sloboda. Savremene kategorije kao što su bogohulno, besramno, ponižavajuće, funkcionisale su u društvenom životu Rima na sasvim drugi način.

Drugo: jedan od najpoznatijih drevnih oblika prostitucije širom antičkog sveta, pa i u samom Rimu, nije profani, (ne radi se o “najstarijem zanatu na svetu”, kako bi se to moglo pomisliti), nego – religiozni.

U takvim zajednicama, u kojima prostitucija postaje važan deo verskog kulta, nastaće izuzetna sprega između seksualnosti i religije – to najbolje ilustruje podatak o postojanju dva neobična tipa prostitucije u hramovima božanstava. U prvom, žena se podvrgava činu prostitucije da bi se zatim mogla udati na uobičajeni način. Drugi način je kad se žena posvećuje službi u hramu kao zaređena bludnica – na određeno vreme, ili što je češće, za čitav život. No i tu ima preterivanja koje je i tada teško bilo shvatiti. Tako, Herodot navodi da u hramu Miletu Vavilonci imaju jedan od najbesramnijih običaja: svaka žena koja se u toj zemlji rodila, mora jednom u životu otići u Venerin hram i onde imati seksualni odnos sa nekim neznacem. To je važilo i za žene iz bogatih porodica, ali one bi to radile na način dostojan gospođa: do hrama bi se odvezle u zatvorenim kočijama, praćene sluškinjama. Hroničar dalje beleži da je unutar hrama uvek veliki metež – jedni ulaze, drugi izlaze. Da bi se uveo nekakav red, formirane su mnogobrojne staze koje vode u svim pravcima do žena, i prepune su muškaraca koji su u potrazi za ženom koja im se dopada…

Kako religiozna prostitucija predstavlja posebnu pojavu i problem u okviru antičke epohe, njene kulture i civilizacije, mi ćemo se u daljem tekstu prevashodno baviti prikazom “klasične” prostitucije. Iz istih razloga, nećemo se baviti ni poređenjem rimske i savremene prostitucije, mada bi takva paralela bila izuzetno zanimljiva, bar prema raspoloživim podacima. Prostitucija u današnjem vremenu se javlja, uglavnom, kao pojava urbanog života, a tretira kao oblik kriminalne ili polukriminalne delatnosti. Odvija se iza javne scene, za nas najčešće ne postoji kao ozbiljan društveni, socijalni, ili moralni problem, iako su u nju uključeni praktično svi segmenti društva. Društvo se „brani“ koristeći dva obrasca, koji praktično ne daju nikakve pozitivne rezultate: prostitucija se tretira kao kriminalno delo koje podleže krivičnim sankcijama, a potom eventualno sledi slanje na rehabilitaciju, koja nije ništa drugo do – umirivanje kolektivne savesti.

Takođe, zbog obimnosti teme, nećemo se upuštati ni u analizu pojave i dimenzija rimske prostitucije, niti razloga koji su uslovljavali različite oblike prostitucije. Njena interpretacija sa društvenog, moralnog, religioznog ili antropološkog aspekta mogla bi biti tema brojnih studija. Umesto svega toga pokušaćemo da navedemo što veći broj podataka o prostituciji žena, a potom i muškaraca, i time pružimo mogućnost čitaocu da sam stekne uvid u opštu sliku o rimskoj antičkoj prostituciji.

O braku, ljubavi i Mutunusu…

Svako ozbiljnije proučavanje rimske prostitucije (već na samom početku, postavlja se problem njenog porekla), podrazumeva prethodno istraživanje prostitucije u antičkoj Grčkoj. Tokom kasnijih epoha, prema razmeri i značaju, prostitucija dominira na prostoru Rimskog Carstva, pre svega u mediteranskom basenu, severnoj Africi i Maloj Aziji.

U tom kontekstu mora se, takođe, najpre upoznati i ispitati institucija braka u svim njegovim segmentima zato što mišljenja, osećaji i stavovi prema braku određuju i stav društva prema zabranjenim seksualnim odnosima.

Rimski žetoni za javne kuće: svaki žeton na pozadini ima brojku – pojedinačnu cenu, a na prednjoj strani jasnu predstavu seksualne usluge koja se dobija za toliki novac.

