Njihovo je istraživanje pokazalo da pirane komuniciraju koristeći tri specifična zvuka. Zvukovi nastaju u mjehurima pirana, a jedan zvuk nastaju škrgutanjem zubiju. Pirane tako jedna drugoj znaju poručiti ‘ Makni se’, a zvuk je sličan roktanju. Drugi zvuk koje proizvode, nalik tupim udarcima, znači ‘ Hajdemo se tući’, a škrgutanje zubima okolnim ribama poručuje ‘ Sada ću te potjerati’.

Pirane komuniciraju kada se prepiru oko hrane, pokazalo je istraživanje koje je provedeno u akvariju u kojeg su znanstvenici zaronili hidrofon. Znanstvenici, upravo zbog krvoločnosti pirana, nisu do sada proučavali ovu vrstu riba, a znanstvenici su i u kontroliranim uvjetima akvarija imali velikih problema. Kako sami navode, jednom prilikom su morali trčati u bolnicu, jer su umalo ostali bez prstiju zbog oštrih zubiju ovih krvoločnih riba.

Dosadašnji rekord za ksenofiofore bila je dubina od 7,6 kilometara. Ovi organizmi liče na meduze, a nihovo telo može da izdrži pritisak od osam tona na površini od 2,5 centimetara, što im omogućava da opstanu u takvim uslovima.

U četrnaest od ovih stanica, koje su locirane na nadmorskoj visini od preko 4.000 metara, u rečenom periodu utvrđeno je povećanje prosečne temperature vazduha za 1,73 stepena Celzijusa, što je otprilike dvostruko veći rast od globalnog proseka otopljavanja tokom poslednjih sto godina.

Tim predvođen Li Džungsingom iz Kineske akademije nauka, je utvrdio tri promene vezane za lednike koje su posledica takvog rasta temperature. Površina mnogih lednika je drastično smanjena ili je došlo do znatnog gubitka njihove mase, dok se površina ledničkih jezera povećala.

Navodi se da je u basenu Pengću, koji ima 999 lednika, između 1980. i 2001. došlo do smanjenja njihove površine za ukupno 131 kvadratni kilometar.

Promene u kišnim i snežnim padavinama u istom periodu nisu bile tako izražene, ali se uklapaju u modele klimatskih promena, napominju kineski stručnjaci.

U jugozapadnim oblastima Kine ima 23.488 lednika, ukupne površine 29.523 kvadratna kilometra.

Reč je o plovećoj kapsuli nalik ogromnoj teniskoj loptici. U kompaniji “Kosmo Pauer” navode da je njihovo “Nojevo sklonište” proizvedeno od ojačanih fiberglas vlakana i da može da zaštiti korisnike od katastrofa poput one od 11. marta kada je porušena čitava japanska severna obala i stradalo oko 20.000 ljudi.

Predsednik kompanije Šođi Tanaka je kazao da je kapsula, u koju mogu da stanu četiri odrasle osobe, odolela mnogim testovima na udar. Kapsula ima mali prozor i rupe za disanje pri vrhu, a može se koristiti i kao dečija kućica za igru. “Kosmo Pauer” je dosad dobio 600 narudžbina za kapsulu od kojih su dve već isporučene.

Konzorcijum koji gradi branu na reci Šingu saopštio je da nije obavešten o odluci suda, na koju će se verovatno žaliti. Belo Monte bi trebalo da postane treća po veličini hidroelektrana na svetu.

Vlada Brazila tvrdi da će tako biti obezbeđena struja iz čistih i obnovljivih izvora, ali borci za zaštitu životne sredine strahuju da će taj projekat dovesti do gradnje novih brana u basenu Amazona i ubrzati nestajanje prašume.

Taj virus sadrži više od 1.000 gena. U SAD je, istovremeno, doveden u pitanje PSA (Prostate specific antigen) test za otkrivanje raka prostate preko krvi koga američke nadležne vlasti ne preporučuju za sprovođenje na zdravim osobama.

Ocenjeno je da taj test ne omogućava spasavanje života muškaraca i da rezultira nepotrebnim terapijama, što su pokazali rezultati pet kliničkih ispitivanja.

Američki naučnici su, takođe, ustanovili i da izlaganje automobilskom zagađenju može da poveća opasnost od prevremenog porođaja.

Oni su došli do tog rezultata analizom potvrda o rođenju dece majki iz Los Anđelesa koje žive u blizini prometnih saobraćajnica.

Naučnici su otkrili da izlaganje automobilskom zagađenju može za 30 odsto da poveća opasnost od prevremenog rađanja deteta.

