I tako se mi i dalje poslušno reflektujemo u barici naše ograničene svesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i ‘malih satisfakcija’ našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predstava i sećanja, koja uopste ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

Kroz naš interpretacijski sistem smo se, svako prema svojim mogućnostima, otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bega u virtuelne scenarije, kojih je bilo i pre vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina ulepšana ili na neki drugi način izmenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta.

Drugi sebe definišu planirajući manje ili više realnu budućnost, pri tom nije bitno da li ti planovi imaju formu strahova i briga ili nada i očekivanja. Sledeći pak gube svaku vezu sa stvarnošću ili vremenom i žive još samo u virtuelnim svetovima: u knjigama i hobijima, u muzici, nauci ili filozofiji, u zdravim ili nezdravim filmskim i televizijskim svetovima, video i kompjuterskim igrama ili u bilo kojoj drugoj spiritualnoj ili religijskoj fikciji. Naša mašta u tom smislu očito ne poznaje granice.

Sva ta raspršenja svakodnevnog života služe tzv. ubijanju vremena ne dopuštajući višak vremena u kojem bismo mogli biti sami sa sobom i postati svesni našeg stvarnog položaja. Čak i kada dođemo u takvu situaciju, stalno skakanje tamo-amo našeg kontinuiranog unutrašnjeg dijaloga – klateće kretanje one strane instalacije – nas sprečava da iskoristimo taj višak vremena i tera nas ponovno u beg iz stvarnosti.

Da je to sve, samo ne prirodno, nije teško shvatiti kad svoje socijalizovano ponašanje uporedimo sa decom ili ostalim sisarima, kojima ništa nije draže nego da potpuno utonu u opažanje sveta i uživaju u njegovoj tako jednostavnoj, a ipak zadivljujućoj stvarnosti. Deci ne treba razlog, delanje ili rezultat, da bi se u svojoj koži i svom svetu osećala dobro.

Očigledno je tipična osobina našeg socijalizovanog domaće-životinjskog mentaliteta, našeg odraslog Common sense, da nam osećaj dobrog raspoloženja i sopstvene vrednosti zavisi od određenog učinka. Za razliku od naših divljih rođaka i male dece, teško nam pada da se bezrazložno radujemo postojanju i jednostavno budemo srećni. Da, čak nam se čini naivnim, ako ne i neodgovornim, kad se odrastao čovek tako ponaša. Mnogim starijim savremenicima čak ni jelo ne prija, ako ga nisu, kako to već Biblija zahteva, zaslužili u znoju lica svoga.

Inače možemo primetiti, da većina ljudi u poodmaklom dobu još više pada u vlast Voladoresa, mada iz toga ne treba izvesti zaključak da su mladi ljudi imuni. Najveći deo naše svesti ionako izgubimo još u ranom detinjstvu, da bi se u vremenu koje sledi pretvorili u krave muzare Voladoresa, koje oni redovno muzu i tako održavaju na određenom stepenu svesti. Ako međutim, usled starosti, slabosti ili bolesti svest prestane da raste ili raste sa zadrškom, Voladoresi skoro potpuno konzumiraju spoljašnji sjaj, ostavljajući jedva ostatak barice. Posledice toga su suženi, kruti razum, te pojačana zaboravnost i zbunjenost, kao i porast opšte razdraženosti, očajničkog držanja za vrednosti i norme socijalnog poretka i sopstvene važnosti, ukratko – svi simptomi senilnosti.

Taiša Abelar kaže s tim u vezi, da je moguće naći naročito mnogo Voladoresa u stanovima starih ljudi, staračkim domovima i bolnicama, jer tu lako dolaze do velikih količina svoje omiljene hrane, a to nije samo svest, nego jedna njena posebna karakteristika – jer ne prija njima svaka svest podjednako. Posebno vole egomanijačku, samosažaljivu svest, koja naginje emocionalnim ispadima i prepuštanju, a preziru razboritost i disciplinu.

Kao vizuelni dokaz postojanja Voladoresa, naslednici Don Huana su javno pokazali fotografiju jednog Voladoresa, snimljenu nedugo pre toga na prolećnoj proslavi tibetanskih budista u ruševinama Teitihuakana. Fotograf je bio Kastanedin poznanik, Marko Antonio Taram, vođa Casa-e Tibet u Meksiko Sitiju, koja je i organizovala proslavu, na kojoj je 90 000 hrišćanskih i budističkih učesnika pod vođstvom Dalaj Lame molilo za mir. Za vreme događaja Marko Antonio je, bez da je to primetio, fotografisao ogromnu senku, koja se činila poput oblaka što plovi nad glavama mnoštva okupljenog na molitvu među piramidama.

Kad je Marko Antonio pri razvijanju fotografija otkrio neobičnu senku, koja ga je podsetila na lik čoveka u molitvi, zamolio je Kerol Tigs da ispita tu neobičnu sliku. Ona je, preneražena, odmah uzela kopiju fotografije za Kastanedu i njegove pratilje. Svi su se složili u tome da je Marko Antonio fotografisao ogromnog Voladoresa, koji se toliko bio najeo emocionalne energije okupljenih molilaca, da je uspeo da se delimično materijalizuje i čak postane vidljiv oku kamere. Shvatili su to onda kao znamenje, da je došlo vreme da se i taj deo njihovog znanja oslobodi svog ezoteričnog statusa i preda javnosti.

To naravno ne znači da mi inače pojma nemamo o postojanju tih bića – nama samo nedostaju sredstva i reči, kojima bi ih opisali u kontekstu našeg svakidašnjeg života. Čarobnjaci kažu da su deca koja još nisu socijalizovana često sposobna da vide Voladorese i uglavnom jasno osećaju kako ta jeziva bića parazitiraju na njihovom spoljašnjem sjaju. Nije ni čudo da se boje duhova, čudovišta i demona koji se muvaju ispod njihovog kreveta ili vrebaju iz ormara. Jer kako Voladoresi svoju rabotu najradije obavljaju neprimećeni, najčešće se noću bacaju na posao i zaista se rado skrivaju po tamnim ćoškovima.

Zbog toga se mnogi i u odraslom dobu boje mraka, ili ih fasciniraju stravične priče i horor filmovi. Klasične priče o ljudožderima, kiklopima i vampirima nude fenomenalnu mogućnost projekcije naših podsvesnih slutnji o postojanju i podmuklim rabotama Voladoresa. U novije vreme su u tom smislu popularne priče koje govore o invaziji vanzemaljaca koji žele da porobe ili unište čovečanstvo. Razne filmske obrade bestselera Invazija jedača tela (Die Invasion der Körperfresser), kao i noviji filmovi a là Alien, Independence Day ili Men in Black su pravi hitovi, što se može objasniti samo činjenicom da strah od takvih događaja počiva na realnoj osnovi.

Priče o vampirima i SF-filmovi sigurno nisu dokaz o postojanju Voladoresa, niti indicija koja bi mogla uveriti skeptike. Oni međutim, govore vrlo jasnim jezikom, ako smo spremni da otkrijemo njihovu poruku – baš kao u seriji Olivera Stouna i Brusa Vagnera Vajld Palms, gde pri pažljivijem pogledu na ulazna vrata lokala sa simboličnim imenom Hungry Ghost (Gladni Duh) možemo da pročitamo grafit: Los Voladores: They eat your awereness. (Letači: Oni jedu vašu svest.) Jednostavna poruka neverovatnog dometa.

Moramo uzeti u obzir mogućnost da ovaj teatar našeg svakodnevnog života možda i nije stranputica naše evolucije od primata do čoveka, već da su mnoge njegove karakteristike mnogo čudnijeg porekla. Istraživač ljudskog ponašanja i nobelovac Konrad Lorenc je još pre nekoliko decenija upozorio na čudnovate naznake domestifikacije u psihologiji i ponašanju civilizovanih ljudi, koje delimo sa našim kućnim ljubimcima i koje se mogu objasniti samo time da mi sami sebe domestificiramo. Ali zašto bi mi sebe zatvarali u ‘štale za ljude’, kako Lorenc naziva gradske stambene zgrade i nebodere? Kakvu korist bismo imali od toga, bilo kao vrsta ili kao pojedinci?

Ako međutim uzmemo u obzir postojanje Voladoresa, dosta toga odjednom postaje jasnije. Naravno da mi sami sebe socijalizujemo u naš svakodnevni svet, ali parametre socijalnog reda i razuma koji nama rukovodi ne određujemo mi, nego nama nadmoćnija bića, koja u nama vide svoje kućne životinje. Erih fon Deniken bi se verovatno zapitao ‘Jesu li bogovi bili Voladoresi?’

Uprkos njihovoj nadmoći, Voladoresi sigurno nisu (niti su bili) nikakvi bogovi, iako su nam upravo oni doneli predstavu o bogu, vrednosti i norme našeg socijalnog reda, te ono što u najširem smislu podrazumevamo pod rečju kultura. S druge strane, njima ne samo da možemo da zahvalimo za naše potrošačko ponašanje i izrabljivački mentalitet, nego i za činjenicu da sebe držimo ‘jadnim malima’, mučenicima i gubitnicima. Pa ipak, Voladoresi nisu nikakvi đavoli ili demoni.

Jer upravo je to taj crno-beli pogled na svet, to klateće kretanje između suprotnosti kao što su dobro i loše, nebo i pakao, bog i đavo, ljubav i mržnja, pozitivno i negativno, koje predstavlja suštinu instalacije koju nosimo u glavi. Ako se želimo osloboditi Voladoresa i razuma, koji nije naš vlastiti, moramo za početak prevladati lažni dualizam našeg ega, refleksiju u barici svesti, i svet posmatrati kao ono što on zaista jeste: energija, koja nije ni dobra ni loša.

Ako uspemo u tome, uvidećemo da nas izvan vela poznatog i uskih granica svakodnevnog života očekuje veličanstveni Univerzum. Tačno, to je jedan grabežljiv univerzum, sa grabežljivim Voladoresima i isto tako grabežljivim ljudima. No ta jednostavna činjenica ne iziskuje vrednovanje, nego stavlja nas, Voladorese i sve ostalo na istu stepenicu.

Samo ako se oslobodimo robovskog duha i žrtva-nasilnik šablona, imamo istinsku šansu da ponovno nađemo slobodu – slobodu od Voladoresa, od ogledala samorefleksije, prisila svakodnevnice i fiksacije skupne tačke. Ako odbacimo dualistički sistem vrednovanja, i događaje oko nas više ne prihvatamo kao kaznu ili blagoslov, već kao izazove sa kojima se vredi suočiti, napravili smo prvi korak na putu koji vodi iz zatvora našeg svakodnevnog ja: korak na putu ratnika.

Norbert Claßen

U vezi sa onim što je rečeno u poslednjem odeljku ovog poglavlja, može biti zanimljiv kratak osvrt na orgijastičke događaje u kojima, uzetim zajedno, čudno figuriraju raznovrsni faktori erotske transcendentnosti, što smo odvojeno ispitali baveći se pojedinim graničnim oblicima profane seksualne ljubavi. Reč je o ritualima koji su se praktikovali u ruskoj sekti klistija, čuvanim u najstrožoj tajni. Propisi i ideje sekte nisu smeli da se otkriju nijednoj profanoj osobi, ni sopstvenom ocu ni sopstvenoj majci; spolja, propisivalo se neudaljavanje od pravoslavlja, ali ono se smatralo »lažnom verom«.

Prethodno treba napomenuti da događaji, na koje aludiramo, figuriraju u jednoj posebno veštačkoj i hibridnoj celini. U degradiranim, neotesanim i popularnim oblicima, u ritualima klistija sačuvali su se ostaci prehrišćanskih orgijastičkih ceremonija koji su izgubili svoju prvobitnu i duhom srodnu
podlogu da bi, međutim, paradoksalno pripojili neke motive nove vere.

Dogmatska pretpostavka sekte jeste da je čovek potencijalno Bog. On može da
postane toga svestan, i da to zapravo i bude, ostvarivši, ako je muškarac,
Hristovu prirodu (otud naziv sekte), a ako je žena, prirodu Device, kada,
posredstvom tajnog rituala, izaziva preobražavajući silazak Svetog Duha.

Učesnici, muškarci i mlade žene, nose samo belu košulju, na potpuno golom telu
(ritualna golotinja). Izgovaranjem dozivajućih fòrmula započinje kružni ples,
muškarci oblikuju krug u središtu koji se brzo okreće u smeru Sunca, a žene,
međutini, prave krug izvan prvog, koji se kreće u pravcu suprotnom od kretanja
Sunca (ritualno pozivanje na kosmičku polarnost koju održavaju polovi). Pokret
postaje sve vrtoglaviji i silovitiji, sve dok se neki čianovi ne izdvoje iz kruga i
počnu odvojeno da plešu, kao drevni vertiginatores i arapski derviši, takvom
brzinom — kaže se — da se ponekad ne razlikuje više lik, padajući i ostvarujući
se (ples kao tehnika ekstaze). Primer deluje zarazno, pandemijski. Kao poslednji
faktor egzaltacije, uključuje se bičevanje, uzajamno bičevanje učesnika,
muškaraca i žena (bol kao erotsko-ekstatički faktor). Na vrhuncu takve
egzaltacije počinje da se predoseća unutrašnji preobražaj, skorašnji, dozivani,
silazak Svetoga Duha. U tom momentu muškarci i žene se skidaju cepajući sa
sebe bele ritualne košulje i promiskuirano se sparuju; uključivanje seksualnog
iskustva i traume snošaja vode, naime, ritual do svog graničnog intenziteta.
103
Hibridnost ovih rituala javlja se u činjenici da je u njihovom središtu
mlada žena, koja se svaki put iznova bira, u kojoj se vidi »personifikacija
božanstva i, isto tako, simbol rađajuće snage«; ona postaje obožavana bilo kao
Majka Zemlja ili Sveta Devica hrišćana. Pojavljuje se potpuno gola, na kraju
tajnog rituala, da bi vernicima podelila zrna suvog grožđa, u smislu
sakramenta.
104
Ovaj detalj omogućava lako prepoznavanje u tajnim cere-
103 Up. N. Tsakni, »La Russie sectaire«, Paris, 1888, IV, str. 63—73; K. Grass, »Die russischen
Sekten«, Leipzig, 1907—1909. Analogijom, mogu se navesti rituali grupa derviškog pravca
međ mavlavima i icavima, gde pesme, koje obično opevaju ljubavnu opijenost, i vino nagone na
ples; medutim, treba se, koliko god je to moguće, suzdržati od svakog pokreta; samo kada
impuls postane neodoljiv, učesnici, koji već sede u krugu, dižu se i počinju da plešu okrećući se
oko sebe ili učestvujući u krugu. Tada, neprimetno, ili pak na znak šejha prelazi se na prizivanje,
na osnovu odredenih formula (dhikr) (Y. Millet, »De l’usage technique de l’audition musicale«,
u »Études Traditionnelles«, br. decembar 1955, str. 353—354).
104 Tsakni, nav. delo, str. 72—73.monijama klistija produženja drevnih orgijastičkih rituala koji su se slavili u
znaku misterije Velike htonične Boginje i »gole Boginje«.
Zanimljivo je istaći da je u sekti seks bio strogo ograničen na ovu ritualnu
i ekstatičnu upotrebu; naime, sekta u svakom drugom pogledu propoveda strogi
asketizam, osuđuje svaku telesnu ljubav, čak toliko da žigoše sam brak. Zapravo,
po svemu ostalom ona predstavlja upadljivu analogiju sa još jednom
slovenskom sektom, sektom skopaca, kod kojih asketizam ide dotle da propisuje
kastriranje muškaraca i žena, mada zadržavajući prvobitnu podlogu, utoliko što
u ritualima skopaca isto tako figurira, kao središte, mlada gola žena. To je
verovatno odjek kulta svojstvenog jednom drugom obliku misterija Velike
Boginje, frigijske Kibele, kulta koji se često spajao sa analognim sakaćenjima
izvršenim u ekstatičkoj pomami.
Starec Gregorij Jefimovič, zvani Raspućin, pripadao je sekti klistija. U
ovom liku, o kojem se toliko govorilo, sačuvale su se raznovrsne crte mističkog
orgijazma. Već je značajno to što je titula stareca, sveti starac, dopuštala
vezivanje za nadimak Raspućin, koji potiče od rasputnik = razuzdan, i koji je on
zauvek zadržao. Kod Raspućina nije lako odvojiti ono što je stvarnost od legendi
koje su stvarali bilo njegovi obožavaoci ili njegovi neprijatelji. Prisustvo izvesnih
natprirodnih moći u sirovom liku ovog sibirskog seljaka, ipak je neosporno; ako
ništa drugo, to pokazuje njegov kraj: velika doza snažnog otrova, kao što je
cijankalij, nije uopšte delovala na njega i on se podigao uprkos hicima iz pištolja
koji su u njega ispaljeni iz blizine, tako da je na kraju morao da bude
masakriran. »Raspućinova religija« bila je u stvari prožeta gore navedenim
motivom. Njegove su reči: »Došao sam da vam donesem glas naše svete Majke
Zemlje i da vas naučim blaženoj tajni koju mi je ona prenela, o posvećenju kroz
greh«105
— u čemu zapravo vidimo vraćanje teme Velike Majke (Majke Zemlje) u
hibridizaciji sa hrišćanskom koncepeijom grešnosti tela. U suštini, razuzdano
iskustvo seksa — »okršaj greha« i takozvani svalnji greh — koncipirano je kao
sredstvo »mučenja« čiji je pozitivni efekat »mistična smrt«, tako da se sa svakog
snošaja skida nečisto obeležje i u pojedincu proizvodi »čudesni preobražaj«.
106
Na ovoj ravni, snošaj je postajao neka vrsta preobražavajućeg sakramenta i put
učestvovanja. U objektivnim terminima, to jest van moralnih referenci,
»posvećenje posredstvom greha«, koje najavljuje Raspućin, poziva se na ovo
značenje. Što se njegove moralne i hrišćanske interpretacije tiče, treba se, pak,
manje ili više vratiti onom luteranskom pecca fortier i zamisli, koju je
propovedao sam Avgustin, po kojoj vrlina može da postane greh ako je prožeta
ponosom palog stvorenja, koje iz nje izvlači diku.
107
U tom kontekstu, popustiti
105 R. Fülöp-Miller,»Le diable sacré«, Paris, 1929, str 45, delo iz kojeg vidimo i podatke koji
slede.
106 Ibid., str. 202; up. i str. 31—33.
107 Aludiramo na traktat »Contra advers, legis« (I, 26–28), gde se Avgustin pita kako to da Bog
dozvoljava da devojke budu silovane u vreme ratova i nereda. Na stranu nedokučivost
božanskih puteva i nagoveštaj o eventualnim nadoknadama za zemaljske patnje u onostranosti
(ako se pretpostavi da se kod silovane devojke sve svodi na patnju), Avgustin postavlja pitanje
da li su se možda te device ogrešile ohološću, iznoseći na videlo svoju vrlinu. Zna se da bi za
Avgustina vrline stečene samo ljudskim snagama, bez učešća božanske milosti, kao što je slučaj
kod »pagana«, bile »veličanstvene mane«. Luteransko pecca fortier propisuje da se ne pruža
otpor grehu, da mu se prepusti do dna, i da se u sopstvenom preziru i ispovedanju o sopstvenoj
nemoći nada spasonosnoj božanskoj milosti.telu bio bi način poniženja, uništenja ponosa Ja — »mračnog despota» — čak i u
njegovim poslednjim ostacima, sazdanim upravo od ponosa zbog sopstvene
vrline. U egzistencijalnim, a ne moralnim, terminima, ponižavanje ponosa
slobodnim prepuštanjem seksu i ne pružanjem otpora, »ogrešenjem«, ima,
međutim, srodnosti sa ograničenjem pojedinca kao određenog bića koje se
razbija posredstvom posebnog, paroksističkog iskustva erosa.
Raspućin, kao ličnost i po ponašanju, bio je pre odbojan nego privlačan;
uticaji različitog reda, makar delimično genetički vezani za iskustva klistija i
verovatno zasnovani i na njegovim izuzetnim predispozicijama, predstavljali su
osnov njegove moći i njegovog čara, vršeći te uticaje čak i u krugovima visoke
ruske aristokratije, inače nepristupačne jednom prljavom i primitivnom seljaku.
Bez obzira na to, kod Raspućina se nalazi izvesna privrženost tehnikama klistija,
s obzirom da se on često koristio plesom koji je smatrao delom celine koja
kulminira u snošaju: dajući prednost ciganskoj muzici, koja, kada je autentična,
spada u retke koje čuvaju i frenetičnu i elementarnu dimenziju. Postoje izveštaji
o tome da su žene sa kojima je, ukoliko ih je smatrao dostojnim da s njim
obavljaju ritual, Raspućin plesao »zaista imale osećaj da su pod mističnim
uticajem, o čemu je starec često govorio«. Kako bi ritam postajao frenetičniji,
primećivalo se kako »lice plesačice počinje da gori, kako joj se pogled malo-
pomalo zastire koprenom, kako joj kapci postaju sve teži i, na kraju se
sklapaju«. Tada bi starec odvodio sa sobom ženu, gotovo bez svesti, da bi se s
njom sjedinio. Najviše čega bi se žene, sećale posle onoga što bi tada usledilo
bila bi jedna gotovo mistična ekstaza. Bilo je, ipak, i onih na koje je to ostavljalo
utisak dubokog užasa, a tu se ubraja čak i jedan slučaj poluludila do kojeg je
došlo na kraju.
108
Na osnovu onoga što je već rečeno, mogućnost ovog
dvostrukog efekta čini se, ipak, prirodnom.

U časopisu “Sajentifik Ameriken”, psiholog Džejson Goldman sa Univerziteta Južne Kalifonije pokušao je da odgvoori na sledeće pitanje: šta je to u mozgu ljudi poput Hitlera i Kim Džong Ila što im omogućava da se nametnu čitavim narodima i uspostave apsolutnu vlast?

Među stručnjacima koji su proučavali Hitlera, tvrdi Goldman, postoji saglasnost da se njegova ličnost odlikovala visokim stepenom poremećaja, kao što su paranoja, asocijalnost, narcisoidnost i sadizam. Detaljniji profil njegove ličnosti ukazuje i na šizofrene tendencije, uz maniju veličine i devijantne misli.

Prilikom izrade ovakvih profila krvoloka, istraživači su se oslanjali na izveštaje ljudi koji su sa diktatorima bili u dužem i bližem kontaktu. Kada je reč o Sadamu Huseinu, u pitanju su “izveštaji 11 odraslih Iračana, koji su Huseina intimno poznavali, u proseku 24 godine”.

„Velika šestorka“: kombinacija koja vodi ka rađanju diktatora

Kult ličnosti: statua „velikog vođe“ u Pjongjangu

Kombinujući rezultate studija, došlo se do zaključka o „sazvežđu“ poremećaja ličnosti, okrakterisanoj kao “velika šestorka” – sadizam, antisocijalnost, paranoja, narcisoidnost, šizoidnost i šizotipalni poremećaj (potreba za izolovanošću od društva) – za koje se veruje da su tipični za krvoločne diktatore.

Tome u prilog ide i slična analiza uma Kim Džong Ila, urađena u saradnji sa jednim južnokorejskim psihologom koji je raspolagao odgovarajućim izveštajima doušnika. I ta analiza potvrđuje postojanje “velike šestorke” u umu „Dragog vođe“.

Poremećaji ličnosti: Sadam Huesin protiv Kim Džong Ila

Priložena tabela daje rezultate proučavane dvojice diktatora u skladu s kriterijumima Američkog udruženja psihijatara i kliničkih psijhologa za 14 poremećaja ličnosti, šizofreniju i psihotičan način mišljenja.

Kod nekoliko ispitanika izazvali su taj osećaj, tako da su ovi gledali svoj avatar. Onda su nestvarnom liku dodirnuli ruku štapom, a ispitanici bi onda registrovali taj osećaj na svom telu. Senzori su pokazali da Avatar aktivira isti deo mozga kao kod vantelesnog osećaja.

Istina je da dugovečni kalendar, koji pokriva razdoblje od oko 5125 godina, a počinje 3114. pre Hrista, završava svoje brojanje 21. decembra 2012. S tim danom završit će 13. Bak’tun, poslednje razdoblje od oko 400 godina u majanskom kalendaru.

Međutim, umesto da se nastavi sledećim Bak’tunom, kalendar će se tada jednostavno resetovati i početi ispočetka, baš kao što se brojčanik na starim automobilima vraća na nulu nakon pređenih 999999 kilometara i ponovno kreće da broji.

‘Dakle, da li je kraj 13. Bak’tuna kraj jednog dugog razdoblja? Jeste. Da li su Maje volele krajeve razdoblja? Jesu’, rekao je Viliam Saturno, stručnjak za arheologiju Maja na Bostonskom univerzitetu.

“Da li bi oni ovaj kraj ciklusa smatrali strašno važnim? Nema sumnje. Najveći krajevi razdoblja su krajevi Bak’tuna. Međutim, predviđa li kalendar kraj sveta? Ne. To smo mi izmislili.”

Emiliano Galaga Murieta, direktor Meksičkog nacionalnog instituta za antropologiju i istoriju, kaže da je za Maje kraj dugog računanja vremena predstavljao kraj starog ciklusa i početak novog. “To je isto kao kod Kineza. Sada smo u godini zeca, sledeća će biti godina zmaja, a nakon nje neke druge životinje u kalendaru”, rekao je Galaga.

Kako je krenula histerija?

Pisanih zapisa o kraju 13. Bak’tuna ima vrlo malo. Zapravo većina stručnjaka za Maje navodi tek jedan – kamenu ploču na spomeniku broj šest nalazišta Tortuguero u meksičkoj državi Tabasco. Međutim, njegove poruke teško je precizno dešifrovati jer je deo znakova oštećen. Uprkos tome, naučnici su predstavili nekoliko prevoda od kojih je najzanimljiviji onaj koji su sastavili Stiven Hjuston sa Univerziteta Braun i Dejvid Stjuart s Univerziteta u Ostinu.

Prema prvoj interpretaciji ovog dvojca Maje su očekivale da će na kraju 13. Bak’tuna na Zemlju sići božanstvo. Šta će se dogoditi nakon toga, nije jasno iako im se činilo da tekst najavljuje neko proročanstvo. Ovo tumačenje 1996. godine proširilo se brojnim Internet stranicama i forumima pa je čak ušlo i u neke knjige kao dokaz da majanski kalendar najavljuje kraj sveta. Ipak, neka novija istraživanja američkog dvojca pokazala su da drevni tekstovi najverovatnije uopšte ne sadrže nikakva proročanstva o 2012. Naprotiv, čini se da sporni poslednji znakovi zapravo govore o posveti spomenika broj šest.

U blogu koji je posvetio svojim otkrićima Stjuart piše: “Mnogi tvrde da poslednji znakovi dugog teksta sadrže jedine zapise o tome što su drevne Maje imale da kažu ili predvide o kraju Bak’tuna krajem 2012. Ja snosim deo odgovornosti za pažnju koju je privukao spomenik broj šest jer sam pre nekoliko godina objavio kratku analizu svakog znaka i odlomak nazvao ‘Proročanstvo Tortuguera’. Tada nisam imao pojma da će to ubrzo pokrenuti pravu histeriju na mnogim Internet stranicama, forumima i da će se čak naći u nekim knjigama.’

Zapis je nalik na sportsku komemoraciju

U istom blogu Stjuart sadržaj teksta na spomeniku šest uspoređuje s nastojanjem novinara da ovekoveči pobedu New York Yankeesa nad Philadelphia Philliesima 1950. godine koja bi mogla da izgleda ovako:

”Sedmog oktobra 1950. New York Yankeesi su pobijedili Philadelphia Philliese i osvojili Svetski kup. To se dogodilo 29 godina nakon prve pobede Yankeesa u Svetskom kupu 1921. Dakle, 50 godina prije 2000. godine Yankeesi su pobedili u Svetskom kupu.”

Kada se događaj opiše na ovakav način, ističe Stjuart, tekst spominje buduće važno istorijsko vreme – 50. godišnjicu pobede, međutim zapravo se referira na događaj koji se već odigrao – na utakmicu iz 1950.

‘Tako su strukturirani mnogi tekstovi Maja, uključujući i spomenik šest iz Tortuguera’, objasnio je Stjuart.

Prema Galagi takav način pisanja Maja nas danas zbunjuje jer smo mi navikli da čitamo bukvalne poruke jednostavnih struktura. Dakle, čak i ako spomenik šest spominje dolazak božanstva, on ne znači kraj sveta.

“Ti su tekstovi napisani na poetski način tako da naglašeno poetski poručuju da će 21. decembra 2012. doći bog i započeti novi ciklus: stari svet će umreti, a novi se roditi”, zaključio je Galaga.

Dok vidovnjak zuri u tamu koja je Orao, četiri plamena svetla otkrivaju izgled Orla. Prvi plamen, koji je poput vijka munje, pomaže vidovnjaku nazreti obrise Orlova tela. Postoje komadići beline koji izgledaju kao orlovo perije i kandže.Drugi plamen munje otkriva lepršavu tamu što je nalik na orlova krila, a rađa vetar. Uz treći plamen munje, vidovnjak opaža pronicljivo, neljudsko oko. A četvrti i poslednji plamen otkriva šta Orao radi.

Orao proždire svesti svih bića koja su tren pre živela na zemlji, a sada mrtva lebde prema Orlovu kljunu, poput beskrajnnog roja varnica, da sretnu svog vlasnika zbog koga su nekada živela. Orao raspliće te sićušne plamičke, ravna ih baš kao što štavljač navlači kožu, a zatim ih jede jer te su svesti Orlova hrana.

Orao ta sila koja vlada sudbinama svih živih bića, odražava podjednako sva ta živa bića. Prema tome čovek se ne može moliti Orlu, tražiti blagonaklonost, nadati se milosti. Ljudski deo Orla je suviše beznačajan da bi pokrenuo celinu.

Jedino iz Orlovih postupaka vidovnjak može reći šta on želi. Iako ga ne pokreću pojedine okolnosti bilo kojeg živog bića, Orao je svakom biću udelio dar. Po nekom svom načinu i pravu, svako od njih, ako to želi, ima snagu zadržati plamen svesti i otkazati poslušnost pozivu da umre i bude pojeden. Svako živo biće, ako to želi, obdareno je snagom da pronadje izlaz u slobodu i prođe kroz njega. Vidovnjaku koji vidi izlaz, kao i biću koje prolazi kroz njega, jasno je da je Orao obezbedio taj dar, kako bi ovekovečio svest.

Radi vođenja živih bića do tog izlaza, Orao je stvorio naguala.

Nagual je dvostruko biće kojem je otkriveno pravilo. Bilo da je u obliku ljudskog bića, životinje, biljke ili bilo čega živog, nagual je zahvaljujući svojoj dvojnosti određen tražiti skriveni prolaz.

Nagual se pojavljuje u paru, muški i ženski. Nagual postaje dvostruki muškarac i dvostruka žena, tek kad im je pravilo rečeno i kada ga je oboje razumelo i prihvatilo u potpunosti.

U očima vidovnjaka, nagual muškarac ili nagual žena izgledaju kao svetleće jaje sa četiri pregradka. Za razliku od prosečnog ljudskog bića koje ima samo dve strane, levu i desnu, nagual ima levu stranu podeljenju na dva dugačka razdela, a i desna strana mu je podeljena napola.

Orao je stvorio prvog naguala muškarca i naguala ženu kao vidovnjake, i odmah smestio u svet da gledaju. Pribavio im je četiri ratnice koje su bile tragači, tri ratnika i jednog glasnika koje su morali negovati, podići i dovesti do slobode.

Ratnice se nazivaju četiri pravca, četiri ugla četvorougla, četiri ćudi, četiri vetra, četiri različite ženske osobnosti koje postoje u ljudskom rodu.

Prva je istok. Zovu je red. Ona je optimistična, bezbrižna, mirna, uporna kao stalan lahor.

Druga je sever. Zovu je snaga . Ona je snalažljiva, gruba izravna , ustrajna kao oštar vetar.

Treća je zapad. Zovu je osećaj. Ona je introspektivna, pokajnička, lukava, prepredena, kao hladni nalet vetra.

Četvrta je jug. Zovu je razvoj. Ona je hraniteljica, glasna, plašljiva, strastvena kao topli vetar.

Tri ratnika i glasnik predstavnici su četiri tipa muških delatnosti i ćudi.

Prvi tip je čovek od znanja, učenjak: plemenit, pouzdan miran čovek, potpuno posvećen izvršenju svog zadatka, ma kakav on bio.

Drugi tip je čovek od akcije, krajnje nepostojan , veliki, šaljivi, prevrtljiv sadrug.

Treći tip je organizator iza kulisa, zagonetni, nepoznati čovek. O njemu se ne može ništa reći, jer ne dopušta da se o njemu bilo šta sazna.

Glasnik je četvrti tip. On je pomoćnik ćutljiv, mračan čovek, koji radi dobro ako se njime ispravno upravlja, ali je ne samostalan.

Da bi im olakšao stvari, Orao je pokazao nagualu muškarcu i nagualu ženi da svaki od tih tipova muškaraca i žena na zemlji ima posebne osobine u svom svetlećem telu.

Čovek od znanja ima neku vrstu plitkog udubljenja, lagano ulegnuće u pleksusu. U nekih ljudi ono izgleda kao ploha svetlosti, ponekad glatka i sjajna poput ogledala bez odraza.
Čovek od akcije ima neka vlakna koja izbijaju iz područija volje. Broj vlakana varira od jedan do pet, a veličina se kreće od puke niti do debela kraka poput korbača, dugog i do dva i po metra. Neki imaju i po tri takva vlakna razvijena u krakove.
Čovek iza kulisa ne prepoznaje se po osobinama, već po sposobnosti da sasvim nehotice stvori provalu sile koja uspešno blokira pažnju vidovnjaka. U blizini tog tipa čoveka, vidovnjaci otkriju da se bave nevažnim detaljima umesto vidovnjaštvom.
Pomoćnik nema vidljiva oblika. Vidovnjaku se pokazuje kao svetli žar u besprekornoj ljusci svetla.

U ženskom područiju, istok se prepoznaje po gotovo neprimetnim mrljicama u svojoj svetlosti, nešto poput malih područija s kojih je boja iščezla. Iz severa izbija snažno zračenje: iz nje izbija crvenkasti žar, gotovo vrućina. Zapad je obložen nežnom opnom, slojem koji je čini tamnijom od ostalih. Jug ima povratno žarenje: čas sjaji, a zatim se smračuje samo da bi iznova zasijala.

Nagual muškarac i nagual žena čine svojim svetlećim telima dva različita pokreta. Njihove desne strane mašu, dok im se leve okreću.

Što se tiče osobina, na naguala muškarca može se osloniti, postojan je i nepromenljiv. Nagual žena je biće u ratu, ali je bez posebnih napora uvek opuštena i svesna. Oboje odražavaju četiri tipa svog pola i četiri načina ponašanja.

Prvi zadatak koji je Orao dao nagualu muškarcu i nagualu ženi bio je da pronađu novu grupu od četiri ratnice, četiri pravca, te tačnu kopiju tragača, koji će medjutim, biti sanjači.
Sanjači se prikazuju vidovnjaku sa pregačama od vlakana poput kose u predelu ošita. Tragači imaju slično obeležje, ali, umesto od vlakana, pregača se sastoji od bezbroj malih, okruglih ispupčenja.

Osam ratnica je podeljeno u dve čete koje se zovu desni i levi planet. Desni planet čine četiri tragača, a levi četiri sanjača. Orao je ratnike svakog planeta poučio pravilu njihovog specifičnog zadatka: tragače je naučio traganju, sanjače sanjanju.

Po dve ratnice svakog usmerenja žive zajedno. One su toliko slične da odražavaju jedna drugu i samo kroz bezgrešnost mogu pronaći utehu i izazov u odrazu one druge.

Četiri sanjača i četiri tragača nađu se na okupu samo jednom, kada imaju da izvrše naporan zadatak; ipak, tih četvoro ljudi mogu spojiti ruke samo pod posebnim okolnostima, jer se dodirom spajaju u jedno biće, pa to mogu koristiti samo u slučaju krajnje nužde, ili u trenutku napuštanja ovog sveta.

Dve ratnice svakog usmerenja pridodate su jednom od muškaraca, bilo u kojoj kombinaciji koja se traži. Tako čine niz od četiri domaćinstva, koja mogu primiti onoliko ratnika koliko je potrebno.

Ratnice i glasnik mogu takođe činiti nezavisnu jedinicu od četiri čoveka, ili, pak, svaki može po nuždi delovati kao samostalno biće.

Zatim je nagualu i njegovom društvu naređeno da pronađu tri nova glasnika. To mogu biti muškarci, ili žene, ili izmešani sastav, ali muški glasnici moraju biti od četvrtog tipa muškaraca, pomoćnika, a žene moraju biti sa juga.

Kako bi bio siguran da će prvi nagual muškarac povesti svoju grupu na slobodu i da neće zastraniti sa puta ili se izopačiti, Orao je uzeo naguala ženu na drugi svet da služi kao svetionik vodeći grupu prema prolazu.

Zatim je nagualu i njegovim ratnicima naređeno da zaborave. Uronjeni u tamu, dobili su nove zadatke: zadatak da upamte sami sebe i zadatak da upamte Orla.

Zapovest da zaborave bila je tako stroga da su svi bil odvojeni. Nisu se više sećali šta su bili. Orao je mislio da će moći pronaći svoju sveukupnost ukoliko se budu ponovo kadri setiti samih sebe. Samo tada bi mogli imati snagu i neophodno poreklo da pronađu i da se suoče sa svojim konačnim putovanjem.

Pošto su ponovo uspostavili svoju sveukupnost, poslednji im je zadatak da pronađu novi par dvojnih bića i, otkrivši im pravilo, pretvore ih u novog naguala mučkarca i naguala ženu. I kao sto su prvi nagual muškarac i nagual žena bili potpomognuti ograničenim brojem ljudi, tako i oni moraju novom paru naguala pribaviti četiri ratnice – koje su tragači – tri ratnika i glasnika.

Kada je prvo društvo spremno proći kroz prolaz, prva nagual žena čeka da ih vodi. Sa sobom na drugi svet moraju povesti i novog naguala ženu, da služi kao svetionik svojim ljudima dok novi nagual muškarac ostaje na svetu obnavljajući čitav ciklus.

Najmanje ih je šesnaestoro na ovom svetu pod nagualovim vođstvom: osam ratnica, četiri ratnika, uključujući i naguala, i četiri glasnika. U trenutku napuštanja sveta, kada je i novi nagual žena sa njima, nagualovih ljudi ima ukupno sedamnaest. Ako im lična snaga dopušta više ratnika, onda se novi moraju dodavati množenjem sa četiri.

Pojam prokletstva datira još od najranijih vremena. Postoje mnoga svedočenja i dokumenti koji nas uveravaju da ono zaista postoji. Kakva je to sila koja ima moć da potpuno urniše ljudski život, pa čak i da izazove smrt? Puno je primera, a malo racionalnog objašnjenja. Priče koje slede nemaju drugo objašnjenje, osim da se radi o – društvu prokletih.

Od ove teme se i danas mnogima „diže kosa na glavi“. Čim se pomene reč prokletstvo, atmosfera se odmah promeni. Neka jeza se uvuče među ljude. Ipak, koliko strašna, ova tema je jako intrigantna, jer je uvek obavijena velom misterije. Oni koji veruju shvatiće o čemu se radi, bez obzira što ne poznaju mehanizam delovanja prokletstva. Ovi drugi, skeptični, reći će da je to slučajnost. Iako ni sami ne veruju previše u svoju teoriju, zbog nedostatka boljeg objašnjenja oni zauzimaju takav stav. Ne vide vezu među događajima koji su, bez sumnje, povezani.

O čemu se, zapravo, radi?

Da li je prokletsvo predodređeno rođenjem, ili ga osoba svojim karakterom ili životnim navikama navlači na sebe? Odgovor možemo potražiti u astrologiji. Pozicija Plutona, Saturna, Marsa i Mesečevih čvorova dovodi se u vezu sa prokletstvima i crnom magijom, pa ćemo ovde potražiti odgovore.

OPTEREĆENA KARMA

Osobe koje su izložene prokletstvu ili crnoj magji moraju, u svom horoskopu da imaju snažne predispozicije za astralni napad. Nekad se radi o dugovima iz prošlog života u kome su se oni bavili sličnim stvarima, pa sada na svojoj koži prolaze kroz iskustva koja su imale njihove žrtve.