Između antičke Grčke i Rima postoje brojne i bitne razlike u odnosu ljudi prema braku i prostituciji (ženskoj i muškoj). Rimljani su u poimanju braka imali, u početku, pristup blizak grčkom: u strogom vaspitanju Grci su ženama nametnuli rađanje dece kao najvažniji smisao porodične zajednice. To je bila bračna dužnost – bez posebnih seksualnih odnosa povezanih sa osećanjima ljubavi, nežnosti i strasti. Uopštavajući ovu sliku, jedan autor, bez imalo ironije, ističe da je Grcima gotovo pošlo za rukom da iz bračne veze uklone ljubav. Neki čak tvrde da je gotovo nemoguće pronaći primere da se slobodna grčka žena udala iz ljubavi. Za svakog građanina, ne samo mladića, nego i za oženjene muškarce, najjednostavnji način da dođu do zadovoljenja svojih seksualnih potreba bila je poseta javnoj kući. Ljudi koji su pod okriljem noći “tražili najjadniji odnos na svetu”, to jest, odnos s udatom ženom, bili su prezirani. S obzirom na to da su među brojnim kategorijama postojale i prostitutke koje su svoje usluge naplaćivale simboličnim iznosima, ovo zadovoljstvo je mogao gotovo svako sebi priuštiti (“Cena: samo obol”).

I u Rimu brak je bio, pre svega, okvir dopuštene seksualnosti – bez velike veze sa erotizmom. U okviru događaja koji su pratili stupanje u brak izdvojićemo, kao ilustraciju, samo prvu bračnu noć, koja je objektivno predstavljala dozvoljeno nasilje. To nasilje, preodeveno u običaj, zadržalo se, u različitim oblicima, u pojedinim delovima sveta sve do XX veka. Posle gozbe sledio je običaj deductio, odnosno, formirala bi se venčana povorka koja bi, uz neograničenu raspojasanost gostiju (glasno su se pevale pesme u slavu penisa i pravile bestidne šale), stizala do mladoženjine kuće. U početku je praktikovan običaj koji se zadržao do današnjih dana i kod nas – simbolična otmica mlade. Bračna postelja bi bila pripremljena, a nevestu bi starije žene prethodno uputile u tajne seksualnog čina. U bračnoj sobi poseban značaj i ulogu imala je statua Mutunusa Tutunusa, boga (nižeg reda) polnih odnosa između muškaraca i žena. Posle molitvi upućenih boginjama Junoni i Cinciji (boginja pojasa), muž bi odrešio ženin pojas. Ona bi potom skidala odeću i sedala na Mutunusov kameni božanski penis. Rezultat tog čina bio je praktične prirode, defloracija – bušenje devičanske opne – čime bi bila umanjena neprijatnost, a i moguća kasnija odbojnost (pa čak i osećaj odvratnosti) žene prema činu snošaja sa mužem. Polni odnos, kada je u pitanju devica, kako to tumači Bataj, u osnovi ima smisao nedela.

Na ovom mestu treba naglasiti da i u znatno kasnijoj istoriji čin defloracije nije poveravan mladoženji, već posebnim ljudima. Njima je davana moć kršenja tabua, koju bi po svršetku tog čina zajednica nadalje zabranjivala. Najpre, u prvim vekovima hrišćanstva, uglavnom je sveštenstvo određivalo defloratore nevesti. No, polako je postajalo nezamislivo da se u ovoj stvari traži pomoć božjih slugu, tako da se postepeno uobičajilo da se za defloraciju žena obraća – vlastelinu. U svakom slučaju, smatra Bataj, pravo prve bračne noći, koje je uživao vlastelin kao nosilac suverene vlasti na svom posedu, nije predstavljalo, kao što se dugo stereotipno verovalo, zloupotrebu tiranina kome niko nije smeo da se odupre, već je poreklo ovog prava bilo sasvim drugačije.

Naravno, defloracija je u antičkom Rimu imala i velike ritualne implikacije, a i praktične – neutralisanje opasnosti od prvog seksualnog snošaja.