Kako se navodi na internet sajtu “UOL Noticias”, više od sto kupača zadobili su ozbiljne povrede peta i prstiju kada su ih tokom vikenda napale pirane. Oni su prevezeni u Hoze de Freitas, nedaleko od Terezine, prestonice Pijaui, gde im je ukazana medicinska pomoć.

Zbog neograničenog ribolova, pirane gotovo da nemaju prirodnih neprijatelja i u moru nema dovoljno riba za njihovu ishranu, što objašnjava povećanje njihove populacije i agresivno ponašanje, saopštio je lokalni institut za ekologiju (Ibama). Da bi uspostavili ravnotežu u lancu ishrane, pripadnici instituta ubacili su u vode Piauija, u severoističnom delu Brazila, 100.000 primera ribe tilapije, koja pripada porodici grgeča. Do novembra će u more biti ubačeno još oko 200.000 drugih riba (traira i tukunare) kojima se pirane hrane, a koje sa uživanjem jedu ikru pirane.

Kilogram tešku piranju ulovio je u nedjelju ribič Miroslav Sudar na 6. kupu jadransko – podunavskih zemalja u ribolovu na jezeru Jarun.

– Stavio sam crva i vidio da nešto trza. Kada sam povukao štap riba je poskočila metar u vis. Ljudi su počeli pričati da je to piranja, dok su drugi govorili da nije. Na kraju, kada smo joj otvorili usta i vidjeli zube, shvatili smo da se radi o toj vrsti – kazao je ribič iz Športskog ribolovnog društva Šaran iz Podravskih Podgajaca.

Slatkovodnu grabežljivu ribu koja obitava u Južnoj Americi, a poznata je po oštrim zubima, ponio je ribar kući.
– Inspektor za ribarstvo koji je bio s nama rekao je da ribu ne smijem vratiti u jezero jer joj to nije prirodno stanište, pa sam je ponio kući sa sobom. Preparirat ću je i staviti na zid. Prijatelji su me već počeli zvat Piranja – dodao je Miroslav.

Prema pretpostavkama njega i njegovih kolega, piranja je najvjerojatnije u jezero dospjela iz nečijeg akvarija.

– Netko ju je ubacio u Jarun. Izgleda da joj klima i voda pogoduju, a zbog toga je i narasla ovolika. No, sada će mi lijepo krasiti zid, a našem klubu će bit nagrada jer smo osvojili prvo mjesto – zaključio je Sudar.

Naučnici su ispitivali temperaturne promene u naftnim bušotinama koje je nacionalna kompanija „Petrobras” kopala sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i otkrili verovatno najveću podzemnu reku na planeti. Varijacije u temperaturi suukazale na vodeni tok 4000 metara ispod Amazona, reke koja je po dužini druga na svetu, ali je po bogatstvu vodom apsolutni rekorder.

Pretpostavka je da se do sada nepoznati vodeni sistem proteže u dužini od 6.000 kilometara ispod basena Amazona, tekući takođe od zapada prema istoku u Atlantski okean.

Naučnici su nazvali reku Hamza po vođi naučnog tima Valiji Hamzi iz brazilske Nacionalne opservatorije, a otkriće je predstavljeno na sastanku brazilskog geografskog društva u Rio de Žaneiru.

Pretpostavlja se da je slatka voda koja se iz ove reke uliva u Atlantski okean omogućila razvoj jedinstvenog ekosistema u širokom rečnom ušću koji u protivnom ne bi mogao da opstane.

„Izgleda da je ta podzemna reka zaslužna za nizak salinitet u vodama kod ušća Amazona”, kažu u brazilskoj Nacionalnoj opservatoriji.

Naučnike čekaju dalja ispitivanja da bi potvrdili pretpostavke o ovoj podzemnoj reci. Ukoliko se ispostavi da su tačne, to će biti najduži podzemni tok koji je ikada otkriven. Konačni rezultati ne očekuju se pre 2014. godine, prenosi „Gardijan”.
J. J. K.

Prvo je u sredu ajkula ujela 25-godišnjeg mladića za podlakticu, dok je pokušavao da zaštiti svoju ženu u zalivu Teljakovski, blizu sela Vitjaz, oko 230 kilometara južno od Vladivostoka, piše sajt IBN. Potom je u četvrtak ajkula napala 16-godišnjeg dečaka dok je plivao u blizini ostrva Zeltukina, oko 6.500 kilometara istočno od Moskve. On je odmah prevežen u bolnicu u Vladivostoku.