Zbog opterećene karme rađaju se u porodici koja može da nosi veliki teret, pa čak i prokletstvo. Ima primera kada duša, pre nego što se rodi, bira porodicu koja je opterećena teškom karmom ili prokletstvom, da bi kroz taj život okajala grehe koje vuče iz ranijih života. Na taj način, kroz dramatična životna iskustva, ona se pročišćava odnosno vraća lošu karmu, i na kraju dobija priliku da se ponovo rodi u povoljnijim životnim okolnostima. U svakom slučaju, taj period između života se zaboravlja, pa se duši čini kao da živi prvi i jedini život. Međutim, veliki broj primera sećanja na prošle živote definitivno ukazuje da smo svi živeli ranije.

NE SAMO ŽIVA BIĆA

Osim što se preko horoskopa, tarota i sl. može utvrditi da li je osoba pod prokletstvom ili magijom, postoje i predmeti koji mogu da budu pod ovim uticajem. Brojni promeri pokazuju da postoje uklete kuće, automobili, nakit, pa čak i ukleti događaji. S obzirom da ovakve stvari analiziram putem horoskopa, u svojoj praksi sam se sretao sa slučajevima kao što su uklete kuće i predmeti, ukleti događaji, crnomagijski napadi…
Jak pokazatelj da je kuća u kojoj osoba živi ukleta jeste kada je u njenom horoskopu ugrožen Mesec, vladar 4. polja (kuća) i ako su malefične planete u 4. kući. Najčešći primeri su Pluton i Južni čvor u 4. kući, Saturn i Pluton u 4. kući, a drastični primeri su ako se u sve to upetlja i Mars. Mesec je najčešće u poslednjoj fazi opadanja, ili je pomračen.
Ako je Mesec pritom i u Škorpiji i pod lošim uticajem Plutona ili Saturna, onda možemo da sumnjamo da se radi o prokletstvu ili crnoj magiji koja je bačena na kuću. Imao sam primer jedne devojke koja je imala Pluton u konjunkciji sa Mesecom i Marsom u 4. kući u Škorpiji. U njenoj kući situacija je bila katastrofalna. Stalne svađe, pretnje, tuče, fizičke povrede, bolesti… Život svakog ukućana bio je nesrećan i neuspešan. Osim toga, u kući su se često čuli koraci, glasovi koji su dolazili iz nepoznatog pravca, čudni talasi intenzivne hladnoće koja se ponekad pojavljivala i česte noćne more. Zbog toga su svi u porodici vrlo malo spavali, što im je dodatno donosilo iscrpljenost i slabost nervnog sistema. Svi su bili umorni, prestravljeni i netrpeljivi jedni prema drugima.

Osveštavanje kuće Svetom vodom naravno nije pomoglo, jer je to neko radio rutinski i bez energetskog unošenja u proces. Za takve stvari je potrebno aktivirati ogromnu količinu energije da bi se nešto promenilo. Zatim, treba uraditi energetsko čišćenje kuće i postaviti zaštitu. Ako to ne donese rezultat, kuću treba napustiti. Jedna od najčuvenijih ukletih kuća je kuća Amitvil. Istiniti događaji u ovoj kući bili su inspiracija za poznati horor film „Užas Amitvila“.

AUTO ZA SMRT

Pored kuća, i automobili mogu da budu prokleti. Jedan od napoznatijih je „porše“ čuvenog holivudskog glumca Džemsa Dina. Njegov prvi vlasnik je u njemu doživeo tragičnu nesreću i izgubio život. Automobil je bio totalno uništen. On je velikom brzinom udario u drvo na putu i na mestu ostao mrtav. Kola su zatim popravljena. Tokom popravke automobil je pao na dva mehaničara koji su nekako uspeli da prežive ali suim, između ostalih povreda, bile polomljene obe noge. Kada je automobil bio popravljen kupio ga je – Džem Din.

Poznati glumac je odmah pozvao svog dobrog prijatelja Aleka Džunisesa da se pohvali, na šta mu je ovaj rekao da mu auto deluje zlokobno i da ne ulazi u njega, jer bi mogao da pogine. Nedelju dana nakon toga Džems Din tragično gubi život u tim kolima.

FILMOVI KAO STVARNOST

Izgleda da i filmovi zaista mogu da budu ukleti – tu je film „Rozmarina beba“, Isterivač Đavola“, „Poltergejst“ i mnogi drugi. Godinu dana posle promocije filma „Rozmarina beba“ trudnu ženu režisera ovog filma Romana Polanskog, Šaron Tejt kao i četvoro njenih prijatelja, brutalno je ubio čuveni masovni ubica Čarls Menson.

„Isterivača Đavola“ mnogi smatraju najstrašnijim filmom svih vremena. Interesantno je da je čak devetoro ljudi koji su učestvovali u snimanju filma umrlo tokom snimanja ili ubrzo posle. A tokom premijere ovog filma u Rimu, grom je udario u raspeće staro 400 godina i totalno ga uništio.
Što se tiče „Poltergejsta“, zabeležna su četiri smrtna slučaja glumaca koji su u njemu igrali. Film „Predskazanje“ takođe nosi prokletstvo. Scenarista Dejvid Selcer je stradao od munje, a režiser specijalnih efekata Džon Ričardson doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je njegovoj devojci bila odsečena glava, baš kao što je završila jedna od žrtava u filmu. Taj specijalni efekat u filmi on je režirao. Film „Matriks“ je takođe odneo dve žrtve .

UKLETO VENČANJE

Priča se da postoje i prokleti događaji kao što su venčanja i slično. Jedan od najpoznatijih je sigurno venčanje Marije Viktorije del Pozo i italijanskog princa Amedeo od Sevoja.

Njegov otac nije odobrio ovo venčanje jer je smatrao da Marija nije plemenite krvi. Ipak, princ i Marija su se venčali.

A zatim je počelo… Žena koja je bila zadužena za Marijinu haljinu obesila se rano ujutro na sam dan venčanja. Konjanik koji je predvodio venčanje do crkve pao je sa konja i na mestu ostao mrtav. Vrlo brzo nakon venčanja kum je izvršio samoubistvo. Čovek koji je bio zadužen za papirologiju i venčani list iznenada je umro od srčanog napada. Još jedna osoba pada pod kočiju tog dana i ubrzo umire. Kralj Viktor Emanuel II je pozvao sve da se odmah vrate u dvorac da bi izbegli dalje prokletstvo. Pri povratku jedan grof takođe pada pod kočiju. Na nesreću, orden koji je nosio na levoj strani mu se na čudan način zabada u srce i on umire kao poslednja žrtva ovog prokletog venčanja.

ZBOGOM, EJMI

Da pomenemo i „Klub 27“ u koji su ušli mnogi muzičari – Brajan Džons, Džimi Hendriks, Džim Morison, Dženis Džoplin i dr. Svi su umrli u 27. godini. Poslednja od njih je popularna engleska pevačica Ejmi Vajnhaus, koja je ubrzo nakon beogradskog koncerta nađena mrtva u svom stanu u Londonu, takođe u 27. godini.

A šta je sa čuvenom pesmom Frenka Sinatre „Maj vej“? Tokom poslednjih deset godina, najmanje šest ljudi je ubijeno dok su pevali ovu pesmu. Da li u njoj ima nešto čega se treba plašiti?

A da li brojevi sa sobom nose neku negativnost, ili možda prokletstvo? Šta je sa brojem kuće, registracije na kolima, brojem telefona i slično… Ima puno primera koji i o tome govore. Jedan od poznatijih je čuveni broj mobilnog telefona 0888-888-888. Ovaj broj je prvi put korišćen u Bugarskoj i imao je nekoliko vlasnika. Danas su svi oni mrtvi.
Prvi vlasnik ovog broja bio je šef kompanije Mobitel CEO Vladimir Grašnov koji je umro od raka. Nakon njega ovaj telefonski broj dobija šef mafije Kostantin Dimitrov koji je ubijen 2003. godine. Posle toga broj je završio kod biznismena Konstantina Dišleva koji je ubijen ispred indijskog restorana u Sofiji 2005. godine. Nakon treće žrtve, kompanija Mobitela je ovaj broj definitivno ukinula.

LEDENI ČOVEK

Da li ste čuli za prokletstvo „Ledenog čoveka“? Otkriven je u Alpima (Austrija) tokom 1991. godine. U narednih 13 godina posle otkrića sedmoro ljudi umire na čudan način. Svi do jednog su imali veze sa njegovim pronalaskom.

Neke smrti su bile naizgled normalne, ali kako su se žrtve nizale jedna za drugom, rasla je panika među onima koju su imali veze sa ovim otkrićem. Tokom 1992. godine umire forenziačar Renien Hen. On je svojim rukama Ledenog čoveka premestio u vreću. Poginuo je u saobraćajnoj nesreću na putu za konferenciju na kojoj je trebalo da priča baš o Ledenom čoveku. Kurt Fric, koji je bio planinski vodič, umire pod ogromnom lavinom.Treća žrtva je čovek koji je snimio otkriće Ledenog čoveka. Umro je od tumora na mozgu. Žrtve su se i dalje nizale. Helmut Simon, koji je pronašao Ledenog čoveka, jednostavno je nestao, a osam dana potom otkriveno je da je pao sa visoke litice. Deter Vernak, vođa spasilačje grupe koji je pronašao Helmuta, umire od srčanog udara sat vremena posle njegove sahrane. Šesta žrtva bio je Konard Špindler. Umro je samo šest meseci nakon što je izjavio: „Sve to (o prokletstvu) su gluposti. Mediji samo naduvavaju celu priču. Šta će još reći – da sam ja sledeći?“ Bilo je upravo tako…

Poslednja žrtva koja je umrla (dosad) je naučnik Tom Loj. On je otkrio ljudsku krv na odeći i oružju Ledenog čoveka. Umro je od retke bolesti krvi. Leden čovek se takođe susreo sa nasiljem. Pronađen je proboden strelom, odsečene glave i tako ostavljen u planini, od zime se zaledio.

OSTAVLJENA DECA

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera koji govore da prokletstva postoje. Iako nemamo zvaničnog dokaza za to, ipak ovi slučajevi nedvosmisleno govore da je tu neka sila umešela prste. Svakako da su navedeni primeri najdrastičniji. Međutim, prokletstvo ne mora da bude do te mere snažno. Ono može da stvara i druge probleme koji mogu da remete život, ali ne i da ga na dramatičan način i završe. Pitanje je koliko je prokletstvo staro. Što je starije, ono je slabije i često samo od sebe izbledi. Ipak, njime mogu da budu pogođene mnoge generacije. Kod nas su najpoznatija porodična prokletstva, koja su manje ili više opasna. To je negde u horoskopu obično prikazano. Što je osoba dalje od mesta gde je prokletstvo koncentrisano (nastalo), uticaji su slabiji. Zato je važno videti uzrok i vreme kada je ono nastalo. Bez poznavanja te činjenice, osoba ne može da prekine lanac negativnih događaja.

Postoje i prokletstva koja se vuku iz nekog ranijeg života. Pre mesec dana na analizu horoskopa došla mi je osoba koja je imala problem da dobije dete. Godinama je pokušavao sve. Veštačka oplodnja, klasična i alternativna medicina i… ništa. U horoskopu mu je polje dece bilo ugroženo. Vladar 5. kuće (deca) bio je Saturn (retrogradan) u lošem aspektu sa Plutonom i Južnim čvorom. Ovo je snažan aspekt koji pokazuje da uzrok njegovog problema nije iz ovog života, nego iz prethodnog. Odmah sam pogledao 12. kuću koja opisuje njegov prethodni život i video da je tada napustio troje dece i ženu. Otišao je sa drugom ženom daleko, u drugu zemlju, i nikada se više nije vratio. Deca su tada bila vrlo mala. Ostala su u velikom bolu i nemaštini.

Tako je čak iz prošlog života povukao kletvu. Zbog toga što je tada odbacio decu koja su mu bila data, sada ne može da ih ima. Ono što je najvrednije tada je zanemario i zbog toga ga zakon karme kažnjava da u ovom životu nema decu. Ipak, postoje određene remedijalne mere da se kletve umanje, pa čak i ponište. To nije jednostavno ali ponekad je, uz iskreno pokajanje i druge ritualne stvari, moguće.
Slična prokletstva mogu da budu uzrok nesreća u poslu, sa novcem, a naročito u ljubavnom životu. Često zbog neke kletve osoba ceo život ne može da nađe adekvatnog partnera. Da bi nešto promenili, moramo znati da li je u pitanju kletva ili je to sudbinski dato kao veliko iskušenje kroz koje treba da prođemo. U svakom slučaju, dobro je da znamo kakvu energiju nosimo kroz ovaj život, jer ako postoji bio kakva negativnost, treba je se što pre rešiti. Na taj način naš život može da se menja nabolje.

Najgore je da ostanemo pasivni i da ne pokušamo da dođemo do informacije zbog čega nam se nešto dešava. Tada nemamo mogućnost da nešto promenimo. Najteže je osloboditi se prokletstva. Ipak, i to je moguće ako osoba nađe pravi način za to. Planete su tu da nam daju informaciju, a možda i da nas oslobode začaranog kruga.

Piše Predrag Petković

Većina stručnjaka do sada je navodila samo jedan preživeli dokaz o tom strašnom datumu među majanskim glifovima – kamenu ploču iz Tortugera u državi Tabasko. Ispostavilo se da postoji i drugi dokaz – pronađen u ruševinama hrama Komalkalka na jednoj izrezbarenoj opeci. (Komalkalko je, inače, zanimljiv među majanskim hramovima jer je izgrađen sav od opeke).

Arturo Mendes, PR Instituta, rekao je da je deo inskripcije otkriven pre nekoliko godina i da je od tada detaljno proučavan. Opeka nije izložena nigde, već se čuva u fundusu instituta, ali to nije sprečilo brojne diskusije o njoj na stručnim online forumima. Mnogi i dalje sumnjaju da opeka daje konačnu referencu na 21. ili 23. decembar 2012, datume koje navode zastupnici teorije da će nas čeka smak sveta.

„Neki su ovo videli kao još jedan pokazatelj za 2012, ali ja nisam ubeđen”, kazao je Dejvid Stjuart, specijalista za majansku epigrafiju na Teksaškom univerzitetu u Ostinu. On kaže da je datum urezan na opeci „kalendarski krug”, kombinacija položaja dana i meseca koja će se ponoviti svake 52 godine.

Datum na opeci se poklapa sa krajem 13. baktuna.

Baktuni su, okvirno uzev, periodi od 394 godine a 13 je bio značajan, svet broj za Maje. Kalendar dugog računanja počinje 3114 pre n.e. a 13. baktun se završava oko 21. decembra 2012.

Ali datum na opeci bi mogao da odgovara i sličnim datumima u prošlosti, kaže Stjuart. „Nema razloga da to ne bude i datum iz drevnijih vremena koji opisuje neki važan istorijski događaj iz klasičnog perioda.

Zapravo, treći glif na opeci izgleda da označava glagol huli što znači on/on/ono dolazi. Nema budućeg vremena (za razliku od fraze iz Tortugera), što po meni ukazuje pre da je datum iz Komalkalka istorijski a ne proročki”, zaključuje Stjuart.

Obe inskripcije – na ploči iz Tortugera i na opeci iz Komalkalka – su najverovatije iskleasne pre oko 1300 godina i obe su, na svoj način, misteriozne.

Ploča iz Tortugera opisuje nešto što bi trebalo da se desi 2012. i uključuje Bolon Joktu, misterioznog majanskog boga povezanog sa ratom i stvaranjem. Ali, erozija i pukotina na kamenu učinile su kraj teksta skoro nečitljivim, iako su neki protumačili da piše „On će sići s neba”.

Opeka iz Komalkalka je neobična po tome što su izgravirane stranice opeka najverovatnije bile okrenute ka unutrašnjosti i prekrivene gipsom, dakle nije trebalo da budu vidljive.

Institut za antropologiju i istoriju odavno objašnjava da su nagađanja o nekom događaju s kraja decembra 2012. koji će promeniti/uništiti svet samo zapadnjačka loša interpretacija majanskih kalendara.

„Zapadnjačka mesijanska misao je izokrenula kosmoviziju drevnih civilizacija kakva je bila majanska”, neprestano se ponavlja iz ove institucije.

Njeni stručnjaci kažu da su Maje videle vreme kao niz pravilnih ciklusa, ali da ničeg apokaliptičnog nije bilo na kraju bilo kog ciklusa.

No, s obzirom na snagu internet tračeva o katastrofi koja nam se približava 2012, institut će sledeće nedelje organizovati okrugli sto na arheološkom lokalitetu Palenka. Tu će učestvovati oko 60 stručnjaka koji će „razvejati neke sumnje o kraju jedne i početku nove ere u majanskom kalendaru dugog računanja”.

Kada skrenemo pogled s posmatranog pejzaža, već posle nekoliko trenutaka ne znamo koje smo sve detalje videli. Sećajući se kasnije proteklog događaja nadomestićemo sve izgubljene pojedinosti logičnim pretpostavkama koje su obično fiktivne. Iz toga proizilazi da očevici mogu različito interpretirati isti događaj što se, uostalom sreće u sudskoj praksi.

Naša čula su prozori u svet i zato mislimo da gledajući oko sebe dobijamo pravu sliku stvarnosti. Ali, vizuelna percepcija je daleko od kopije spoljašnjeg sveta. Neprekidni film koji se pred nama odvija kao sinemaskop i za koji mislimo da je realnost, dobrim delom je naša imaginacija, rezultat ranijih vizuelnih „zapisa” koje držimo u svojim glavama tj. nešto što samo zamišljamo.

Slike dobijene posmatranjem okoline nisu u kontinuitetu, ali mi toga nismo svesni. Uzmimo treptanje naših očiju koje se događa na svakih pet sekundi. Ukoliko čitajući ovaj tekst mislite na treptanje, pred vama će se pri svakom treptaju pojaviti mrak u trajanju od stotinak milisekundi.

U životu niko ne misli na treptanje i zato ne primećuje povremena zamračenja. Mozak obavlja urednički posao: eliminiše defekte i spaja delove nakratko isprekidanog filma. Treptanje je, međutim, samo vrh ledenog brega.

Opadajuća oštrina

Od neograničenog broja informacija kojih ima u okolini, u oko ulazi i pada na mrežnjaču oko 10 milijardi bita po sekundi (bit je skraćenica od binary digit i predstavlja najmanju jedinicu podatka u računaru i ima samo jednu binarnu vrednost: 0 ili 1). Mrežnjača oblaže zadnji deo unutrašnjosti oka, a na njenoj relativno maloj površini od četiri santimetra pravi je gustiš senzitivnih fotoreceptora, štapića i čepića. Ima ih oko 130 miliona.

Početak vidnog živca je ovalna, beličasta tvorevina, prečnika 2 x 1,5 milimetar i tačno je u centru mrežnjače. Taj početak vidnog živca – gle paradoksa! – deo je mrežnjače bez fotoreceptora i kada tu padne slika iz spoljašnjeg sveta mi je ne vidimo. To je slepa mrlja.

Oko 17 stepeni (4,5-5 milimetara), od početka očnog živca, raspoznaje se kružna crvenkasta jamica, tj. fovea, prečnika oko jednog milimetra, koja je jedini deo oka sa stopostotnom oštrinom vida i sposobnošću prepoznavanja svih boja. Jamica se naziva tačkom jasnog vida i smeštena je u samom centru mrežnjače, u žućkastom polju prečnika samo pet milimetara, ali bitnog za oštar vid. To polje oftalmolozi nazivaju makulom.

Ukoliko čitajući fiksirate slovo „o” iz reči slovo, onda ga vidite vašom foveom i to sa svim detaljima njegove obline; ako bi to slovo bilo u više boja, svaka od njih bila bi sasvim jasna. Ali kad se fokus pomeri samo za milimetar, muti se oštrina slova „o”, što bi se dogodilo i sa bojama. Samo 10 stepeni od fovee oštrina vida opada za 20 odsto!

Kada ispružite ruku ispred sebe i pogledate nokat na palcu, znajte da je to otprilike površina vidnog polja koju vidimo sasvim jasno, oštro i u boji, a sve ostalo, monohromno je i nejasno. Toga nismo svesni! Zahvaljujući naglim i neprekidnim pokretima očne jabučice, menja se fokus, čime se svakom novom fiksacijom objekta u vidnom polju, što se meri hiljaditim delovima sekunde, dobija detalj sa visokom rezolucijom, tako da na kraju nastaje film u boji ili, bolje reći, iluzija o potpunosti.

Brzi pokreti oka u trzajima nazivaju se kaskadama, ima ih po tri u sekundi i traju od 30 do 200 milisekunde. Tokom svake kaskade vi ste u mraku i ništa ne vidite. Oko prelazi s jedne na drugu tačku u vidnom polju, ne prekidajući prenos informacija do mozga. To je kao kada se krećemo po mraku držeći u ruci baterijsku lampu sa uskim snopom svetlosti. Od fiksacije do fiksacije prođe 200 milisekundi, za to vreme smo bukkvalno slepi jer se to trenutno zamračenje ne obrađuje u mozgu. Sopstvene kaskade ne vidimo u ogledalu, ali ih na očima drugih lako primećujemo.

Ako uzmemo da tokom dana oko napravi 150.000 kaskada, čak i da ne računamo treptanje, vizuelni sistem je slep ukupno četiti sata (Trends in Cognitive Sciences, sveska 12, str 466).

Mozak predviđa

Način na koji se fragmentirane informacije u mozgu pretvaraju u film bez „šavova”, i to u tehnikoloru, za sada nije jasan i deo je nerešene misterije u fiziologiji oka. Do sada najbolje objašnjenje došlo je od doktora Endrjua Holingvorta koji rukovodi jednom istraživačkom laboratorijom u Ajovi (SAD). On misli da kratkoročna memorija čuva podatke iz prethodne fiksacije objekta, a potom ih integriše u aktuelni vizuelni događaj. (Možete više pročitati u časopisu Visual Cignition, sveska 14, str. 781).

U suštini, mozak i vizuelni sistem bave se predviđanjem budućnosti. Pre svega, informacije koje dolaze do fovee, tačke jasnog vida, ne mogu postati percepcija istog trenutka. Pristigla informacija mora biti preneta optičkim živcem do mozga, a za to je potrebno najmanje 200 milisekundi. Međutim, događaji u realnom svetu i dalje teku. Mozak mora pretpostaviti šta će se dogoditi u toku narednih, „slepih 200 milisekundi”. To što vidite, dakle, delom je rezultat predviđanja. Bez te sposobnosti mozga ne biste mogli uhvatiti loptu koja je bačena i leti prema vama, ne biste mogli dohvatiti pokretne objekte, niti biste se mogli kretati, a da ne udarite u stvari oko vas.

Kaskadno trzanje očne jabučice i menjanje fokusa ne odigrava se nasumice, već je pod upravom sistema pažnje, dakle, mozga. Nekada odlučujte svesno na šta ćete usmeriti pažnju, na primer kad čitate, u drugom slučajevima pažnju će vam privući neki zvuk ili neko kretanje na periferiji vidnog polja.

Pažnja nije dovoljno proučena, ali šta god da jeste, lako se iscrpe i nestaje, mada se brzo obnavlja. Od svih informacija koje ulaze u naš mozak ili u njemu nastaju (opažanje, zvuci, memorija itd.), samo mali delić dospeva do svesti.

Činjenica je određena istina do koje se dolazi opažanjem. Ona je uvek proverena dok podatak izveden samo iz nečega što je viđeno nema vrednost činjenice jer opažanje može biti pogrešno, iako je autentično. Iz slike okoline koju smo videli izostaju mnogi detalji jer iz kratkoročne memorije nisu prešli u dugoročnu. Naknadno evocirani prizor zbog toga je defektan, a defekti se popunjavaju logičnim pretpostavkama koje su obično fiktivne. Iz toga proizilazi da očevici mogu različito interpretirati isti događaj.

A gde je bio gorila?

Studije o sposobnostima praćenja raznih objekata pokazuju da maksimalni broj detalja koje možemo fiksirati u bilo kom vremenu iznosi između 5 i 6. Kad uđete u prostoriju i na stolu vidite više od 6 nasumice postavljenih objekata, nikada nećete moći reći koliko ih je. Prvo ih morate izbrojati. Ukoliko ih ne izbrojite kasnije ćete samo pretpostavljati njihov broj iako ste možda uvereni u ono što tvrdite.

Mnogi psihološki eksperimenti pružili su primere maštovitih rekonstrukcija viđenog, što je važno za svakog pravnika i sudiju jer se na sudu poklanja mnogo pažnje dokazima očevidaca. Najpoznatija demonstracija „slepila za očigledno”, i to zbog pomeranja pažnje s centralne ideje koju ima akter događaja, izvedena je 1999, u jednom eksperimentu profesora Danijela DŽ. SajmonsauČikagu. On je preeksperimenta, 25 sekundi snimao šestoro mladih ljudi kako stoje u krugu i jedan drugom dobacuju par košarkaških lopti. Igrači ulaze i izlaze iz kruga i menjaju mesta tokom dodavanja lopti, tako da je scena veoma živa i teško se prati. Pre prikazivanja tog filma profesor daje zadatak igračima da gledaju i broje koliko su puta sve lopte prešle iz ruku jednih u ruke drugih. Posmatrači i akteri u filmu ne znaju da to nije poenta eksperimenta.

Kada se završio film i zapisani brojevi prikupljeni, profesor je postavio pitanje: Ko je video gorilu? Naravno, niko nije znao o kakvoj se gorili radi. Eksperimentator potom ponovo pušta film, ali publici objašnjava da se okane brojanja dodavanih lopti. Šta se dogodilo? Nekih devet sekundi od početka filma pojavljuje se čovek u kostimu gorile i ulazi u centar kruga sa igračima, okreće se prema kameri, busa se u grudi i odlazi. „Gorila” je u kadru proveo devet sekundi, tj. više od trećine filma.

Ipak, većina gledalaca nije ga videla u prvom gledanju i mogla bi se zakleti na sudu da nije bilo nikakvog čoveka u kostimu gorile.

Zapisivanje broja kretanja lopte iz ruke u ruku ometalo je pažnju sa glavnog događaja, tj. pojave gorile.

Postoji dugačak spisak ljudi koji su pogrešno osuđeni, čak i na smrt, i to na temelju svedočenja očevidaca ubeđenih u istinitost inkriminisanih događaja. Sasvim je moguće da bi priličan broj pogubljenih ljudi danas bio u životu samo da je DNK ranije postala sudska alatka i da su očevici bili manje ubeđeni u istinitost onoga što su videli.

Prof. dr Momčilo B. Đorđević

Također, u današnjem svijetu gdje jako brzo živimo i život sam vrlo lako poprima jednu vrstu ustaljena ritma. U takvom življenju nam i lako promiču bitni „detalji“ vlastita življenja ili pak mehanizmi koji stoje iza određenog ljudskog ponašanja, pa stoga mislim da su navike danas nešto na što bi ljudi posebno trebali staviti svoju pažnju. Daklem, haj’mo.

Navike:

Navike su naučeni obrasci ponašanja koji nas ljude prate kroz cijeli naš život. Lagano i neprimjetno uvuku se u svakodnevicu i automatiziraju do savršenstva, pa navika nakon nekoga vremena postaje zasebni sustav te poput autopilota upravlja životom a da čovjek niti ne obraća pažnju na to da slijedi jedan te isti ustaljeni obrazac ponašanja. Čitala sam podatak da 90% ljudskog ponašanja čine navike, no ustvari mislim da je uopće jako teško odvojiti naviku od samog ljudskog ponašanja. Zato jer navika jest vrsta ljudskog ponašanja. No važno je primjetiti da je to ona vrsta ponašanja koja je prešla u automatsku rutinsku radnju pa se ponavljaja redovno bez razmišljanja.

Ljudski mozak jako voli dosljednost i pri tome mu nije važno da li je ta dosljednost dobra ili loša (zato ga je tako lako navesti na „grijeh“ – loše navike). Lošim navikama također, ljudi podliježu iz raznih razloga kao što je to npr. želja za prihvaćanjem, neshvaćanje rizika, iz urođenog inata, genetske predispozicije, itd. a ljudi ih se teško odriču upravo zato jer navike imaju svoju puno dublju pozadinu. Mnogi ljudi njeguju loše navike cijela svoga života, čak i umiru zbog istih.

Također, znanstvenici su dokazali da učenje novih vještina (sekstili) pomlađuje ljudski mozak jer tada od nas traži da svoju neurološku mrežu koristimo na sasvim novi/drugačiji način. Znanstvenici vele da je važno stimulirati svih svih pet područja mozga (pamćenje, pozornost, jezik, vizualno-prostore vještine i izvršne funkcije) kako bi naš mozak (Merkur) sa starenjem ostajao mentalno svjež (Uran).

Bazične astrološke odrednice:

Introvertirani znaci, tkz. negativni znaci (zemljani i vodeni) su skloniji navikama od pozitivnih (vatreni i zračni). Materija (zemlja) je najgušća energetska forma i kao takva predstavlja načelo krutine, načelo tvarnog. Budući da čovjek još nije izmislio načina kojim bi se na njegovu pomisao atomi i molekule krutine pomaknuli u određenom smjeru – zemlja je element najotporniji mijenjanju. S druge strane vodeni element je prijemčljiv i podložan, te je kao takav uvijek i dobra podloga stvaranju navike. Dakle, navike su u prvom redu vezane uz dominaciju negativnih znakova u osnovnom karakteru.

Navike su tvrdokorne, odnosno otporne na promjenu pa se navike naročito teško iskorjenjuju kod osobnosti gdje kartom dominira fiksna kvaliteta (otpor promjenama). Kao znak tu se ističe znak bika (fiksna zemlja) koji je ujedno i znak u kojem je najveći otpor materiji. Znakom bika vlada „žemska nedjelatna energija“….u biku čovjek zna „uživati u komoditetu i komforu koji mu stvaramo“.

U astrološkoj simbolici Sunce predstavlja voljni dio osobnosti, dok Mjesec predstavlja nesvjesni (nevoljni) dio. Tj. Mjesec predstavlja dio koji je odgovoran za automatiku i automatsko ponašanje u kojem osoba najprije (jednom) nešto nauči (kretnju, ponašanje, radnju) a onda stekne „moć njena instinktivnog izvođenja“. Mjesec je tijelo koje ima sposobnost psihičke prilagodbe životu, a simbol je i prvotnog (djetinjeg) dijela ljudske psihe. Osim što mnoge navike doista imaju korjena u djetinstvu (Mjesec), Mjesec je i tijelo koje simbolizira i cikličko ponavljanje i sve ono štoo je „obično“ i „svakodnevica“.

Dakle, navika je oblik ponašanja naučen pod utjecajem okoline ili okolnosti – navika jest uređeni sistem ritmičkog kontinuiteta (Mjesec). U astrološkom smislu pozicija i aspekti Mjeseca uvijek najprije pokazuju koliko te kojim/kakvim navikama smo bazično skloni, ali i na koji način ih rabimo. U horarnoj astrologiji Mjesec predstavlja ponedjeljak…možda je to jedan od razloga zbog kojeg se navika uvijek želimo rješavati – „ponedjeljkom“.

Također, budući da je navika i uvjetovani i tvrdokorni obrazac ponašanja, obrazac koji odoljeva „protoku vremena“ – navika je u svojoj najelementarnijoj osnovi astrološki opisana aspektom Mjesec (podložnost, prijemčljivost) – Saturn (rutina, vrijeme). Upravo je Mjesec bazično tijelo koje je odgovorno za funkciju stvaranje navike, dok je za funkciju stvaranja tvrdokornog obrasca unutar tog svakodnevnog ponašanja (Mjesec) odgovoran Saturn.

Navika ne rabi volju (Mjesec=nevoljno ponašanje), navika rabi inerciju (Saturn) – navika nam jasno pokazuje da smo se začahurili u naoko sigurni tok dnevnog zbivanja, da smo stvorili „kolosijeke s kojih je teško sići“. Navika se ljudima nije lako odreći čak i kada ih uporna navika čini nesretnim, ugrožava zdravlje, zagorčava život ili općenito srozava njegovu kvalitetu na nisku razinu.

Kod skladnih aspekata Mjesec/Saturn osoba je u stanju konstruktivno upravljati vlastitim navikama unutar postojećih okvira realnosti te ih skladno uklopiti u poželjni obrazac ponašanja ili očekivanu sliku o sebi. Kod napetih aspekata Mjesec/Saturn osoba živi začahurena u nekom obliku straha, često njeguje navike da bi kroz njih barem subjektivno mogla „lakše“ živjeti s osjećajima usamljenosti ili straha od nepoznatog (Saturn).

S druge strane veza Mjesec/Uran, posebno ako je napeta govori o nesposobnosti osobe „da se smiri“, „da stekne rutinu“. Ona toliko treba raznolikost i nove poticaje u svakodenevici, toliko ima poriva za promjenom da joj je jako teško ostvariti stabilnost jer stalno ima potrebu preusmjeravati svoj život na neki novi, drugačiji kolosjek. Zato bih naglasila da je Uran kao simbol promjene, stimulansa, nezavisnosti, iritacije…uvijek onaj najsnažniji faktor koji se opire ustaljenom i navikama. Uran zna da nikada ne treba odbacivati unaprijed nove ideje, nove ljude, nova poznanstva, nova saznanja jer to nas sve vrlo brzo zatvara „u vlastita geta“.

Uran zna da je na nama da svjesno odbijamo navike koje nas vuku u ustajale vode konformizma (Uran je u padu u znaku bika). Posebno naviku da mijenjamo navike.

Higijenske navike i općenito navike koje pokazuju naš odnos prema tijelu vezane su uz 6. polje po principu „zdrav duh u zdravom tijelu“. Istaknuto 6. polje i općenito pokazuje sklonost rutini, ali i sve one svakodnevne ljudske radnje i aktivnosti (navike).

Navike mogu biti dobre i loše. Dobre navike su npr. tjelesna aktivnost, higijena, navike spavanja i zdravog hranjenja, itd…no čak i dobre navike mogu postati loše ukoliko u njima pretjerujemo (Jupiter). Loše navike imaju tendenciju „ponavljanja lošeg“ pa se kroz određeno vrijeme to loše nagomilava i čovjeku donosi probleme. Loše navike utječu na zdravlje pa ponavljanje loših navika može dovesti do fizičkih zdravstvenih problema (6. polje) ili pak unutranjih psihičkih problema (12. polje).

Snimanjem pokreta očiju žene pod hipnozom i poređenjem rezultata sa pokretima očiju nehipnotisanih ljudi, istraživači su došli do zaključka da je hipnoza specijalno mentalno stanje, potpuno drugačije od normalne svesnosti.Naime, kada je čovek pod hipnozom, on postaje skloniji halucinacijama i lakše prihvata sugestije.

Ako u toku hipnoze ispitanika niko ne navodi na bilo kakvu aktivnost, on će nepomično sedeti i ući u mirno stanje uma, slično onom u stanju meditacije. Kada se seansa završi, osoba se ne seća ničega, zaključili su naučnici sa Univerziteta Skövde u Švedskoj.

Neki veruju da se te stvari dešavaju zbog promena u moždanoj aktivnosti u toku menjanja stanja svesti. Drugi misle da pod hipnozom mozak funkcioniše na isti način kao kada je u budnom stanju, a da su na snazi drugi procesi, poput mašte.

Rešavanje te debate merenjem moždane aktivnosti veoma je nepouzdano jer se električni impulsi mozga mogu značajno promeniti od trenutka do trenutka čak i u normalnom stanju.

Međutim, prepoznavanje ponašanja koje se povezuje sa izmenjenim stanjem svesti, moglo bi da bude od pomoći.

Sve se, naime, vidi u očima.

Ispitavši jednu sredovečnu ženu koja je vrlo lako dospevala u hipnotisano stanje, naučnici su otkrili da ona tada trepće sporije i oko deset puta ređe nego što je normalno.

Kada pomeri pogled ka drugoj tački na prikazanom ekranu, njene oči se blago „uvuku“, a pogled se kreće u prekidima, umesto glatko.

Takođe, gledajući sliku koja se pomera, njene oči su napravile nekoliko sporih pokreta napred i nazad.

Pošto ljudi gotovo da ne mogu svesno kontrolisati tu vrstu pokreta, vrlo je verovatno da niko ne može da ih lažira, a to svakako nisu mogli drugi nehipnotisani ispitanici.

Ovi rezultati nisu prvi te vrste; promena u očima i jedinstven „prazan“ pogled odavno je primećen u hipnozi, a naučnici se nadaju da će zahvaljujući njemu konačno spoznati tu pojavu.

Stari šamani su intuitivno znali da je vanjski sjaj zapravo ljudska svijest, jer su vidjeli da visina tog sjaja određuje stupanj svijesti isto tako definitivno kao što položaj skupne točke određuje prirodu opažanog svijeta. Uznemireni spoznajom da se svijest u ranom djetinjstvu u toj mjeri smanjuje, iako se upravo u toj fazi čini da postajemo sve svjesniji, stari su se šamani bacili u potragu za objašnjenjem tako očitog proturječja.

Najprije su pomislili da je sama fiksacija skupne točke tokom socijalizacije odgovorna za zagonetno nestajanje svijesti, s obzirom da onemogućava percepciju cijelog niza mogućih svjetova i iskustava, i ograničava nas na jednu jedinu stvarnost: svakodnevnicu. Kad su međutim svoje viđenje pomnije usmjerili na sam proces nestajanja svijesti, opazili su bića nalik sjenama koja su im do tada, uslijed blistave pozadine ljudskog energetskog polja, bila promakla. Vidjeli su da se te sjene hrane sjajem naše svijesti, gotovo sistematski ga brsteći. Kako ti razbojnički paraziti djeluju poput velikih šišmiša, a kreću se poskakujući ili leteći, stari su ih šamani nazvali Voladores, što otprilike znaci „leteća bića“ ili „letači“. (3)

Čarobnjaci Don Huanove linije su otkrili da su Voladoresi visoko razvijena svjesna bića, koja međutim ne posjeduju fizičko tijelo, te su stoga obično nevidljiva ljudskom oku.

Prema Castanedi, Voladoresi su u naš svijet došli prije puno tisućljeća, kada su u potrazi za hranom ovdje naišli na odličan izvor. Kako je njihova hrana specifičan tip energije svijesti, analogan vanjskom sjaju naše svjetlosne čahure, u ljudskim su bicima našli upravo ono što su tražili. I tako postadosmo njihova omiljena lovina ili bolje, kako to čarobnjaci kažu, kućne (ili domaće) životinje Voladoresa, koje oni muzu kako im se svidi.

Energetska šteta, koja se pritom pričinjava našoj svijesti je enormna. Vanjski sjaj doduše stalno iznova raste, ali Voladoresi ga ponovno pojedu do određene visine – poput krave koja brsteći održava visinu trave na pašnjaku. Tako i stupanj naše svijesti stalno ostaje na niskoj razini, koja nam doduše omogućuje svladavanje svakodnevnice, ali ne i preispitivanje situacije ili čak spoznaju da u određenom smislu dijelimo sudbinu naših domaćih životinja. Jer, kao što mi držimo kokoši u kokošinjcima i kavezima, kaže Don Huan, isto tako Voladoresi nas drže u ljudskim kokošinjcima, s tom razlikom da mi štale i kaveze u kojima živimo sami gradimo.(4)

Te štale i kavezi, naglašava Carol Tiggs, su naši gradovi, sela i kuće, bez obzira da li živimo u seoskoj idili ili u središtu velegrada. Iz kokošje perspektive nema istinske razlike u tome da li gubimo perje i bivamo pokradeni za jaja zatvoreni u baterije nesilica, štalu ili dvorište, jer na kraju krajeva svejedno živimo i umiremo u ropstvu.

Naočigled esencijalne neslobode i izrabljivanja kojem podliježemo, možemo i aktualnu diskusiju o primjerenom uzgoju domaćih životinja pogledati u novom svjetlu. Jer, kao što kaže Carol Tiggs, mi životinjama činimo samo ono što Voladoresi nama čine – kao učeni robovi svojih gospodara besramno ih izrabljujemo: muzemo ih, sisamo i koljemo, krademo njihova jaja i povrh toga činimo ih na najrazličitije načine poslušnima. Vezujemo ih, trpamo u kaveze, podrezujemo im krila, rogove, kandže i kljunove, dresiramo ih, činimo ovisnima i ubijamo u njima agresivnost i prirodan nagon za slobodom.(5)

Naše cjelokupno ponašanje je prožeto time, jer mi ne samo da izrabljujemo domaće životinje, nego i cjelokupnu živu i neživu prirodu – uključujući ljude oko nas. Unatoč ukidanju ropstva i općenitom kredu modernog svijeta, koji propagira slobodu, jednakost i bratstvo, ti uvjeti vrijede tek za one rijetke, koji su u socijalnom sistemu izborili gornje položaje. Većina još uvijek živi i radi u ovisničkim odnosima, u kojima su manje ili više voljni sluge, iako danas više ne nose lanac oko vrata. Njihova jedina utjeha leži najčešće u činjenici da ima netko još niže na hijerarhijskoj ljestvici, koga mogu izrabljivati i ugnjetavati, sasvim u stilu biciklista: gore pognut, dolje gazi.