Ženske slobode i utemeljenje prostitucije

Seksualni život Rimljana republikanske epohe čini se besprekornim. Jedina krupna mrlja koja je tu sliku narušila je čuvena otmica Sabinjanki, koja će dugo biti prisutna u psihi Rimljana i ostaviće posledice na njihov odnos prema suprugama.

Iako rimska žena nije bila zatvorena u ženske odaje, poput grčke, osnovna uloga u braku joj je bila održavanje domaćinstva i rađanje dece. U Rimu, kao grčko nasleđe, brakovi su često bili posledica ranih zaruka, koje su sklapane iz političkih, ekonomskih ili nekih drugih razloga. O tome govori i poznata konstatacija, koja se pripisuje jednom od najčuvenijih rimskih istoričara, Tacitu:

… pravi Rimljanin se ženi bez ljubavi,
a ljubi bez uglađenosti i poštovanja.

Vekovima je žena bila potpuno u drugom planu, sa dvostrukim merilima morala. Za razliku od nje i njenog najvećeg mogućeg greha – preljube, zbog koje je mogla biti i pogubljena, muževljeve seksualne avanture smatrane su nestašlucima bez ikakvih posledica. Car Tiberije je u I veku doneo odredbu da ukoliko javni tužilac ne pokrene krivični postupak, onda, na osnovi starog običaja, odluku o kazni zajedno donose muž i rođaci. Razvod se dobijao veoma retko, i to – samo u slučaju teških razloga kao što je npr. ženina neplodnost.

Odnos Rimljana prema prostituciji bio je sasvim praktičan, a prema mišljenju rimskih pisaca Cicerona i Livija, prostitucija postoji od samih početaka rimske države. Livije navodi da su 501. godine pre n.e. na proslavi igara u Rimu, sabinjanski mladići „oteli neke uličarke“. Horacije pripisuje pesniku Katonu prastaru tvrdnju da prostitucija čuva svetost domaćeg ognjišta. Iako najraniji zakon, koji se odnosi na prostituciju potiče iz Avgustovog vremena, nepostojanje ranijih pravnih propisa ne znači da nije bilo klasične prostitucije. U tom kontekstu zanimljiv je praznik Floralije (Floralia), koji se održavao u čast jednog od najstarijih italskih božanstava, boginje cveća i proleća, Flore (od 28. aprila do 1. maja). Tokom tih dana, izvođene su mimi, a učesnici su bili poznati po pijančenju i nepristojnostima. Vrhunac je predstavljalo pojavljivanje bludnica na pozornici, koje su, po želji sakupljenog naroda, uz ples nabijen erotikom, bacale sa sebe odeću i ostajale nage. Postoji pretpostavka da je svečanost imala plebejski karakter, a da su je rimske prostitutke smatrale svojim praznikom.

Međutim, već od kraja republikanske epohe dolazi do velikih promena. Položaj žene se poboljšavao u svim domenima – muž više nema neprikosnovenu moć. Čak i razvod je u toj meri olakšan da bi Rimljnkama pozavidele žene u najvećem broju zemalja u današnjem svetu: razvoditi se i ženiti, odnosno udavati više puta, više nije praćeno ljagom i starovremenskim moralom. Tako Seneka jetko konstatuje:

…neke najplemenitije gospođe broje godine ne prema konzulima, već prema svojim brakovima, razvode se kako bi se udale i udaju kako bi se razvele…

A Juvenal to još više karikira:

…U prvom se domu još nije ni obrela, a već za novim žudi …i tako raste spisak: osam muževa u godina pet, za grobnice njihove, zar nije natpis lep?…

Lex specialis

Sa početkom Carstva, kada se Rim širi i u njega se sliva neviđeno bogatstvo sa svih strana sveta, započinje raskošan život u kome brak više ne predstavlja neku posebnu vrednost. Nestaju vrline i pastoralna slika koja je karakterisala život i porodicu „zlatnog doba“ ranog Rima. Vekovima kasnije, Avgustu i najvećim pesnicima, piscima i uopšte umetnicima njegove epohe, sve to će ostati samo ideal koga su veličali i slavili. Muškarcima je bilo lakše i ugodnije da provode život sa ljubavnicama nego da formiraju bračnu zajednicu sa svim obavezama i tegobama koje ona donosi. Svestan ovih promena i njenih posledica po samu državu, već Avgust donosi zakonske odredbe koje su trebale da podstaknu zasnivanje braka. Tako, na primer, doneta je zabrana raspolaganja imovinom – za neoženjene muškarce do šezdesete godine, a žene do pedesete, ili, za muškarce bez dece iznad 25 godina, a žene iznad 20 godina. Među tim zakonima bilo je i danas aktuelnih podsticaja, npr. davanje olakšica roditeljima s troje ili više dece. Da li samo zbog toga što su se odnosili na plemstvo a ne i na plebs, ili i zbog nekih drugih razloga, ovi zakoni – nisu postizali cilj. Pojedinci bi sklapali formalne brakove da bi sačuvali svoja prava; bogati su i dalje više voleli da vode raskalašan život sa prostitutkama ili ljubavnicama. Uprkos cilju kome su težili, doneti zakoni su i ograničavali brak – podstican je samo onaj koji je smatran prikladnim: naime, muškarac koji je pripadao nekom visokom staležu nije se mogao ženiti ženom nižeg društvenog ranga. U okviru ovih Avgustovih zakona, doneti su i prvi koji su u istoriji države priznavali konkubinat – muškarac je mogao živeti s bilo kojom ženom, ako je o tome službeno obavestio vlasti (deca iz takve veze nisu bila zakonita i nisu imala pravo na njegovo nasledstvo).

Rimska žena konačno je prevalila viševekovni put od ugledne i poštovane matrone u togi, kojoj su se ljudi, kao simbolu svih vrlina, uklanjali s puta: U tom novostvorenom svetu moći i raskoši Rima, menja se i život žene, pre svega u domenu njene seksualne i društvene slobode, jer njene domaćičke vrline više nisu bile primarne. Naravno, da u toj slobodi, pored društvenih, primarnu ulogu imaju i ekonomske promene. Ona više nije zavisila od oca i muža, kao vekovima pre toga u prošlosti. U novom, slobodnom braku, ona sada nakon smrti oca postaje naslednik, odnosno gospodarica svog imetka, ili pak, za ljubavnika uzima bogatog muškarca (“sponzora”, kako bi se to nazvalo u savremenom žargonu), koji će moći da joj ispunjava želje i prohteve. Posledice ovog stanja su dovele do donošenja zakona lex Voconia, koji je imao za cilj da onemogući žene da preuzimaju nasledstvo. Pored seksualne slobode i života u kome je sebi mogla da priušti zadovoljstva kad i koliko bi ona htela, kao završetak potpunog preobražaja nekadašnje smerne matrone, nova žena se više ne usteže ni da se uključi u javne poslove.

Seksualni skandali i ekscesi za mnoge predstavljaju krajnju degeneraciju Rima. Objektivno, to i jeste tako – u vreme Carstva rimsko društvo je dostiglo vrhunac iskvarenosti u istoriji. Najslavniji pesnici oplakuju izgubljenu čistotu prošlosti. Zlokobno zvuči završetak jedne Horacijeve ode:

…Šta nam još pogubne godine nisu od zla donele? … Izrodi još gori od nas, a naraštaj što ćemo ga ostaviti još pokvareniji će biti.

Međutim, uprkos svemu, pa i zabranama pojedinih careva, prostitucija je uspela da pronađe adekvatne odgovore i da opstane bez ikakvih prekida, menjajući samo formu i oblike. Slava i tragedija novih žena sada okupiraju Rim.