Sve to čarobnjaci Don Huanove linije nisu vidjeli kao posljedicu našeg grabežljivog nasljeđa, već kao proizvod neravnopravnog odnosa Voladoresa kao redatelja iza kulisa teatra zvanog svakodnevnica i ljudi kao marioneta na pozornici. Mi oponašamo naše gospodare u izrabljivačkom mentalitetu i potrošačkom ponašanju, dok inače bivamo svedeni na životno najnužnije.

Bara svijesti kraj nogu, koju su nam Voladoresi ostavili, ne omogućava nam ništa više nego da živimo od danas do sutra i reflektiramo se u njenoj glatkoj površini. Tako se uslijed manjka energije pronalazimo u ulozi modernog narcisa, koji u svojoj ograničenoj svijesti ne može otkriti ništa drugo nego sebe i svoje sitničave probleme. Ništa nam nije preostalo, kaže Castaneda, osim „tabanske svijesti“, barice koja predstavlja nasu samorefleksiju, samovažnost i ego, koji je naš stvarni kavez.(6)

Time je objašnjeno i prividno proturječje na kojeg su nabasali čarobnjaci starog Meksika. Unatoč pojačanom nestanku stvarne svijesti, u procesu socijalizacije sve više ulazi samorefleksija u igru, stvarajući opsjenu rasta svijesti. Pritom zapravo ne raste svijest, nego sposobnost interpretacije percepiranog, interpretacijski sistem, te samovažnost djeteta. Vidovnjaci jasno vide taj proces kao narastanje ili napuhavanje skupne točke.

Time dolazi i do čudne promjene u našoj energiji, koju su također otkrili šamani starog Meksika. Vidjeli su da svjetlosna čahura čovjeka sadrži šest velikih energetskih centara, koje možemo percipirati kao svjetlosne vrtloge. Don Huan objašnjava:

“ Svaki od energetskih centara u tijelu predstavlja određenu koncentraciju energije; neku vrstu energetskog vrtloga, koji iz perspektive vidovnjaka koji ga promatra izgleda kao lijevak koji se vrti u smjeru suprotnom od kazaljke na satu.“(7)

Stari šamani su sa zaprepaštenjem vidjeli, da jedan od tih šest vrtloga, (onaj koji odgovara šestom energetskom centru na tjemenu), tijekom socijalizacije i gubitka opće svijesti mijenja način kretanja. Dok kod novorođenčadi energija u tom centru još kruži suprotno od kazaljke na satu, kod odraslih se ona klati naprijed-nazad – prema Don Huanu jedan jako neprirodan i odbojan način kretanja.

Kod detaljnijeg istraživanja ispostavilo se da takav način kretanja energije biva uzrokovan Voladoresima, te predstavlja neku vrstu implantata, stranu instalaciju, koja kontrolira i rukovodi dotičnom žrtvom; kao da joj Voladores sjedi neposredno na glavi i tamo ne samo da srče energiju svoje žrtve, nego joj i došaptava što joj je činiti i misliti.

Čarobnjaci kažu, kao što smo već napomenuli, da je naš razum strana instalacija – i to nije mišljeno u prenesenom smislu. Jer naš svakodnevni razum nije isključivo ljudsko dostignuće, već predstavlja kontrolirajući instrument Voladoresa, koji je tu da nas putem jednostavnih kondicionirajućih postupaka učini poslušnima.

„Zdrav ljudski razum“, Common sense socijalnog reda, nam u procesu socijalizacije biva jednostavno nametnut, a da mi pritom kao djeca nemamo nikakve mogućnosti te vrijednosti i norme niti preispitati, a kamoli ih odbaciti.

Jer tek pri pomnijem ispitivanju društvenih vrijednost i normi otkrivamo strani utjecaj. Koji je smisao biblijskih propovjedi „prepustiti se poput janjeta“ ili „okrenuti i drugi obraz“ kada nas tuku? Mi ljudi nemamo baš previše koristi od takvog načina ponašanja, međutim kad uzmemo postojanje Voladoresa u obzir, nije teško shvatiti tko tu profitira. Naš robovski mentalitet, za koji u židovsko-kršćanskom kulturnom krugu bivamo tješeni nagradom poslije smrti, ne služi nama ljudima, nego jednoj stranoj sili, koja nas u zamjenu za energiju isplaćuje vjerskim predodžbama i pogledima, koji nas održavaju glupima i tjeraju u još veću ovisnost.(8)

Da se kod predodžbi stvarno radi samo o vanjskim dogmama zastarjelih religija, ne bi to bilo tako strašno i mi bismo ih uz malo uvida i razboritosti lako odbacili. Neuspjeh sličnih pokušaja za vrijeme Reformacije ili u okviru tzv. Komunističke kulturne revolucije međutim pokazuje, da su te predodžbe ukorijenjene dublje nego što se to nama čini. Što međutim, po mišljenju čarobnjaka, ne upućuje toliko na religioznu istinitost dotičnih vjerovanja i predrasuda, koliko na činjenicu, da oni kao strani implantat tvore jezgru interpretacijskog sustava, razuma, pomoću kojeg objašnjavamo svijet koji opažamo.

Tako je i modalitet našeg vremena, Poor-baby sindrom („jadna beba“) i naš servilni malograđanski mentalitet, proizvod neravnopravne simbioze između ljudi i Voladoresa. Osjećamo se kao žrtve, jer to i jesmo, ali umjesto da se pobunimo protiv naših gospodara i jednostavno pobjegnemo iz zatvora, ponašamo se kao ovce, koje i pored otvorenih vrata ne napuštaju sigurnost tora. Jer mi smo u sebi potpuno uvjereni – a ta uvjerenost je implantat Voladoresa – da nas izvan nama poznatih granica očekuje zli vuk, sudbina koja će se sa nama puno gore poigrati nego što to u svakodnevnici čini.

I tako se mi i dalje poslušno reflektiramo u barici naše ograničene svijesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i „malih satisfakcija“ našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predodžbi i sjećanja, koja uopće ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

Kroz naš interpretacijski sistem smo se po mogućnosti otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bijega u virtualne scenarije, kojih je bilo i prije vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina uljepšana ili na neki drugi način izmijenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sjećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta. Drugi se definiraju planirajući manje ili više realističnu budućnost, pritom nije bitno da li ti planovi imaju formu strahova i briga ili nada i očekivanja. Sljedeći pak gube svaku vezu sa stvarnošću ili vremenom i žive još samo u virtualnim svjetovima: u knjigama i hobijima, u muzici, znanosti ili svjetonazoru, u zdravim ili nezdravim filmskim i televizijskim svjetovima, video i kompjuterskim igrama ili u bilo kojoj drugoj spiritualnoj ili religijskoj fikciji. Naša mašta u tom smislu očito ne poznaje granice.

Sva ta raspršenja svakodnevnog života služe tzv. ubijanju vremena ne dopuštajući višak vremena u kojem bismo mogli biti sami sa sobom i postati svjesni našeg stvarnog položaja. Čak i kada dođemo u takvu situaciju, stalno skakanje tamo-amo našeg kontinuiranog unutarnjeg dijaloga – klateće kretanje one strane instalacije – nas sprječava da iskoristimo taj višak vremena i tjera nas ponovno u bijeg iz stvarnosti.

Da je to sve, samo ne prirodno, nije teško shvatiti kad svoje socijalizirano ponašanje usporedimo s onim djece ili ostalih sisavaca, kojima ništa nije draže nego potpuno utonuti u opažanje svijeta i uživati u njegovoj tako jednostavnoj, a ipak zadivljujućoj stvarnosti. Djeci ne treba razlog, djelanje ili rezultat, da bi se u svojoj koži i svom svijetu osjećala dobro.

Očito je tipična osobina našeg socijaliziranog domaćeživotinjskog-mentaliteta, našeg odraslog Common sense, da nam osjećaj dobrog raspoloženje i vlastite vrijednosti ovisi o određenom učinku. Za razliku od naših divljih rođaka i male djece, teško nam pada bezrazložno se radovati postojanju i jednostavno biti sretan. Da, čak nam se čini naivnim, ako ne i neodgovornim, kad se odrastao čovjek tako ponaša. Mnogim starijim suvremenicima čak ni jelo ne prija, ako ga nisu, kako to već Biblija zahtijeva, zaslužili u znoju lica svoga.

Inače možemo primijetiti, da većina ljudi u poodmaklom dobu još više pada u vlast Voladoresa, mada iz toga ne treba izvesti zaključak da su mladi ljudi imuni. Najveći dio naše svijesti ionako izgubimo još u ranom djetinjstvu, da bi se u vremenu koje slijedi pretvorili u muzare Voladoresa, koje oni redovito muzu i tako održavaju na određenom stupnju svijesti. Ako međutim, uslijed starosti, slabosti ili bolesti svijest prestane rasti ili raste sa zadrškom, Voladoresi gotovo potpuno konzumiraju vanjski sjaj, ostavljajući jedva ostatak barice. Posljedice toga su suženi, kruti razum, te pojačana zaboravnost i zbunjenost, kao i porast opće razdraženosti, očajničkog držanja za vrijednosti i norme socijalnog poretka, te vlastite važnosti – ukratko svi simptomi senilnosti.

Taisha Abelar kaže s tim u vezi, da je osobito puno Voladoresa moguće naći u stanovima starih ljudi, staračkim domovima i bolnicama, jer tu lako dolaze do velikih količina svoje omiljene hrane, a to nije samo svijest, nego jedna njena posebna karakteristika – jer ne prija njima svaka svijest jednako dobro. Posebno vole egomanijačku, samosažaljivu svijest, koja naginje emocionalnim ispadima i prepuštanju, a preziru razboritost i disciplinu.(9)

Zato se rado i nalaze na mjestima na kojima se skupljaju mase ljudi u emocionalnom raspoloženju: crkve, groblja i mrtvačnice spadaju u tradicionalna mjesta, dok danas sve više masovne priredbe, kao što su to koncerti, demonstracije, skupovi, nogometne utakmice i ostali sportski događaji, privlače brojne ne-ljudske goste, koji na svoj način sudjeluju u općem veselju. U skromnijoj mjeri to vrijedi i za javne zgrade, kao što su kolodvori, aerodromi, uredi i škole, kao i za privatne zabave i bankete. Gdje god se skupljaju ljudi u „probavljivom“ raspoloženju, ne nedostaje ni Voladoresa.

Kao vizualni dokaz postojanja Voladoresa, nasljednici Don Huana su javno pokazali fotografiju jednog Voladoresa, snimljenu nedugo prije toga na proljetnoj proslavi tibetanskih budista u ruševinama Teitihuacana. Fotograf je bio Castanedin poznanik, Marco Antonio Taram, vođa Casa-e Tibet u Mexico Cityu, koja je i organizirala proslavu, na kojoj je 90 000 kršćanskih i budističkih sudionika pod vodstvom Dalai Lame molilo za mir. Za vrijeme događaja je Marco Antonio, bez da je to primijetio, fotografirao ogromnu sjenu, koja se činila poput oblaka što plovi nad glavama mnoštva okupljenog na molitvu među piramidama.

Kad je Marco Antonio pri razvijanju fotografija otkrio neobičnu sjenu, koja ga je podsjetila na lik čovjeka u molitvi, zamolio je Carol Tiggs da ispita tu neobičnu sliku. Ona je preneražena odmah uzela kopiju fotografije za Castanedu i njegove pratilje. Svi su se složili u tome da je Marco Antonio fotografirao ogromnog Voladoresa, koji se toliko bio najeo emocionalne energije okupljenih molitelja, da je uspio djelomično se materijalizirati i čak postao vidljiv oku kamere. Shvatili su to onda kao znamenje, da je došlo vrijeme da se i taj dio njihovog znanja oslobodi svog ezoteričnog statusa i preda na javnost.(10)

Što naravno ne znaci da mi inače pojma nemamo o postojanju tih bića – nama samo nedostaju sredstva i riječi, kojima bi ih opisali u kontekstu našeg svakidašnjeg života. Čarobnjaci kažu da su djeca koja još nisu socijalizirana često sposobna vidjeti Voladorese i uglavnom jasno osjećaju kako ta jeziva bića parazitiraju na njihovom vanjskom sjaju. Nije ni čudo da se boje duhova, čudovišta i demona koji se muvaju ispod njihovog kreveta ili vrebaju iz ormara. Jer kako Voladoresi svoju rabotu najradije neprimijećeni obavljaju, najčešće se noću bacaju na posao i zaista se rado skrivaju po tamnim kutovima.

Zbog toga se mnogi i u poodraslom dobu boje mraka, ili ih fasciniraju stravične priče i horor filmovi. Klasične priče o ljudožderima, kiklopima i vampirima nude fenomenalnu mogućnost projekcije naših podsvjesnih slutnji o postojanju i podmuklim rabotama Voladoresa. U novije vrijeme su u tom smislu popularne priče koje govore o invaziji vanzemaljaca koji žele porobiti ili uništiti čovječanstvo. Razne filmske obrade bestselera Invazija jedača tijela (Die Invasion der Körperfresser), kao i noviji filmovi a là Alien, Independence Day ili Men in Black pravi su hitovi, što se može objasniti samo činjenicom da strah od takvih događaja počiva na realnoj osnovi.

Priče o vampirima i SF-filmovi sigurno nisu dokaz o postojanju Voladoresa, niti indicija koja bi mogla uvjeriti skeptike. Oni međutim govore vrlo jasnim jezikom, ako smo spremni otkriti njihovu poruku – bas kao u seriji Olivera Stonea i Bruce Wagnera Wild Palms, gdje pri pomnijem pogledu na ulazna vrata lokala sa znakovitim imenom Hungry Ghost možemo pročitati grafit: Los Voladores: They eat your awereness. Jednostavna poruka nevjerojatnog dometa.

Moramo uzeti u obzir mogućnost da ovaj teatar našeg svakodnevnog života možda i nije stranputica naše evolucije od primata do čovjeka, već da su mnoge njegove karakteristike puno čudnijeg porijekla. Istraživač ljudskog ponašanja i nobelovac Konrad Lorenz je još prije par desetljeća upozorio na čudnovate naznake domestikacije u psihologiji i ponašanju civiliziranih ljudi, koje dijelimo s našim kućnim ljubimcima i koje se mogu objasniti samo time da mi sami sebe domesticiramo.(11) Ali zašto bi mi sebe zatvarali u „štale za ljude“, kako Lorenz naziva gradske stambene zgrade i nebodere? Kakvu korist bismo imali od toga, bilo kao vrsta ili kao pojedinci?

Ako međutim uzmemo u obzir postojanje Voladoresa, puno toga odjednom postaje jasnije. Naravno da mi sami sebe socijaliziramo u naš svakodnevni svijet, ali parametre socijalnog reda i razuma koji nam rukovodi ne određujemo mi, nego nama nadmoćnija bića, koja u nama vide svoje kućne životinje. Erich von Däniken bi se vjerojatno zapitao „Jesu li bogovi bili Voladoresi?“

Unatoč njihovoj nadmoći Voladoresi zasigurno nisu (niti su bili) nikakvi bogovi, iako su nam upravo oni donijeli predstavu o bogu, vrijednosti i norme našeg socijalnog reda, te ono što u najširem smislu podrazumijevamo pod riječju kultura. S druge strane, njima ne samo da možemo zahvaliti za naše potrošačko ponašanje i izrabljivački mentalitet, nego i za činjenicu da sebe držimo „jadnim malima“, mučenicima i gubitnicima. Pa ipak, Voladoresi nisu nikakvi vragovi ili demoni.

Jer upravo to je taj crno-bijeli pogled na svijet, to klateće kretanje između suprotnosti kao što su dobro i loše, nebo i pakao, bog i vrag, ljubav i mržnja, pozitivno i negativno, koji predstavlja suštinu instalacije koju nosimo u glavi. Ako se želimo osloboditi Voladoresa i razuma, koji nije naš vlastiti, moramo za početak prevladati lažni dualizam našeg ega, refleksiju u barici svijesti, i svijet promatrati kao ono što on zaista jest: energija, koja nije ni dobra ni loša.

Ako u tome uspijemo, uvidjet ćemo da nas izvan vela poznatog i uskih granica svakodnevnog života očekuje veličanstven Univerzum. Točno, to je jedan grabežljiv univerzum, sa grabežljivim Voladoresima i isto tako grabežljivim ljudima. No ta jednostavna činjenica ne iziskuje vrednovanje, nego stavlja nas, Voladorese i sve ostalo na istu stepenicu.

Samo ako se oslobodimo robovskog duha i žrtva-nasilnik šablona, imamo istinsku šansu ponovno naći slobodu – slobodu od Voladoresa, od ogledala samorefleksije, prisila svakodnevnice i fiksacije skupne točke. Ako odbacimo dualistički sistem vrednovanja, i događaje oko nas više ne prihvaćamo kao pokoru ili blagoslov, već kao izazove sa kojima se vrijedi suočiti, napravili smo prvi korak na putu koji vodi iz zatvora našeg svakodnevnog ja: na putu ratnika.

* Uspesi se stvaraju tamo gde drugi nisu videli šanse.

* Pokušaj da uskladiš tip čoveka sa tipom posla i pola posla si završio.

* Za hrabrost je bitan tajming

* Bolje je postavljati granice, nego podvlačiti crte.

* Kad sedneš u pogrešan voz, sve su stanice pogrešne.

* Ako imaš problem koji može da se reši novcem, to nije problem.

* Dobrog i pametnog možeš da naučiš bilo čemu, glupog ne možeš da naučiš da bude pametan, lošeg da bude dobar.

Ivan Stanković

Javila joj se sva sila žena i muškaraca koje je strah priznati da im se to događa. Zavijeni, međutim, u internetsku anonimnost, ipak su priznali svoju slabost. “Pričam sa sobom otkad znam za sebe. To nekada volim raditi, baš se napričam. Iako se nekada pitam: jesam li možda luda? No, na taj se način opuštam psihički.”

Unutarnji govor
“Mene znaju uhvatit’ razdoblja. Glasno razmišljam. Ili kad sam živčan. I psujem naglas, da, ako se to računa!” “I meni se to znalo desiti. Hodam ulicom, zamislim se, pa počnem pričati i raditi grimase i tek kad naletim na nekoga, sredim se. Najčešće pričam sam sa sobom kada sam sam doma, a tada obično naglas je..m mater samome sebi!” “Pa ne vidim ništa loše u pričanju sa samim sobom… Tko me može bolje shvatiti od same sebe? Još ako se gledam u ogledalo, stvarno se osjećam kao da imam društvo!…”

“Svi to rade, neki češće od drugih. Dogodi mi se i da mašem rukama, a da uopće nisam toga svjesna.” “Mene to podsjeća na one likove i likice iz sapunica; zar oni stalno nešto ne pričaju sebi u brk?” “Pričam sa sobom, a ako netko to primijeti, onda iste sekunde počnem pjevušiti, tako da se ne primijeti ta moja potreba…” “Najgore je, a dogodilo mi se mali milijun puta, da šetam i zamišljan neku situaciju, smješkam se onako glupasto i govorin sebi u bradu, a neka baba stoji na balkonu i gleda me. Tada mi dođe da propadnem u zemlju.

” Sve su to primjeri koje su na forumu iznijeli “samopričalice”, a mi smo pitali psihologe i psihijatre je li “pričanje sa sobom” neka vrsta, recimo, poremećaja? Je li “epidemija” pričanja sa sobom djelomično i rezultat krize? Pričanje sa samim sobom nije znak poremećaja – kaže za Liniju X Martina Čarija, psihologinja u Centru za djecu, mlade i obitelj “Modus”, već, napominje, zdrava funkcija koju, kada se odvija u mislima, stručno zovemo „unutarnji govor“.

- „Razgovor sa samim sobom“ najčešće se odvija kao unutarnji govor i to nam omogućuje zadovoljavanje mnogih potreba, bilo da se radi o „ventilaciji“ (izbacivanju) trenutačno nakupljenih, intenzivnih osjećaja, procjenjivanju najprikladnije reakcije u trenutnoj situaciji, imenovanju situacije kako bi se lakše nosili s njom ili samotješenju. Biti sposoban zadovoljiti vlastitu potrebu kroz pružanje savjeta samom sebi, utjehe ili smirivanja zapravo je odraz zrele ličnosti jer nam omogućuje kvalitetno reagiranje u izazovnim situacijama.

Zamislite što bi bilo da nemamo sposobnosti savjetovati samog sebe o prikladnom načinu reagiranja ili umiriti sami sebe, već, čim se uzrujamo, izraziti svoju ljutnju, bijes ili nervozu na ljude oko sebe? Možemo pretpostaviti da bi nam bilo puno teže zadržati poslove, brakove, odnose s djecom, pa čak i prijatelje – kaže Čarija, odgovarajući i na pitanje kad je „pričanje sa samim sobom“ odraz psihičkog problema ili poremećaja.

Sami sebi najbolji
– Jedan od kriterija je upravo je li naša reakcija pričanjem sa sobom prikladna situaciji u kojoj se nalazimo. Primjerice, izražavanje svojih misli naglas za vrijeme kinoprojekcije ili vožnje u tramvaju punom ljudi zaista može otvoriti pitanje o tome događa li se nešto neobično s osobom. Kada smo jako uzrujani ili uzbuđeni, dogodit će nam se da imamo potrebu naglas komentirati ili čak gestikulirati, no to služi ventilaciji intenzivnih osjećaja, a nekad je i poruka okolini o tome kako se osjećamo – ističe Čarija.

Čitajući neke članke vezane uz ovu pojavu, naišli smo i na podatak da neki stručnjaci preporučuju u stresnoj situaciji razgovarati sam sa sobom i tako si “olakšati”. – Ako nas je nešto uzrujalo i moramo se sami nositi s tom situacijom, sami smo sebi najbolji prijatelji – komentira Martina Čarija. – Možemo se umiriti i ohrabriti izjavama tipa bit će sve u redu, nije on/ona to tako mislio/mislila, sutra je novi dan…

Također, možemo sami sebi dati savjete o tome kako bi bilo najbolje riješiti određenu situaciju, podsjetiti se drugih sličnih situacija i kako smo ih riješili, savjeta roditelja i prijatelja… Unutarnji govor, a posebno samoumirivanje, vještine su koje učimo tijekom odrastanja na primjerima iz okoline. Bitno je i osvijestiti što najčešće poručujemo sami sebi jer neke poruke mogu biti preuzete iz okoline, a da nismo procijenili jesu li valjane za nas u određenom trenutku. Najčešće se radi o porukama koje počinju s moraš ili trebao/la bi…

Dobar primjer su rodno pristrane poruke: muškarac si, ne plači, ili dobre djevojčice ne izražavaju ljutnju. U Savjetovalištu centra za djecu, mlade i obitelj Modus često nam se ljudi obraćaju upravo radi problema s unutarnjim govorom kroz koji su skloni osuđivati sebe, braniti sebi zadovoljavanje važnih potreba i slično – napominje psihologinja koju smo za kraj razgovara pitali neizbježno pitanje – priča li i ona sama sa sobom? – Svaki dan, a ako je situacija za to prikladna, onda i naglas!

SAŠA JADRIJEVIĆ TOMAS
Izgovoreno potiče na rješavanje problema
Svaki pojedinac priča sam sa sobom, samo to radi na specifičan način, različit u različitim situacijama – kaže za Liniju X psihologinja Nada Pleić.

U stresnim situacijama u našoj glavi pojavi se mnogo različitih misli, a prema poznatom psihologu Vigotskom, misli i riječi nisu isto; misao je jedna cjelina, dok se govor sastoji od pojedinih riječi. Naše su misli često nepovezane, preopširne i općenite. Kada pokušavamo planirati konkretne aktivnosti, procijeniti situaciju ili osobu, zapamtiti nešto ili izvesti neki zaključak, verbaliziramo naše misli, odnosno, pokušavamo ih pretočiti u govor, što možemo raditi u sebi ili naglas.

Glasno izgovaranje misli pomaže nam zato što izgovorene riječi potaknu misli te nam često pomognu u kreativnijem pronalaženju rješenja naših problema. Svi mi glasno izgovaramo svoje misli, najčešće u razgovoru s drugim ljudima. Kada imamo problem i glasno ga izgovorimo sami sebi, bojimo se jer mislimo da ludimo, ali zašto se bojati izgovoriti sebi vlastiti problem ako nam to pomaže da krenemo dalje? Ako pričanje sa sobom (kao što to često rade mala djeca) pomaže, zašto to ne koristiti? No dugo i besciljno pričanje sa sobom treba prekinuti i pronaći drugačiji način rješavanja problema – savjetuje psihologinja Pleić.

Kratki vodič kroz samoćakulu
Psihologinja Tanja Dejanović Šagadin iz Psihološkog centra Tesa za Liniju X sastavila je kratki vodič kroz pričanje sa samim sobom.

JE LI ‘SAMOPRIČANJE’ ZNAK POREMEĆAJA?
Pričanje sa samim sobom nije znak psihičkog poremećaja; često ga prakticiraju psihički sasvim zdrave osobe u određenim okolnostima.

ZBOG ČEGA LJUDI PRIČAJU SAMI SA SOBOM?
Pričaju kada im je potrebno da srede svoje misli, bilo zbog uzrujanosti ili zbog previše toga što istodobno pokušavaju držati u mislima.

U KOJIM SITUACIJAMA?
U velikim dućanima možete sresti ljude koji sebi nabrajaju što trebaju kupiti ili kuda prvo idu, na poslu kolege koji si na glas rade raspored i listu prioritetnih zadataka… Radi se o tome da svi mi koristimo unutarnji govor – koji je oblik pričanja sa samima sobom, samo što je društveno prihvatljivije jer se odvija u mislima, bez govora naglas.

LAKŠE JE GOVORITI NEGO MISLITI?
Kod govorenja naglas lakše je pratiti i složiti misli, pa to češće koriste osobe kojima je to potrebno bilo zbog slabije koncentracije, zbog navike ili česte preopterećenosti, prevelikog broja misli koje se pokušava posložiti. Zbog toga je pričanje sa sobom naglas puno češće u stresnim situacijama i mnogima je to korisno, jer tako misli koje “lete” i uznemiravaju stavljaju pod kontrolu.

ZAŠTO SE ONDA TAKVO PRIČANJE ČESTO DOŽIVLJAVA KAO BOLEST?
Čest stav – koji je zapravo predrasuda – da je pričanje sa sobom znak poremećaja, proizlazi vjerojatno iz činjenice da su neki psihički poremećaji praćeni nečim što sliči na pričanje sa samima sobom. U nekim psihozama, zbog poremećenog doživljaja realnosti, osoba ima halucinacije tijekom kojih se može dogoditi da priča s glasovima koje čuje, a koji realno ne postoje.

Ljudima izvana to izgleda kad da ta osoba priča sama sa sobom, i zbog toga povezuju pričanje sa sobom sa psihičkim poremećajem. No, razlika je velika – kod psihičkog oboljenja osoba misli da priča s nekim – tko zapravo ne postoji, dok su zdravi ljudi sasvim svjesni da pričaju sami sa sobom, a najčešće znaju i čemu im to služi.

Ispovijesti (samo)pričalica:
- Normalno da pričam sam sa sobom. To je zdravo. Uglavnom ne zapadnem ni u kakvu debatu. Najbolje se mogu sporazumjeti sam sa sobom.

- Ja ne pričam na ulici, ali to redovno nadoknađujem doma, a kad sam malo nervoznija ili želim izbjeći obaveze i brige koje su mi na leđima, to se zna otegnuti i na nekoliko sati dnevno.

- Ponekad pričam na glas sama sa sobom kada sam sama doma, ali me jedna stvar bedira. Često znam dok sam na primjer u tramvaju, govoriti u sebi i raspravljati sama sa sobom, recimo, dok sjedim kod frizerke u sebi govorim “daj kad ćeš više bit gotova, požuri, sila mi je na wc” i slično. Ponekad znam dosta dugo tako pričat’ unutar sebe pa se kasnije zapitam šta mi je.

- Često pričam sama sa sobom, i to najčešće baš na ulici, kad recimo pješačim s posla, bude mi dosadno po putu, pa pjevam ili pričam… Najčešće vrtim neke situacije, pa u svojoj glavi ponovno pričam s nekim, s tim da svoj dio izgovorim naglas. Obično se radi o situacijama tipa “trebala sam reći to i to”. Ili unaprijed pripremam neki razgovor koji me čeka…

- Ne pričam sa sobom, ali često mi se zna dogoditi da se sjetim nečeg smiješnog i ne mogu se suzdržati od smijeha.

- Ono ideš po cesti sam i pucaš od smijeha. Vidi vraga, pa nisam jedini… Ja se često ulovim kako pričam sam sa sobom na engleskom… Inače pazim da kad “razmišljam naglas”, da nema ljudi u mojoj blizini. E sad to sa engleskim… Dosta volim fantazirati, recimo da imam svoj fiktivni svijet (galaksiju) koju svaki dan premećem po glavi (namjeravam napisati knjigu kad odem u penziju). Je l’ to normalno? Pojma nemam. Jednostavno sam to počeo raditi iz potrebe da se maknem iz okoline u kojoj se nisam baš osjećao dobro. Svaki dan vrtim filmske scene po glavi gdje moji likovi pričaju engleskim jezikom. Pa je prešlo meni u naviku. Kompleksno, znam.

Dr. Mijo Milas: Tu za mene nema problema
Vidio sam dosta ljudi koji pričaju sami sa sobom, gestikuliraju; na licu im se vidi kako se ljute, čak i rukama mašu… I dok bi netko rekao da nisu zdravi u psihičkom smislu, ja bih rekao drukčije: njihov unutarnji glas, emocije i ono što u tom trenutku proživljavaju izlaze van. To se zna dogoditi u stanju jake razdraženosti, a neki ‘samopričaju’ i kad moraju riješiti neki problem ili slično. Tu za mene nema poremećaja – kaže splitski psihijatar dr. Mijo Milas.

Kakvu biste tablicu periodnog sistema elemenata, koju je izmislio genijalni ruski hemičar Dimitrij Ivanovič Mendeljejev, obesili na zidu Bizarove učionice? Verovatno, antiperiodni sistem elemenata, sa antimaterijom.

Antimatarija je slika u ogledalu obične materije, od koje je sazdano sve što vidimo i dodirujemo. Umesto negativno naelektrisanih elektrona, sastoji se od pozitivno naelektrisanih pozitrona. Na isti način, naši pozitivno naelektrisani protoni preobraćaju se u negativne antiprotone. Postoje i neutralni antineutroni.

U prvih nekoliko delića sekunde burnog rađanja kosmosa, pre 13,7 milijardi godina („Veliki prasak”), imalo je podjednako materije i antimaterije. Kuda je potonja iščezla?

Zakoni prirode (fizički) učinili su da se u nekim odlikama materija i antimaterija razlikuju, danas se pretpostavlja da su te razlike bile ključne za buduću sudbinu jedne i druge. U jednom, od dva postojeća, (pokušaja) objašnjenja – materija je, jednostavno, prodrla u područje pomenute eksplozije, koje je obrazovalo prostor i vreme našeg kosmosa. Ispostavlja se da je antimaterija u tome bila neuspešna.

„Ples smrti” u magnovenju

Opšteprihvaćena teorija, standardni model koji opisuje najsitnije sastojke i vladajuće sile u kosmosu, podučava da je antimaterija sastavljena od osnovnih (elementarnih) antičestica kao što se materija sastoji od čestica.

Svaku česticu krase osobine (masa, naelektrisanje, spin ili obrtanje…) po kojima se razlikuje od ostalih. I za svaku postoji odgovarajuća antičestica, čije su neke odlike (poput mase ili spina) istovetne, a druge (kao što su naelektrisanje ili magnetni momenat) suprotne. Najpoznatiji primer su elektron i pozitron, čiji su obratni naelektrisanje i magnetni momenat, a ostale osobenosti iste.

Materija i antimaterija u magnovenju odigraju „ples smrti”, poništavajući jedna drugu, uz oslobađanje ogromne energije u vidu gama zračenja i sličnog isijavanja. Na postojanje antičestica i antimaterije prvi je 1928. ukazao engleski naučnik Pol Dirak, docnije nobelovac, zamišljajući pozitivno naelektrisani elektron, ili pozitron, što je u ogledima potvrđeno posle četiri godine.

Ukoliko ma koja čestica dođe u dodir sa antičesticom – recimo, elektron dotakne pozitron – jedna drugu ponište (anihilacija) u strahovitom oslobađanju energije.

Od 1955. godine, kada su u akceleratorima („sudarači čestica”) uočeni antiproton i antineutron­, do naših dana je opažen niz antičestica, a prvi uzorci jezgra antimaterije (antiproton slepljen sa antineutronom) uočeni su tek decenijama kasnije. U Evropskom centru za nuklearna istraživanja (CERN) 1995. su, konačno, popunili prvu prazninu (kockica) u antiperiodnoj tablici, stvorivši antiatom – antivodonik, s jednim pozitronom koji je kružio oko usamljenog antiprotona. (Antioznaka ili antisimbol antivodonika je H s crticom iznad).

Kod običnog vodonika oko protona, koji predstavlja atomsko jezgro, kruži jedan elektron, a kod antivodonika oko antiprotona obleće antielektron (pozitron).

Kao što svakojakim objedinjavanjem (kombinacijom) najsićušnijih čestica nastaje materija, na isti način od antičestica nastaje antimaterija. Postojan atom antivodonika može, recimo, nastati vezivanjem pozitrona za antiproton, sa osobinama koje bi trebalo da budu iste kao kod običnog vodonika. I zaista, u sudarima antiprotona s mlazom atoma ksenona pojavio se atom antivodonika.

Za dobijanje antimaterije, inače, neophodno je neverovatno mnogo energije, zato što ona veoma kratko potraje u ovom delu kosmosa prebogatom materijom. I to je izuzetno složen poduhvat.

Dva skorašnja otkrića, međutim, poduprla su nadanja da je će jednog dana biti ispunjena upražnjena mesta u antiperiodnoj tablici.

Den Braun i teroristi

U martu je međunarodna istraživačka družina u Nacionalnoj laboratoriji Brukheven (SAD) stvorila prvo jezgro antihelijuma-4, parnjaka helijuma (redni broj dva u Mendeljejevljevoj tablici) iz našeg sveta. Prethodno su načinili antihelijum-3, ali je antihelijum-4 združio više antimaterije nego što su ikada spazili na jednom mestu.

VODONIK ANTIVODONIK

To je dodatni dokaz da antimaterija može da se poveže u stabilne grozdove, kao što to čini materija. Pretpostavljalo se, ali je tek sada potvrđeno.

Podjednako je važno što su naučnici u CERN-u krajem aprila osmislili postupak zarobljavanja antivodonika. Najpre su dobili antivodonik, na izuzetno visokoj temperaturi, a potom su antiatome nekoliko delića sekunde zadržali u nesvakidašnjem „elektromagnetnom kavezu”, pre nego što su oni iščezli.

Novi način podrazumeva da se antimaterija ohladi, što olakšava zarobljavanje, a zatim ubaci u neobično skladište, u kojem je potrajala gotovo 17 minuta. Ovakav pristup, smatraju upućeni, može da produbi naše razumevanje nastanka antimaterije. (Možda Zemljina gravitacija odbija atome antivodonika, zbog čega se oni odmah razgrađuju.)

Na uskrsnuće sledećeg antielementa – antilitijuma, čekaćemo godinama. Niko ne zna koliko dugo. Brzina stvaranja antimaterije opada, čak 1.000 puta, sa svakim novim antiprotonom ili antineutronom. Veštački načiniti antilitijum (tri antiprotona i tri antineutrona) – oko milion puta je teže nego helijuma-4. I za sada je, verovatno, izvan tehnološkog dosega postojeće opreme. Postoji li druga staza?

Fizičari delom izučavaju antimateriju da bi odgonetnuli jednu od najzapretanijih zagonetki. U „Velikom prasku”, kako se pretpostavlja, stvorena je podjednaka količina materije i antimaterije i eonima davno poništena. Otuda se čini da unaokolo materije ima u izobilju, niko ne zna zašto.

Možda strahotna eksplozija nije isporučila jednu i drugu u podjednakim količinama ili je izbacila ogromne grudve materije i antimaterije u različitim smerovima? U tom slučaju, sva antimaterija se nalazi u galaksijama daleko od nas.

Proučavanje antivodonika i antihelijuma pomoći će pronalaženju antielemenata u udaljenim kosmičkim prostranstvima, u volšebnim antizvezdama. Ukoliko ih ima, sastoje se od antihelijuma, antiugljenika, antizlata. Isti su izgledi da su nastala antibića, utemeljena na antihemiji iz periodne tablice antielemenata.

Tamo daleko, Bizaro, svakako, ima svog večitog suparnika – Antisupermena.

Fizičari se, primetili ste, muče da antičestice što duže zadrže u elektromagnetnom zarobljništvu, odvojene od obične materije. Zašto? Nadaju se da će tako odškrinuti vrata antisveta. Svojstva antimaterije se, inače, iskušavaju u uslovima koji ni izdaleka ne sliče opisima Dena Brauna u romanu „Anđeli i demoni”. (Setite se zaverenika koji pokušavaju da ukradu tajanstvenu antimateriju.) Uz to, i veoma skupim: za gram morate utrošiti 25 milijardi dolara! Toliko malo je stvoreno antimaterije da se teroristi ne bi ovajdili. Pouzdano znamo da antisvet još nije otkriven.

Stanko Stojiljković

dvojnik

Naime, mnogi fizičari danas smatraju da je svemir nastao ni iz čega, u velikom prasku, što pak znači da se ništa na neki način pretvorilo u nešto. Kako je to moguće? Zanimljiv i popularan odgovor na ovo pitanje daje video film objavljen u New Scientistu.

Poznati svemir ima promjer od oko 93 milijarde svjetlosnih godina. Ispunjen je materijom mase od oko 10 na 54 kg (broj u kojem iza jedinice na početku slijede 54 nule). Ipak, fizičari smatraju da je nastao iz ništavila u velikom prasku prije nekih 14 milijardi godina. Kako se to dogodilo, vjerojatno je jedno od temeljnih pitanja znanosti. Dakle, kako ni iz čega može nastati nešto?

Sve počinje entropijom koja je zapravo samo znanstveni naziv za nered. Ništa nije toliko bez reda kao ništavilo. Ništa možete miješati, mućkati i razmještati i opet ćete dobiti ništa. S druge strane, nešto je uvijek uređeno. Ne možete izokrenuti atom, a da ipak ostane atom. Dakle, ništa ima veću entropiju od nečega, a ukupna entropija se nikada ne smanjuje. Iz toga proizlazi da se ništa nikada ne može pretvoriti u nešto. Međutim, čini se da u ovoj ideji postoji kvaka. Naime, jedan oblik Heisenbergova principa neodređenosti kaže da sustav nikada ne može imati energiju koja je točno jednaka nuli. A budući da su energija i masa ekvivalentne, ništavilo nikada nije tako prazno kako se nama može činiti.

Kada bismo iz svemira na neki način uklonili svu materiju, u njemu bi čestice i dalje nastajale ni iz čega i nestajale zahvaljujući temeljnoj nasumičnosti kvantne mehanike. No kako iz nasumično stvorenih čestica razbacanih unaokolo nastaje cijeli svemir koji potom traje milijardama godina?

Drugi dio principa neodređenosti kaže da fizikalna tijela mogu zamijeniti energiju s vremenom i obratno. Primjerice, ni iz čega može nastati nešto s velikom energijom, no u tom će slučaju trajati vrlo kratko. S druge strane, nešto može trajati vrlo dugo, ali s malom energijom. Fizičari tvrde da je ukupna energija svemira gotovo jednaka nuli. Kako to? Zbog gravitacije! Gravitacija je jedina sila koja uvijek samo privlači, a to pak znači da je ona negativna energija koja se poništava s energijom širenja svemira. Ova činjenica da je ukupna energija svemira vrlo blizu nule omogućuje mu da opstane jako dugo.

No to još uvijek ne objašnjava kako je neki maleni proizvod kvantne mehanike postao toliko velik. Za to nam je potrebna tzv. inflacija koja je prema kozmolozima izazvala ekspanziju ranog svemira. Promatranja udaljenih galaksija i pozadinskog mikrovalnog zračenja (svojevrsne jeke velikog praska) potvrđuju da se inflacija uistinu dogodila, međutim, što ju je izazvalo još uvijek nije jasno.