Javne ustanove i prostitucija

Posebnu ulogu u prostituciji imalo je njeno nastajanje i vezivanje za pojedine institucije karakteristične za forme društvenog i kulturnog života. Naročito pogodno tle za tako nešto bila je sklonost Rimljana ka kupanju. Pored carskih grade se i javna kupatila ogromnih razmera, pa i privatna, koje su pojedinci vodili za svoj račun. Vrlo brzo terme postaju najznačajnija mesta za okupljanje muškaraca u potrazi za raznovrsnim seksualnim požudama. Naročito je to karakteristično od I veka, kada se u njima praktikuje zajedničko kupanje muškaraca i žena. Počev od Hadrijana (117-138 g.), mnogi imperatori su pokušavali da ih zabrane, ali u tome nisu uspevali sve do IV veka, kada hrišćanstvo postaje zvanična religija Carstva. Kupatila postaju manje-više javne kuće. Sluškinje u njima su često bile bludnice i bludnici specijalizovani za masažu. Zanimljivo je da ova sprega masaže i prostitucije postoji i danas u Evropi, Americi i na Istoku. I pojedini carevi ostali su poznati po svom životu u termama. Car Elagabal, ili „muška Mesalina“, kako su ga još nazivali (po rimskoj carici iz prve polovine I veka, koja je svojim razvratnim životom obezbedila mesto u istoriji), pored kupatila u carskoj palati, otvorio je i javna kupatila za narod, kako bi se snabevao muškarcima. On je bio oličenje krajnje izopačenosti i besramnosti, koja je prožimala rimski život tog vremena.

Još zanimljivija je priča o nastajanju veze između teatra i prostitucije. Već u pretečama rimskog teatra (atelane, mime i pantomime), uspostavlja se sklonost ka erotičnom: prostitucija i javne kuće već postaju deo njih. Uobičajne su teme koje se bave preljubom, homoseksualnošću i rodoskrvnućem. Novinu predstavlja to što su ženske uloge igrale zaista žene, koje su na kraju predstave igrale gotovo gole. Prikazivanje erotičnih scena bilo je veoma popularno, a važan element bio je ples, koji je imao bitnu ulogu u atelanama i mimama.

Muška prostitucija

Vrlo brzo i muški plesači postaju popularni ne samo kod publike, već ih za ljubavnike uzimaju i žene i carevi. Među brojnim vezama posebno su ostale zabeležene ljubavi između cara Kaligule i pantomimičara Mnestera, koga je ovaj car znao ljubiti i usred svoje lože u teatru; zatim, Nerona i Parisa, koga je, prema nekima, on i ubio kad je shvatio da bi mu mogao biti suparnik u jednoj od njegovih, neosporno, suludih ideja – da postane najbolji glumac. Car je zvanično plesao u Vergilijevoj Turni. Domicijan se čak privremeno rastao od svoje žene Domicije, kada se ona smrtno zaljubila u glumca Parisa, dok je car bio opsednut neprestanim seksualnim odnosima sa ženama (posebno zadovoljstvo mu je bilo kupanje s najprostijim bludnicama; njegova razvratnost postaje jasna u kontekstu podatka da je čitao samo spise Tiberija i bio opsednut spomenom na njega).

Popularnost te vrste zabava, u kojima se izvanredno ogledala rimska ljubav za senzualno i erotično, bila je toliko velika da su se najzad – sasvim prestale izvoditi klasične tragedije.

Arheološki institut SANU
Beograd

Za ova krivična dela, Kacavu je pretila maksimalna kazna od 16 godina zatvora. Osuđen je na sedam. Kacav, najviši izraelski zvaničnik koji je ikada osuđen za neko krivično delo, tvrdi da nije kriv. On se pod žestokim pritiskom javnosti povukao sa predsedničke funkcije dva meseca pred istek mandata. Ta funkcija je u Izraelu pretežno ceremonijalnog karaktera.

„Pre šest godina nismo mislili da će tako biti. Zamišljalii smo sve crno, da smo izgubili šansu za normalan život. Ali, danas nam je dobro. Postoji jaz, ali toga ima u svakom slučaju. Ispunjavamo ga velikom ljubavlju koju dajemo i primamo od naše dece i takođe, uživamo jednostavnu ljudsku ljubav koju dajemo jedno drugom, kakvu bilo koja dva čoveka mogu dati i primati,“ napisili su oni.

Svim brakovima posredovao je rabin Areleh Harel iz jevrejskog naselja Šilo na Zapadnoj obali. On kaže da svi njegovi parovi dobijaju podršku tima psihologa, bračnih savetnika i socijalanih radnika, a redovno se konsultuju i sa drugim rabinima.

Dvanaesti rabinov par je nedavno objavio da se verio, a postoji lista još 30 gejeva i 20 lezbijki koji traže para. Niko od njih ne poriče svoje seksualne sklonosti, naglašava rabin provodadžija i ističe da oni žele da osnuju dom da bi postali roditelji ili zbog društvenog priznanja.