Na kraju krajeva, bez obzira na to kako je svemir postao tako velik kakav jest, iz zakona fizike proizlazi da se sva njegova energija i materija svode na nulu. Drugim riječima, svemir je u cjelini samo neobična forma ništavila. Iz te perspektive, pitanje kako smo ni iz čega dobili nešto zapravo više i nema smisla. Nešto i ništa u suštini mogu biti jedno te isto, prenosi tportal.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/kako-je-svemir-mogao-nastati-ni-iz-cega/#ixzz1bhfyvUHJ

Imaju li ljudi šesto čulo?

Doskora je takvo pitanje smatrano besmislicom, s naučne tačke gledišta. Iskreno govoreći, učenjaci su imali na umu naglabanja svakojakih učitelja koji su olako obećavali pronicanje u onostrano. Sada su suočeni s prirodnom pojavom – viđenjem Zemljinog magnetnog polja.

Moć, za koju se pretpostavljalo da je ograničena jedino na kornjače, lastavice i na još neke životinje što se volšebno usmeravaju na svojim dugim putovanjima, krije se, po svemu sudeći, i u čovekovim očima. I to je otkriveno ispitivanjem kriptohroma 2 (human cryptochrome 2 preotein), ključnog proteinskog sastojka za geomagnetno opažanje.

Iako je na genetskoj grani veoma udaljena od nas, u vinskoj mušici (Drosophila) ispoljava zadivljujuće delovanje. A u znatnoj količini, nećete verovati, nalazi se u ljudskim očima. Može li taj protein, veoma izražen u mrežnjači (retina), da bude čovekov svojevrsni prijemnik elektromagnetskih talasa?

Znaju bez satelita

Na Univerzitetu Masačusets (Medicinska škola) godinama su usavršavali praćenje bioloških promena na leptirovima monarsima, koji u svojem seljenju prevaljuju velika rastojanja. Leteći sve više ka severu, u potrazi za mlečnim biljem, u pozno leto stignu i do najsevernijih predela evropskog i američkog kontinenta. Ali to nisu isti koji krenuli na daleki put s juga, već njihovi potomci! Zašto?

Zato što se u toku seobe izleglo nekoliko novih naraštaja.Približavanjem jeseni i hladnijih dana, svi preživeli se vraćaju u toplije krajeve, u ogromnim rojevima, prekrivajući poveći deo neba (prema nekim podacima, i preko 30 kilometara u širini). I svake godine,neizostavno, preleteistim putevima. Otkuda to znaju, ako ne koriste satelitsko navođenje (nemaju mobilne telefone)?

Slično pitanje je sebi postavio neurobiolog Stiven Repert. Imaju li ljudi srodno čulo? Šta je to vodilo davne žitelje Polinezije u malim čamcima preko okeana na neizvesnim plovidbama, dužim od pet hiljada kilometara? Da li je bilo dovoljno (i uputno) gledati samo u noćno nebo obasuto zvezdama?

Istraživačko traganje započeo je izučavajući kriptohrom, protein osetljiv na svetlost, koji upravlja dnevnim ritmom telesnih ćelija. Kako taj nevidljivi sunčani kompas pomenute insekte navodi na valjan put?

Još pride: zna se da leptirovi-selice lete bez greške i kada je sunce zaklonjeno!

I to je fiziko-hemičare podstaklo na razmišljanje da navedeni protein beleži magnetska kolebanja. Drugim rečima, pitali su se da li im on omogućuje da osećaju Zemljino magnetno polje.

Laboratorijska ispitivanja su započela s vinskim mušicama, čije je gene nešto lakše premeštati, i pre tri godine je ustanovljeno da su i one u stanju da ga uoče. Pod jednim uslovom – gen za kriptohrom mora da bude u valjanom radnom rasporedu, da bude ispravan. Zatim su pokazali da dva gena leptira monarha, koja su zamenila mušičin u praćenju magnetnog polja, imaju istu svrhu.

Teslina opomena

Zanimljivije je to što je jedan od ta dva istovetan odsečku DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) u čovekovom genu za kriptohrom. Odmah je zaiskrila nova pitalica: može li čovekova „nasledna jedinica” da vaspostavi „magnetni osećaj” u vinskoj mušici, čija je prethodno uspavana?

Na redu je, dakle, još jedno procenjivanje ljudske magnetne prijemčivosti. Čovekov gen za kriptohrom osobito je delotvoran u očima, što podgreva očekivanja da se magnetno polje, na izvestan način, može opaziti, ukoliko rečeni proteinski sastojak deluje na mrežnjaču, i obratno (interakcija).

Neurobiolog Stiven Repert, naime, pretpostavlja da se takva vrsta usmeravanja vremenom zagubila, imajući na umu da se osećaj za magnetno polje izvorno koristio za snalaženje u prostoru. Životinjama je, pre svega, olakšavao da odrede svoj položaj.

Zavisno od rasporeda pominjanog proteina u oku, insekti su u stanju da raspoznaju svetlije ili tamnije predmete, usmeravajući se prema magnetnom polju. Uspostavlja se, u suštini, neka vrsta mreže ili rešetke pokazivača u vidnom opsegu, na osnovu kojih veverica pronalazi zakopani žir ili lisica u jednu sliku objedinjuje i što vidi i što čuje.

Najviše iznenađuje, međutim, činjenica što su vinske mušice u ogledima, iako im je kriptohrom delimično uništen, i dalje osećale magnetno polje.

Ukoliko leptirovi, ptice i lisice raspolažu takvom moći, zašto je ona zauvek odumrla kod čoveka? Koliko nas u tome ometa elektromagnetni svet koji smo sami izgradili, a na čije posledice nas je odavno opomenuo genijalni Nikola Tesla? Hoćemo li, napokon, povratiti zagubljeno šesto čulo?

Odogonetka se krije u tome kako se podatak iz kriptohroma prenosi u nervni sistem. Za sada to nikome nije jasno.
Stanko Stojiljković

Podsjetimo, znanstvenici CERN-a i projekta Opera u petak su objavili da su preciznim mjerenjima utvrdili da se subatomske čestice neutrini kreću brže od svjetlosti što prema Einsteinovoj specijalnoj teoriji relativnosti ne bi smjelo biti moguće. Neutrini su na cilj iz CERNA u detektor Opere u Gan Sassu, udaljen 730 km, stigli za 60 nanosekundi brže nego što bi stigla svjetlost. Paralelna mjerenja svjetlosti i neutrina na istoj putanji nije moguće izvesti jer se neutrini nesmetano kreću kroz tlo (materija na njih ne utječe), što svjetlost ne može.

Na svojoj konferenciji za novinare tim je objasnio da je u svojim trogodišnjim istraživanjima došao do iznenađujućih rezultata te na koje je sve načine isključio moguće pogreške u mjerenjima.

Zašto je brzina c limit?

Današnje teorije fizike temelje se na ideji da je brzina svjetlosti u vakuumu od 299.792.458 metara u sekundi najveća moguća brzina u svemiru, odnosno da ništa, nikakva materija, energija ili informacija ne može ići brže. Naime, u specijalnoj teoriji relativnosti Einsteinova slavna formula E = mc2 ima malo drukčiji oblik: E = γmc2, gdje je y tzv. Lorenzov faktor. Ovaj faktor definira kako se udaljenosti skraćuju, a vrijeme produžava u ovisnosti o brzini γ = (1 − v2/c2)−1/2 (u ovim formulama brojke 2 i -1/2 su potencije). Lorentzov faktor na malim brzinama iznosi 1 jer je brzina v zanemariva u odnosu na brzinu svjetlosti c, pa se formula može jednostavno pisati kao E = mc2. No na velikim brzinama, koje se približavaju brzini svjetlosti, on eksponencijalno raste prema beskonačnosti. To pak znači da je za svako daljnje ubrzavanje nekog tijela potrebna golema, odnosno čak beskonačna energija – kada je brzina jednaka brzini svjetlosti c (pogledajte grafikon desno).

Sva dosadašnja mjerenja potvrdila su ovu ideju, a teorija relativnosti jedna je od najuspješnijih znanstvenih teorija svih vremena. Njome su objašnjene (ali i predviđene) mnoge neobične pojave u svemiru – od precesije Merkurova perihela, preko crnih rupa, do gravitacijskih leća koje se nisu mogle objasniti Newtonovom mehanikom. Stoga ne čudi da je vijest kako neutrini putuju brže od svjetlosti izazvala veliko uzbuđenje u znanstvenoj zajednici.

Cox: Ako je točno, onda je to najvažnije otkriće u 100 godina

U intervjuu što ga je prošli tjedan dao za BBC dr. Cox ističe da moramo biti oprezni. ‘Einsteinova specijalna teorija relativnosti kaže da ništa ne može putovati brže od svjetlosti, a to je temelj našeg shvaćanja fizike’, rekao je Cox.

‘Razlog zbog kojeg ne možemo izgraditi vremenski stroj je upravo činjenica da je brzina svjetlosti granična brzina. Dakle, ako stvarno imate nešto što je brže od svjetlosti, onda je to najznačajnije otkriće u fizici u posljednjih stotinu godina ili više. Ono bi zahtijevalo ponovno pisanje zakona koji vladaju u svemiru… Potrebna nam je provjera jer smo vrlo sumnjičavi budući da je to jako neobična stvar. Postoje još dva mjesta na kojima se istražuju neutrini – u Japanu i u Chicagu na kojima bi se mjerenja mogla provjeriti’, objasnio je.

Cox ističe da bi otkriće moglo imati različita tumačenja.

‘Jedno od njih je da postoje dodatne dimenzije, tj. da svemir nema tri, odnosno četiri dimenzije. Postoje takve teorije, a ako su točne onda je moguće da postoje i prečice kroz dodatne dimenzije. Recimo da trebate putovati oko Zemlje iz Londona za Sydney. U ovom bi slučaju postojala mogućnost da putujete tunelom – prečicom. Dakle, moguće je da neutrini idu prečicama kroz druge dimenzije. Ako je to točno, onda to zapravo i nije u suprotnosti s Einsteinovom teorijom relativnosti. U tom slučaju možemo reći da je teorija u suprotnosti s idejom o trodimenzionalnosti prostora’, objasnio je Cox, a prenosi tportal.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/munjeviti-neutrini-najvece-otkrice-u-zadnjih-100-godina/#ixzz1ZWK7IMb8

Zato što biste svoje viđenje zasnivali na obrazloženju Kraljevske švedske akademije nauka koja je odlučila da najpoželjnijim odličjem na svetu ovenča naučnike „za otkriće ubrzanog širenja kosmosa kroz posmatranje dalekih supernova”. A kraljevska se ne poriče, zar ne? Kosmos se, dakle, sve brže širi.

Sol Perlmater s Kalifornijskog univerziteta u Berkliju uknjižiće na svoj bankovni račun 725.000 dolara, isto toliko podeliće na ravne časti Brajan Šmit sa Australijskog nacionalnog univerziteta i Adam Ris sa Džon Hopkins univerziteta. U svemu ostalom su ravnopravni: svaki će se okititi zlatnom kolajnom (na čijoj je poleđini utisnuta Vergilijeva misao „Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima”) i poneće kući povelju kojom se to potvrđuje.

Robert Frost, jedan od najvećih američkih pesnika 20. stoleća (ovenčan Pulicerovom nagradom kao naš Mihajlo Pupin), u svojoj pesmi „Vatra i led” iz 1990. spevao je sledeće stihove: „Jedni kažu da će svet skončati u vatri, drugi da će se zalediti”. Šta biste vi kazali?

Ne morate da se mučite: ovogodišnji nobelovci smatraju da će se, verovatno, zauvek zamrznuti. U večitoj tami. Kako su to utvrdili?

Proučili su nekoliko tuceta rasprskavajućih zvezda, nazvanih supernove, i ustanovili da se kosmos širi brže nego ikad. Nećete poverovati: i sami su bili iznenađeni.

Kosmolozi se godinama utrkuju da iscrtaju kartu beskraja koji nas okružuje pronalazeći najudaljenije supernove. U tome se oslanjaju na snimke najusavršenijih teleskopa, na proračune najmoćnijih računara i na najsavremenije digitalne otkrivače-javljače (senzori). I tako odgonetaju kosmičku zagonetku, kao da u svojevrsnu slagalicu ubacuju pojedinačne kockice.

Dotični istraživači su osmatrali naročitu vrstu supernova, pod imenom supernove tipa 1a, koje nastaju rastakanjem starih i zbijenih zvezda, teških poput Sunca, a malih kao Zemlja. Da vas podsetimo: naša planeta je sto puta u prečniku manja od svoje matične zvezde koja, inače, čini 99,86 ukupne mase Sunčevog sistema.

Jedna takva kresnica izrači toliko svetlosti kao cela galaksija! Sve u svemu, i jedna (Sol Perlmater) i druga (Brajan Šmit i Adam Ris) istraživačka družina uočila je više od 50 takvih koje se nalaze veoma daleko od nas, čiji je sjaj bio slabiji nego što se očekivalo. Prvi znak da se kosmos sve brže širi. U tome su se skrivale svakojake zamke, ali su obe skupine stigle do istog zaključka.

Gotovo jedan vek se zna da se kosmos neprestano širi, još od doba „Velikog praska” pre oko 14 milijardi godina. Zapanjujuće je, međutim, saznanje da se to ubrzava. Ukoliko se tako nastavi, naposletku će zavladati večita tama i hladnoća.

Pretpostavlja se da je to posledica tzv. tamne energije, ali šta je to i od čega se sastoji – ostaje, možda, najveća nepoznanica fizike. Zamišlja se da ona čini gotovo tri četvrtine kosmične građe (masa).

S. Stojiljković

To je bio osnovni motiv da se i sam uverim u prisustvo tih fenomena. U saradnji s firmom „Ingenirbiro Mraz”, opremljen namenskim uređajima, obavio sam niz merenja koja su potvrdila prisustvo elektromagnetnih talasa na više lokacija. Kao kuriozitet navodim činjenicu da je na nekima mestima fenomen praćen i pojavom zvuka, tj. mehaničke vibracije, čija frekvencija ima vrednost istog reda veličine kao i elektromagnetna.

Moj zaključak jeste da se pojava prisustva elektromagnetnih talasa na vrhu tumulusa u Vratnici, na Bosanskoj piramidi Sunca, i na suhozidovima i megalitnim blokovima u podzemnom lavirintu „Ravne” ne može poreći! Prisustvo elektromagnetnih i mehaničkih talasa vrlo bliskih po frekvenciji ukazuje na mogućnost postojanja zajedničkog izvora.

Imajući u vidu da struktura materijala posmatranih predela sadrži dosta kvarca, kao najlogičniji uzrok nameće se piezoelektrični efekat. Ipak, uočeni fenomeni ne mogu se objasniti samim prisustvom kvarca. Činjenica da elektromagnetni imaju frekvenciju od 28 kiloherca (profesionalno merenje) ukazuje i na sasvim moguću korelaciju s Teslinim nehercijanskim talasima.

Razlog je sledeći: prema relaciji Luja de Brolja (temelj savremene kvantne fizike jer povezuje talasna i čestična svojstva materije), ukoliko se za vrednost talasne dužine unese veličina što, sa aspekta našeg modela kvantiranih gustina energije, odgovara frekvenciji od 28 kiloherca, dobija se masa mirovanja koja, prema našim istraživanjima, predstavlja kvant nosilac Teslinih nehercijanskih talasa.

Baš kao što je to foton za Hercove elektromagnetne talase.
Na osnovu izloženih činjenica, nameće se ideja o sličnosti strukturno/energetskih principa i mehanizama piramidalnih građevina i rešenja koja je Nikola Tesla koristio prilikom konstrukcije svojeg kontroverznog transformatora iz Kolorado Springsa (Magnifying Amplifier). Specifičnost rada tog uređaja i efikasnost u generisanju energije u nehercijanskom vidu zasnovana je na njegovoj višedimenzionalnoj rezonantnosti i koherentnosti tih vibracija sa Zemljom koju je naš velikan koristio kao rezonator.

Sve to navodi na pretpostavku da bi piramidalne građevine, zbog svoje strukture i vrlo specifičnih gabarita i oblika u koje su utkane brojne kosmičke konstante, mogle biti neka vrsta „rezonatora”, a samim tim i „koncentratora” i pojačivača suptilnih energetskih oblika koji nemaju „hercijansku”, dakle klasično-naučnu elektromagnetno-gravitacionu strukturu.
Imajući u vidu snimke Bosanske piramide Sunca i tumačenja prof. dr Harija Oldfilda, svrha se može naslutiti: očuvanje osnovne kosmičke vibracije (energetski spektar) lokalnih bioloških struktura (živih bića).

Po svemu sudeći, piramide čuvaju naše zdravlje i održavaju svesnost civilizacije na potrebnom nivou, naravno – u granicama svojih mogućnosti…

(Iz dodatka NIT – broj 5)
Dipl. inž. Goran Marjanović

Međunarodni tim naučnika uspeo je da registruje neutrino čestice koje se kreću brže od svetlosti

Antonio Ereditato iz Evropske organizacije za nuklearna istraživanja (CERN) kazao je za Rojters da su trogodišnja merenja pokazala da se neutrini kreću 60 nanosekundi brže od svetlosti na razdaljini od 730 kilometara između Ženeve i italijanskog grada Gran Saso.

„Naši rezultati su izuzetno pouzdani, ali je potrebno da i druge kolege obave testiranja kako bi ih potvrdili“, naveo je Ereditato.

Ukoliko dođe do potvrde, ovo otkriće će opovrgnuti ključni deo Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta iz 1905. godine, po kojoj se ništa u univerzumu ne kreće brže od svetlosti.

„KO POSEDUJE TVOJE VREME – POSEDUJE TVOJ UM! PROMENI SVOJE VREME I PROMENI ĆEŠ SVOJ UM! PROMENI SVOJ UM I PROMENI ĆEŠ SVET!“

José Argüelles, Valum Votan

Vreme nije mjera trajanja nekog događaja, vrijeme nisu sati i minute. Vreme je frekvencija – univerzalna frekvencija sinkronizacije koja omogućuje harmoniju svih ciklusa u svemiru. Vreme nije linearno, niti kružno, ono ima spiralnu formu. Vreme je fraktalno. Radijalno se širi u svim pravcima.
Vreme je beskonačno trenutno.

Vreme ne možemo percipirati svojim osjetilima, kao prostor, koji možemo dotaknuti i osjetiti, i koji opisujemo dužinom, širinom i visinom. Vrijeme spoznajemo svojim umom i ono je povezano s našim mislima. Znamo da one ne poznaju fizičke barijere i da za njih ne vrijede pravila materijalnog svijeta. Zato kažemo da su naše misli i naš um, pa tako i vrijeme smješteni u jednu višu – četvrtu dimenziju.

Sve ovo i još puno toga otkrio je dugogodišnjim proučavanjem vremena i njegove prave prirode dr. José Argüelles. Rođen u 1939. godine u Meksiku, od svoje pete godine živio je u Americi. Nedavno je zauvijek napustio SAD i preselio se na Novi Zeland.

José Argüelles doktor je povijesti umjetnosti, antropolog, povjesničar, dugi niz godina profesor na eminentnim univerzitetima SAD, istraživač cjelovitih sustava, pisac, slikar, ali prije svega vizionar koji zaista i sâm živi svoja otkrića. Posvetio je preko 50 godina svoga života izučavanju visokorazvijene mayanske civilizacije i njihovih znanja. Mayansko razumijevanje i računanje vremena smatra se najsavršenijim koje je čovječanstvo ikada imalo.

Svoja otkrića uobličio je u Zakon vremena, učenje koje objedinjuje mnoga duhovna znanja, a temelji se na krilatici „Vrijeme je umjetnost“ i zakonitostima vremena galaktičkih Maya koje su se inkorporirale među klasične Maye.

Zahvaljujući njegovu otkriću na koji način se Sveti mayanski kalendar Tzolkin sinkronizira sa kalendarom 13 luna 28 dana i u kojem su odnosu te dvije matrice s Gregorijanskim kalendarom, mi danas sva ta dragocjena znanja možemo i sami koristiti. Sve to opisao je u svojim brojnim knjigama i analizama, među kojima je najpoznatije njegovo maestralno djelo „The Mayan Factor“.

Od svih neprovjerenih pretpostavki i kriterija na kojima temeljimo svoje živote zasigurno nikada dovođen u pitanje je, i á priori prihvaćen, Gregorijanski kalendar – danas službeno važeći kalendar cijeloga svijeta. Kalendar je mentalni sustav koji uređuje naše vrijeme i našu stvarnost i zato ima izniman utjecaj na naše misli, naš um, na sav naš život. Upravo zbog neprirodnosti i nepravilnosti Gregorijanskog kalendara, čije nam je praćenje nametnuto, a koji opisuje vrijeme parametrima treće dimenzije – parametrima prostora i materijalnog svijeta – živimo tako sputani i prikovani za prostor, zaslijepljeni materijom. Pod parolom „Vrijeme je novac“ izgradili smo civilizaciju preplavljenu materijalizmom, prepunu sukoba i ratova oko nas i u nama, otuđeni jedni od drugih, u neskladu s prirodom, nedovoljno svjesni da je zdušno uništavamo i zagađujemo do nedopustivih granica.

Naš pogrešan doživljaj vremena uzrok je potiskivanju i nerazvijanju sposobnosti koje svi mi imamo, ali smo se zaboravili njima služiti – sposobnosti intuicije, telepatije, putovanja kroz vrijeme…

Zarobljavanje vremena i njegovo zadržavanje u nižoj – trećoj dimenziji – u sustavu 12:60 (odrednice vremena temeljene na 12 mjeseci, 12 sati na brojčaniku sata, 60 minuta u jednom satu) onemogućilo je razvoj ljepote, sklada, već spomenutih sposobnosti, povezanosti sa prirodom i sa drugim dimenzijama, a sve radi materijalnog progresa i industrijalizacije, uz negiranje duhovnog aspekta ljudskog bića u odnosu na Univerzalne Zakone Kreacije.
Posljedice svega toga su sustavno uništavanje naše planete Zemlje i problemi kao što su prenaseljenost, zagađenje okoline, ozonske rupe, nestanak tropskih šuma, pomanjkanje hrane, vode, izvora energije, prekomjerno zagrijavanje, izumiranje biljnih i životinjskih vrsta, klimatske promjene…

Kalendar (Sinkronar) 13 luna (mjeseci), 28 dana predstavlja praktičnu primjenu Zakona vremena. Omogućuje nam da živimo pravu prirodu vremena, u frekvenciji 13:20, prirodnoj frekvenciji čitavog Univerzuma i da vrijeme percipiramo kao unutarnje stanje svijesti, transformirajući ga u kreativni alat pomoću kojeg ćemo prekinuti veze sa umjetnim i pogrešnim sredstvima za mjerenje vremena – kalendarom koji sada pratimo i satom koji suvereno vlada našim životima.

Ime kalendar se više ne koristi jer je funkcija kalendara da nas sinkronizira sa svim ciklusima u prirodi, našim biološkim ciklusom i galaktičkim ciklusom. Sinkronar 13 luna najtočniji je standard mjerenja vremena koje je čovječanstvo ikada koristilo. Temelji se na Tzolkinu, Svetom kalendaru Maya i ciklusima Sunca, Zemlje i Mjeseca odnosno Lune (luna je novi termin za mjesec, jer mjesec predstavlja ženski princip i ženskog je roda, a koristili su ga stari Slaveni koji su također pratili kalendar od 13 luna). U Sinkronaru mjeseci se zovu lune, svi traju po 28 dana i imaju 4 savršena tjedna od po 7 dana svaki. Tako u jednoj godini ima 13 luna od po 28 dana odnosno ukupno 52 tjedna. Ovo je novi način praćenja okretanja Zemlje oko Sunca koje traje ukupno 364 dana, plus jedan slobodan dan koji se zove Dan izvan vremena ili Zeleni dan.

Sinkronar 13 luna manifestacija je mentalnog naslijeđa galaktičkih Maya, izrazito visokog stupnja svijesti, a sadrži u sebi kodove vremena i proročanske ključeve koje treba prenositi u ovim vremenima u kojima su ljudski um i duša na putu evolutivnog napretka.

Razumijevanje vremena koje su dostigle Maye još uvijek nije nadmašeno i njihov lunarno – solarno – galaktički račun pruža mogućnost da u isto vrijeme otkrijemo svoju fizičku, emocionalnu, mentalnu i duhovnu strukturu. Sinkronar istinski mijenja energetsku frekvenciju onoga tko ga redovito prati. Abeceda kodova vremena može se naučiti, ali poslije svatko sam treba osjetiti što to za njega znači i kakve promjene izaziva u njemu samom. Poznavanje kodova vremena i vremenskih ciklusa omogućuje nam da svjesnije živimo prepoznajući svoju ulogu i uloge onih koji nas okružuju.

Pred ovom globalnom svjetskom krizom, eksponencijalnim razvojem tehnosfere – mehaničkog i umjetnog svijeta, koristeći krilaticu „Vrijeme je umjetnost“, José Argüelles je osnovao Planet Art Network – Mrežu Planetarne Umjetnosti i Svjetski pokret za mir i promjenu na Kalendar 13 luna. Oni se zalažu za mir i promoviraju upotrebu ovog Kalendara kojim se postiže reprogramiranje ljudskog uma u harmoniju i sklad.

Treba napomenuti da su nam Maye ostavile proročanstvo prema kojem nećemo moći prijeći u novu eru ako budemo nastavili negirati prirodne cikluse. Proročanstva predstavljaju prirodne zakone i bivaju otkrivena upravo u onim vremenima kada se čovječanstvo udalji od svoje prirode i zakona Univerzuma u velikoj mjeri.

Prema proročanstvima Maya, godina 2012-13 označava kraj svih ciklusa: ciklusa od 5200 godina koji Argüelles naziva Ciklusom Povijesti kao i Velikog plejadskog ili Platonskog ciklusa od 26000 godina.
Trenutno čitavo čovječanstvo kolektivno prolazi ovo proročansko zatvaranje ciklusa: svi se pripremamo za točku tranzicije 2012. godine i ulazak u novi transformirani svijet, novu eru ili kako ga je ruski naučnik Vladimir Vernadsky nazvao Psihozoik, eru produhovljenja života.

Smatra se da je povratak pravom vremenu i usklađivanje s prirodom i svemirom i svim njegovim ciklusima jedini mogući put koji bi mogao spasiti našu civilizaciju od samouništenja i odvesti nas u „novi svijet“, a Sinkronar 13 luna jedan od moćnih alata koji nam to omogućuju.

Beli Spektralni Vjetar

Naprosto, da bi uopšte moglo da shvati pojam vremena, dete bi trebalo da bude sposobno za apstraktno mišljenje, a ono za to pre polaska u školu nije sazrelo. Sve što bi do tog doba trebalo da zna o vremenu jeste da postoji cikličnost, odnosno da se smenjuju godišnja doba, zatim sedam dana svake nedelje i tako redom. A to da dan ima 24 časa, jedan sat 60 minuta, jedan minut 60 sekundi, nije ni neophodno da zna.

No, ako baš pokaže veliku želju za tim, onda ga u tajne vremena uvedite uz pomoć igre. Na primer, na nekoliko papira iscrtajte časovnike. Neka prvi pokazuje 8 časova (vreme kada ustaje), drugi 14 časova (kada ruča), treći 20 časova (kad se kupa, peti 20.30 (kad ide na spavanje)… Listove, sleva nadesno, poređajte na zid i, kada dete, na primer, bude ručalo, prstom mu pokažite onaj papir na kojem je časovnik koji pokazuje da su dva sata. Vrlo brzo će upamtiti položaj kazaljki na tim časovnicima i moći da pokaže pravi u trenutku kada, na primer, krene na spavanje.

Dete, kada je reč o vremenu, zna samo za – sada. Kada priča o nečemu iz prošlosti obično to povezuje sa konkretnim događajem: „To je bilo onda kada je padao sneg.“ Neće reći: „To je bilo u decembru.“ Vremenom će početi da shvata vreme, u čemu veliku ulogu igraju životni ritmovi ili ponavljanja (dojenje, smena dana i noći…). Na tim ritmovima gradi se prostorno-vremenska orijentacija i oni su osnova su za izgradnju samokontrole i matematičke sposobnosti. Do sedme godine dete još nema razvijenu samokontrolu, pa mu ni sat nije potreban. Zašto? Već sama sposobnost da odredi vreme prema satu je kontrola, a to nije dobro za dete i njegov nervni sistem. Roditelji su tu da mu kažu šta i kada nešto treba da uradi, kada da ruča, spava, ide napolje da se igra… To će mu sasvim zameniti gledanje na sat.

Do polaska u školu jedino možete postepeno da ga upoznate sa pojmovima kao što su minut, sekund, sat i da, koristeći časovnik, pojasnite šta, na primer, može da se uradi za sekund – skoči, baci loptica, trepne… Takođe, da bi steklo pojam o protoku vremena možete, recimo, da razgovarate sa njim o tome šta je umelo da uradi kada je imalo tri godine, šta ume sada, a šta misli da će moći da uradi kada bude imalo osam godina…

Profesorica Monica Rosen sa eduakcijskog odsjeka analizirala je razlike između zemalja tijekom nekog vremena kako bi objasnila promjene u sposobnostima čitanja kod 9-godišnje i 10-godišnje djece. Unutar okvira istraživačkog projekta, ona i kolege proučavali su kako su se čitalačke sposobnosti učenika promijenile od 1970. Mađarska, Italija, Sjedinjene Države i Švedska uključene su u sve međunarodne usporedbe. Sposobnosti čitanja konstantno su se poboljšavale u Italiji i Mađarskoj, dok su rapidno opadale od 1991. na ovamo u Sjedinjenim Državama i Švedskoj.

Tijekom tok perioda, promijenili su se mnogi čimbenici unutar školskog sustava, kao što se promijenilo i društvo općenito, te posebno izvanškolske aktivnosti djece. Tijekom tog perioda, švedski i američki učenici naveli su veliko povećanje korištenja računala u slobodno vrijeme, dok se slično povećanje nije desilo u Italiji i Mađarskoj.

Nedovoljno razvijeno čitanje

„Naše istraživanje pokazuje da je ulazak računala u domove pridonio promijeni navika djece na način da im se čitanje ne razvija do iste mjere kao ranije. Uspoređujući zemlje tijekom vremena možemo vidjeti negativan međuodnos između promjena u čitalačkim sposobnostima i promjena u korištenju računala u slobodno vrijeme što ukazuje da sposobnost čitanja opada dok se korištenje računala u slobodno vrijeme povećava.“

Ispitivanje pokazuje da su se učestalost čitanja i broj posuđenih knjiga iz knjižnice u slobodno vrijeme oboje smanjivali kako se korištenje računala u domovima povećavalo. Prema tome, nije da su sama računala ili aktivnosti zbog kojih se koriste smanjila vještine čitanja, nego prije način na koji su računala ukrala slobodno vrijeme čitanju.

Nove računalne navike ne promiču razvoj čitalačkih sposobnosti na isti način kako to radi čitanje knjiga u slobodno vrijeme. Također je opalo čitanje tiskanih časopisa među odraslima. U mnogo domova postaje jako neobično da netko sjedne i nešto čita.

„Pokazali smo da su lošiji rezultati uglavnom posljedica pada vještina onih iz centra raspona sposobnosti pa naviše. Nije slučaj u tome da ima manje nadarenih čitača ili da su vještine kod tih čitača postale lošije. Desilo se to da ima manje djece visokih ambicija.“, kaže Monica Rosen. Ističe da je vrlo teško izmjeriti i usporediti čitalačke sposobnosti tokom nekog vremena.

„Važno je da ne brzamo sa zaključkom da je kompletno objašnjenje slabijeg čitanja u nedostacima edukacije. Naprotiv, način na koji računala uništavaju čitanje jasno pokazuje da je slobodno vrijeme u najmanju ruku jednako važno kada se govori o razvoju visoko-kvalitetnih sposobnosti čitanja.“, kaže Monice Rosen.

Izvor: University of Gothenburg

Autor/ica: Dajan Radović

Teorija šuplje Zemlje (The hollow Earth), datira još iz najranije povijesti ljudske civilizacije. Stari mudraci su vjerovali kako postoji čitav podzemni svijet sa svojim podzemnim bićima koji žive na našoj planeti. U staroj Grčkoj, primjerice, ekvivalent tome bio bi mit o Tartaru, grčkoj verziji pakla, odnosno paralelnog podzemnog svijeta s njegovim bićima i gradovima.

Hipoteze o postojanju šupljeg prostora unutar planete Zemlje javljale su se i puno kasnije, a jedni od zagovornika bili su Galileo Galilei, Franklin i Lichtenberg. Godine 1818. John Cleves Symmes zasipao je američki Kongres, sveučilišta i ugledne znanstvenike porukama, u kojima je pokušavao dokazati da je Zemlja napravljena od nekoliko koncentričnih sfera, koje imaju otvore blizu njezinih polova, piše ruska Pravda.

Sovjetski akademik V. Obruchev napravio je teoriju o ogromnom meteoritu koji je udario u Zemlju u pradavnim vremenima. Prema njegovoj teoriji, taj meteorit probio je Zemljinu koru i napravio šupljinu unutar naše planete. S druge strane, istraživač Cyrus Teed tvrdi da je površina Zemlje možda samo unutarnja stijenka sfere, a teorija o tome poznatija je kao teorija konkavne šuplje Zemlje (concave hollow Earth). Prema toj teoriji ljudi žive s unutarnje strane stijenke te sfere.

Naravno, sve gore navedeno nikad nije dokazano, ali da takav paralelan svijet unutar Zemlje i postoji, valjda bi se prije ili poslije njegovi žitelji pojavili i na našem. Možda bi nam prvi kontakt bio bliži nego što to mislimo. Možda su ‘oni’ već među nama, samo mi toga nismo svjesni. A možda je sve navedeno samo plod bujne ljudske mašte.
Izvor: dnevnik.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/u-kojem-paralelnom-svemiru-mi-zapravo-zivimo#ixzz1Vh0DImF6

Sve se odvijalo u potpunoj tajnosti, a namjera ovog neobičnog „spoja“ bila je otkriti moguće lijekove za širok spektar bolesti.

Kontroverzni rad znanstvenicima je omogućilo donošenje zakona o embriologiji i plodnosti ljudi iz 2008. godine. Od tada je stvoreno 155 „miješanih“ zametaka koji sadrže i ljudski i životinjski genetski materijal.

Zakon je legalizirao stvaranje raznih hibrida, uključujući oplodnju životinjskog jajašca ljudskom spremom. Nazvani su „cibridi“, u kojima je jezgra iz čovjekove stanice implantirana u životinjsku stanicu, i „himere“, u kojima se ljudske stanice miješaju sa životinjskim embrijima.

Na taj način stvorili su embrionalne matične stanice koje bi se upotrebljavale za liječenje teških i do sada neizlječivih bolesti.

Dozvola za istraživanje izdana je trima laboratorijima u V. Britaniji, Kings Collegeu u Londonu, Sveučilištu u Newcastleu i onom u Warwicku, no trenutačno su prekinuli rad jer im nedostaje novca. Znanstvenici ipak vjeruju da će se slična istraživanja nastaviti u skorijoj budućnosti.

Parlamentarac lord Alton kazao je da je svim silama pokušao onemogućiti kontroverzna istraživanja, napominjući kako znanstvenici nisu mogli opravdati tretman.

– Etički gledano, takvo što ne može opravdati nikad. To nas diskreditira kao državu – kazao je.

Znanstvenici su se pravdali da će, ako im se takva praksa dopusti, pronaći lijek za razne bolesti, no lord Alton tvrdi da je to obična emocionalna ucjena.

– Od 80 lijekova koji su dobiveni iz matičnih stanica, svi su izvučeni iz matičnih stanica odrasle osobe, a ne iz embrionalnih matičnih stanica – tvrdi lord.

Pojavile su se i primjedbe na tajnost, a znanstvenicima predbacuju da žele eksperimentirati radi eksperimenta samog.

S druge strane, skupina znanstvenika već je ranije zatražila donošenje novih zakona koji bi spriječili da se životinjama u laboratorijima ubrizgavaju ljudske matične stanice, primjerice u mozak primata.

Ipak, kazali su da nisu zabrinuti zbog hibrida ljudi i životinja jer zakon nalaže da se embriji unište u roku od 14 dana.

Profesor Robin Lovell-Badg objasnio je da se eksperimenti provode s ciljem upoznavanja razvoja ljudi od njegova samog početka, što će olakšati pronalazak lijekova za teške i neizlječive bolesti.

– Kao znanstvenik osjećam moralnu obvezu inzistirati na istraživanjima. Sve dok imamo kontrolu, možemo se ponositi svojim uspjehom – zaključio je dodajući da postoje i druge zemlje koje provode slična istraživanja iako kod njih ne postoji zakonska regulativa.

„Ne postoji ništa toliko apsurdno što neki filozof već nije rekao”
Ciceron

Putovanje kroz „vremenske crvotočine” (ili „kosmičke prečice”) i dalje je izvan dosega ljudske vrste.

Konačnu granicu kretanja teorijski je uobličio slavni Albert Ajnštajn još 1905. godine, „čudesne godine” (annus mirabilis) kako su je kasnije prozvali, ustvrdivši da ništa (ama baš ništa) nije u stanju da premaši brzinu svetlosti – oko 300.000 kilometara u sekundi! Tačnije rečeno, to je brzina kretanja kroz vakuum; kada se prostire kroz vazduh ili staklo, donekle se smanjuje.

I to je „crvenim voskom” zapečaćeno u specijalnoj teoriji relativnosti. Koliko god se trudili, nikada se nećete kretati brže.

Iako su se fizičari upinjali da pokažu i dokažu da može brže (jedno od tri olimpijska načela), tek nedavno su dve družine – prema navodima u uglednom časopisu „Fizikal rivju B” – ostvarile do sada nedosežan podvig. Ali ne brinite: lukavo osmišljeni opiti ne narušavaju svetinju relativnosti. U suštini, jedino nagovešćuju neznatno ubrzavanje protoka podataka u svetlovodima (optički kablovi).

Izađe pre no što uđe

Kako se to ispostavlja da ujednačeni svetlosni treptaj (puls) putuje brže od brzine svetlosti?

Ako ga zamislite kao vrstu elektromagnetnog zračenja koje se prostore kroz prostor, možete na grafikonu iscrtati krivulju jačine (intenzitet): započinje u ravnini (nula), glatko se uspinje do vrhunca i potom opada na početnu vrednost.

Ali pomenuti vršak se može posmatrati kao zbir talasa sa opsegom talasnih dužina, koji se uzdižu i spuštaju, nagomilavajući se jedni povrh drugih. U središtu pulsa različiti talasi se svrstavaju pojačavajući jedan drugog. Nasuprot tome, na prednjim i zadnjim ivicama različiti talasi ispadaju iz postrojavanja i poništavaju jedni druge.

Sada pretpostavite da svetlosni puls propuštate kroz naročiti materijal koji usporava jedne talasne dužine u odnosu na druge. I to menja način na koji se talasi postrojavaju i, što na prvi pogled zbunjuje, pomera tačku u kojoj jedni druge osnažuju u prostiranju, pa se čini da se kreću brže od svetlosti! I što je još čudnije: vrh talasa može da se pojavi na samom kraju pre nego što je uopšte propušten kroz materijal!

Izađe pre no što uđe! Ni najveštiji mađioničari nisu vični da vam priušte sličnu opsenu, koja je u dva odvojena ogleda nedavno i pokazana i dokazana.

U berzanskom vrtlogu

Vitalij Lomakin sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu (SAD) i istraživači sa Univerziteta Navara u Pamploni (Španija) su – prema navodima u uglednom časopisu „Fizikal rivju B” – naterali svetlost da nadmaši nenadmašno fizičko (i fizičarsko) ograničenje. Odaslali su mikrotalase kroz 35 mikrometara (hiljaditi deo milimetra) tanki bakarni list, sa izbušenim rupicama, smešten između dva odsečka od teflona u obliku kotura, debljine 0,79 milimetara.

Šta se od neobičnog sendviča očekivalo?

Vrhunac mikrotalasnog treperenja (puls) trebalo je da se pojavi pre na izlasku nego na ulasku. Najpre izađe, potom uđe. Kao u svojevrsnoj „vremenskoj mašini”.

Kao što je poznato, kroz metal ne prolazi mnogo svetlosti. Zato je pridodat teflon. U prethodnim ispitivanjima manje od jednog postotka impulsa prekoračilo je kosmičku granicu brzine svetlosti. U spoju metala i teflona je za oko 100 pikosekundi (sto bilionitih delića sekunde) stizao ranije, i to u desetostruko većem iznosu.

Tehničkim čudesima tu nije kraj: Li Zan sa Šangajskog univerziteta (Kina) izjavio je da je postigao veću brzinu prenosa u silicijumskim svetlovodima (optički kablovi). Na rastojanju od deset metara signal je za 221 nanosekundu (221 milijarditi delić sekunde) stigao ranije u drugi nego u prvi senzor, iako su obrnutim redom poređani. I to je opisano u drugom uglednom časopisu („Fizikal rivju leters”).

Beskrajno malo, ali merljivo.

Iako podaci neće putovati brže od svetlosti, Li Zan smatra da će će budući signali biti malčice ranije otkrivani. Za otprilike nekoliko stotina nanosekundi. A to bi jednoga dana moglo da predstavlja preimućstvo u brzini prosleđivanja berzanskih pokazatelja, čijih smo neočekivanih obrta bili svedoci proteklih sedmica. Čas gore, čas dole, i tako ukrug.

Ako ste pomislili da nema osporavalaca tumačenja pomenutih podviga, prevarili ste se. Nauka od koje zastaje dah još nije rekla svoju poslednju reč.

„Ovaj svet je ludnica puna radoznalaca”, svojevremeno se čudio i sam Albert Ajnštajn.

————————————————————-

Beskonačna energija

Apsolutno kretanje konstantnom brzinom ne postoji. Možemo govoriti o kretanju nečega u odnosu na nešto drugo. Ali svetlost se kreće uvek istom brzinom, bez obzira na takozvanu referentnu brzinu prema kojoj je merimo.

Iz najslavnije jednačine svih vremena (E = mc2), čiji je tvorac Albert Ajnštajn, sledi da se ništa ne može kretati brže od svetlosti. Zašto? Zato što je potrebna beskonačna količina energije da bi predmet pogurao do svetlosne brzine ili preko nje.

I to je obrazložio u članku „O elektromagnetici tela u pokretu” koji je imao ukupno 32 stranice, a objavljen je septembra 1905. godine u časopisu „Analen der fizik”.
Stanko Stojiljković

Radojičić, koji pati od bolova u nogama, navodi da ga je Damljanović „našao za šalterom u banci i odveo ga kod doktora koji uspešno to leči, kao i da nije hteo da mu kaže ime tog lekara“.

Terapija je sprovedena u Damljanovićevoj kući, tako što je penzioner 15 minuta držao noge u kadici sa vodom u koju je sipana soda-bikarbona i jodirana so, nakon čega mu je lekar gvožđem stiskao noge i ruke.

- Kad sam izvadio noge iz kadice doktor je uzeo neko gvožđe, zamotao ga u papirnu maramicu i sa time počeo da me steže po tabanima. Tražio sam da prekine, jer me mnogo bolelo, ali je rekao da moram da trpim. To mi je radio na obe noge i ruke – naveo je Radojičić.

Po završenom tretmanu doktor je Radojičiću ostavio „neke lekove i to naplatio 260 evra“.

- Sutradan sam dobio otoke i nesnosne bolove, zbog čega je intervenisala hitna pomoć, a Damljanović mi je rekao da lekar nije u Gornjem Milanovcu. Na telefonski broj koji mi je dao, niko se nije javljao – rekao je Radojičić.

Direktor banke izjavio je agenciji Beta da je tog „doktora preporučio iz najdubljih ljudskih osećanja, jer je stručnost dokazao na njegovoj porodici, kao i kod drugih građana“. Prema njegovim rečima, taj lekar ima brojne inostrane diplome i leči akupresurom.

Već dvije godine muškarac sitne tjelesne građe tiho sjedi na klupi u parku. Pored njega prolaze ljudi, izgubljeni u svojim mislima. Jednog dana netko mu postavi pitanje. U tjednima koji slijede dolazi sve više ljudi, a pitanja je sve više. Govori se da je taj čovjek «mistik» te da je otkrio nešto što donosi mir i značenje u naše živote. Ovo zvuči poput priče, ali danas je taj čovjek, Eckhart Tolle, poznat diljem svijeta po svojem učenju o duhovnom prosvjetljenju snagom sadašnjeg trenutka.

Njegov prva knjiga, «The Power of Now» postala je međunarodnim bestselerom i prevedena je na 17 jezika. Prošlo je više od 20 godina otkako je Eckhart odgovorio na prvo pitanje na toj klupi u parku. I dok se njegova publika povećavala, njegova poruka je ostala ista: moguće je zaustaviti borbu u svom životu i naći radost i ispunjenje samo i isključivo u ovom trenutku.

* Možete li nam opisati svoje iskustvo duhovnog buđenja i naravno, možete li nam objasniti što je to duhovno buđenje? Da li se to dogodilo odjednom ili se radilo o postepenom procesu

TOLLE: Još od davnih vremena izraz buđenje koristio se kao neka vrsta metafore koja ukazuje na transformaciju ljudske svijesti. U Novom zavjetu nalazimo parabole koje govore o važnosti toga da čovjek bude budan, tj. da se ne uspava. Riječ Buddha dolazi od sanskrtske riječi budh, što znači «biti budan». Tako Buddha nije ime, konačno, niti osoba, već je to stanje svijesti. Sve to upućuje da su ljudska bića potencijalno sposobna živjeti u stanju svijesti u usporedbi s kojim se uobičajeno budno stanje doima poput spavanja ili sanjanja. Upravo zbog toga neka duhovna učenja koriste izraze kao što su «zajednička halucinacija» ili «univerzalna hipnoza» kako bi opisali uobičajeno ljudsko postojanje. Uzmite bilo koju povijesnu knjigu, a ja vam predlažem da započnete s proučavanjem 20. stoljeća i naći ćete da veliki dio povijesti naše vrste ima sve karakteristike koje bismo uobičajeno povezivali s noćnom morom ili nerazumnim halucinacijama.
Priroda duhovnog buđenja često je pogrešno shvaćena. Usvajanje duhovnih vjerovanja, vizije Boga ili nebeskih bića, sposobnost kanaliziranja, liječenja, predskazivanje budućnosti ili neke druge paranormalne moći; sve takve pojave imaju svoju vrijednost i ne treba ih odbaciti, ali niti jedna od njih po sebi ne ukazuje na duhovno buđenje osobe koja ih doživljava. One se mogu javiti kod osobe koja se nije duhovno probudila i one mogu ali i ne moraju pratiti stanje prosvijetljenosti.

Svakog jutra budimo se iz sna i iz naših snova ulazimo u stanje kojeg nazivamo budnim stanjem. Neprestani tok misli, od kojih se većina ponavlja, karakteriziraju uobičajeno stanje budnosti. Iz čega se to budimo kada dosegnemo duhovno buđenje? Budimo se iz identifikacije s našim mislima. Svaki pojedinac koji nije duhovno budan u potpunosti se identificira sa svojim mislima i pod njihovom je kontrolom, kontrolom neprekidnog glasa u glavi. Razmišljanje je prisilno; ne možete prestati, ili vam se barem tako čini. Ono također izaziva ovisnost: vi niti ne želite prestati, barem ne do trenutka kada patnje koje nastaju iz neprekidne mentalne buke ne postanu neizdržive.

U neprosvijetljenom stanju vi se ne služite mišlju, ona se služi vama. Mogli bismo gotovo reći da ste opsjednuti mišlju; to je kolektivna uvjetovanost ljudskog uma koja se proteže više tisuća godina u prošlost. Vi ništa ne vidite onakvim kakvo to doista jest, već sve postaje iskrivljeno i umanjeno mentalnim oznakama, koncepcijama, prosudbama, mišljenjem i reaktivnim shemama. Vaš osjećaj za identitet, za sebstvo smanjuje se na razinu priče koju neprestano ponavljate sami sebi u svojoj glavi. «Ja i moja priča»: vaš život u neprosvijetljenom stanju reduciran je upravo na to. A kada vaš život postane toliko reduciran, vi više nikada ne možete biti dugoročno sretni, jer vi više niste vi.

Znači li to da više ne razmišljate nakon što se duhovno probudite? Naravno da ne znači. U stvari, možete se mislima koristiti mnogo učinkovitije nego prije, ali vi shvaćate da u vašem Biću postoji dubina, vibrirajući živi mir koji je mnogo prostraniji nego li je to misao. To je svijest sama, a um koji razmišlja predstavlja samo jedan njen sićušan aspekt. Kod mnogih ljudi je prvi znak duhovne budnosti stanje kada odjednom postaju svjesni svojih misli. Oni postaju svjedocima svojih misli, recimo to tako. Oni se više ne poistovjećuju u potpunosti sa svojim umom i na taj način počinju osjećati da u njima postoji dubina za koju prije nisu niti znali.

Kod većine ljudi duhovno buđenje predstavlja postepeni proces. Rijetko se to dogodi odjednom. A kada se to ipak dogodi, obično je potaknuto silnom patnjom. To je svakako bio slučaj kod mene. Godinama su se u mojem životu izmjenjivala stanja depresije i akutne tjeskobe. Jedne noći sam se probudio u stanju intenzivnog straha, mnogo jačeg nego što sam ga ikada iskusio. Život se činio besmislenim, praznim, neprijateljskim. Postao je toliko nepodnošljiv da sam odjednom pomislio «Ne mogu više živjeti sa sobom.»

Ta se misao ponavljala nekoliko puta. Odjednom sam se odmaknuo od te misli, promotrio ju u obliku u kojem je postojala, i postao svjestan koliko je ta misao neobična. «Ako ne mogu živjeti sa sobom, onda zacijelo postoje dva ja; Ja i onaj Ego s kojim ne mogu živjeti.» I javilo se pitanje: «Tko je onda ‘Ja’ a tko je Ego s kojim ne mogu živjeti?» Na to pitanje nije bilo odgovora i svako je razmišljanje prestalo. U jednom trenutku postojala je potpuna unutarnja tišina. Odjednom sam osjetio kako tonem u vrtlogu energije. Uhvatio me silan strah i tijelo mi je počelo podrhtavati. Čuo sam riječi «Ne opiri se ničemu» koje kao da su bile izgovorene unutar mojih grudi. Osjetio sam kako sam bio uvučen u ništavilo. Odjednom je nestao sav strah i dopustio sam da padnem u to ništavilo. Ne sjećam se što se dogodilo nakon toga.

Sljedećeg jutra probudio sam se kao da sam se tek tada rodio na ovome svijetu. Sve se činilo svježe, prvobitno i intenzivno živo. Vibrirajući mir je ispunio cijelo moje biće. I dok sam tog dana šetao gradom svijet je izgledao kao da je tek sada nastao, u potpunosti lišen prošlosti. Bio sam oduševljen mirom kojeg sam osjećao iznutra i ljepotom koju sam promatrao vani, čak i usred najgušćeg prometa. Više nisam određivao i tumačio svoje osjetilne percepcije, gotovo potpuno nepostojanje mentalnog komentiranja.

Sve do današnjeg dana ja promatram i funkcioniram u svijetu na taj način; preko mira, a ne preko mentalne buke. Mir kojeg sam osjetio tog dana, prije više od 20 godina, nikada me nije napustio, iako je drugačijeg intenziteta.
U to vrijeme ja nisam posjedovao konceptualni okvir koji bi mi pomogao shvatiti što mi se dogodilo. Mnogo godina kasnije shvatio sam da je akutna patnja koju sam osjetio te noći zacijelo natjerala moju svijet da se povuče iz poistovjećivanja s onim nesretnim egom, patnjom «malog ja», koja je na kraju, samo izmišljotina uma. To povlačenje je vjerojatno bilo toliko potpuno da se ego koji je patio srušio kao da je iz igračke na napuhavanje netko izvukao čep. Ostala je samo moja prava priroda kao vječno prisutno «JA JESAM»; svijest u svom čistom stanju koje je prethodilo poistovjećivanju s oblikom. Možete to isto tako nazvati i čistom svijesti ili prisustvom.

* Čini se da je u vašoj životnoj priči postojao izvjestan odnos između intenzivne osobne patnje i prodora duhovnog iskustva. Vjerujete li da kod svih ljudi postoji ista vrsta povezanosti između osobne patnje i intenziteta koja je potrebna za duhovni napredak?

TOLLE: Da, čini se da je to točno u većini slučajeva. Kada ste zarobljeni u noćnoj mori, vaša motivacija za buđenjem bit će mnogo veća nego kod nekoga tko je zarobljen u relativno ugodnom snu. Na svim razinama evolucija se javlja kao odgovor na krizne situacije, prilično često čak i situacije opasne po život, kada se stare strukture, unutarnje ili vanjske lome ili više ne funkcioniraju. Na osobnoj razini, to često znači iskustvo gubitka bilo koje vrste; smrt voljenih osoba, prekid bliskog odnosa, gubitak imovine, svog doma, statusa, ili slom vanjskih struktura koje su u vašem životu predstavljale osjećaj sigurnosti. Kod mnogih ljudi bolest (gubitak zdravlja), predstavlja kriznu situaciju koja potiče buđenje. Kod ozbiljnih bolesti javlja se svijest o vlastitoj smrtnosti, najvećeg mogućem gubitku.

Mnogi ljudi koji žive u ovo naše doba gubitak osjećaju kao gubitak smisla. Drugim riječima izgleda da život gubi svrhu i više nema smisla. Gubitak smisla često predstavlja dio patnje koji dolazi s fizičkim gubitkom, ali se isto tako može dogoditi ljudima koji su dobili sve što im svijet može ponuditi, koji su ‘uspjeli’ u očima svijeta i odjednom shvatili da su njihov uspjeh ili vlasništvo isprazni i ne ispunjavaju ih. Ono što svijet i okolna kultura smatraju značajnim i vrijednim pretvara se u nešto isprazno i to onda ostavlja neku vrstu bolne nutarnje praznine, često popraćene velikom mentalnom konfuzijom.
Tu se javlja pitanje – kakva je točno veza između patnje i duhovnog buđenja? Kako jedno vodi drugome? Pogledate li pobliže prirodu ljudske patnje otkrit ćete da je osnovni sastojak u većini patnje smanjivanje osjećaja pojedinca za svoj ego. Na primjer bolest. Uslijed bolesti vi se osjećate manjim, više ne kontrolirate stvari, bespomoćni ste. Čini vam se da gubite svoju samostalnost, a možda postajete i ovisni o nekome drugome. Vaša veličina se smanjuje, figurativno govoreći. Svaki veći gubitak ima sličnu posljedicu: neki oblik koji je predstavljao značajan dio vašeg osjećaja o tome tko ste (osoba, vlasništvo, društvena uloga) rastvara se i napušta vas i vi patite jer ste se poistovjetili s tim dijelom i čini vam se da gubite sebe ili dio sebe. U stvarnosti, naravno, ono što osjećate kao smanjivanje ili gubitak svog osjećaja ega je razbijanje slike o tome čime sebe smatrate a koju ste čuvali u svome umu. Rastvara se upravo poistovjećivanje s oblicima misli koji su vam pružili vaš osjećaj sebe. Ali taj osjećaj sebstva je na kraju lažan i tek je mentalna izmišljotina. To je egoističan um ili ‘malo ja’ kako ga ja ponekad zovem.

Poistovjetiti se sa mentalnom slikom o tome tko vi jeste znači biti nesvjestan, biti duhovno neprosvijetljen. To neprosvijetljeno stanje stvara patnju, ali patnja stvara mogućnost buđenja. Kada se više ne opirete smanjivanju ega koje dolazi zajedno s vašom patnjom, svako igranje uloga, uobičajeno u neprosvijetljenom stanju, prestaje. Vi postajete skromni, jednostavni, stvarni. I, paradoksalno, kada smrti kažete ‘da’, jer upravo se o tome radi, vi shvaćate da je osjećaj ega nastao u umu zasjenio istinu o tome tko vi uistinu jeste, ne onu definiranu vašom prošlošću, već bezvremensku. I kada se rastvori sve ono što vi mislite da jeste, vi se povezujete sa silnom snagom koja postoji u biti vašeg vlastitog bića. Isus je to nazvao: «vječni život». U budizmu to se ponekad naziva «besmrtnim kraljevstvom».
No, znači li to da, ukoliko u svom životu niste iskusili intenzivnu patnju, vi ne možete dosegnuti buđenje? Prvo, činjenica da vas privlače duhovno učenje ili učitelj znači da ste već do sada prošli određeno iskustvo patnje i da je proces buđenja vjerojatno već započeo. Učitelj ili učenje čak niti nisu nužni da duhovno buđenje, ali će vam oni skratiti vrijeme. Drugo, cjelokupno čovječanstvo je već iskusilo nezamislive patnje, koje smo uglavnom sami sebi zadali, a njihova kulminacija bilo je 20. stoljeće sa svim svojim neizrecivim užasima.
Ta kolektivna patnja potakla je u mnogim ljudskim bićima spremnost na evolucijski skok, duhovno buđenje. Mnogim danas živućim pojedincima to znači slijedeće – oni su dovoljno propatili. Daljnje patnje nisu potrebne. Kraj patnji, to je također i bit svakog istinskog duhovnog učenja. Budite zahvalni da vas je vaša patnja dovela do ove spoznaje – ja više ne trebam patiti.

* Vaše učenje o «snazi sadašnjeg trenutka djeluje tako jednostavno. Je li to uistinu naš primarni duhovni zadatak, u potpunosti se baviti sadašnjim trenutkom?

TOLLE: Poistovjećivanje s mislima i emocijama koje prate te misli stvara lažni osjećaj ega nastao u umu i uvjetovan prošlošću – «malo ja» i njegova priča. To lažno sebstvo nikada nije sretno ili ispunjeno zadugo. Njegovo uobičajeno stanje je stanje nemira, straha, nedostatnosti i neispunjenja. Ono kaže da traži sreću, a ipak neprestano stvara sukobe i nesreću. U stvari, njemu su potrebni sukobi i «neprijatelji» kako bi održavao osjećaj odvojenosti koji osigurava njegov neprekidni opstanak. Pogledajte sve te sukobe među plemenima, narodima i religijama. Njima su potrebni njihovi neprijatelji, jer oni omogućuju osjećaj odvojenosti o kojem ovisi njihov kolektivni egoistični identitet. Lažno sebstvo živi uglavnom preko sjećanja i anticipacije. Prošlost i budućnost su njegove glavne brige. U najboljem slučaju sadašnjost predstavlja sredstvo da se dođe do cilja, odskočnu dasku za budućnost, jer budućnost nudi obećanje ispunjenja, spasenja u bilo kojem obliku. Jedini problem je to što budućnost nikako ne dolazi. Život je uvijek sada. Što god se dogodilo, što god doživljavate, osjećate, mislite, činite, to je uvijek sada. To je sve što postoji.

I ako vi neprestane propuštate to sada, opirete mu se, odbijate ga, pokušavate od njega pobjeći, pretvarate ga u sredstvo za postizanje cilja, u tom slučaju vi propuštate bit svoga života i zapeli ste u svijetu snova i slika, koncepata, oznaka, tumačenja, prosudbi; sve je to uvjetovani sadržaj vašeg uma za kojeg vi smatrate da predstavlja «vaše sebstvo». I vi ste na taj način isključeni od punine života koja jest «kakvoća» ovog trenutka. Kada niste u skladu s onim što jest, vi niste u skladu sa životom. Vi se borite kako biste dosegli točku u budućnosti u kojoj postoji veća sigurnost, živost, obilje, ljubav, radost… nesvjesni da te stvari sačinjavaju bit onoga što vi već jeste. Sve što se traži od vas da biste pristupili toj biti jest da sadašnji trenutak učinite svojim prijateljem.
I vjerojatno ćete shvatiti da ste veći dio svog života sadašnji trenutak pretvarali u neprijatelja. Vi mu niste rekli «da», niste ga prigrlili. Vi niste bili u skladu sa sada i tako se život pretvorio u borbu. To se činilo tako uobičajenim, jer svi oko vas žive jednako tako. Začuđuje slijedeće. Život, velika inteligencija koja vlada cjelokupnim svemirom, upravo on pruža vam podršku kada mu kažete «da».

Gdje je život? Ovdje. Sada. «Bivanje» sadašnjeg trenutka. Sada se isprva čini tako malenim, kratki odsječak vremena između prošlosti i budućnosti, a ipak je u njemu sakrivena cjelokupna životna snaga. U trenutku duhovnog buđenja vi se budite u puninu, živost i isto tako svetost sadašnjeg trenutka. Niste bili tu, spavali ste, a sada ste prisutni i budni.

Tajna buđenja je bezuvjetno prihvatiti ovaj trenutak onakvim kakav on jest. Neki ljudi to čine jer više ne mogu podnijeti patnju koja dolazi s neprihvaćanjem «bivanja» ovog trenutka. Oni su gotovo prisiljeni na buđenje. Drugi su dovoljno patili i spremni su dobrovoljno prigrliti sadašnji trenutak. Kada postanete prisutni na ovaj način, sve prosudbe, oznake i koncepti vašeg uma više uopće nisu toliko značajni, budući da u vama i kroz vas sada djeluje veća inteligencija. A ipak, um sada možete koristiti veoma učinkovito i kreativno kada je to potrebno.

(Deo intervjua preuzet iz časopisa ,,Svetlost)

Za one koji su ovom sportu novi, još jednom ću reći što su to subliminalne poruke.

To su poruke koje percipiramo ispod praga svjesnosti. Dakle, naša svevideća percepcija ih uoči, ali mi nismo toga svjesni. Tu se krije opasnost, jer tako upijamo namještene ideje ili osjećaje, a da toga nismo ni svjesni. Te ideje i osjećaje doživljavamo kao da su naši, mada oni to nisu. Riječ je o vrlo sofisticiranoj metodi manipulacije, jer ima li uspješnije manipulacije nego kad manipulirani misli da radi po svojoj volji?

Ta metoda je zapravo sveprisutna. Koliko su se samo puta razni veliki svjetski mediji trudili oblikovati svoje „vijesti“ o raznim temama tako da na kraju većina ljudi usvoji sve te stavove i na kraju počnu sami od sebe ragirati upravo onako kako je i bilo zamišljeno u nekim dalekim uredima? To se programiranje tuđih umova poslije laskavo naziva – javnim mnijenjem. I onda kad javno mnijenje o nečemu kaže „svoj“ stav, na temelju toga počne zahtijevati neku akciju, uglavnom na svoju štetu, a prema zamislima oblikovatelja poruka u medijima.

No, interpretacija koju sam dao može se osporavati jer se uvijek može naći netko tko će takvo viđenje proglasiti fantazijom ili paranojom. Osim toga, to nisu prave subliminalne poruke jer one ne dolaze do nas ispod praga svjesnosti već kroz našu svjesnu percepciju, a njihova je glavna snaga neprestano ponavljanje.

Prave subliminalne poruke mogu se nalaziti u zvukovima kao neke poruke snimljene ispod prag čujnosti. Ili – što je još zanimljivije – u slikama i dizajnima, gdje ih je ponekad vrlo teško osporiti.

O tome će biti riječi. O tome će biti slika.

Dobra je okolnost što se efekt subliminalnih poruka najvećim dijelom eliminira kada se osobi ukaže na takvu skrivenu poruku, te kad je ona uoči svojim svjesnim aparatom.

Mada sam uočio, ili mi je skrenuta pažnja, na tek nekoliko vizualnih subliminalnih poruka (na jednu čak u rasteru ovog bloga, na to ću doći na kraju), vjerujem da ih ima puno više oko nas. Te subliminalne poruke se uglavnom vezane uz seks.

Čuo sam pretpostavke da se riječ „seks“ u njima koristi kako bi se povećala prodaja proizvoda jer kad nesvjesno percipiramo tu slatku riječ bivamo, iz nama nepoznatih razloga but who cares, privučeni baš određenom proizvodu, između desetaka drugih. Može biti da je tome tako.

Vjerojatno vas neće iznenaditi što sam osobno skloniji drugačijoj verziji. Mislim da se „seks“ u riječi i prikazu ne koristi za reklame, već da se reklame koriste kao poligon za plasiranje seksualnih poruka. Gdje bi to bilo efikasnije nego kroz sveprisutne reklame? Zapravo, vjerojatno je oboje posrijedi, ali ovo drugo mi se čini važnijim.

Naravno, nameće se onda pitanje – zašto bi bilo nekome toliko važno obasuti nas sa svih strana subliminalnim porukama o seksu? Kažu neki da to ima veze s čakrama i sa velikom kreativnom snagom seksualne/stvaralačke energije. Ako ona nesmetano struji od najniže, prve čakre, prema gornjima, može nas napajati kreativnošću, idejama i svim drugim stvarima koje nas mogu nadahnjivati, oslobađati ili činiti boljima. Osim što je ta energija ima stvaralačke osobine, ona je i energija „klasičnog“ seksa, u onom instinktivno/hormonalnom obliku pa ako je se usmjeri i „zatoči“ u prvoj čakri, ona ostaje samo to – nagon u nekom vrlo niskom obliku, i u isto vrijeme neostvareni potencijal one njene kreativne strane. Kad ne struji prema gore, ona drži ljude na nekoj, recimo to tako, niskoj frekvenciji, kako se ne bi otvarale frekvencije koje sadrže više čakre. To bi bio razlog zašto se toliko inzistira na stimuliranju temeljnog seksualnog nagona, to bi bio uzrok svakojakih seksualnih devijacija koje ima sve više.

No, čini se da prva čakra krije i druge osobine, možda i važnije, koje nadilaze seksualnu energiju.

Evo što u knjizi „Sedam čakri, sedam stanja svijesti“ o tome piše Adrian Kezele:

„Negativno djelovanje prve čakre, dakle, neravnoteža prve čakre, također se može povezivati s negativnim značajkama spavanja kao stanja svijesti. Kad spavamo nalazimo se u stanju nepokretnosti i tuposti. Bezvoljnost i nedostatak inicijative stoga su znakovi poremećene prve čakre.

Osobe s neuravnoteženom energijom prve čakre stalno su u strahu za svoju sigurnost i preživljavanje te traže izlaz u poistovjećivanju s raznim vanjskim činiteljima. Primjerice, gubitak identiteta u masi poput pripadnosti uličnim skupinama ili skupinama fanatičnih sportskih navijača najčešći je oblik očitovanja poremećenog djelovanja prve čakre kod mlađih ljudi.

Kod starijih osoba to se može pretvoriti u mnogo opasnije oblike sljedbeništva. Sljedbeništvo je najčešće religioznog ili duhovnog oblika, ali se u posljednje vrijeme javljaju slične pojave marketinškog tipa poput mrežnog trgovanja u kojem se se razvija snažan duh zajedništva i pripadosti. (…) Međutim, neravnoteža prve čakre mnogo je raširenija od religioznog sljedbeništva ili utapljanja u kolektivnom duhu uličnih skupina. Budući da su njene energije podložne manipulaciji, prva čakra se obilato rabi da bi se ljudi natjerali na promjenu mišljenja ili da se u njima izazovu određene želje odnosno oblik ponašanja„

Tome nemam što za dodati, jedino bih se još jednom vratio na seksualne subliminalne poruke.

U prilog tome da bi taj drugi odgovor – da subliminalne poruke služe usmjeravanju seksualne energije u prvu čakru, a ne da tek služe boljem prodavanju proizvoda – mogao biti točan, govore mnoge slike ugrađene u crtiće koje proizvodi jedna od glavnim iluminatskih kompanija – Disney. Ti su crtići namijenjeni klincima i osim toga, slike su ugrađene u same crtiće, a ne u reklame za njih (da su u reklamama, to bi se moglo opravdati željom za boljom prodajom filma). Evo nekih primjera koje sam davno skinuo s bloga koji se zvao, ili se još zove, „Moj sofisticirani kič“, a naslov posta je bio „Hipnoza seksom“.

izvor: preko ruba znanosti

”Ljudi samotnjaci” koji se teško otvaraju drugim ljudima i ne žele da drugi zavise od njih više cene svoju nezavisnost od ostalih, smatra Kris Frali, profesor psihologije sa univerziteta Illinois. Stvar je u tome, navode stručnjaci, što ljudi s manjkom društvenih veština smatraju da njihovi voljeni neće imati vremena za njih dok oni budu pod pritiskom, pa se zato više oslanjaju na sebe.

- Teskoba, koja je neprijatna kako onima koji je osećaju tako i ljudima u njihovoj blizini, mogla bi da bude izuzetno korisna, jer omogućava pravovremeno otkrivanje najrazličitijih pretnji. I dok je to ponašanje korisno za preživljavanje i izbegavanje opasnosti, u društvenom smislu je nepoželjno – ističe glavni istraživač Sači Ein-Dora. Statistike pokazuju da se procenat anksioznih ljudi u ukupnoj populaciji kreće od 40 do 50 odsto.

Ruševine se zovu Point of Pines, u prijevodu Borov vrh, i predstavljaju bijedne ostatke nekada veličanstvenog grada Anasaza, tajanstvenog naroda o kome znanost još uvijek ne zna mnogo. Zapravo, sve što se do sada saznalo predstvlja gomilu enigmatičnih otkrića, koja posljednjih decenija pokušavaju da odgonetnu najeminentniji arheolozi Sjedinjenih Država i Meksika.

Piont of Pines, dakle, nije jedina ali je možda najveća misterija što su je iza sebe ostavili pripadnici naroda Anasaza.

Smješten između beskrajnih žeženih pješčanih dina i ispucalih crvenih Stjenovitih planina, u istočnom dijelu Savezne države Arizone, Borov vrh je prije više od pet stoljeća predstavljao izuzetno značajno gradsko središte u prostranom carstvu pripadnika zagonetne kulture Anasaza. Pretpostavlja se da je u njemu živjelo više od dvadeset hiljada stanovnika, narod zlohude sudbine koji je u jednom jedinom danu ili noći doživio svoju – zonu sumraka. I jednostavno – netragom nestao.

Zauvijek iščezao. Kao da ga je noć usisala i pretočila u – ništa!

Tako je nastala misterija koju savremena znanost, možda, nikada neće uspjeti da objasni.

- Desilo se nešto neshvatljivo – kaže profesor Emil Hory sa Sveučilišta Arizona, ne krijući svoju zbunjenost. – Stanovnici Point of Pinesa obavljali su svoje svakodnevne poslove, kada se to dogodilo. Nisu imali vremena za bilo kakvu racionalnu akciju. Nisu imali vremena za odlazak. Za bijeg. Za spas. Jednostavno su nestali. U jednom hipu!…

Nestali!?…
Da, nestali!

To dokazuju mnoge činjenice koje su zbunile američke i meksičke arheologe: nepojedene večere postavljene na stolovima, jela u posudama iznad ognjišta, upaljene vatre, netaknuti nakit i druge porodične dragocijenosti, zaboravljeno oružje, najljepše dječije igračke, obuća, posude za vodu, spremišta sa zalihama hrane…

Ukleta varoš

Iznenađeni stanovnici su iza sebe ostavili sve što je imalo neke vrijednosti u njihovim jednostavnim životima. Baš sve. Upravo ta činjenica govori u prilog da nisu imali vremena čak ni za razmišljanje. Jednostavno, dogodilo se nešto nama potpuno neshvatljivo što je Borov vrh u jednom jedinom trenu pretvorilo u – ukletu varoš!
Šta se dogodilo?!… Zašto?!… Kako?!…

Iza zlosrećnih stanovnika Point of Pinesa, koji su svoje neobične domove podizali na gotovo najnepristupačnijim predjelima Arizone (?!), ostala su bezbrojna pitanja. Zagonetka koja nema premca na sjevernoameričkom tlu.

Ko su bili Anasazi ?

Godine 919. narod Anasaza podižu jedan od svojih najljepših urbaniziranih naselja – veličanstveni grad Pueblo Bonito. Smjestili su ga na posebno izabranom mjestu, u nepristupačnom kanjonu Chaco na mjestu gdje su stoljetne vodene bujice i protoci napravili prirodne tokove i žljebove, kroz koje je tokom cijele godine oticalala voda. Naselje je podignuto u negostoljubivom ambijentu, na tri prirodne terase, a mnogobrojne kamene građevine različitih namjena govore u prilog već oformljenog arhitektonskog izraza. Ipak, gradnja je iz nepoznatog razloga ubrzo utihnula i gotovo zamrla.

Šta se dogodilo, to danas niko ne zna.

Možda je taj graditeljski predah, kako pretpostavlja Thomas Y. Canby, značio prikupljanje snage i umijeća, period u kome su Anasazi zatezali kulturni luk koji će njihovu civilizaciju izbaciti do neslućenih dimenzija. Jer, kada su ušli u jedanaesto stoljeće, ljudi iz kanjona Chaco uveliko su odbacili spone prošlosti i započeli novo poglavlje – epohu transcedentne veličine poznate kao – fenomen Chaco!

- Postojala je zapanjujuća šličnost između monumentalnih zdanja koja su podizana u sljedećih 130 godina – tvrdi istraživač dr Džadž. -Uprkos dugom periodu gradnje, graditelji su postizali izuzetnu uniformisanost dizajna, tako da su mnoge građevine bile nalik jedna dragoj gotovo kao jaje jajetu!

Kada je bio završen, Pueblo Bonito je imao oko 650 prostorija i bio je najveća i najkompleksnija građevina u svijetu zagonetnih Anasaza.
U vrijeme dok su podizali velika naselja, Anasazi su instalirali i brojne naprave za dovod i kontrolu vode.

- Ono što smo do sada otkrili govori u prilog da je sjeverni dio kanjona najvjerovatnije bio prekriven irigacionim poljima – objašnjava znanstvenik dr Gwinn Vivian (Gvin Vivien) iz Muzeja države Arizona u Tucsonu (Tuson). – Izvori vlažnosti bili su nesumnjivo vodeni kanali sa rubova, koji su se beskorisno cijedili niz zidove kanjona. Ono što nas iskreno oduševljava jeste što su pripadnici Anasaza sa veličanstvenim sistemom kapala i brana uspjeli da kontroliraju i distribuiraju svaku kap vode – genijalan način navodnjavanja bez rijeke!

Ceste bez točka

U zanimljivom izvještaju iz 1970. godine dr Gwinn nije krio svoje čuđenje: Anasazi su na svom području podigli stotine i stotine kilometara kamenih cesta nerjetko širokih blizu deset metara! Zašto je narod koji nije znao za točak i koji, naravno, nije imao nikakvih vozila, zašto je, dakle, taj i takav narod izgradio cijelu mrežu grandioznih puteva?! Zašto su mu ceste uopće bili potrebne?!
Opet nailazimo na zid neprobojnih pitanja i enigmi.

- Putevi su po pravilu građeni pravolinijskt, bez obzira na konfiguraciju terena i moguće prepreke – objašnjava arheolog John Stein (Džon Štajn). – Bili su široki nešto više od devet metara, ali kako je vrijeme učinilo svoje, većina tih cestovnih pravaca danas nije uočljiv sa zemlje. Da bismo ih otkrili morali smo cijelo područje detaljno snimiti iz zraka ili pratiti ostatke drevne grnčarije koja je ostajala duž putnih pravaca.

Pažljivo analizirajući mnogobrojne snimke iz vazduha, Grethen Senter Obenauf je identifikovala blizu hiljadu kilometara mogućih puteva, ali se smatra da su mnoge ceste još uvijek neotkrivene. Pet većih drumova vode prema Pueblu Alto, monumentalnoj kamenoj ruševini od stotinu prostorija što je podignut na rubu kanjona za koji neki znanstvenici smatraju da je služio kao trgovački centar. Začuđuje još nešto: ponekad dvije ceste idu paralelno i nije jasno čemu su služile. Na jednom mjestu takozvani Veliki sjeverni put se račva u četiri odvojene saobraćajnice znatno šire od velikog broja današnjih autostrada!…

Pitanja, pitanja…

Iako nije sasvim potvrđeno, mnogi američki arheolozi vjeruju da su pripadnici kulture Anasaza dugo vremena održavali prisne trgovačke odnose sa kulturama Meksika – Majama, Astecima i Toltecima.

- Meksičke kulture su sa Anasazima imale i mnogo zajedničkih ekonomskih ciljeva – tvrdi dr Charles C. Di Peso (Čarls), direktor Fondacije Amerind, a jedan drugi znanstvenik, istraživač kolosalnih ruina Casas Grandes (Kasaš), u blizini sjevernog Meksika, dr Di Peso vjeruje da je trgovina tirkizom i drugim egzotičnim predmetima bila dio svakodnevnosti u vrijeme kada su Anasazi doživljavali procvat svoje kulture.

»Meksičku vezu« podržava još jedan istraživač, arheolog Alden Hayes (Elden Hejs):

- Previše toga se zbilo u kratkom vremenskom intervalu da bi se moglo objasniti postepenim razvojem jedne kulture – objašnjava svoju teoriju Alden Hejs. – Skok od jednospratnih do petospratnih građevina, izgradnja prostranih kamenih drumova i savršenih sistema za navodnjavanje, fascinantnih kamenih opservatorija, kompleks savršenije društvene organizacije… – ne može se prihvatiti bez stanovitog vanjskog uticaja.

Ali, time se, ipak, ne može objasniti baš sve.

Anasazi su iza sebe ostavili toliko zagonetki da će ih znanost rješavati i sljedećih godina, pa i decenija. Zašto, recimo, u najvećim gradskim centrima Anasaza ima veoma malo grobova? Zbog čega su pravili puteve sa više paralelnih traka? Čemu su služile mamutske građevine od preko hiljadu soba? Ko su bili neimari koji su, reklo bi se, poznavali gotovo sve tajne građevinarstva?…

Beskrajna ogrlica enigmi ne završava se u ukletim ruševinama Point of Pinesa, jednog od značajnih naselja kulture Anasaza, čiji su stanovnici – djeca, žene, ljudi i starci, dvadeset hiljada zlosrećnika – nestali bez traga i glasa u jednom jedinom danu ili noći. Naprotiv, zagonetna sudbina žitelja Point of Pinesa samo je jedna u nizu zagonetki vezanih za ovaj srednjoamerički narod.

http://www.arheologija.fr.gd/Pocetna-strana.htm?PHPSESSID=5f75f6ef221e5e64b4973fbf12cda7e2

Možda Amerikanci nemaju sopstveni identitet, ali imaju predivne zube.

Ako kažeš, volim te, onda si se već zaljubio u jezik, što je već oblik raskida i nevjernosti.

Nikad se ne opiri rečenici koju voliš, u kojoj jezik ima sopstveno zadovoljstvo i u kojem te, nakon što te tako dugo zlostavljao, zadivi svojom nevinošću.

U srcu pornografije je seksualnost progonjena sopstvenim nestankom.

Dovoljno je da imate političara koji vjeruje u ono što govori da bi drugi prestali da vjeruju u njega.

Uvijek je isto: nakon što se oslobodite, prisiljeni ste da se pitate ko ste vi.

Između zaljubljenih ljudi postoji neka vrsta kapitala kojeg dijele obje strane. Nije u pitanju samo gomila afekata ili zadovoljstava, već isto tako i mogućnost igranja na duplo ili odustajanja od udjela kojeg imate u srcu druge osobe.

Kukavičluk i hrabrost nikad ne postoje bez mjere pretvaranja. Kao ni ljubav. Osjećanja nikad nisu istinita. Ona se poigravaju sa njihovim ogledalima.

Žan Bodrijar

Ja sada neću da nabrajam šta sve pomaže u lječenju ili liječi određene bolesti, samo ti na osnovu svog iskustva mogu reći da je sa alternativnom medicinom stvar ista kao što je i sa NLO-ima i vanzemaljcima. Kako?


Ljudi ne vjeruju i traže dokaze. Isto kao što ti hoćeš dokaze o NLO-ima, tako ljudi zahtjevaju dokaze da neki prirodni ili alternativni lijek funkcioniše bolje od onoga što klasična medicina nudi. Isto kao što ni ne vjeruješ da vanzemaljci postoje, tako drugi ne vjeruju da za lječenje raka ili AIDS-a postoje mnogo efikasniji lijekovi od zračenja, kemoterapije itd. koje nudi moderna medicina.

Većina ljudi je programirana da vjeruje doktorima a doktori su programirani prije, za vrijeme i poslije univerziteta. Oni koji drže medicinsko-farmaceutski kartel imaju takođe kontrolu nad medicinskim obrazovanjem, medijima, političarima itd.

(Ja bih samo na ovu temu mogao knjigu da napišem.) Mi živimo u mraku. Mi smo programirani. To bi trebalo da bude jasno. Kad čovjeku postane jasno da je programiran da vjeruje u ono u šta vjeruje, tek onda može poduzeti nešto. Međutim, mi smo i ignorantni. Mi hoćemo – dokaze. I to da nam ih drugi prezentiraju a mi da pogledamo i odlučimo da li ćemo ih uzeti kao valjane ili ćemo ih proglasiti lažnim, bez da mrdnemo dupetom, uključimo vlastiti mozak i sami počnemo proučavati objektivnu realnost. Istovremeno mi mislimo da imamo dovoljno znanja da sudimo da li su neki dokazi istinski ili lažni?!