Brakovi između gej momaka i lezbijki nisu novina među ultraortodoksnim Jevrejima, ali nova inicijativa je drugačija jer se problemi ne skrivaju, što proističe iz rastućeg prihvatanja homoseksualnoti i podstaknuta je delom od strane četiri organizacije za religiozne homoseksualce.
„Porodica nije samo seks i ljubav. To je partnerstvo, iako ne samo u tehničkom smislu,“ kaže Harel.

Harel smatra da je kod seksulanih homoseksualaca gej brak rešenje, a religiozni homoseksualci često ne žele da prekrše zabranu homoseksualnog seksa na osnovu jevrejskog verskog prava i traže druga rešenja.

„Većina parova pristaje da nema odnose s članovima svog pola, ali se uvek tokom nekoliko godina dešavaju omaške, mada oni to ne shvataju kao izdaju,“ rekao je Harel, precizirajući da svaki par sam za sebe odlučuje kako će njihov brak funkcionisati i da on nije umešan u tu odluku, već se bavi uglavnom pitanjima kao što je veštačka oplodnja.

Tridesetpetogodšnji Roni je biznismen, a Eti je zaposlena u hitnoj pomoći. Njena porodica ne zna da je lezbijka. Imala je inače samo jednu takvu ozbiljnu vezu, kada je shvatila da je za nju važnije da odgaja decu i živi u normalnoj porodici.

Roni je, takođe, želeo familiju i potomstvo. Oboje kažu da se pridržavaju verske zabrane seksa s osbom istog pola i da im je to vrlo važno kao i želja za manje više normalnim roditeljstvom. Oni nastoje da se ponašaju kao da su običan bračni par pred decom i čak spavaju u istoj sobi, a deca su im rođena zahvljajuući veštačkoj oplodnji.

„Veći deo vremena dobro nam je zajedno, kao poslovnim partnerima. Naravno da ima svadja i napetosi, ali ko ih nema. Kao dobri prijatelji imamo veliko međusobno poštovanje i veliku platonsku ljubav,“ istakli su oni.

Međutim, nisu svi takvi brakovi uspešni. Dva para čijem je braku Harel posredovao sada se razvode i zabrinuti su da će im deca rođena u takvom eksperimentu patiti.

U ženskoj je varijanti mirisa, Patric Mekarti je pomešao je aromu novca s aromomama grejpfruta, havajskog cveta i lubenice, dok je miris novca za muškarce spoj svežine okeana, citrusnih nota te ruzmarina, trave i plemenitog drva.
Parfem s aromom novca može da se kupi u varijantama „za nju“ i „za njega“, spakovan je u kutiji ispunjenoj pocepanim novčanicama, a jedna bočica košta 35 dolara.

„Uveren sam da će ovaj miris dati više samopouzdanja onome ko ga nosi“, izjavio je Mekakrti za „AOL News . Proizvođač parfema je Lari Marison iz kompanije „Liquid Money“, stručnjak koji je kreirao mirisnu notu i za Majkla Džordana.

Naime, u toj zemlji se homoseksualni odnosi kažnjavaju zatvorom i bičevanjem. Mada je komentar trebalo da zvuči kao šala, borcima za prava homoseksualaca uopšte nije do smeha.

Predsednik FIFE Sep Blater je u Južnoafričkoj Republici držao konferenciju za novinare, a jedno od pitanja koje mu je postavljeno odnosilo se na tretman gej fudbalskih navijača u Kataru, zemlji-domaćinu Svetskog fudbalskog prvenstva 2002. godine, s obzirom na to da su u toj zemlji homoseksualni odnosi zabranjeni zakonom.

Blater se, kada je čuo pitanje, nasmejao:

„Pa onda bi trebalo da se uzdrze od svih seksualnih aktivnosti.“

Blater je brzo dodao i da veruje da će se situacija u Kataru do 2022. godine promeniti.