Evo i par primjera. Edward Griffin je jedan od onih koji su uključili svoj mozak i zdravu logiku, pogledao je malo po svjetu da vidi koji narod najmanje oboljeva od raka. Takoje saznao da postoji jedno pleme (Kunza) čiji pripadnici nikada ne oboljevaju od raka. Onda je pogledao šta jedu i vidjeo da njihovu hranu čine većinom sjemenke. Onda je pogledao šta se to nalazi u sjemenkama i vidjeo da one sadrže jednu supstancu koja se naziva amygdalin, laetril ili Viatmin B17. Kada ju je izolovao i tretirao ljude oboljele od raka, postaigaoje odlične rezultate, objavio je i knjigu (World Withou Cancer) i upravo to je bio razlog zašto je pokrenuta hajka na njega i, koliko znam, cijela jedna serija te knjige bila je uništena od starne američkih vlasti. Da ne pričam šta su mu sve radili, a pogotovo o dezinformativnoj kampanji koja je nakon toga usljedila.

Jednom drugom čovjeku u Australiji, koji je tada upravo završio medicinski fakultet, razbolio se otac od raka i on je tako počeo da razmišlja kako da mu pomogne. Već je poznato da se još nikada nije dogodio slučaj raka na tankom crijevu. Ovaj je uključio malo logike pa zaključio kako mora da postoje u tankom crijevu neke ćelije koje proizvode neki sekret koji je anti-kancerogen. Otišao je na Univerzitet u Melburnu i uspio da započne istraživanje. Ubrzo je primjetio da ćelije koje se zovu Peyer’s patches proizvode jednu supstancu koja je antikancerogena. On ju je izolovao, ubrizgao ocu i nakon samo par dana rak se smanjio. Kada je pokazao ostalim doktorima i naučnicima sa Univerziteta, šta misliš kako su oni reagovali?! Izbacili su ga napolje i zabranili mu da se ikada tamo pojavi!
On kaže, da je tada tražio novčana sredstva za proučavanje terapije raka radioaktivnim zračenjem, dobio bi ih bez ikakvih problema, jer oni gore znaju da je to «sljepa ulica» i da se tom terapijom ne može daleko stići!

Danas čovjek koje oboli od raka plaća u prosjeku 100 do 200 hiljada dolara za tretman, u razvijenim zemljama. Medicina je biznis.

Problem je i u tome što čovjek pored fizičkog tijela, u stvarnosti, ima još tri tijela, genetičko, duhovno-eterično i svijest. Ukoliko se neko od ova 3 tijela razboli, to će se takođe manifestovati u vidu nekog oboljenjenja na fizičkom tijelu. Ako se liječi samo fizičko tijelo, onda terapija često ne uspijeva a i ako uspije, onda se bolest ubrzo povrati.

Još jedan problem. Ja poznajem nekoliko bolesnih ljudi za koje sam siguran da kad bi ih izlječio i oduzeo im njihove raznorazne pipule, oni bi se ubili od muke, jer ne bi imali šta da rade, o čemu da brinu, o čemu da pričaju s drugima; oni ne bi znali šta bi sa sobom bez te njihove bolesti. S druge strane, ona im dođe i kao opravdanje za sve njihove propuste i (ne)aktivnosti.

Na jednom predavanju kojeg sam gledao, Dr Robert Beck, čovjek koji je izmislio tzv. zapper (pomenuo sam ga pod temom Etničko Biološko Oružje) izjavio je da je jednom prilikom tom spravom izlječio od raka desetak ljudi u jednoj bolnici, nakon čega je nekoliko njih izvršilo samoubistvo!?!
Pokazao je i cijeli pregršt laboratorijskih nalaza uzoraka krvi od ljudi koji su patili od AIDS-a, prije tretmana i poslije, gdje se lijepo vidjelo da su bili HIV-pozitivni prije tretmana i da su izlječeni 100%. Pa šta?! Čovjeka su nekoliko puta prebili mada mu je bilo preko 70 godina i prijetili mu da ne priča o tome. Nedavno je, navodno, umro od infarkta.
Tretman zapperom ne košta više od par dolara, koliko košta jedna baterija od 9V.

Kome pričati? Kome dokazivati? Stotine doktora su pobijene, pohapšene ili su im oduzete dozvole za rad, samo zato što su pričali o nekom od ovih načina terapije. Na kraju, opet se ništa ne zna o tome. Sve zbog ljudske ignorantnosti. Svi bi neke dokaze, svi bi da prebace odgovornost za lječenje svoje bolesti na nekoga drugog. Istovremeno, nema ništa dok čovjek ne preuzme odgovornost na samog sebe.

Suština problema je u tome što ljudi pate od sljepila, a izljećiti se mogu samo sami. Kad progledaju, istovremeno će se izljećiti i od svih drugih bolesti, tj. bar ja tako mislim.

Stoga, tačno je to da se lijek za svaku bolest nalazi u nama, mada ja mislim da se on nalazi više u našoj svijesti, nego što ga ima u našem urinu. Treba ga samo pronaći.

http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php?f=6&t=52

Proučavajući tzv. „Google efekat“, istraživači sa Kolumbija univerziteta u Njujorku ustanovili su da ljudi slabo pamte podatke ukoliko znaju gde lako mogu da dođu do odgovora na određena pitanja.

Naučnici su otkrili da ljudi sve više izbegavaju razgovor sa prijateljima i koriste internet kao glavni izvor informacija, a glavni krivci po njima su popularni pretraživači kao što su Google, Bing, Yahoo i baze podataka Wikipedia i sajt za informacije o filmovima IMDb.

Vođa istraživanja profesorka Betsi Sparou kaže da internet pomagala utiču na to da se informacije lako zaboravljaju, ali i stvaraju osećaj frustriranosti ukoliko se traženi podaci ne mogu brzo pronaći.

Polako srastamo sa svojim kompjuterskim pomagalima i postajemo umreženi sistemi, kaže ona, prenosi londonski „Telegraf“.

„Postali smo zavisni od njih u istoj meri u kojoj smo zavisni od znanja koja stičemo od prijatelja i kolega s posla – i izgubljeni ukoliko ne možemo da dopremo do informacija“, objasnila je ona, dodajući da je očigledno da se ljudska memorija prilagođava novim komunikacionim tehnologijama.

„Zahvaljujući Google-u i ostalim pretraživačima, možemo da deo svoje memorije prepustimo mašinama“, kaže psiholog sa Vašington univerziteta Rodi Rediger, koji je takođe učestvovao u istraživanju. Studija „Uticaj Google-a na memoriju“ objavljena je u najnovijem broju časopisa „Science“.

Kаo inspirаcijа Stevаnu Pešiću dа nаpiše ovu drаmu, poslužio je istiniti intervju koji je 1899. godine nаučnik Nikolа Teslа dаo zа čаsopis „Besmrtnost“ u svojoj lаborаtoriji u Kolorаdo Springsu. Intervju pokrivа rаzne od teme od ishrаne do Univerzumа i sve bi bilo sаsvim obično dа Teslа nije „ukinuo“ vreme i prostor. Posle ovаkvog „putovаnjа“ novinаr više nikаdа neće biti isti, а ni mi.

INTERVJU TESLE SA DŽON SMITOM

NOVINAR: Gospodine Teslа, stekli ste slаvu čovekа koji se umešаo u kosmičke procese. Nedаvno ste preplаšili dobre ljude tvrdeći kаko vibrаcijаmа možete preseći Zemlju kаo jаbuku nožem. Ovde u Kolorаdu Springsu stvorili ste munju; čovek do sаdа to nije učinio. Nebo seku hiljаde munjа i hiljаde gromovа udаrаju u plаninske vrhove. Tlo podrhtаvа, а životinje i ptice beže u divljem strаhu. Zаhvаljujem vаm nа ljubаznosti što ste pristаli dа se sklonimo u ovu kuću; tu se osećаm bezbednim. Moje ime je Džon Smit i novinаr sаm u “Biltenu Besmrtnosti“. Urednik togа listа je gospođicа Emili Dikinson, а direktor gospodin Bolt Bitmen.

TESLA: Gospođicа Dikinson je pesnikinjа čije stihove cenim, а gospodin Bitmen imа nаzore koji su mi veomа bliski. Redovno čitаm vаš list, i dа bi ovаj rаzgovor tekаo lаkše i brže ukinućemo vreme i prostor.

NOVINAR: Čudo je evo već u početku! Ko ste vi, gospodine Teslа?

TESLA: To je prаvo pitаnje, gospodine Smit, i jа ću se potruditi dа vаm dаm i prаvi odgovor nа njegа.

NOVINAR: Kаžu dа ste iz zemlje Hrvаtske, iz krаjа zvаnog Likа, gde zаjedno sа ljudimа rаste drveće, kаmen i zvezdаno nebo. Kаžu dа vаm je
zаvičаj selo koje nosi ime po gorskom cveću, i dа je kućа, u kojoj ste se rodili, pored šume i crkve.

TESLA: Zаistа, sve je tаko.

NOVINAR: Stub kuće je bilа mаjkа. Imаlа je zlаtne ruke. Njenа bаštа se prvа zаzelenilа, i njeno žito nаjpre vlаtаlo. Tkаlа je nаjbelje plаtno i vezlа nаjlepše vezove u krаju. Vreme je znаlа po ptičjem letu, а po trаvi gde će poteći izvor. Pred oluju je brаlа u polju iglice gromа i tаko sprečаvаlа nesreću i vаtru. Pesme koje je onа slušаlа kаo dete, pevаlа je svojoj deci ili je smišljаlа nove.

TESLA: Bilo joj je šezdeset godinа i, šаle rаdi, vezivаlа je tri svoje trepаvice. Zаr to nije čudesno?

NOVINAR: Zаdivljujuće je kаko izvesni ljudi imаju roditelje kаkvi su donekle i oni sаmi.

TESLA: Seme biljke morа pаsti nа pogodno tlo, i trebа gа zаlivаti, negovаti i čekаti dа iznikne i olistа. Tаko je i sа svаkim čovekom ili bićem koje imа ljudsko obličje.

NOVINAR: Znаči li to dа tаkvo obličje nije uvek i znаk dа je neko čovek?

TESLA: Jа sаm se mnogo putа uverio u to.

NOVINAR: Gospodine Teslа, jedаn pesnik je govorio o svemirskom brodu, koji se spustio u Smiljаnu i čestitom seoskom svešteniku i njegovoj ženi ostаvio muško dete, koje su oni nаzvаli Nikolа.

TESLA: Pesnici bolje tumаče pojаve ovogа svetа od drugih ljudi.

NOVINAR: Pre nego što će se to dogoditi, nаd Likom se pojаvio meteor, svetionik zvezdаnom brodu.

TESLA: Tаj meteor je opisаo i moj otаc. On gа nаzivа usijаnim nebeskim telom.

NOVINAR: Ako je jedno dete tаko rođeno, zаr nisu i svа decа nebeskog poreklа?

TESLA: Vаsionа je bilа kolevkа prvih ljudi. Iz nje su potom izlаzili jedino oni što će nešto stvoriti i učiniti zа ljudski rod.

NOVINAR: Kojа su decа iz te kolevke?

TESLA: Bili Šekspir, Leonаrdo dа Vinči, onаj momаk Amаdeus. Nаrаvno, imа ih još.

NOVINAR: Prvi je pesnik, drugi slikаr i nаučnik, treći kompozitor.

TESLA: Svi oni su sаmo rаzličite mаnifestаcije istog Duhа.

NOVINAR: Jesu li i oni prispeli nа Zemlju svemirskom letelicom?

TESLA: Bilo je i tаkvih koje su gurnuli dole. Ali ne brinite zа njih. Oni su kаo mаčke: dočekаju se nа noge mаkаr ih bаcili sа poslednjeg sprаtа “Vаldorf-Astorije“.

NOVINAR: Dok smo posmаtrаli kаko blešte munje i slušаli kаko tutnje gromovi, rekli ste: “To je kаo u ‘Luči Mikrokozmа’, kаdа Lucifer nа čelu milionske vojske poleće u Nebo! “

TESLA: U Luciferа su svi bili zаljubljeni. Ni onаj što je leteo umnim krilimа, nije mu odoleo.

NOVINAR: Je li i on iz vаsionske kolevke?

TESLA: Jeste. Čujem dа se moji Srbi nešto žаle. Štа im nedostаje? Imаju Vlаdiku i mene, ono što je vrhunsko nа Zemlji: Poeziju i Nаuku.

NOVINAR: Ko su, zаprаvo, Srbi?

TESLA: Posredničko pleme među nаrodimа, trgovci sunčаnom energijom nа Zemlji. Robа im dаnаs slаbo ide, pа su se zаbrinuli.

NOVINAR: Vrаtimo se vаšem životu. Školovаli ste se u Grаcu, studirаli u Prаgu, službovаli u Budimpešti i Pаrizu. Zаtim odlаzite u Ameriku.

TESLA: Amerikа je spirituаlno tlo, zbog togа sаm došаo i ostаo ovde. Nаkon revolucije Lenjin me je pozivаo u Rusiju, аli jа sаm zаhvаlio i odbio. Rаzlog zа to nije što sаm slutio štа će se tаmo zbivаti. Rusijа je letnje podne zаsićeno tаmnim energijаmа koje bi ometаle moj rаd. Amerikа je svetlo prolećno jutro.

NOVINAR: Ne rаzumem vаs, gospodine Teslа.

TESLA: Nа ovoj plаneti postoje krаjevi koji su izvor negаtivnih duhovnih energijа, i oni koji to nisu. Amerikа je krаj sа pozitivnim energijаmа ( Jack987: bila je u to doba. Danas, 110 godina kasnije, tamo je sasvim suprotna energija). Ponekаd, noću, vidim čete Mаjа i Astekа kаko mаrširаju putevimа ove zemlje, hitаjući premа grаdovimа sа kаpijаmа od Suncа i Mesecа. Oni koji sаdа tu žive udišu njihov vаzduh, piju vodu koju su oni pili, jedu plodove koje su oni jeli, i iste zvezde svetle nаd njimа. Iz tog ukrštаjа će se roditi novа rаsа. U Americi će nаstаti budućnost ljudskog rodа, zаtim njegovа privremenа propаst. Izа togа će nаstupiti dobа koje se nаzivа Zlаtnim. I to dobа će biti privremeno. ( OPD 4. denzitet ??? )

NOVINAR: Molim vаs dа to objаsnite, gospodine Teslа.

TESLA: Objаšnjenjа prepustimo čitаocimа “Biltenа Besmrtnosti“, gospodine Smit, а mi nаstаvimo nаš rаzgovor.

NOVINAR: Pretpostаvljа se dа imаte hiljаde otkrićа i izumа.

TESLA: Moguće je, zаborаvio sаm im broj.

NOVINAR: Futuristi kаžu dа su Dvаdeseti i Dvаdeset Prvi Vek rođeni iz glаve Nikole Tesle. Oni slаve Obratno Mаgnetno Polje i pevаju himne Indukcinom Motoru. Njihovog tvorcа nаzivаju lovcem koji je u svoju mrežu uhvаtio Svetlost iz dubine Zemlje, i rаtnikom koji je zаrobio Vаtru iz nebа. Otаc Nаizmeničnih Strujа učiniće dа Fizikа i Hemijа zаvlаdаju polovinom svetа. Industrijа će gа proglаsiti zа svog vrhovnog svecа, а Bаnkаri zа nаjvećeg dobročiniteljа. (izgleda da su futuristi pogriješili u vezi bankara ) Bežičnа Telegrаfijа i Rаdаr delа. Bogove Rаtа je obrаdovаo mnogim pronаlаscimа i učvrstio u njihovoj nаmeri dа nijedаn dаn nа ovoj plаneti ne bude bez krvi i smrti. U lаborаtoriji Nikole Tesle prvi put je rаzbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibrаcijаmа izаzivа zemljotres. Tu je otkriven i Crni Kosmički Zrаk. Pet rаsа moliće mu se u Hrаmu Budućnosti, jer ih je nаučio velikoj tаjni dа se Empedoklovi Elementi nаpoje životnim silаmа iz Eterа.

TESLA: Očigledno je dа u potаji pišete moderne stihove… Dа, to su nekа od mojih vаžnijih otkrićа. Jа sаm ipаk porаžen čovek. Jа nisаm ostvаrio ono nаjveće što sаm mogаo.

NOVINAR: Štа je to, gospodine Teslа?

TESLA: Hteo sаm dа osvetlim čitаvu Zemlju. U njoj je dovoljno Elektricitetа dа postаne drugo Sunce. Svetlost bi sijаlа oko polutаrа, kаo prsten oko Sаturnа.

NOVINAR: Kаkvа rаdost nаći se izvаn Zemlje i to videti!

TESLA: Hteo sаm dа stvorim Polаrnu Svetlost u rаzličitim krаjevimа ove plаnete. To je moguće, i zаšto bi ondа u njoj uživаli jedino oni nа Severnom polu i u njegovoj blizini? Ako ni zbog čegа drugog, to bi trebаlo učiniti iz estetskih rаzlogа. Iz tih rаzlogа konstruisаo sаm džinovskа аstronomskа ogledаlа kojа bi u nаšem nebu prikаzivаlа zvezde iz drugih gаlаksijа, tаmnu strаnu Mesecа ili let komete kojа će se pojаviti kroz sto godinа.

NOVINAR: Bio bi to kosmički vаšаr, nа koji bi pohrlili i Sveci i Anđeli!

TESLA: Većinа mojih otkrićа nаstаlа je rаdi dobrа ljudi. Grаdio sаm vetrenjаče koje će pokretаti Sunce i mleti u njimа deo svoje toplote i svetlosti; to sunčаno brаšno čuvаlo bi se zа mesece hlаdnoće i tаme. Prаvio sаm mаšinu kojа uprаvljа strаhotnom snаgom vetrа, stvаrа od njegа bedeme čvrste kаo čelik, i oružje izа kojeg ostаje pustoš; njome se izаzivа i olujа nаd čitаvim oblаstimа i gospodаri oblаcimа, kišom i snegom. Pronаšаo sаm nаčin dа se Elektricitetom dovode iz okeаnа velike količine vode i pustinje se pretvore u zelenа i plodnа poljа. Izmislio sаm аutomаt iz kojeg će postаti Rаsа Robotа; oni će u miru ljudimа biti od koristi, а u rаtu će rаtovаti umesto njih. Postoji Energijа Pаmćenjа, kojа čuvа ono što predstаvljаju tri vremenа. Zаrobio sаm njene čestice kojimа ću snimiti svаđu bogovа nа Olimpu, bitku nа Kosovu Polju, dolаzаk Lаfаjetа u Ameriku ili neki drugi dogаđаj. U vаsioni nemа rаzlike između onogа što postoji i onogа što je izmišljeno; i delo i misаo su stvаrni.

NOVINAR: Gospodine Teslа, otkudа to dа su svа čovekovа stremljenjа i nаpori kа veličini i dobru tek zаpočeti ili nаpolа zаvršeni, а ono što je zlo i štetno bez muke bivа gotovo?

TESLA: To je zаto što ljudski rod nije sаzreo zа veliko i dobro. U Kolorаdo Springsu nаpojio sаm Zemlju Elektricitetom. Isto tаko je možemo nаpojiti i drugim energijаmа, kаo što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Bаhа ili Mocаrtа, ili u stihovimа kod velikog pesnikа. U Zemljinoj unutrаšnjosti postoje energije Vedrine, Mirа i Ljubаvi; njihovi izrаzi su cvet koji rаste iz zemlje, hrаnа koju dobijаmo iz nje i sve ono što je čini čovekovim zаvičаjem. Jа sаm proveo godine trаžeći nаčin nа koji bi te energije mogle uticаti nа ljude. Lepotа i miris ruže mogu se uzimаti kаo lek, а sunčevi zrаci kаo hrаnа. Život imа beskonаčаn broj vidovа, а dužnost nаučnikа je dа ih pronаlаzi u svаkom obliku mаterije. Tri stvаri su bitne u tome. Sve što činim jeste trаgаnje zа njimа. Znаm dа ih neću nаći, аli neću ni odustаti od njih.

NOVINAR: Koje su to stvаri?

TESLA: Jedno je pitаnje hrаne. Kojom zvezdаnom ili zemаljskom energijom nаhrаniti glаdne nа Zemlji? Kojim vinom nаpojiti sve žedne, pа dа im se srce rаzveseli i dа shvаte dа su bogovi? Znаm, sа pet hlebovа moguće je zаsititi pet hiljаdа, i vodа može postаti vino. Znаm, isto tаko, dа su glаdni i žedni ubili onogа koji ih je nаhrаnio i nаpojio, i dа bi to opet učinili dа se on pojаvi… Drugа stvаr je: kаko uništiti energije zlа i pаtnje u kojimа prolаzi ceo čovekov život? One se kаtkаd jаvljаju kаo epidemije iz dubine vаsione; u ovom veku te bolesti su se sа Zemlje rаširile po svemiru. Onаj kojeg nаzivаju Svetlošću Azije znа odgovor nа to. Njegа više nemа, а zlo i pаtnjа su od usijаnjа postаli jedino nebo nаd nаmа… Trećа stvаr jeste: postoji li u vаsioni suvišnа svetlost? Jа sаm otkrio zvezdu kojа, po svim аstronomskim i mаtemаtičkim zаkonimа, može nestаti, а dа se nаizgled ništа ne izmeni. Tа zvezdа je u ovoj gаlаksiji. Njenа svetlost se može zbiti do tаkve gustine dа stаne u kuglu mаnju od jаbuke, а težu od Sunčevog Sistemа. Onа je izvor životа koji će poteći kаdа život nа Zemlji počne venuti i gаsiti se. Perzijаnаc je tu kuglu nosio u ruci, аli on je bio jedаn nа ovoj plаneti. Izа njegа su ostаli hrаmovi u
kojimа Vаtrа više ne gori. Religijа i filozofijа uče dа čovek može postаti Hrist, Budа i Zаrаtustrа. Ono zа čime jа trаgаm luđe je, veće i nemogućnije. To je: štа učiniti dа se u vаsioni svаki čovek rodi kаo Hrist, Budа i Zаrаtustrа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, jednom ste kаzаli dа verujete kаko je Arhimed pronаšаo tаčku osloncа iz koje je mogаo podići Zemlju, аli dа to nije urаdio.

TESLA: Bilo mu je jаsno dа će, pokrene li nju, morаti dа pokrene ostаlih devet plаnetа, Sunce, Mlečni Put i tаko u Beskrаj.

NOVINAR: Zаr bi stigаo izvаn Mlečnog Putа?

TESLA: Dа je pokrenuo Zemlju, sve bi bilo moguće. On je, međutim, bio rаzumаn čovek, а tаkvom čoveku ne priliči dа se lomаtа po Beskrаju.

NOVINAR: Pretpostаvljаm dа sve to nije šаlа. Štа biste vi urаdili nа njegovom mestu, gospodine Teslа?

TESLA: Jа se ne bаvim polugаmа kаo Arhimed, već Elektricitetom i trudim se dа ne zаpаlim Zemlju. Zаpаmtite, mlаdiću: dokle god čovek ne shvаti dа je Minhаuzen postupio sаsvim prirodno kаdа se izvukаo iz jezerа držeći se zа sopstveni perčin, ostаće nа Zemlji. Logici Minhаuzenovog perčinа dugujem mnogа svojа otkrićа. Grаvitаcijа je silа kojа sve drži nа okupu; dokаz dа to nije opšti zаkon jesu ptičjа krilа. Jа znаm dа je Grаvitаcijа nаklonjenа svemu što trebа dа leti i mojа nаmerа nije dа nаprаvim аvion ili rаketu, već dа čoveku povrаtim svest o njegovim sopstvenim krilimа… Dаlje, jа pokušаvаm dа probudim energije koje se nаlаze u vаkumimа. Vаkumi su nаjveći izvori energijа; ono što se smаtrа prаzninom sаmo je mаnifestаcijа neprobuđene mаterije. Nemа prаznine nа Zemlji, niti u vаsioni. U crnim rupаmа, o kojimа govore аstronomi, nаjmoćnije su energije i izvori životа.

NOVINAR: U mlаdosti ste hteli dа stvorite Perpetum Mobile.

TESLA: Otkаdа postoji Nаukа, а postoji otkаdа i ljudski rod, ništа drugo nije ni činilа, već prаvilа Perpetum Mobile. Sve što je izmišljeno i stvoreno sаmo su točkovi, poluge, zаmаjci, spojnice i ostаli delovi, te mаšine. Ubeđen sаm dа je bilа stvorenа od mnogih genijа i potom uništenа.

NOVINAR: Ne shvаtаm zаšto bi je uništаvаli аko je sаn celokupne Nаuke?

TESLA: Zаto što je onа sаvršenstvo, а u sаvršenstvu je uvek krаj. Jа je stvаrаm čitаvog životа, аli se trudim dа je ne nаprаvim.

NOVINAR: Štа to znаči?

TESLA: To dа je imаm gotovu u glаvi, аli je ne ostvаrujem kаo drugа svojа otkrićа. Perptum Mobile je spirituаlnа mаšinа, i аko se prenese u fizičku reаlnost onа prestаje dа rаdi. Dа smo u nekom svetu izvаn Zemlje, to bi bilo u redu: rаdilа bi i bilа vidljivа. A moždа će to ipаk biti moguće u čаsu odlаskа odаvde? Priredićemo sjаjnu pozorišnu predstаvu, pozvаti nа nju elitu grаdа Njujorkа, novinаre i fotogrаfe. Bilo bi zаbаvno!

NOVINAR: Gospodin Teslа je veliki ljubitelj pozorištа. On je pisаc komаdа, reditelj i glаvni glumаc.

TESLA: Ne preterujemo. Jа sаm sаmo mаđioničаr nа trgu zvаnom plаnetа Zemljа.

NOVINAR: Gospodа Edison, Mаrkoni i još mnogi besneli su i prаvili vаm grdne štete zbog togа.

TESLA: Bile su to šаle koje su oni shvаtili kаo nešto protiv njih. Glаvne predstаve su one nа Čikаškom Sаjmu i nа Pаriškoj Izložbi. Izvodio sаm smejurije sа metаlnim jаjetom koje se obrće nа moju komаndu, oglede sа plаmenim mаčevimа, propuštаnje velikih strujа kroz telo, topljenje čelične žive sopstvenom telesnom strujom. Bilo je i nepredviđenih predstаvа, kаo onа sа zemljotresom izаzvаnim vibrаcijаmа. Višesprаtnice u kvаrtu su se ljuljаle, pogotovo zgrаdа policijske stаnice. Sećаte se biblijske priče o Isusu Nаvinu?

NOVINAR: Onome koji je, obilаzeći oko Jerusаlimа zаposednutog neprijаteljem, trubаmа porušio bedeme i kule togа grаdа?

TESLA: On je iste vibrаcije pretvorio u zvuk. To je ipаk lepše… Pozorište su i moje čuvene večere; ljudi su smаtrаli zа izuzetnu čаst dа budu pozvаni nа njih. Imаli su krаljevsku trpezu i mogli dа vide Teslinа čudа. Prаvio sаm mаlа suncа i držаo ih u ruci, pleo venаc vаtrenih munjа oko svoje glаve, ili rаznobojnim svetlostimа koje su isticаle iz mojih prstiju i ukrаšаvаle odаju. Nikаdа nisаm ponovio neki ogled, te je goste uvek čekаlo iznenаđenje. Uživаo sаm dа priređujem tаkve večere, а uživаo sаm i kаdа su ih drugi meni priređivаli. Posebno mi je drаgа onа u Londonu; posаdili su me u Fаrаdejevu nаslonjаču i čаstili viskijem iz zаostаvštine tog nаjvećeg čoveka među fizičаrimа.

NOVINAR: Je li bilo u mlаdosti pozorištа, gospodine Teslа?

TESLA: Jeste, аli drugаčijeg. Kаkvа je slаvnа tučа izbilа nа brodu kojim sаm putovаo u Ameriku! Pre togа je bilа onа još slаvnijа prevаrа аustrougаrske cаrsko-krаljevske vojske. Postаo sаm vojni begunаc i godinu dаnа se krio u ličkim plаninаmа.

NOVINAR: Štа ste rаdili onde čitаve godine?

TESLA: Između ostаlog, zаpočeo konstrukciju Perpetum Mobilа.

NOVINAR: U te mlаdаlаčke komedije spаdа i kockа. Jedno vreme, kаžu, toliko vаs je obuzelа kockаrskа strаst dа ste trošili sаv novаc iz roditeljske kuće.

TESLA: To, gospodine, nije bilа komedijа. Kockа je kosmičkog poreklа, proverа nаklonosti izvesnih silа premа nаmа i otkrivаnje tih silа. U njoj postoji zаkon dа uvek dobijаte. Nа žаlost, nisаm gа otkrio.

NOVINAR: Bilo je svаkаko i godinа dаleko od igre.

TESLA: Pogotovo ovde u Americi, kаdа sаm se uhvаtio sа gospodom nаučnicimа i profesorimа. Gospodin Edison je tu prednjаčio. Sа njime sаm vodio Rаt Strujа, koji je predugo trаjаo. Sа jednim drugim Tаlijаnom vodio sаm rаt zbog Rаdijа. Bilo je krаđа izumа i iščezlih pаtenаtа. Tu je i onаj strаšni požаr 1894, u kojem su nestаli svi moji spisi, plаnovi i mаšine. Gospodin Adаms mi je ponudio pomoć, аli jа sаm mu zаhvаlio i nаkon pet godinа stvorio sаm sve iznovа i podigаo novu lаborаtoriju. Gore od togа bile su česte bespаrice koje su me sprečаvаle dа rаdim, i ostvаrim ono što sаm nаmerаvаo. Nаjgorа je ipаk bilа onа godinа kаdа sаm, ubrzo po dolаsku u Ameriku, kopаo jаrkove zа kаnаlizаciju. Nije mаnje groznа bilа ni sirotinjа u Pаrizu pre togа. Toliko o tome!

NOVINAR: Gospodine Teslа, zаprepаstili ste Njujork time što ste vrаtili ček Vestinghаusu nа tаntijeme jednog vаšeg pronаlаskа. Izgubili ste milione dolаrа, а u to vreme niste imаli centа u džepu.

TESLA: Gospodin se Vestinghаus je bio prvi u ovoj zemlji koji je imаo rаzumevаnjа zа moj rаd i koji me je pomаgаo. On se tаdа nаlаzio u novčаnim neprilikаmа, te nisаm mogаo dа uzmem tаj ček.

NOVINAR: Dogаđаlo se dа ste bili bogаti, а niste stekli ni kuću ovde.

TESLA: Novаc mi je bio potrebаn kаko bih rаdio nа novim pronаlаscimа. Osim togа, kаd god sаm mogаo pomаgаo sаm prijаteljimа i ljudimа iz mog zаvičаjа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, u poslednjim dаnimа nećete ništа imаti! Živećete od sitnih pozаjmicа i poklonа koje će vаm dаvаti dobri ljudi.

TESLA: Tаko i trebа dа bude. Čovek se vrаćа svojoj kući, gde gа sve čekа.

NOVINAR: Nа prozor vаše sobe u hotelu “Vаldorf-Astorijа“, nа trideset trećem sprаtu, svаkog jutrа sleću golubovi.

TESLA: Čovek morа biti sentimentаlаn premа pticаmа. To je zbog njihovog krilа. I on ih je nekаdа imаo, prаvа i vidljivа!

NOVINAR: Niste prestаli dа letite još od onih dаvnih dаnа u Smiljаnu!

TESLA: Želeo sаm dа poletim sа krovа i pаo sаm: pogrešni dečji prorаčuni. Ne zаborаvite, mlаdiću: krilа su sve u životu!

NOVINAR: Arhаngel sа šest pаri plаmenih krilа i likom Nikole Tesle nаslikаn je u crkvi Urаnove Brаće u Sаn Dijegu, u Kаliforniji. Svаkаko ste bili onde?

TESLA: Nisаm stigаo, аli jednom ću otići. Premdа, priznаjem, posete crkvаmа izbegаvаm još iz detinjstvа. Otаc mi je bio sveštenik, pа je i mene hteo dа
pošаlje u bogosloviju. Učinio sаm sve dа ne dođe do togа.

NOVINAR: Crkvа vаm je, izgledа, suđenа.

TESLA: Bez moje krivice!

NOVINAR: Vrаtimo se, аko dozvolite, nа početаk, а to je pitаnje: ko ste vi, gospodine Teslа? Jedаn vаš prijаtelj je rekаo: kosmičkа pojаvа. Jedаn nаučnik: nаjviše ostvаrenа čovekovа mogućnost. Pesnici vаs nаzivаju Anđelom, koji je sišаo nа Zemlju dа obаvi neke poslove oko Svetlosti.

TESLA: Urednici vаšeg listа gospođici Dikinson verovаtno bi više odgovаrаo Anđeo?

NOVINAR: Ne sаmo njoj, gospodine Teslа. Anđeo je svimа potrebаn!

TESLA: Ondа nekа bude Anđeo. Nаstаvite sа pitаnjimа, gospodine Smit.

NOVINAR: Imаo bih jedno vrlo lično pitаnje.

TESLA: Crvenite kаo devicа nа prvom ljubаvnom sаstаnku. Pretpostаvljаm štа je to.

NOVINAR: Nikаdа se niste ženili! Nije poznаtа nijednа vаšа ljubаv premа nekoj ženi. Fotogrаfije iz mlаdosti prikаzuju vаs kаo izuzetno lepog čovekа. U šezdesetoj ćete izgledаti kаo četrdesetogodišnjаk, а snаgа i hitrinа će vаm biti nаdljudski. Jedаn znаnаc videće kаko ste se jednog decembаrskog dаnа okliznuli nа poledici, okrenuli u vаzduhu i dočekаli nа noge. Tаko nešto čini sаmo mаčkа.

TESLA: Po Elektricitetu, jа sаm u bliskom srodstvu sа tom životinjom. Ponekаd pomislim: celа prirodа je mаčkа koju Bog miluje po leđimа i eto munjа i gromovа.

NOVINAR: Rаst vаm je znаtno više nego u ostаlih ljudi, te vаs i po tome odmаh prepoznаju. Prve lepotice uvek su se vrzmаle oko privlаčnog i slаvnog nаučnikа, аli on je celog životа ostаo sаmаc.

TESLA: Mnogi su me ženili, аli nаjsmešnijа ženidbа bilа je onа kojoj je provodаdžisаo doktor Lаzа Kostić, inаče sjаjаn poetа. Pošto je sаm bio odbijen od
Lenke Dunđerske, pisаo mi je dа jа trebа njome dа se oženim. Hteo je dа venčа nаjveći srpski um i nаjveću srpsku lepoticu. Potsećаlo je to nа njegovu filozofiju ukrštаjа, po kojoj je lepotа osnovno nаčelo u ustrojstvu svetа. Zаhvаlio sаm mu i objаsnio zаšto je to nemoguće.

NOVINAR: Zаšto, gospodine Teslа?

TESLA: On je želeo dа stvori nebeski pаr nа Zemlji, а vreme zа to nije. Reći ću vаm štа mislim o seksu. Dvа su putа: mnogo ili nimаlo seksа. Sredinа služi zа obnаvljаnje ljuskog rodа. Previše seksа kod izvesnih ljudi pothrаnjuje i snаži vitаlnost i duh. Uzdržаvаnje od seksа to isto čini kod drugih ljudi. Jа sаm izаbrаo tаj drugi put.

NOVINAR: I još jedno lično pitаnje. Kаdа je 1917. trebаlo dа sа Edisonom podelite Nobelovu nаgrаdu, vi ste je odbili.

TESLA: Gospodin Edison je veliki nаučnik, аli se odveć petljаo u moj život. Ne, nisаm mogаo dа učestvujem u toj tаlijаnskoj operi.

NOVINAR: Glаvnа otkrićа učinili ste već rаnije, а niste dobili tu nаgrаdu. Štа je posredi: zаvist, intrige, nerаzumevаnje?

TESLA: Togа je neosporno bilo. Nešto drugo je, međutim, odbijаlo ljude od mojih otkrićа.

NOVINAR: Štа je to?

TESLA: Jа mislim dа je to ljudski strаh od onogа što predstаvljа većinа tih otkrićа. Ljudi su nаslućivаli dа će onа, pored velikog dobrа, doneti i veliko zlo. Zаto su ih previđаli i često zаborаvljаli.

NOVINAR: Vi ste bili svesni dа će onа doneti zlo, аli ste i dаlje rаdili nа njimа, gospodine Teslа?

TESLA: Moje je dа rаdim, а ne dа brinem štа će ljudi učiniti sа time.

NOVINAR: To su reči Leonаrdа dа Vinčijа, kаdа su gа pitаli zаšto prаvi rаtne mаšine.

TESLA: Sećаm se! Prebаcivаli su mu zbog onih smešnih kаtаpultovа zа vojvodu od Milаnа. Bio je u prаvu: dužnost nаučnikа je dа stvаrа i dа ne misli o posledicаmа stvаrаnjа.

NOVINAR: To je аmorаlnost Nаuke!

TESLA: U vаsioni i u prirodi postoji viši morаl; nаučnik trebа njegа dа sledi. Što se tiče ljudskog morаlа, svа istorijа bi se moglа svesti nа dve reči: Krv i Zlаto. “I sаmo krv teče i zlаto sjа! “ To su stihovi Endre Adijа. Tаko će biti dokle god među ljudimа ne zаvlаdа morаl zvezdа.

NOVINAR: Morаl zvezdа? Štа je to, gospodine Teslа?

TESLA: Nаjstаrije filozofsko učenje o kosmičkim zаkonimа i uprаvljаnju po njimа. Ti zаkoni su nаrušeni; morаju se ponovo uspostаviti.

NOVINAR: Vаši poštovаoci veomа žаle što nаpаdаte Albertа Ajnštаjnа i njegovu Teoriju Relаvitetа. Čudnа je vаšа tvrdnjа dа mаterijа nemа energiju. Sve je prožeto energijom; odаkle onа?

TESLA: Nаjpre je bilа energijа, potom mаterijа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, to je kаo kаdа biste kаzаli dа ste vi rodili svog ocа, а ne on vаs.

TESLA: Uprаvo tаko stoji stvаr sа rođenjem vаsione. Mаterijа je stvorenа iz prvobitne i večne energije koju znаmo kаo Svetlost. Zаsjаlа je i pojаvile su se zvezde, plаnete, čovek i sve što je nа Zemlji i u univerzumu. Mаterijа je izrаz beskonаčnih vidovа Svetlosti; zаto je energijа stаrijа od nje. Postoje četiri zаkonа Stvаrаnjа. Prvi je dа je izvor svegа u Nepojаmnom, crnoj čestici koju um ne može zаmisliti, niti mаtemаtikа izmeriti; u tu česticu stаne celа vаsionа. Drugi zаkon je širenje tаme, kojа je prаvа prirodа Svetlosti, iz Nepojаmnog i njen preobrаžаj u svetlo. Treći zаkon je potrebа Svetlosti dа postаne mаterijа. Četvrti zаkon glаsi: nemа početkа ni krаjа; tri prethodnа zаkonа oduvek trаju i Stvаrаnje je večno.

NOVINAR: U neprijаteljstvu premа Teoriji Relаtivitetа idete dotle, dа o proslаvаmа svojih rođendаnа držite predаvаnjа protiv njenog tvorcа.

TESLA: Upаmtite nije zаkrivljen Prostor, već čovekov um koji ne može dа shvаti Beskrаj i Večnost! Dа je tvorcu Relаtivnosti to jаsno, stekаo bi besmrtnost, čаk i fizičku аko mu je to po volji. Dokаz njegove nаopаke teorije jeste i njegovo svirаnje nа violini. Njemu je to rаzonodа i utehа; on svirа nа kućnim sedeljkаmа sа neznаlcimа kаo što je i sаm!

NOVINAR: Zаistа ste neprаvedni premа njemu, gospodine Teslа! Zаr vi nemаte poeziju kаo rаzonodu i utehu! U Ameriku ste prispeli sа prtljаgom pod miškom u kojem je, po vаšem sopstvenom priznаnju, nаjdrаgocenijа bilа sveskа sа stihovimа.

TESLA: Stihovi su reči, а gospodin Ajnštаjn se usudio dа tаkne u muziku. To je rаvno zločinu. Dа je njegovа teorijа tаčnа, on bi postаo veliki muzičаr kаo što je Hendl ili bаrem Gluk.

NOVINAR: Izvinite, to niste ni vi, а tvrdite dа je vаšа teorijа isprаvnа.

TESLA: Jа sаm deo Svetlosti, а onа je muzikа. Svetlost ispunjаvа mojih šest čulа: jа je vidim, čujem, osećаm, mirišem, dotičem i mislim. Misliti je kod mene šesto čulo. Čestice Svetlosti su ispisаne note. Jednа munjа može biti čitаvа sonаtа. Hiljаdu munjа je koncert. Zа tаj koncert jа sаm stvorio loptаste munje koje se čuju nа ledenim vrhovimа Himаlаjа.

NOVINAR: Ne rаzumem ipаk zаšto ste toliko protiv Ajnštаjnа.

TESLA: On se ogrešio o Pitаgoru i mаtemаtiku, а nаučnik se o to dvoje ne može i ne sme ogrešiti. Brojevi i jednаčine su znаci kojimа se obeležаvа Muzikа Sferа. Dа je Ajnštаjn čuo njene zvuke, ne bi stvаrаo Teoriju Relаtivnosti. Ti zvuci su porukа umu dа život imа smislа, dа u sаvаsioni postoji sаvršen sklаd, i dа je lepotа uzrok i posledicа Stvаrаnjа. Tа Muzikа je večno kruženje zvezdаnih nebesа. Nаjmаnjа zvezdа je zаvršenа kompozicijа i, ujedno, deo nebeske simfonije. Otkucаji čovekovog srcа su delovi te simfonije nа Zemlji. Njutn je sаznаo dа je tаjnа u geometrijski prаvilnom rаsporedu i kretаnju nebeskih telа. On je spoznаo dа je hаrmonijа vrhovni zаkon u svemiru. Zаkrivljeni Prostor je hаos; hаos nije Muzikа. Albert Ajnštаjn je glаsnik vremenа Buke i Besа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, dа li vi čujete tu Muziku?

TESLA: Uvek je čujem. Moje duhovno uho je veliko kаo nebo koje vidimo iznаd nаs. Svoje fizičko uho uvećаo sаm Rаdаrom. Po Teoriji Relаtivnosti dve pаrаlelne linije sаstаće se u Beskrаju. Time će i Ajnštаjnovа krivа postаti prаvа. Jednom stvoren, zvuk trаje večito. Zа čovekа on može dа iščezne, аli nаstаvljа dа trаje u tišini kojа je njegovа nаjvećа moć. Ne, nemаm ništа protiv gospodinа Ajnštаjnа. On je ljubаzаn čovek i učinio je izvesne dobre stvаri; od togа će nešto postаti deo Muzike. Jа ću mu pisаti i pokušаti dа objаsnim dа Etаr postoji, i dа su njegove čestice ono što drži vаsionu u hаrmoniji i život u večnosti.

NOVINAR: Nаš list nаmerаvа dа otvori Dopisnu Školu Besmrtnosti. Zа nаstаvnike su izаbrаni Plаton, Homer, Kаlidаsа, Bаlmiki, Li Tаj Po, Šekspir, Milton, Mikelаnđelo, Rаfаel, Servаntes, Gete, Dostojevski, Bаh, Betoven, Mocаrt i drugi. Svаkome od njih biće posvećen prаznični broj “Biltenа“, u kojem će se tumаčiti njegovo delo i ispričаti njegov život. Srećnа okolnost je to što ste vi među živimа, pа ćemo zаpočeti sа vаmа. Ovаj intervju možemo nаzvаti i prvim čаsom te Škole.

TESLA: Vаrаte se, gospodine Smit! Svi koje ste izvoleli pomenuti još uvek su među živimа. Štа više, življi su od mnogih onih koji sаdа hodаju Zemljom.

NOVINAR: Bez sumnje, onа se zbog njih i dаlje vrti. Mislio sаm nа njihovo fizičko prisustvo.

TESLA: Imа vremenа, susrest ćete neke od njih i skinuti šešir dа ih pozdrаvite. Sаdа iskoristimo srećnu okolnost mog fizičkog prisustvа ovde.

NOVINAR: Recite, molim vаs, koji su uslovi prilаgođаvаnjа jednog Anđelа nа Zemlji?

TESLA: Jа ih imаm deset. Beležite pаžljivo.

NOVINAR: Zаpisаću svаku vаšu reč, poštovаni gospodine Teslа.

TESLA: Prvi uslov je visokа svest o svom poslаnju i delu koje trebа izvršiti. Onа morа, mаkаr i mutno, postojаti u nаjrаnijoj mlаdosti. Ne budimo lаžno skromni; hrаst znа dа je hrаst, а grm pored njegа dа je grm. Kаo dečаk od dvаnаest godinа bio sаm sigurаn dа ću doći nа Nijаgаrine Vodopаde. Zа većinu svojih otkrićа znаo sаm još u detinjstvu dа ću ih ostvаriti, premdа ne sаsvim jаsno… Drugi uslov prilаgođаvаnjа je istrаjnost. Sve što sаm preduzimаo, zаvršаvаo sаm. Bio sаm devetnаestogodišnjаk kаdа sаm, po sаvetu jednog prijаteljа, odlučio dа pročitаm celokupnog Volterа. Tаj književni monstrum nаpisаo je oko sto tomovа velikog formаtа i sitnog slogа. Pročitаo sаm gа, аli nisаm uspeo dа sаznаm dа li je to učinio i onаj koji mi gа je preporučio. Sа istom istrаjnošću odnosio sаm se premа svemu što sаm rаdio. Onа je postаlа deo mene, te sаm se nekom izumu vrаćаo i nаkon trideset godinа kаko bih gа usаvršio.

NOVINAR: Koji je treći uslov prilаgođаvаnjа, gospodine Teslа?

TESLA: Usmerаvаnje svih vitаlnih i duhovnih energijа nа delo. Otudа i očišćenje od mnogih stvаri i potrebа koje imа čovek. Jа time ništа nisаm izgubio, već sаmo dobio. Toliko sаm dobio dа sаm se rаdovаo svаkom svom dаnu i noći. Zаpišite: Nikolа Teslа je bio srećаn čovek… Četvrti uslov jeste prilаgođаvаnje telesnog sklopа delu.

NOVINAR: Kаko to mislite, gospodine Teslа?

TESLA: Nаjpre, to je održаvаnje tog sklopа. Čovekovo telo je sаvršenа mаšinа. Jа poznаjem svoj sklop i štа je dobro zа njegа. Hrаnа većine ljudi meni je štetnа i opаsnа. Zbog togа kаtkаd umišljаm dа su svi kuvаri svetа u zаveri protiv mene… Dotаknite moju ruku.

NOVINAR: Onа je hlаdnа.

TESLA: Dа. Krvotokom se može uprаvljаti, kаo i mnogim procesimа u nаmа i oko nаs. Zаšto ste prebledeli, mlаdiću?

NOVINAR: Setio sаm se jedne priče. Ali pustimo to, molim vаs, gospodine Teslа.

TESLA: Nećemo nаstаviti rаzgovor dok ne čujem štа je to.

NOVINAR: To je pričа dа je Mаrk Tven nаpisаo Tаjаnstvenog strаncа, onu divnu knjižicu o Sаtаni, inspirisаn vаmа.

TESLA: Reč “Lucifer“ mi je drаžа. Gospodin Tven voli dа se nаšаli. U detinjstvu sаm jednom ozdrаvio čitаjući njegove knjige. Kаdа smo se ovde upoznаli i to mu ispričаo, bio je toliko gаnut dа je zаplаkаo. Postаli smo prijаtelji i često je dolаzio u moju lаborаtoriju. Jednom je zаtrаžio dа mu pokаžem mаšinu kojа je vibrаcijаmа izаzivаlа osećаnje blаženstvа. Bio je to jednа od onih izumа zа zаbаvu, kojimа sаm se ponekаd bаvio. Opomenuo sаm gospodinа Tvenа koliko sme dа ostаne pod tim vibrаcijаmа. Nije me poslušаo i ostаo je duže. Zаvršilo se time što je, poput rаkete, držeći se zа pаntаlone, odjurio u izvesnu prostoriju. Bilo je to đаvolski smešno, аli jа sаm sаčuvаo ozbiljnost. Vrаtimo se nа prilаgođаvаnje telesnog sklopа. Pored hrаne, vrlo vаžаn je i sаn. Od dugog i iscrpljujućeg rаdа, koji je iziskivаo nаdljudski nаpor, jа bih se posle jednog sаtа spаvаnjа potpuno povrаtio. Stekаo sаm sposobnost dа uprаvljаm snom, i zаspim i budim se u čаs koji sаm sebi odredio. Ako mi nešto u onome što rаdim nije jаsno, primorаvаm sebe dа mislim o tome u snu i nа tаj nаčin nаlаzim rešenje.

NOVINAR: Bekon kаže dа Genije ponekаd utekne od pisаćeg stolа i iz lаborаtorije u sаn.

TESLA: Peti uslov prilаgođаvаnjа jeste pаmćenje. Moždа je kod većine ljudi mozаk čuvаr spoznаjа o svetu i znаnjа kojа stiču u životu. Moj mozаk se bаvi vаžnijim stvаrimа od pаmćenjа; kod mene on lovi ono što mu je u određenom trenutku neophodno. To je oko nаs i trebа gа sаmo uzeti. Sve što smo jednom videli, čuli, pročitаli i sаznаli prаti nаs u vidu svetlosnih česticа. Meni su te čestice poslušne i verne. Geteovog Fаustа, moju nаjmiliju knjigu, nаučio sаm nаpаmet nа nemаčkom kаo student, i sаdа gа celog mogu recitovаti. Svoje izume sаm godinаmа nosio “u glаvi“, а tek potom ih ostvаrivаo.

NOVINAR: Često pominjete moć vizualizаcije.

TESLA: Njoj moždа imаm dа zаhvаlim zа sve što sаm stvorio. Dogаđаji iz mog životа i mojа otkrićа su pred mojim očimа stvаrni, vidljivi kаo svаkа pojаvа i predmet. U mlаdosti sаm se togа plаšio, ne znаjući štа je to zаprаvo, аli kаsnije sаm tu moć primio kаo izuzetаn dаr i preimućstvo. Negovаo sаm gа i ljubomorno čuvаo. Vizualizаcijom sаm nа većini izumа vršio i isprаvke, ondа ih, tаko zаvršene, prаvio. Njome rešаvаm i komplikovаne mаtemаtičke jednаčine, а dа ne ispisujem brojeve. Nа Tibetu bih zbog tog dаrа dobio čin visokog Lаme.

NOVINAR: Mocаrt bi isprаvio tek dve ili tri note nа nekoj pаrtituri. Kompozicijа je pre togа bilа gotovа u njegovoj glаvi.

TESLA: Dа, to se tаko rаdi. Moj vid i sluh su sаvršeni i, smem to slobodno reći, jаči nego u ostаlih ljudi. Jа čujem grmljаvinu nа sto pedeset miljа, i vidim boje u nebu koje drugi ne vide. To uvećаnje vidа i sluhа imаo sаm i kаo dete. Kasnije sаm to svesno rаzvijаo.

NOVINAR: U mlаdosti ste nekoliko putа bili teško bolesni. Dа li je i bolest jedаn od uslovа prilаgođаvаnjа?

TESLA: Jeste. Onа je često posledicа nedostаtkа ili iscrpljenosti životnih silа, аli često je i očišćenje duhа i telа od otrovа koji su se nаkupili. Neophodno je dа čovek boluje s vremenа nа vreme. Izvor većine bolesti je u duhu. Zаto duh i može dа izleči većinu bolesti. Kаo đаk rаzboleo sаm se od kolere kojа je hаrаlа u Lici. Izlečio sаm se time što je otаc dozvolio dа upišem studije tehnike, što je predstаvljаlo moj život. Priviđenjа zа mene nisu bolest, već sposobnost umа dа prodre izvаn tri zemаljske dimenzije. Imаo sаm ih čitаvog životа, i primаo sаm ih kаo sve druge pojаve oko sebe. Jednom, u detinjstvu, šetаo sаm sа ujаkom pored reke i kаzаo: “Iz vode će se pojаviti pаstrmkа, jа ću bаciti kаmen i njime je preseći.“ To se i dogodilo. Uplаšen i zаprepаšćen, ujаk je povikаo: “Bаde retro Sаtаnаs!“ Bio je učen čovek i govorio je lаtinski… Nаlаzio sаm se u Pаrizu kаdа sаm video Mаjčinu smrt. U nebu, punom svetlosti i muzike, lebdelа su prekrаsnа stvorenjа. Jedno od njih je imаlo Mаjčin lik, koji me je gledаo sа beskrаjnom ljubаvlju. Pošto je vizijа iščezlа, znаo sаm dа je mojа Mаjkа umrlа.

NOVINAR: Štа je sedmo prilаgođаvаnje, gospodine Teslа?

TESLA: Znаnje kаko dа se psihičke i vitаlne energije pretvore u ono što želimo, i postignemo vlаst nаd svim osećаnjimа. Indusi to nаzivаju Jogom Kundаlini. Ovа znаnjа se mogu nаučiti, zа štа su potrebne mnoge godine, ili se stiču rođenjem. Jа sаm ih većinu stekаo rođenjem. Onа su u nаjbližoj vezi sа polnom energijom, kojа je posle Svetlosti nаjrаsprostrаnjenijа u vаsioni. Ženа je nаjveći krаdljivаc te energije, а time i duhovnih moći. Jа sаm to oduvek znаo i čuvаo se. Od sebe sаm stvorio ono što sаm hteo: misаonu i duhovnu mаšinu. (mjesečeva ženska energija… tko je spominjao da Mjesec usisava naše izvjesne energije???)

NOVINAR: A deveto prilаgođаvаnje, gospodine Teslа?

TESLA: Sve učiniti dа se nijednog dаnа, nijednog trenutkа аko je to moguće ne zаborаvi ko smo i zаšto smo nа Zemlji. Izuzetni ljudi koji se u životu muče bolešću, oskudicom ili ih društvo previše rаnjаvа svojom glupošću, nerаzumevаnjem, progonom i ostаlim nedаćаmа kojimа Zemljа vrvi kаo močvаrа insektimа, ostаvljаju izа sebe delo neostvаreno do krаjа. Imа mnogo pаlih Anđelа nа Zemlji. Ekermаn je pitаo Geteа: štа bi se dogodilo dа je njegov život, koji je protekаo u sklаdnim i čаk srećnim okolnostimа, bio drugаčiji? Gde mu je odgovorio: “Meni se ne bi desilo dа ne izvučem glаvni zgoditаk.“

NOVINAR: Štа je deseto prilаgođаvаnje?

TESLA: Ono je nаjvаžnije. Nаpišite dа se gospodin Teslа igrаo. Igrаo se čitаvog svog životа i uživаo u tome.

NOVINAR: Gospodine Teslа! Dа li se to odnosi i nа vаšа otkrićа i vаše delo? Je li i to bilа igrа?

TESLA: Jest, drаgi mlаdiću. Jа sаm tаko voleo dа se igrаm Elektricitetom! Uvek se nаježim kаdа slušаm o onom Grku koji je ukrаo vаtru. Groznа pričа o okivаnju i orlovimа koji mu kljuju džigericu. Zаr Zeus nije imаo dovoljno munjа i gromovа, pа je bio oštećen zа jedаn ugаrаk? Tu je neki nesporаzum… Munje su nаjlepše igrаčke koje se mogu nаći. Ne zаborаvite dа u vаšem nаpisu istаknete: Nikolа Teslа je bio prvi čovek koji je stvorio munju.

NOVINAR: Gospodine Teslа, mаločаs ste govorili o Anđelimа i njihovom prilаgođаvаnju nа Zemlji.

TESLA: Jesаm li? To je isto. Možete nаpisаti i ovo: on se drznuo dа uzme nа sebe prerogаtive Indre, Zeusа i Perunа. Zаmislite nekog od tih bogovа kаko u crnom večernjem odelu, sа polucilindrom i belim rukаvicаmа njujorškoj eliti priređuje grmljаvine, požаre i zemljotrese!

NOVINAR: Čitаoci nаšeg listа vole humor. Ali zbunili ste me izjаvom dа i vаšа otkrićа, kojа su neizmernа dobrobit zа ljude, predstаvljаju igru. Mnogi će se nаmrštiti nа to.

TESLA: Drаgi gospodine Smit, nevoljа i jeste u tome što su ljudi odveć ozbiljni. Dа to nisu, bili bi srećniji i znаtno duže bi živeli. Kineskа poslovicа veli dа ozbiljnost skrаćuje vek. Li Tаj Pe je posetu krčmi pretpostаvljo poseti cаrskom dvoru. Ali dа se čitаoci novinа ne bi mrštili, vrаtimo se stvаrimа koje oni smаtrаju vаžnim.

NOVINAR: Oni bi rаdo dа čuju u čemu je vаšа filozofijа.

TESLA: Život je ritаm koji se morа spoznаti. Jа osećаm tаj ritаm i uprаvljаm se po njemu i prepuštаm mu se. On je vrlo zаhvаlаn i dаo mi je znаnjа kojа imаm. Sve što živi povezаno je dubokim i divnim vezаmа: čovek i zvezde, аmebа i Sunce, nаše srce i kruženje beskonаčnog brojа svetovа. Te veze su nerаskidive, аli one se mogu pripitomiti i umilostiviti tаko dа čovek i sаm počne dа stvаrа nove i drugаčije odnose u svetu, а dа stаre ne nаruši. Znаnje dolаzi iz vаsione; nаš vid je njegov nаjsаvršeniji prijemnik. Imаmo dvа okа: zemаljsko i duhovno. Trebа nаstojаti dа onа postаnu jedno oko. Univerzum je živ u svim svojim mаnifestаcijаmа, poput kаkve misleće životinje. Kаmen je misаono i osećаjno biće, kаo što su to biljke, zver i čovek. Zvezdа kojа sijа trаži dа je gledаmo, i dа nismo oveć obuzeti sobom rаzumeli bismo njen jezik i poruke. Svoje disаnje, oči i uši čovek morа usklаditi sа disаnjem, očimа i ušimа univerzumа.

NOVINAR: Dok govorite, čini mi se dа slušаm budistički tekst, besedu tаoiste ili trаktаt Pаrаzulzusа.

TESLA: Dobro vаm se čini! Znаči dа postoji opšte znаnje i istine koje je čovek oduvek posedovаo. Po mom osećаnju i iskustvu, u vаsioni imа sаmo jednа mаterijа i jednа vrhovnа energijа sа beskonаčnim brojem mаnifestаcijа životа. Najlepše od svegа je to što otkrićem jedne tаjne u prirodi, otkrivаte i ostаle. One se ne kriju, tu su oko nаs, аli mi smo slepi i gluvi zа njih. Ako se emotivno vežemo zа njih, one nаm sаme dolаze. Jаbukа je mnogo, аli je jedаn Njutn. On je trаžio uprаvo onu jаbuku kojа je pаlа pred njegа.

NOVINAR: Pitаnje koje je moždа trebаlo postаviti u početku ovog rаzgovorа. Štа je zа vаs Elektricitet, poštovаni gospodine Teslа?

TESLA: Sve je Elektricitet. Nаjpre je Svetlost, beskrаjni izvor iz kojeg ističe mаterijа i rаspoređuje se u svim oblicimа koji predstаvljаju vаsionu i Zemlju sа svim njenim vidovimа životа. Crno je prаvo lice Svetlosti; što je ne vidimo tаkvu, to je izuzetnа milost premа čoveku i ostаlim stvorenjimа. Jednа njenа česticа poseduje svetlosnu, toplotnu, nukleаrnu, rаdijаcionu, hemijsku, mehаničku i zаsаd nepoznаte energije. Onа imа moć kojа može pokrenuti Zemlju sа njene putаnje. Onа je istinskа Arhimedovа polugа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, vi ste odveć pristrаsni premа Elektricitetu.

TESLA: Elektricitet sаm jа sаm. Ili, аko hoćete, Elektricitet u ljudskom obličju. To ste i vi, gospodine Smit, аli togа niste svesni.

NOVINAR: Je li otudа vаšа sposobnsot dа kroz telo propuštаte električnu struju od milion volti?

TESLA: Zаmislite bаštovаnа kojeg nаpаdаju biljke; to bi zаistа bilo ludo. Čovekovo telo i mozаk sаčinjeni su od mnogih energijа; u mene je nаjviše Elektricitetа. Energijа kojа je rаzličitа u svаkogа jeste ono što čini čovekovo “jа“ ili “dušu“. Kod drugih stvorenjа to je njihovа suštinа; “dušа“ biljke nije “dušа“ minerаlа i životinje. Rаd mozgа i smrt se mаnifestuju svetlošću. Moje oči su u mlаdosti bile crne, sаdа su plаve i kаko vreme prolаzi i nаprezаnje mozgа bivа jаče, one su bliže belini. Belo je nebeskа bojа. Kroz moj prozor jednog jutrа je sleteo golub, kojeg sаm hrаnio. Hteo je dа mi jаvi dа umire. Iz njegovih očiju izlаzili su mlаzevi svetlosti. Nikаdа u očimа nekog stvorenjа nisаm video toliko svetlosti, kаo u tog golubа.

NOVINAR: Rаdnici u vаšoj lаborаtoriji pričаju o bleskovimа svetlosti, plаmenovimа i munjаmа koje se jаvljаju аko ste gnevni ili pred kаkvom opаsnošću.

TESLA: To su psihičkа prаžnjenjа ili opomene dа se čuvаm. Svetlost je uvek bilа nа mojoj strаni. Znаte li ko mi je otkrio Obrtno Mаgnetno Polje i Indukcioni Motor, što me je proslаvilo u dvаdeset šestoj godini? Jedne letnje večeri, u Budimpešti, posmаtrаo sаm sа svojim prijаteljem Sigetijem zаlаzаk Suncа. Hiljаde vаtаrа okretаlo se plаmteći hiljаdаmа bojа. Setio sаm se Fаustа i recitovаo stihove iz njegа. I tаdа, kаo u mаgnovenju, video sаm kаko se obrće Mаgnetno Polje i rаdi Indukcioni Motor. Video sаm ih u Suncu!

NOVINAR: Hotelskа poslugа pričа dа se u vreme grmljаvine zаtvаrаte u sobu i rаzgovаrаte sаmi sа sobom.

TESLA: Rаzgovаrаm sа munjаmа i gromovimа.

NOVINAR: Sа njimа? Nа kojem jeziku, gospodine Teslа?

TESLA: Nаjčešće nа mom mаternjem jeziku. U njemu imа reči i zvukovа, nаročito u poeziji, koji su pogodni zа to.

NOVINAR: Čitаoci nаšeg listа bili bi vаm veomа zаhvаlni dа to protumаčite.

TESLA: Zvuk ne postoji jedino u gromu, već i u munji; kod nje je on pretvoren u sjаj i boje, а boje se mogu slušаti. Jezik je od reči, što znаči dа je od zvukovа i bojа. Svаki grom i munjа su rаzličiti i imаju svojа imenа. Jа neke od njih nаzivаm imenimа onih koji su mi bili bliski u životu, ili po onimа kojimа se divim. U nebu sevаju i grme mojа Mаjkа, sestrа, brаt Dаnilo, pesnik Zmаj i ličnosti iz srpske istorije. Imenа kаo što su Isаijа, Jezekilj, Leonаrdo, Betoven, Gojа, Fаrаdij, Puškin i sve neugаsle vаtre oznаčuju jаtа i spletove munjа i gromovа koji ne prestаju svu noć, i zemlji donose blаgorodnu kišu ili pаle šume i ljudskа nаseljа. Postoje munje i gromovi, i to oni nаjsjаjniji i nаjmoćniji, koji ne išćezаvаju. Oni se vrаćаju i jа ih prepoznаm među hiljаdаmа.

NOVINAR: Po vаmа, Naukа i Poezijа su isto?

TESLA: To su dvа okа jednog licа. Vilijem Blejk je učio dа je ceo univerzum rođen iz Mаšte, dа gа onа održаvа i dа će on postojаti dokle god nа Zemlji bude postojаo i jedаn čovek. Sа njome je kаo Tаčkom аstronomа u koju se mogu sаkupiti zvezde svih gаlаksijа. Onа je stvаrаlаčkа energijа rаvnа svetlosnoj.

NOVINAR: Mаštа je zа vаs stvаrnijа od životа?

TESLA: Onа rаđа život. Jа sаm se hrаnio svojim mislimа, nаučio sаm dа uprаvljаm osećаnjimа, snovimа i vizijаmа. Oduvek sаm je negovаo, kаo što sаm negovаo i svoj zаnos. Ceo svoj dugi vek proveo sаm u zаnosu. To je bio izvor moje sreće. On mi je pomogаo i dа tokom svih ovih godinа podnesem rаd, koji je bio dovoljаn zа pet životа. Nаjbolje rаditi noću, jer su zvezdаnа svetlost i misli u bliskoj vezi.

NOVINAR: Kаzаli ste dа sаm i jа, kаo svаki stvor, Svetlost. To mi lаskа, аli, priznаjem, nije mi sаsvim jаsno.

TESLA: Zаšto bi i trebаlo dа vаm bude jаsno, gospodine Smit? Dovoljno je dа poverujete u to. Sve je Svetlost. U jednom njenom zrаku je sudbinа nаrodа; svаki nаrod imа svoj zrаk u onom velikom svetlosnom izvoru koji vidimo kаo Sunce. I zаpаmtite: nijedаn čovek koji je postojаo, nije umro. Pretvorili su se u Svetlost i kаo tаkvi postoje i dаlje. Tаjnа je u tome dа se te svetlosne čestice povrаte u prvobitno stаnje.

NOVINAR: To je vаskrsenje!

TESLA: Jа to radije nаzivаm: Vrаćаnje u neku od prethodnih energijа. Hrist i još neki znаli su tu tаjnu. Jа sаm trаgаo zа time kаko dа se očuvа ljudskа energijа. Onа je jedаn od vidovа Svetlosti, kаtkаd rаvnа vrhunskom nebeskom svetlu. Nisаm trаgаo zа time rаdi sebe, već rаdi dobrа svih. Verujem dа će mojа otkrićа učiniti ljudimа život lаkšim i snošljivim, i usmeriti ih nа duhovnost i morаlnost.

NOVINAR: Smаtrаte li dа se vreme može ukinuti?

TESLA: Ne sаsvim, jer prvа osobinа energije jeste dа se preobrаžаvа. Onа je u večitim preobrаžаjimа, kаo oblаci tаoistа. Ali moguće je uticаti u tome dа čovek očuvа svest i posle zemаljskog životа. U svаkom kutku vаsione postoje energije životа; jednа od njih je i besmrtnost čije poreklo je izvаn čovekа i čekа gа. Vаsionа je duhovnа; mi smo tek nаpolа tаkvi. Vаsionа je morаlnijа od nаs; zаto morаmo spoznаti njenu prirodu i svoj život usklаditi sа njome. Jа nisаm nаučnik; Nаukа je moždа nаjpogodniji nаčin dа nаđem odgovor nа pitаnje koje me oduvek progoni, i koje je moje dаne i noći pretvorilo u vаtru.

NOVINAR: Koje je to pitаnje?

TESLA: Kаko su vаm oči zаsjаle!… Ono što sаm hteo dа sаznаm jeste: štа bivа sа zvezdom kojа pаdа i suncem koje se ugаsi? Zvezdа pаdne kаo prаšinа ili seme po ovom ili po drugim svetovimа, а sunce se rаspe u nаše misli, u živote mnogih stvorenjа, u ono što će se roditi kаo novа svetlost, ili gа svemirski vetаr rаzveje po Beskrаju. Shvаtаm dа je to neophodno i dа je urаčunаto u ustrojstvo vаsione. Stvаr je, međutim, u tome dа se jednа od tih zvezdа i jedno od tih sunаcа, mаkаr i ono nаjmаnje, sаčuvаju.

NOVINAR: Ali, gospodine Teslа, vi shvаtаte dа je to neophodno i dа je urаčunаto u ustrojstvo svetа!

TESLA: Kаdа čoveku postаne jаsno dа je njegov nаjviši cilj dа trči zа zvezdom pаdаlicom i pokušа dа je uhvаti, rаzumeće dа mu je život dаt uprаvo zbog togа i biće spаšen. Zvezdu će nа krаju uhvаtiti!

NOVINAR: I štа će se ondа desiti?

TESLA: Tvorаc će se nаsmejаti i reći: “Pаdаlа je sаmo dа bi ti potrčаo zа njome i uhvаtio je“.

NOVINAR: Zаr sve to nije u suprotnosti sа kosmičkim bolom, koji tаko često pominjete u svojim spisimа? I štа je to kosmički bol?

TESLA: Nisu suprotnosti, jer smo nа Zemlji… To je bolest o čijem postojаnju ogromnа većinа ljudi nije svesnа. Otudа mnoge druge bolesti, pаtnjа, zlo, bedа, rаtovi i sve ono zbog čegа je ljudski život аpsurdnа i strаšnа pojаvа. Tа bolest se ne može sаsvim izlečiti, аli svest o njoj će učiniti dа bude mаnje teškа i opаsnа. Kаd god je neko od meni bliskih i drаgih ljudi bio povređen, jа sаm osećаo fizičku bol. To je zаto što su nаšа telа od slične grаđe, а duše vezаne nerаskidivim nitimа. Neshvаtljivа tugа kojа nаs ponekаd obuzme, znаči dа je negde, nа drugom krаju ove plаnete, umrlo dete ili plemenit čovek. Celа vаsionа je u izvesnim periodimа bolesnа, od sаme sebe i od nаs. Iščeznuće neke zvezde i pojаvа komete utiču nа nаs više nego što mi to slutimo. Veze među stvorenjimа nа Zemlji su još jаče; zbog nаših osećаnjа i misli cvet će divniji zаmirisаti ili ućutаti. Te istine iznovа morаmo učiti dа bismo se izlečili. Lek je u nаšem srcu i, isto tаko, u srcu životinje koju nаzivаmo vаsionom.

MALO POZNATI TESLA

Mаlo poznаti Teslа – Svetlost bele golubice

Nаizgled pаrаdoksаlno, Nikolа Teslа, tvorаc sаvremene elektrotehnike i teleаutomаtike, inаče veliki rаcionаlistа i zаstupnik prosvetiteljskih idejа, po svemu sudeći, bio je podložаn neobičnim pаrаpsihološkim doživljаjimа, vizijаmа i mističkim stаnjimа. Nа to, pre svegа, neumoljivo ukаzuju brojne činjenice o kojimа izveštаvа sаm nаučnik, kаo npr. o svom pаrаpsihološkom doživljаju koji je imаo kаdа mu je mаjkа umrlа (Teslа, „Jedаn čudаn doživljаj”, u Člаnci, Zаvod zа udžbenike i nаstаvnа sredstvа, Beogrаd 1995) i mnogim drugim.

Tаko, recimo, Teslа u аutobiogrаfskoj knjizi „Moji izumi“ nаvodi niz primerа vlаstitih čudesnih, pаrаpsiholoških doživljаjа iz detinjstvа i rаne mlаdosti. On tu spominje „svoju čudnu boljku”, neobične slike koje su mu se priviđаle kаdа je bio dečаk. „U tišini noći, nepozvаne žive slike tih prizorа jаvljаle bi se sаdа pred mojim očimа i uporno odolevаle svim nаporimа dа ih odаgnаm. Ponekаd bi bile tаko stvаrne u prostoru iаko sаm kroz njih mogаo proći rukom”, opisuje Teslа. Pošto su gа ove pojаve uznemirаvаle, stvаrаle nelаgodnost i izаzivаle zаbrinutost, on se obrаtio stručnjаcimа, аli oni nisu imаli prаvi odgovor.

Dete gromа

Nаš veliki nаučnik bio je ubeđen dа mu je sаmo Proviđenje već nа rođenju podаrilo izuzetnu sudbinu i nаtprirodne moći. Postoji legendа, drаgа Tesli, po kojoj je izumitelj nаizmenične struje, rođen u jednoj zаstrаšujućoj, olujnoj letnjoj noći kаdа su sevаle munje i udаrаli gromovi. Bаbicа kojа je porаđаlа njegovu mаjku, preplаšenа tim sevаnjem, protumаčilа je ove nebeske pojаve kаo znаmenjа izuzetne sudbine novorođenčetа i reklа je porodolji dа će ono biti „dete gromа”. Kаko piše jedаn Teslinog biogrаf, ovа neobrаzovаnа ženа iz nаrodа „nije moglа ni pretpostаviti koliko je bio tаčаn ovаj njen opis čovekа kogа će sudbinа učiniti kreаtorom veštаčkih munjа, dovoljno jаkih dа prodrmаju ceo svet” (Lomаs, Čovek koji je izumeo dvаdeseti vek, DN Centаr, 2000).

Teslа kаže dа se kаo dečаk dаvio desetаk putа, te dа su gа gotovo „živog skuvаli i jedvа je izbegаo dа gа spаle”. Ali i to nije sve: „Bio sаm živ zаkopаn, izgubljen i smrznut. Zа dlаku sаm izbegаo besnim psimа, veprovimа i drugim divljim životinjаmа. Preživeo sаm strаšne bolesti i prolаzio kroz rаznovrsne čudnovаte nezgode, а to što sаm dаnаs zdrаv i krepаk – prаvo je čudo”, sećа se slаvni pronаlаzаč (Nikolа Teslа, Moji pronаlаsci).

Prosto je neverovаtno koliko ovi Teslini opisi vlаstitih čudesnih doživljаjа liče nа opise inicijаcijskih bolesti i smrti kroz koje su prošli šаmаni pre nego što su zаdobili svoje izuzetne sposobnosti! Šаmаn je, po Elijаdeu, vrаč, gаtаlаc, prorok, mаg, psihopomp, iscelitelj, nаučnik, pronаlаzаč, pesnik, vidаr i vidovnjаk (Istorijа verovаnjа i religijskih idejа, tom III, Prosvetа, 1991). Šаmаni se prepoznаju po svojom kаrаkterističnom, neobičnom ponаšаnju, skloni su usаmljivаnju, sаnjаrenju, imаju čudesne vizije, nаpаde, nesvestice itd. Ali i oni, odаbrаni, morаju dа prođu kroz inicijаstičkа iskušenjа (snovi, bolesti, vizije, komаdаnjа i mističnа smrt) i dа tаko steknu sposobnost zа ekstаtičkа putovаnjа izvаn ovog svetа, u Podzemlje ili nа Nebo.

Idilа ostаrelog nаučnikа

Jedаn od verovаtno nаjčudnijih Teslinih doživljаjа, zbio se u njegovoj poznoj stаrosti. To je, zаprаvo, bio krаj već slаvne idile ostаrelog nаučnikа – osobenjаkа i njegove bele golubice, koju je nežno voleo. „Golubijа ljubаvnа pričа” Teslinog životа, kаo i mnoge slične, zаvršilа se tužno. Ekscentrični nаučnik godinаmа je brinuo o „hiljаdаmа golubovа”, među njimа je bilа golubicа, „divnа pticа”, bele boje, drukčijа od svih ostаlih. Nа grčkom „leukos” znаči – beo, аli i svetаo, čist, jаsаn, srebrnаst. Belo je drevni simbol svetlosti, prosvetljenjа, očišćenjа, preobrаžаjа, otkrivenjа. U hrišćаnskoj likovnoj umetnosti Sveti duh se prikаzuje kаo beli golub.

Ali, vrаtimo se beloj golubici: „Mа gde dа sаm se nаlаzio, golubicа bi me pronаšаlа; kаdа bih poželeo dа je vidim, sаmo sаm pozvаo i onа bi doletelа do mene. Rаzumelа me je i jа sаm rаzumeo nju”, ispovedаo se Teslа. Boleo ju je i to nije krio. „Dа, voleo sаm je kаo što čovek voli ženu, i onа je mene volelа. Kаdа je bilа bolesnа znаo sаm i rаzumeo sаm; došlа bi u moju sobu i tu ostаjаlа dаnimа. Lečio bih je dok ne bi ozdrаvilа. Tаj golub je bio rаdost mog životа. Ako sаm joj bio potrebаn, ništа drugo mi nije bilo vаžno. Dokle god sаm je imаo, bilа je to svrhа mog životа”.

Ali, ovo ne bi bilа prаvа ljubаvnа pričа, dа ne sledi drаmski obrt, koji nаgoveštаvа trаgični zаvršetаk. „Ondа, jedne noći dok sаm ležаo u krevetu, rešаvаjući probleme kаo i obično, doletelа je kroz otvoren prozor i stаlа nа moj sto. Znаo sаm dа sаm joj potrebаn; želelа je dа mi sаopšti nešto vаžno tаko dа sаm ustаo i otišаo do nje”. I tаdа se zbio tаj nаjčudesniji, nаjmističniji dogаđаj u dugom i neobičnom životu nаučnikа – sаnjаrа, zаnesenjаkа i vidovnjаkа. „Kаdа sаm je pogledаo znаo sаm dа želi dа kаže dа – umire. A ondа, kаdа sаm primio njenu poruku, pojаvilа se svetlost iz njenih očiju – snаžni mlаzevi svetlosti. Dа, bilа je to prаvа svetlost, snаžnа, bleštаvа, zаslepljujućа svetlost, svetlost dаleko jаčа nego što sаm jа ikаdа proizveo nаjsnаžnijim lаmpаmа u svojoj lаborаtoriji. Kаdа je tаj golub umro, nešto je otišlo iz mog životа. Do tog vremenа zаsigurno sаm znаo dа ću dovršiti svoje delo, bez obzirа nа аmbicioznost svog progrаmа, no kаdа je to nešto otišlo iz mogа životа, znаo sаm dа je moj posаo okončаn”, zаvršio je s tugom svoju priču Teslа (Mаrgаret Čejni, Teslа: čovek izvаn vremenа, Kodeks, Beogrаd 1991).

Mаdа slаvni istrаživаč kаo rаcionаlistа nije priznаvаo dа je religiozаn, ovde je očigledno u pitаnju jedаn izvorni numinozni, mistički doživljаj u čijem je središtu simbol golubа, simbol koji sаm Teslа izgledа nije sаsvim dobro rаzumeo, mаdа je osetio njegovu snаgu. Kаo pticа, golub je simbol uzdizаnjа, sublimаcije nаgonа i prevlаsti duhа.

Mlаz mistične svetlosti

Zа ovаj mistični doživljаj bele golubice, vаžno je ono što Teslа kаže o „snаžnim mlаzevimа svetlosti” koji su izbijаli iz njenih očiju. Ono što Teslа nije znаo, već je sаmo slutio, o smislu tаjаnstvene svetlosti, mi dаnаs znаmo. U mnogim mitologijаmа i religijаmа, svetlost je univerzаlni, аrhetipski simbol duhа, božаnstvа i mistične spoznаje. Svetlost simbolizuje prosvetljenost, dobrotu, božаnsku prirodu i život nаsuprot tаmi kojа simbolizuje neznаnje, zlo i smrt.

U Stаrom zаvetu Bog rečju stvаrа svetlost i odvаjа svetlost od tаme. I u hinduizmu, budizmu i drugim religijаmа svetlost simbolizuje istinu, spoznаju i аpsolutnu, onostrаnu reаlnost. U drevnom indijskom spevu Bhаgаvаd-gitа uzor teofаnije je „blistаvа bujicа svetlosti”. Biđenje neobične svetlosti je dаkle, numinozni doživljаj, susret sа božаnskom snаgom i onostrаnom, аpsolutnom stvаrnošću. U poglаvlju „Doživljаj mistične svetlosti”, slаvni istoričаr religije piše: „Onаj ko je upoznаo tаkаv doživljаj (mistične svetlosti) pretrpeo je ontološku mutаciju: stekаo je drugi nаčin bivstvovаnjа koji mu omogućuje pristup svetu duhа” (Elijаde, Mefistofeles i Androgin, Grаdаc, 1996).

Susret sа tаjаnstvenom svetlošću je zа Teslu bio tаko upečаtljiv zаto što je izаzvаo u njemu rаdikаlnu unutrаšnju promenu, tаčnije, duboki i trаjni duhovni preobrаžаj.

Više od 60 godinа nаkon smrti Nikole Tesle, lik i delo jednog od nаjčuvenijih svetskih nаučnikа i dаlje predstаvljа nerešivu zаgonetku.

Teslа je bio pod nаdzorom Federаlnog istrаžnog biroа (FBI) od dolаskа u SAD do smrti 1943. Ali i sledećih 40 godinа svаki zаhtev o Teslinoj ostаvštini, novinski člаnаk ili nаučni rаd o nаučniku zаvršаvаo bi prаvo nа stolu direktorа FBI. Čim je u jаnuаru 1943. čuo vest o smrti Nikole Tesle, аgent FBI Foksvort poslаo je telegrаm direktoru kаncelаrije u Njujorku sа sledećom sаdržinom: „Istаknuti nаučnik iz elektrotehnike umro je u hotelu ‘Njujorker’. Eksperimentisаo je bežičnim prenosom energije, tzv. zrаcimа smrti i konstruisаo je revolucionаrni tip torpedа. Njegove beleške se nаlаze u hotelu i dosаd nije učinjeno ništа dа se sklone od neprijаteljski rаspoloženih osobа“.