„U fudbalu nemamo granica. Otvaramo sve – svima. Verujem da neće biti nikakve diskriminacije protv bilo kog ljudskog bića, bez obzira da li je sa ove ili one, leve ili desne, ili bilo kakve druge strane.“

Ako je Blaterova izjava trebalo da zvuči kao šala, ljudima na koje se njegovi komentari odnose – homoseksualcima – nije do smeha. Kris Basijurski, iz britanskog Udruženja gej fudbalskih navijača, izjavu Sepa Blatera je doživeo kao uvredu.

„Mislim da je njegov komentar veoma nepromišljen i samo pokazuje koliko on ne shvata o čemu se radi. Ne poštuje homoseksualce sa svih strana sveta, i ne shvata probleme sa kojima se oni suočavaju.“

Basijurski dodaje da ni Blaterov drugi, pozitivan komentar – da će se situacija u Kataru do 2022. promeniti i da neće biti nikakve diskriminacije, neće mnogo doprineti popravljanju odnosa prema homoseksualnim fudbalskim navijačima.

„Taj komentar nema apsolutno nikakvih osova. On nije objasnio kako će to tačno Svetsko fudbalsko prvenstvo u Kataru da bude bezbedno i prihvatljivo za LGBT fudbalere i navijače. To su samo prazne reči, i ne verujem da je on uopšte razmišljao o tome da li će se zakoni u Kataru promeniti u narednih 12 godina.“

Kada je homoseksualnost u pitanju, zakoni u Kataru su veoma strogi, kaže glavni urednik vebsajta „Gay Middle East“, Den Litoer:

„Homoseksualni odnosi se kažnjavaju zatvorom i to u trajanju i do pet godina. Kažnjavaju se i bičevanjem, a to je potpuno nehumano. Ali, sa druge strane, Katar je veoma zainteresovan da postane most između arapskog sveta i Zaliva, i Zapada. Veoma je osetljiv po pitanju svog ugleda u svetu, i mislim da je ovo dobra prilika za razgovor o liberalizaciji određenih zakona u Kataru“, kaže Litoer za BBC.

„U građanskoj zajednici“ i „Žive zajedno“, kako se zovu nove kategorije, biće dodate postojećim – u vezi ili single, u braku, razveden/a, udovac/a, i komplikovano je. Za sada su ove nove opcije dostupne samo američkim i korisnicima iz Kanade, Francuske, Australije i Velike Britanije, ali bi uskoro trebalo da budu omogućene i ostalima. Američki portal Mashable, sa druge strane, prenosi da se u zemljama u kojima su istopolni brakovi legalni, ove opcije neće pojavljivati.

„Ovo je bila jako tražena opcija. Mi želimo da omogućimo našim korisnicima opcije koje verno i autentično odražavaju njihove odnose“, rekli su iz Facebooka ovim povodom. Komentari na uvođenje novih opcija su različiti. Mnoge organizacije koje se bave zaštitom prava LGBT zajednice su je pozdravile, međutim ima i onih koji smatraju da Facebook ovim potezom usvaja politiku nejednakosti, karakterističnu za države u kojima gej brakovi nisu legalni.

U svojoj peticiji pod naslovom “Crkva 2011: neophodna obnova”, čiji je sadržaj objavljen na internet stranici nemačkog lista Zidojče cajtung, 143 teologa, mahom univerzitetskih profesora nemačkog govornog područja, traže i da žene mogu da se zaređuju i da crkva prihvati homoseksualne veze.

Oni, takođe, smatraju da vernici treba da učestvuju u izboru biskupa i da je neophodno prekinuti sa moralnom strogoćom crkve. Svoj stav opravdavaju “krizom bez presedana” s kojom se suočava katolička crkva u Nemačkoj od kada je pre godinu dana izbila serija skandala o seksualnim zlostavljanjima, čiji su vinovnici sveštenici.

“Previranja koja može da podstakne dijalog, otvoren i bez tabua, sigurno neće biti dobro viđen, posebno uoči papine posete. Drugo rešenje, međutim, je potpuno ćutanje koje je neprihvatljivo jer uništava poslednje nade”, navode teolozi u svom memorandumu.

Papa Benedikt XVI, koji je, prema pisanju francuskog lista, i sam u mladosti podržavao ukidanje celibata, a sada se tome žestoko protivi, trebalo bi da poseti rodnu Nemačku u septembru ove godine.