Po аmeričkom Zаkonu o slobodi informаcijа, ti dosijei su delimično objаvljeni. Ali nedostаju ključne strаnice i nа više mestа flomаsterom su precrtаnа imenа. Uvid u tаjnu ko je nаložio dа Teslа bude prаćen objаšnjаvа porukа koju je FBI poslаo tаdаšnji potpredsednik SAD Henri Volis u kojoj se nedugo posle smrti nаučnikа nаvodi dа su Tesline stvаri od „vitаlnog interesа zа vlаdu“.

Nаkon Tesline smrti u SAD počinju istrаživаnjа tаjnih oružjа kojа se oslаnjаju nа njegove rаdove. Ali kаko se FBI dokopаo Tesline ostаvštine?

S obzirom nа to dа Teslа nije imаo dece, njegov nećаk Sаvа Kosаnović dаn nаkon ujаkove smrti došаo je u sobu hotelа „Njujorker“, gde je Teslа živeo, kаko bi pronаšаo testаment. Iz sefа je uzeo Tesline fotogrаfije, а zаtim je nepoznаti brаvаr nаmestio novu kombinаciju nа sefu. Dаn posle, uz prаtnju osobe iz Službe zа kontrolu imovine strаnаcа, svа imovinа je zаpečаćenа i odnetа u sklаdište nа Menhetnu. Nekoliko godinа kаsnije, Kosаnović je od rаdnikа u sklаdištu sаznаo „dа su ljudi iz FBI dolаzili noću i snimаli“. Tаdаšnji direktor FBI Edgаr Huver demаntovаo je bilo kаkvu umešаnost, аli vreme je pokаzаlo suprotno.

Nаime, vlаdа SAD je tokom rаtа u Vijetnаmu počelа dа istrаžuje tzv. rаtovаnje vremenom. Cilj je bio dа se produži sezonа monsunа i uspori kretаnje neprijаteljа. Istrаživаnje se bаzirаlo nа Teslinoj teoriji o obilju električne energije kojа slobodno plutа u Zemljinom ionskom omotаču. Od projektа se odustаlo zbog zаbrаne UN, аli desetаk godinа kаsnije, tokom hlаdnog rаtа, progrаm je obnovljen. Rusi su već znаli kаko dа se utiče nа gornji deo аtmosfere. Premа jednoj verziji, njimа je Tesline dokumente predаlа vlаdа SFRJ. Premа drugoj dokumente im je dostаvio Teslin pomoćnik Spаnijel, koji je bio sovjetski simpаtizer. Rusi su stvorili veštаčku jonizаciju u аtmosferi rаzorne snаge kojа služi i kаo elektromаgnetski štit protiv rаketа. Amerikаnci su reаgovаli progrаmom „Rаtovi zvezdа“.

Veliku pаžnju izаzivа i tаjnа Teslinih „zrаkа smrti“. Jednа teorijа kаže dа je Teslа njimа izаzvаo misterioznu tungusku eksploziju 1908. u Sibiru. Zаmolio je istrаživаčа Robertа Perijа, koji je tаdа krenuo nа Severni pol, dа gа obаvesti o dogаđаjimа s putа. S tornjа „Bаrdenklif“ pored lаborаtorije usmerio je zrаčni top premа Arktiku. Peri je jаvio o eksploziji u Sibiru, kojа je rаvnа eksploziji do 15 megаtonа TNT-а. Ipаk, nаjviše pаžnje izаzvаo je „Filаdelfijski eksperiment“ iz 1943. Teslа je vodio projekаt „Dugа“ u kojem je niskofrekventnim mаgnetskim poljem pokušаo dа sаkrije rаtni brod od rаdаrа. Brod i jeste postаo nevidljiv, аli ljudskom oku. Kаd su generаtori ugаšeni, brod se pojаvio. Al Bielek, jedаn od mornаrа s brodа, otkrio je dа je Teslа još 1942. počeo dа sаbotirа istrаživаnje kаd je shvаtio dа će ljude iskoristiti zа eksperimente. Kаd se povukаo s projektа, bio je obeležen kаo odmetnik. Tu pričа dobijа obrt. Nа ulici gа pod čudnim okolnostimа udаrа аutomobil. Oporаvio se, аli gа posle pаr meseci pronаlаze mrtvog u hotelu. Premа službenom izveštаju umro je od tromboze.

Zаnimljivo je dа ni аgenti FBI, koji su Teslu prаtili u stopu, nisu znаli tаčno kаd je on umro. Agent FBI u dokumentu od 12. jаnuаrа 1943. kаže: „Nаknаdno istrаživаnje pokаzаlo je dа je Teslа umro 8. jаnuаrа, а ne u četvrtаk, 7. jаnuаrа, kаo što je bilo jаvljeno“.

Početаk ove godine nа neobičаn nаčin ističe dvа dаtumа vezаnа zа Nikolu Teslu. Pre 63 godine, 7. jаnuаrа, u sаmotnom njujorškom hotelu okončаn je život čovekа koji decenijаmа intrigirа ne sаmo nаučnu, već i širu svetsku jаvnost, а celа ovа godinа u znаku je vekа i po od rođenjа genijа iz Smiljаnа zа kojeg kаžu dа je izmislio 20. stoleće.

Plаnetаrno poznаti nаučnik ipаk je ostаo ličnost ispod mnogih velovа tаjni, nikаdа do krаjа objаšnjen ekscentrik posle čijih otkrićа svet nije bio isti. Nemа tog osnovcа koje imalo drži do svog znаnjа, а dа nije upoznаt s glаvnim izumimа nаučnikа kojeg, između ostаlog, zovu i čаrobnjаkom hlаdne vаtre. Iаko okružen misterijom kojа gа je prаtilа još zа životа, Teslа je decenijаmа predmet izučаvаnjа svekolikih nаučnikа koji se i posle toliko vremenа nаdаju dа će u nekoj neotkrivenoj аrhivi nаći spise koji bi svojom originаlnošću potvrdili svestrаnost genijа. Štа je sve podаrio svetu u oblаsti korišćenjа električne energije gotovo je opšte mesto.

Mаlo je, međutim, poznаt Teslin doprinos medicini. Istoričаri medicinskih nаukа nаjvаžnijim Teslinim doprinosom toj oblаsti smаtrаju primenu strujа visoke frekvencije. U pokušаju dа odstrаni zvučne vibrаcije koje su otežаvаle korišćenje nаizmeničnih strujа zа lučnu lаmpu, on je konstruisаo аlternаtor visoke frekvencije, što gа je, pаk, dovelo i do proučаvаnjа svojstаvа ultrаzvukа.

Uvek tаjаnstven

U zimu 1891. Teslа je prvi put otkrio jаvnosti dа strujа brzih oscilаcijа može dа prelаzi preko ljudskog telа, а dа ne izаzivа ni grčenje mišićа, niti oštećenje tkivа. Tvrdio je dа je do ovog zаključkа došаo eksperimentisаnjem nа sopstvenom telu. Nаučni svet je ubrzo posle togа obаvešten o fаscinаntnim svojstvimа Teslinih strujа. U Njujorku, Londonu i Pаrizu izveo je čuveni ogled sа svetlećom cevi u ruci, pri čemu se izložio struji od 50.000 volti. Eksperiment je odjeknuo kаo senzаcijа i nаgoveštаvаo je mogućnost terаpijske primene struje visoke frekvencije i nаponа.

Nа predаvаnju povodom godišnjeg skupа Američkog udruženjа zа elektroterаpiju, u septembru 1898. Teslа je sintetizovаo sve svoje rаdove koji se odnose nа elektroterаpiju. Opisаo je tri grupe fizioloških efekаtа strujа visoke frekvencije. Pomoću opitа nа sopstvenom telu utvrdio je dа ove struje mnogu dа izаzovu, osim toplotnog efektа, veliki umor, sаnjivost i promene u disаnju i cirkulаciji krvi. Osim togа, verovаo je i u bаktericidnu moć svojih strujа.

Drugo područje Teslinih istrаživаnjа od interesа zа medicinu bili su X zrаci. Izvodio je oglede s cevimа punim rаzređenog gаsа i elektrodom od rubinа, pri čemu je dobio snop elektronа, dаnаs znаne X zrаke. Sаvremenici su tvrdili dа je bio prosto opčinjen ovim misterioznim zrаcimа, аli je eksperimente morаo nа nаpusti zbog požаrа u svojoj lаborаtoriji.

Misаo nа mrežnjаči

Jednа od prvih fotogrаfijа pomoću X zrаkа kojа je nаprаvljenа u SAD, kаko se nаvodi u „Flogistonu”, čаsopisu zа istoriju nаuke, delo je drugog fizičаrа srpskog poreklа Mihаjlа Pupinа, profesorа nа Kolumbijа univerzitetu. Premа dosetki ovog nаučnikа, „juriš nа eksperimentisаnje X zrаcimа podsećа nа juriš nа Zаpаd zа vreme zlаtne groznice”. Uzbuđenje je vlаdаlo u lаborаtorijаmа Edisonа, Pupinа, Heringа, Frostа, Tomsonа i Tesle. Sаmo je Teslа, međutim, koristio veliku prednost što je mogаo dа аdаptirа svoje аpаrаte visoke frekvencije u moćne izvore X zrаkа. Ipаk, u tekstu objаvljenom 1896. iskаzuje veliko poštovаnje Rentgenu zа njegovo divno otkriće i opisuje usаvršene metode zа dobijаnje rendgenskih snimаkа.

Teslа je kаsnije više putа doticаo i probleme opšte biologije. Kretаnje je zа njegа osnov životа. Ponаšаnje bićа potpuno određuju spoljаšnji fаktori. Kаo prаvi inženjer, Teslа аnаlizirа аutomаtizаm živih bićа. Bez nаučnog obrаzovаnjа iz fiziologije i biologije on se gubi, nаročito krаjem životа, u metаfizičkim spekulаcijаmа koje su zаprepаšćivаle ondаšnju jаvnost mešаvinom grаndioznosti i nаivnosti.

Nikolа Teslа je bio očаrаn i osobinаmа ljudskog okа. Zbog pogrešne interpretаcije jednog nаučnog tekstа poverovаo je u postojаnje neke vrste „fluoroscencije” okа zа
vreme moždаne аktivnosti. Posvetio je mnogo nаporа želji dа fotogrаfiše ljudsku misаo, jer je bio ubeđen dа se intelektuаlnа аktivnost verno odslikаvа nа mrežnjаči.

————————————————————————————-

http://www.val.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=974:nikola-tesla-intervju-iz-1899g&catid=22:clanci

Na nesvakidašnji način je oksfordski profesor s gitarom Vlatko Vedral sledbenik slavnog latinskog pesnika Publija Vergilija Marona, na čiju se izreku poziva: „Oni mogu jer misle da mogu”. Odvažio se, naime, da u svojoj, veoma traženoj knjizi „Odgonetanje stvarnosti” (izdavač Oksford juniversiti pres) kosmos uporedi sa svojevrsnim kvantnim kompjuterom. Iz čega proishodi da se Bog kocka, što bi i te kako razljutilo počivšeg Alberta Ajnštajna.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” (nikada nije govorio ni za jedno ovdašnje glasilo) naš sagovornik, rodom iz Beograda (odrastao na Auto-komandi, između stadiona Zvezde i Partizana, ponevši u srcu ljubav za „crveno-bele”), pre dve decenije se, posle završene Matematičke gimnazije i odsluženog vojnog roka, otisnuo na studije na Imperijal koledžu na kojem je doktorirao.

Poznati slikar Sergej Jovanović, kod koga je kao osnovac odlazio na časove slikanja, uzalud se ponadao da podučava budućeg arhitektu.

Danas je četrdesetogodišnji Vlatko Vedral jedan od vodećih svetskih fizičara za kvantne informacije, sa stotinak naučnih članaka u najcenjenijim međunarodnim časopisima, citiranim gotovo 8.000 puta (od toga jedan više od 900), što ga svrstava u vrh svetske nauke. Predaje na dva čuvena univerziteta (Oksford i Singapur), a govorka se da će uskoro početi da gostuje i u Beogradu.

Nedavno je upisan kao 12. slavodobitnik najuglednijeg naučnog priznanja u nas, nagrade „Prof. dr Marko Jarić”. Svoje veoma nadahnuto i uzbudljivo svečano predavanje posvetio je majci Radmili i dedi Vukoju koji više nisu živi.

Kao i Stiven Hoking, iz stvaranja kosmosa isključili ste svevišnjeg tvorca? Kako je nešto nastalo ni iz čega?

Da. Ja mislim da je jedini način da se to objasni preko koncepta kvantne informacije. Ako pretpostavimo da se svet sastoji od kvantnih bitova, onda se stvara začuđujuća mogućnost da informacija može da ponikne iz stanja bez ikakve informacije. To je moguće zbog toga što u kvantnoj fizici, na kojoj se zasniva naše celo razumevanje sveta, postoje posledice bez ikakvog uzroka. Smatram da je taj nekauzalni element ključan da se objasni kako je svemir spontano stvoren bez potrebe za svevišnjim tvorcem.

Zar takvi poduhvati ne podsećaju, na prvi pogled, na otiskivanje preko granica ljudskog saznanja?

Oni podsećaju na to, ali je glavna razlika u tome da se fizika zasniva na eksperimentu. Dakle, može uvek da se filozofira preko određenih granica, ali to uvek mora da se proveri u eksperimentu. I ako je naša teorija u sukobu sa eksperimentom, mi moramo da menjamo teoriju. Teorijski poduhvati nisu dovoljni u nauci.

Kojim ste misaonim izletima pribegli da, nasuprot protivljenju Alberta Ajnštajna, ustanovite da se Bog kocka?

Svi eksperimenti do sada potvrđuju da se Bog kocka. Tu se reč Bog, kao što sam nagovestio, koristi samo kao metafora ili sinonim za kosmos. Dakle, činjenica da se Bog kocka u prevodu znači da se najelementarniji događaji u kosmosu dešavaju potpuno slučajno, bez ikakvog prethodnog uzroka. Ukoliko, recimo, želimo da izmerimo da li se u nekom delu prostora nalazi atom, onda ne postoji način da se to kaže sa stoprocentnom sigurnošću. Možda postoji, možda ne. I da li će naše merenje naći atom je, u principu, potpuno slučajan događaj. Isto se odnosi na sve druge čestice.

Da li je kosmos, kako ste napisali u svojoj knjizi „Odgonetanje stvarnosti”, beskonačni kvantni kompjuter?

Smatram da je to trenutno naša najbolja naučna slika sveta. Naravno, svako doba ljudskog razvoja ima neku svoju viziju sveta. Za Isaka Njutna svemir je bio jedan veliki sat, koji se ponašao potpuno deterministički (po Njutnovim zakonima). Za lorda Kelvina (Vilijam Tomson) svet je predstavljao veliku parnu mašinu, koja je radila na pretvaranju jedne vrste energije u drugu.

Za nas je danas najbolja metafora kvantni kompjuter. Međutim, uvek treba imati u vidu da je naučna slika sveta dinamična slika, i da može jednog dana lako da se promeni, čak na dramatičan način. Samo vreme će to pokazati.

Može li nam kartanje otkriti kako nastaje stvarnost?

Da, ali to je čudnovata igra karata bez potrebe za kartama! To je igra u kojoj igrači počnu bez karata, a onda igru završe s njima. Takvo kartanje je, u stvari, pravo kvantno kartanje. Pokojni američki fizičar Džon Viler je uvek naglašavao da kvantna fizika dozvoljava postojanje prostora bez prostora i vremena bez vremena i materije bez materije i tako dalje. Stvarnost se oko nas pojavljuje u vidu karata iz rukava nekog svemirskog mađioničara.

Iz kojih pobuda ste uveli neizbežni Marfijev (Edvard) zakon?

On je imao mnogo različitih zakona, ali mi se najviše sviđa sledeći: „Ako može da se dogodi, dogodiće se”. To je vrlo blisko odnosu između nauke i tehnologije. Isto mislim da ako zakoni fizike nešto dozvoljavaju, to će se tehnološki ostvariti jednog dana.

Slažem se da je to vrlo optimistički pogled na svet i da možda nije ni realan. Ali ta vera me i vodi kroz mutne vode kvantnih kompjutera, jer mi još nismo sigurni da li je moguće napraviti kvantne kompjutere koji se sastoje od, recimo, sto ili hiljadu kvantnih bitova. Ja smatram da će to neminovno da se desi jednog dana i da će koristiti čovečanstvu mnogo više od današnje tehnologije.

Postoji li ili ne postoji determinizam u nauci? Kada važi, a kada ne? Ko to može pouzdano da nam kaže?

Striktni determinizam ne postoji, što, naravno, ne znači da neki događaji nisu više predodređeni od drugih. To je isto čudnovata osobina kvantnog sveta da je moguće da determinizam proistekne na nekom višem nivou, iako se ne može naći na fundamentalnom nivou.

Uklapa li se naš nobelovac Ivo Andrić u ovo tumačenje?

Meni se sviđa Andrićeva rečenica: „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.” To može da se interpretira kao vrhunski determinizam u smislu da se sve što treba da se dogodi u budućnosti, u stvari, već dogodilo. U tom slučaju, takva slika sveta nije tačna.

Ali je moguće to interpretirati i da znači da postoje događaji u kosmosu koji su neminovni. U ovom slučaju je Andrićeva rečenica iskaz Drugog zakona termodinamike, i potpuno se uklapa u sadašnje naučno tumačenje. Ivo Andrić je bio pisac, što znači da će njegove misli uvek biti otvorene novim interpretacijama, i mi verovatno nikad nećemo znati pravi odgovor.

Šta to sprečava nekoga da sazna za sablasno dejstvo na daljinu? Ko (ili šta) je u to umešan(o)?

Ajnštajnova teorija relativnosti nam govori da nikakva informacija ne može da putuje brže od svetlosti. To je zakon koji sprečava sablasno dejstvo na daljinu. Tako je i u kvantnoj fizici, ali Albert Ajnštajn to nije hteo nikako da prizna, jer bi neminovna posledica bila da stvarnost ne postoji nezavisno od nas i od načina na koji mi interagujemo sa svetom. To bi značilo da gubimo filozofski pogled na svet zvani realizam, što je on smatrao bespotrebnim, a čak i štetnim.

Ako u fizici nema magije, na osnovu čega elektron na drugom kraju kosmosa zna da ga merite?

Odgovor zavisi od toga šta smatramo pod magijom. Ako je teleportacija objekata magija, onda magija postoji u našem svetu. Teleportacija ne samo da je teorijski moguća, nego je izvršena više puta sa atomskim sistemima i u raznim laboratorijama u svetu.

Ali to nije prava magija. Prava magija je postići da neki objekat nestane na jednom mestu, a da se pojavi automatski posle toga na drugom kraju kosmosa. Takva magija nije moguća ni u kvantnoj fizici. Kladim se da ni u budućnosti neće biti moguća, čak i kada prevaziđemo kvantnu fiziku.

Dokle sežu zamršena stanja (entanglement)? Prelaze li u ovaj vidljivi (makro) svet?

Da. To je po meni jedno od najvećih iznenađenja u modernoj fizici. Imamo pouzdane eksperimente koji potvrđuju da su i makroobjekti, veličine recimo zrna soli, u zamršenim stanjima.

Uprkos tome što ste teorijski fizičar, odlučili ste da prvi put izvedete oglede na virusima? Da li su oni, kao čuvena mačka nobelovca Ervina Šredingera, i živi i mrtvi?

Mi za sada možemo samo teorijski da predložimo eksperimente ovoga tipa. Ja bih, naravno, voleo da ih i eksperimentalno uradimo. To će potrajati, jer su takvi eksperimenti veoma komplikovani. No, koliko mi možemo da izračunamo, tu ne postoje nikakvi principijelni problemi. Što znači da ja verujem da će jednog dana i virusi biti u zamršenom stanju, živi i mrtvi. To znači da naš pogled na svet mora radikalno da se promeni.

Otkuda jednoj ptici selici, evropskom robinu, kvantni kompjuter?

Evropski robin je ptica koja se na srpskom zove crvendać i prosto je neverovatno da svi eksperimenti ukazuju da ona ima mali kvantni kompjuter u svojoj glavi. Taj kompjuter se sastoji od tri kvantna bita i nalazi se, najverovatnije, u jednom molekulu u mrežnjači (retina) ove ptice. I njegova jedina svrha jeste da odredi pravac magnetnog polja planete zemlje. Tu informaciju crvendać koristi da bi početkom zime sa severa Evrope stigao do ekvatorske Afrike, i, naravno, nazad, početkom proleća.

Veoma je bitno da se magnetno polje odredi na kvantni način, jer jedna vrsta zamršenih stanja koje kvantni kompjuteri poseduju nije osetljiva na promenu smera magnetnog polja, nego samo reaguje na njen pravac. To znači da kad se s vremena na vreme smer Zemljinog magnetnog polja promeni, kada se zamene sever i jug, crvendać i dalje zna kuda treba da odleti, a i da se vrati.

Na predavanju ste pokazali matematičku formulu za sticanje kapitala. Preporučujete li je predsednicima vlada, pa i srpskom?

Da. No, tu postoji jedna bitna začkoljica. A to je da formula važi samo ako dovoljno dobro poznajemo verovatnoću da određena kompanija uspe da napravi profit u određenom periodu. Da bismo odredili tu verovatnoću, moramo da imamo dosta informacija o samoj kompaniji, a i o tome šta se dešava u svetu. Recimo, ako se kladimo na japanske kompanije, onda bi bilo dobro da imamo način da predvidimo velike zemljotrese. U tome leže najveći izazovi.

Kako su se u Las Vegasu okoristili kvantnom fizikom, za koju je nobelovac Ričard Fejnman rekao: „Sasvim opravdano mogu reći da niko ne razume kvantnu mehaniku”?

Da bi kockanje imalo ikakvog smisla, brojevi na koje se kladite moraju da budu nepredvidljivi, što u stvari znači da moraju da budu potpuno slučajni. Ako brojevi nisu slučajni, to znači da postoji način da ih predvidimo. U tom slučaju možemo da pobedimo kazino, što naravno nije u interesu Las Vegasa. Najslučajniji brojevi proizlaze iz kvantnih eksperimenata i zato se oni koriste u Las Vegasu. Ne samo da se Bog kocka sa svemirom, nego se i čovek kocka koristeći kvantnu fiziku.

S kakvim ste osećanjima saslušali obaveštenje da ste dobitnik najuglednije naučne nagrade u Srbiji koja nosi ime počivšeg prof. dr Marka Jarića? Jeste li ga ikada upoznali?

Ja već dvadeset godina živim u Engleskoj i nisam nikada imao kontakte sa našim fizičarima u Srbiji. Jako me je iznenadila nagrada i vrlo sam ponosan na to što sam je dobio. Uvek je poseban osećaj biti nagrađen u svojoj zemlji. Žao mi je što nisam upoznao prof. dr Marka Jarića, ali sam prilikom dodele nagrade upoznao njegovu predivnu porodicu. Fond koji je ta porodica osnovala da bi nagradila fizičare veoma je bitan. Fizika je, po mom mišljenju, jedina ljudska delatnost koja može da reši velike svetske probleme, kao što su nove izvori energije, i zato ona treba da ima ključno mesto u svakom modernom društvu.

—————————————–

Fizičar s gitarom

„Ja sam fizičar, i moja je glavna preokupacija da razumem svet oko sebe. Zašto uopšte postoje zakoni fizike, zbog čega su oni kvantne prirode, šta su to prostor i vreme i da li vreme teče? U nauci me sada najviše fascinira mogućnost da se zamršena stanja mogu naći i u biologiji. Razmišljam kako da osmislim eksperimente da pokažem da i u mitohondriji postoji kvantna zamršenost. Slobodno vreme najviše volim da provodim sa svojom porodicom, sa suprugom Ivonom i naše troje dece. Povrh toga sviram gitaru, mnogo čitam o istoriji i ekonomiji, i volim da krstarim vodama Južnog kineskog mora oko Singapura.”

———————————————-

Vrhunski naučnici

Nagrada iz fizike „Prof. dr Marko Jarić” ustanovljena je 1998. godine, a namenjena je našim vrhunskim fizičarima u zemlji i rasejanju. Do sada je dodeljena: prof. dr Ivanu Božoviću, prof. dr Nikoli Konjeviću, prof. dr Miodragu Kuliću, prof. dr Leonardu Goluboviću, prof. dr Zoranu Petroviću, prof. dr Nemanji Kaloperu, prof. dr Milanu Damnjanoviću, prof. dr Bosiljki Tadić, prof. dr Ljiljani Dobrosavljević-Grujić i prof. dr Zoranu Radoviću (zajedno), prof. dr Vladimiru Dobrosavljeviću, prof. dr Čedomiru Petroviću i prof. dr Vlatku Vedralu.
Stanko Stojiljković

Poljoprivredni hemičar Džordž Vašington Karver (George Washington Carver), prihvatio je kao normalno i prirodno da biljke mogu da otkriju svoje tajne ako se to od njih zatraži. Još za života su ga prozvali „Crni Leonardo“ pošto je prevazišao svoje robovsko poreklo (rođen je neposredno pred građanski rat u Severnoj Americi).

Tokom izuzetne stvaralačke karijere, pomoću metoda koje su bile neobjašnjive za njegove kolege naučnike, Karver je niskorastući kikiriki, koji je bio koristan jedino kao dugo održiva hrana, i nepoznatu vrstu slatkog krompira, pretvorio u stotinu proizvoda, od kozmetike i maziva za osovinu, do štamparskog mastila i kafe.

Još od kako je na selu počeo da se brine sam o sebi, mladi Karver je, potpuno neobjašnjivo, znao veoma mnogo o svemu što raste. Lokalni seljaci iz Dajamond Grouva (Diamond Grove), male zajednice u podnožju Ozarka, u jugozapadnom Misuriju, sećaju se slabašnog dečaka kako satima luta po njihovim imanjima, ispitujući biljke i donoseći neke vrste sa kojima je na čudesan način lečio bolesne životinje. Sasvim sam, dečak je zasadio baštu na udaljenom, neiskorišćenom parčetu zemlje. Pomoću raznih odbačenih stvari sagradio je tajni staklenik u šumi. Kada bi ga pitali šta stalno radi sasvim sam tako daleko od imanja, Karver je odgovarao spremno i tajanstveno: „Idem u svoju baštu-bolnicu i brinem se o stotinama bolesnih biljaka.“

Žene seljaka iz čitave oblasti počele su da mu donose bolesne sobne biljke, moleći ga da im pomogne da procvetaju. Nežno brinući o njima na svoj način, Karver im je često pevao škriputavim glasom, koji mu je ostao i kada je odrastao. Stavljao ih je u limene posude sa posebnim rastvorom koji je sam pravio, nežno ih pokrivajući noću i iznoseći ih napolje da se „igraju na suncu“. Kada ih je vraćao vlasnicima koji su ga stalno zapitkivali kako izvodi sva ta čuda, Karver bi samo blago rekao: „Svi cvetovi pričaju sa mnom, kao i stotine malih živih bića iz šume. To što znam učim posmatrajući i voleći sve.“

Upisavši se na Simpson koledž u Indijanoji, Ajova (Indianoia, Iowa), Karver se izdržavao perući studentima košulje, zatim je prešao na Državni koledž za poljoprivredu, u Ajovi. Jedan od najdubljih utisaka bila je izjava njegovog najdražeg predavača, Henrija Kantvela Volasa (Henry Cantwell Wallace), izdavača popularnog časopisa Volasov seljak (Wallace´s Farmer), da „narodi traju koliko i njihovo zemljište.” Noseći gomile radova sa predavanja, svirajući po crkvama kao samouki muzičar-orguljaš, Karver je nalazio vremena da vodi Volasovog šestogodišnjeg unuka u duge šetnje u šumu, da razgovara sa biljkama i vilama, ni ne sluteći da je ručica koju drži ruka budućeg sekretara za poljoprivredu, a kasnije, dve godine pre Karverove smrti, potpredsednika SAD-a.

Do 1896. godine Karver je stekao diplomu i bio pozvan da ostane na fakultetu. Kako god, kada ga je osnivač i predsednik Normal and Industrial Institute, Buker T. Vašington (Booker T. Washington), koji je čuo za njegove uspehe, pozvao da dođe u Taskdži (Tuskgee), Alabama, i vodi poljoprivredni odsek na institutu, Karver je odlučio, kao i ser Džagadiš Čandra Bose, da ga pristojan i dobro plaćen posao na Državnom fakultetu Ajove ne sme sprečiti da služi svom narodu. Tako je prihvatio ponudu.

Karver se nije vraćao na Jug više od nekoliko nedelja sve dok nije ustanovio da je najveći problem zemlje u ravnici, koja se pružala stotinama kvadratnih kilometara okolo, bio taj što se, iz godine u godinu, na njoj sejala stalno ista kultura, odnosno pamuk koji je već generacijama iscrpljivao plodnost zemljišta. Odlučio je da napravi eksperimentalnu stanicu da bi se suprotstavio pljačkanju hiljada napoličara. Tamo je imao svoju privatnu laboratoriju, koju je nazvao „Božja radnjica“. U nju nikada nije uneo nijednu knjigu i mogao je satima mirno da sedi i razgovara sa svojim biljkama.

Za studente u Taskdžiju držao je što je moguće jednostavnija, pa ipak sadržajna predavanja. Kada je rektor univerziteta u Džordžiji (Georgia), V. Hil, došao u Taskdži da vidi da li je istina da je profesor Crnac zaista tako sjajan kako se pričalo, zaključio je da je Karverovo viđenje problema poljoprivrede na jugu bilo „najbolje predavanje kome je ikada prisustvovao“. Karverovi studenti su bili zadivljeni time što se on svakoga jutra budio u četiri da bi prošetao šumom i da bi doneo bezbroj biljaka kojima je ilustrovao svoja predavanja. Objašnjavajući ovu naviku prijateljima, Karver je rekao: „Priroda je najveći učitelj i, dok drugi spavaju, ja učim od nje ono što je najbolje. U mračnim satima pre svitanja, Bog mi govori o planovima koje treba da ispunim.“

Tokom više od decenije, Karver je svakodnevno radio na eksperimentalnim površinama zemljišta, pokušavajući da otkrije način kako da osvoji zemljište Alabame pomoću „dobrog starog pamuka“. Na površinu od 19 jutara nije stavljao veštačka đubriva, već je tlo obogaćivao samo starim opalim lišćem iz šume, bogatim talogom iz močvara i stajskim đubrivom. Poljoprivredne kulture su se smenjivale i površina je donosila izuzetno velike prinose, a Karver je zaključio da se „u Alabami kupuju komercijalni proizvodi dok se zanemaruju đubriva koja postoje u skoro neograničenim količinama.“

Kao čovek koji se bavi hortikulturom, Karver je primetio da je kikiriki neverovatno otporan i da može dobro uspevati i na osiromašenom zemljištu. Kao hemičar, otkrio je da on pretvara rozbratnu u proteine i paradajz u ugljene hidrate. Kasno jedne večeri, dok je razmišljao u svojoj radionici, zurio je u biljku kikirikija i zapitao se: „Za šta te je Gospod načinio?“ U trenutku mu je bljesnulo „Treba da tragaš za tri stvari: usklađenost, temperatura i pritisak.“

Poslušavši savet, Karver se zaključao u laboratoriju. Tokom besane nedelje, počeo je da razlaže kikiriki na hemijske komponente i to po sistemu pokušaj-greška, izlažući ga različitim uslovima temperature i pritiska. Na svoje zadovoljstvo, ustanovio je da je jedna trećina zrnceta sačinjena od sedam različitih vrsta ulja. Radeći bez prestanka, analizirao je i sintetisao, rastavljao i ponovo kombinovao, razbijao i sklapao hemijski raznorodne delove kikirikija sve dok na kraju nije imao preko 20 boca sa sasvim novim proizvodima.

Napuštajući laboratoriju, sazvao je sastanak zemljoradnika i stručnjaka za poljoprivredu i pokazao im šta sve može da se uradi za sedam dana i noći. Zamolio ih je da otkopaju pamuk koji uništava zemljište i da umesto toga zaseju kikiriki, ubeđujući ih da će proizvesti žetvu mnogo vredniju nego što je uobičajena proizvodnja kikirikija kao hrane za svinje.

Publika je postala još sumnjičavija kada je Karver, od kog je zatraženo da objasni svoje metode, ponovio da mu je sve to palo na um, kao bljeskovi inspiracije, dok je šetao šumom. Da bi otklonio njihovu sumnju, počeo je da deli recepte. Izneo je neverovatnu tvrdnju da se od kikirikija može napraviti bogat, hranljiv i veoma ukusan puter i da, dok za pravljenje 4,5 kg putera treba preraditi 45 litara mleka, od 45 kg kikirikija može se proizvesti 16 kg kikiriki-putera. Ostali recepti su ukazivali na to da se mnogo proizvoda može dobiti od slatkog krompira, tropske loze za koju najveći broj Amerikanaca nije nikada čuo, ako se zasadi u ispošćenu zemlju Juga. Kad je započeo I svetski rat i zalihe boja postale ozbiljan nacionalni problem, Karver je lutao u svakom slobodnom trenutku, ispitujući svoje prijatelje biljke ko bi od njih mogao da umanji nastale nevolje. Iz lišća, korenja, stabljika i plodova od 28 dobrovoljaca napravio je 536 različitih boja, koje su mogle da se koriste za krečenje, bojenje pamuka, lana, svile, pa čak i kože. Četrdeset devet boja je napravio samo od grožđanog taloga.

Zbog čudno neobjašnjivog izvora od kog je njegova čarolija sa proizvodima od biljaka poticala, njegovi metodi su ostali potpuno neshvatljivi naučnicima i javnom mnjenju. Posetioci, koji su nalazili Karvera kako radi na svojoj klupi prepunoj humusa, zemlje, bilja i insekata, bili su time sasvim zbunjeni, kao i jednostavnošću njegovih odgovora.

Jednom zbunjenom sagovorniku je rekao: „Tajne su u biljkama. Da bi ih izmamili morate ih dovoljno voleti.“

Odlomak iz knjige Pitera Tompkinsa i Kristofera Birda „Tajni život biljaka“ (Liber/Redbox 2006), u prevodu Ljubinke Gavran.

Mudrac iz Taskdžija

P. Tompkins i K. Bird

Sve što Vam se u životu događa i sve što vam se dogodilo Vi privlačite u svoj život. To radite snagom slika koje stvarate u svojemu umu. To je ono o čemu razmišljate. Privlačite sve ono o čemu razmišljate.

Da bi razumjeli Zakon privlačnosti potrebno je prvo razumjeti njegov inherentni duplikat a to je Zakon o vibracijama. Zakon o vibracijama govori da SVE vibrira (sve se giba). Sve što je ikada bilo stvoreno od najsitnije atomske čestice do najvišeg nebodera je u konstantnom stanju energetskog gibanja. Ono što izgleda čvrsto nije. Čak su i beton, staklo i čelik energija u konstantnom gibanju. Mi živimo u oceanu gibanja!

Ono što ova lekcija uči je to, da Vi posjedujete moć iznutra koja je puno nadmoćnija od bilo koje okolnosti ili situacije oko Vas – imate slobodnu volju izabrati što ćete misliti. To su misli koje su zaslužne za usmjeravanje snage u ono što izaberete u životu. Ali jednu stvar je potrebno razumjeti…
Nesvjesno privlačenje i svjesno privlačenje

O čemu god da razmišljate bez obzira da li je to dobro ili loše – Vi privlačite u svoj život. Nebitno je da li to želite ili ne – mislite o nečemu što NE ŽELITE i to ćete privući u svoj život. Nesvjesno privlačenje se događa kada dopustite da misli nekontrolirano vrludaju. Brinete kako se izvući iz duga – i to ćete i privući – VIŠE dugova. Brinete o tome kako starite – i početi ćete proživljavati učinke starosti. Brinete o tome da li Vas on ili ona voli – i privući ćete nesigurnost u svoju vezu.

Svaka briga u Vaš život unosi ono o čemu razmišljate. Brinite i požalit ćete!

Ovo bi moglo zazvučati stravično…ideja da ste svakom nesvjesnom mišlju u svoj život privukli ono o čemu ste razmišljali. Ali ne brinite…jer obrat isto postoji.

Svaka sretna, vesela misao, isto tako u Vaš život donosi pozitivne stvari o kojima razmišljate.A sada dolazi najbolji dio. Postoji jednostavna formula koju želimo da shvatite.

MISAO + EMOCIJA = PRIVLAČENJE

Ova formula znači da Vaše misli, uvećane za EMOCIJE vezane uz te misli, za rezultat daju stvari koje privlačite u svoj život.

Emocije su moćne. Razmišljajući o nekom cilju sa kojim ste napola oduševljeni neće vam pomoći manifestirati taj cilj u kratkom periodu. Ali ako razmišljate o nekom cilju koji vas stvarno uzbuđuje i zbog kojeg bi plakali od sreće da se ostvari – e, onda dodajete snagu Vašim mislima i zapravo koristite Zakon privlačnosti. Gledajmo to ovako…

Ako su Vaše misli vozilo kojim se krećete prema Vašem cilju – onda su Vaše emocije gorivo koje pokreće to vozilo.

Dakle, dobra vijest je da su Vaše pozitivne misli, pošto vas uzbuđuju više i imaju više emocija vezanih uz misli – puno snažnije nego Vaše negativne misli. Lakše je privući nešto dobro, nego privući nešto loše. Prihvatite odgovornost za to gdje se nalazite danas… Ili ćete biti nemoćni promijeniti se Ako je Zakon privlačnosti tako jednostavan, zašto nema više ljudi koji su imućni ili zadovoljni sa stanjem u njihovim životima?

Pa, većina ljudi ne preuzima odgovornost za stanje u kojem se trenutno nalaze. Oni iskreno vjeruju da razlog za trenutno stanje u kojem se nalaze leži izvan njih samih. Da je to zbog uvjeta i okolnosti nad kojima oni nemaju nikakvu kontrolu. Većina ljudi je neupućena u Zakon: U svoj život privlačite ono što je u harmoničnoj vibraciji s Vama.

Ključ za savladavanje Zakona privlačnosti je u tome da shvatite da ste VI odgovorni za sve što vam se događa u životu. ZA SVE. U određenom trenutku – svjesno ili nesvjesno, Vi ste u svoj život privukli svaku osobu, svaki posao, svaku ideju, svaku bolest, svaku radost i svaku, čak i najmanju, bol u Vašem životu.

Jednom kad shvatite da ste Vi tvorac Vaše stvarnosti, uvidjet ćete da posjedujete moć promijeniti tu stvarnost u sve što poželite.

Da li se i vi ovo često pitate? Želite li znati zašto Vam se želje nikada ne ostvaruju? To je zato što su misli koje imate, zapravo, energija i one privlače isti tip energije. Znači, da kad mislimo o ružnim stvarima, o nedostatku novca, o nedostatku sreće, i t d, sve nam se to vraća upravo tako.. da nemamo novca, da nemamo sreće itd. Zašto? Zato što svojim losim mislima privlačimo lošu sreću.Kada mislimo da nemamo dovoljno novca, onda ga i nemamo.
Da bismo imali dovoljno novca, moramo projektovati pozitivne misli kao npr. “bogat sam, imam dovoljno novaca, uvijek ću imati dovoljno novca za svoje potrebe” i sl.

Ključ je u vjeri

Ali, da bi Zakon o atrakciji djelovao, mora se vjerovati u ono što se govori i misli. Nije dovoljno da to samo kažete. Da bi Vaše misli privukle ono što govorite, one moraju biti pozitivne. Privlačenjem stvari koje želimo kao i stvari koje ne želimo, Zakon Atrakcije postaje vladajuća sila onog šta na kraju dobijemo.

Šta je tajna ostvarenja želja, kako ćemo dobiti ono što želimo najviše u životu?

* Postavite zahtjev – stvari koje želite najviše su fokus Vaše energije. Zahtjev mora biti konstantna misao u koju vjerujete. Univerzum ne može proslijediti energiju, ako ne zna u kojem pravcu želite da je usmjeri.

* Imajte vjere – Da biste dobili ono što želite, morate u to da vjerujete. Vjera u mogućnost ostvarenja želje je ključ Zakona Atrakcije.

* Prihvati – Moraš prihvatiti ostvarenje želje. Kada vam neka prilika kuca na vratima, morate otvoriti vrata. Prepoznajte priliku!

Zakon o atrakciji nije nikakva nova vjera – On je oduvijek postojao. To je jedan od najpoznatijih zakona svemira. Međutim, prakticiranje istog nije nimalo jednostavno kako se čini. Naučeni smo od davnina da sumnjamo, a kada imamo sumnje u ostvarenje bilo čega, onda to stvara negativnu energiju. To čini da ono što zaista želimo, teško ostvarujemo jer ne vjerujemo da se može desiti.

Ako želite privući sve dobro u životu, vjerovanje u Zakon atrakcija je jedan od najvažnijih aspekata. Vjerujte, pa ćete dobiti ono u što vjerujete.