Ovi retki napadi ajkule dogodili su se u istom području. Ajkule su retkost u ruskim vodama, a njihovi napadi su još ređi, pa stručnjaci smatraju da je prisustvo tog predatora u ovim vodama povezano sa klimatskim promenama i globalnim zagrevanjem. Jedan ekspert je za list „Komersant“ izjavio da bi se napadi ajkula mogli nastaviti jer su vode ko dalekoistočne obale Rusije postale toplije, što privlači životinje koje žive u tropskim morima.

Napadnute dve žene u SAD

Amerikanka Trang Aronijan, iz Masačusetsa, dobila je 60 šavova nakon što ju je ujela ajkula dok se kupala u sredu uveče, svega 4,5 metara od obale, na plaži Kjur u Severnoj Karolini. Žena je plivala sa svojim suprugom, koji je odgurao ajkulu od nje, nakon čega su otplivali do obale. Ajkula duga dva metra je napala i 27-godišnju devojku iz Ajdaha, koja se u utorak kupala noću u Porto Riku.

U oba slučaja ne zna se o kojoj vrsti ajkule je reč.

Velika bela ajkula napala mladoženju na Sejšelima
Ajkulin zub pronađen u beživotnom telu britanca Jana Redmonda, koji je bio na Sejšelima na medenom mesecu, pripada velikoj beloj ajkuli, objavili su podmorski stručnjaci nakon analize.

Tridesetogodišnji Britanac je poginuo je pre oko nedelju dana na plaži Anse Lacio na Sejšelima, a njegova žena Džema Hoton (27), koja se sunčala na plaži, čula je njegovo zapomaganje i videla fatalni napad. Smatralo se da je čoveka napala tigar ajkula, ali je istraga stručnjaka pokazala da je u pitanju velika bela, najstrašniji predator okeana koji može da naraste do šest metara u dužinu.

„Ovi rezultati su iznenađujući. Povećanje biomase za 463 odsto u rezervatu takve veličine kao što je Kabo Pulmo znači tone i tone nove ribe svake godine. Nijedan podmorski rezervat u svetu nije pokazao tako značajan oporavak ribe“, izjavio je Oktavio Aburto Oropeza, autor studije.

Nacionalni park Kabo Pulmo smešten je u blizini Kaba San Lukaza, na obali Kortezovog mora. Ovde se nalazi jedini koralni greben u tom području. Podmorski rezervat proteže se na 71 kvadratni kilometar.

Ribolov je ovde bio veliki problem pre početka istraživanja i stvaranja nacionalnog parka, ali su lokalni stanovnici i ronioci sarađivali na zaštiti parka.

„Pre 50 godina zabranili smo ribolov i počeli da se brinemo za greben. Danas nudimo brojne turističke usluge – ronjenje, vožnja brodovima, sportsko pecanje (van parka), kampovanje“, rekao je jedan od stanovnika.

U blizini grebena žive raže, hobotnice, jastozi i male ribe, a povećan je i broj predatora, poput ajkula.

M. Milikšić

U četvrtak su stanovnici pronašli narandžastu materiju kako pluta u kofama kojima su skupljali pijaću vodu. Do petka je nepoznata supstanca nestala, ili ju je ispralo more, a ono što je ostalo na zemlji se osušilo i pretvorilo u prah.

Uzorci su sakupljeni u limenke i poslati u laboratoriju u Enkoridžu na analizu. Dok čekaju na rezultati, 374 stanovnika Kivaline su zbunjeni proteklim događajem.

„To je trenutno prava misterija“, rekao je Emanule Hignat, hemičar laboratorije u Enkoridžu.

Malo inuitsko selo je smeštano između Čukči mora i reke Kivalina na severu, te reke Vulik na jugu. Seljani nikada pre nisu videli nešto ovako, a starosedeoci nisu nikada čuli priče o narandžastoj supstanci u njihovom mestu.

„Ovo se u Kivalini događa prvi put, koliko ja znam“, kaže Ostin Svon (63).

On je pokupio nešto uzoraka za testiranje i kaže da je materija laka, praškastog izgleda i da je samo plutala u laguni gde ju je našao.

„Izgledalo je da se može lako oduvati“, opisao je on. „Deo materijala je imao sjaj, poput ulja, ali nisam mogao da osetim takvu teksturu, u stvari, nikakvu teksturu nisam mogao da osetim“.

Kada se materijal nataložio u laguni, stvori je tri metra dužine sa 30 metara širine veliku gomilu sjajno narandžaste boje.

Uzorak će takođe biti poslat na analize u laboratoriju Nacionalne okeanske i atmosferične kancelarije u Južnoj Karolini i Univerzitet Aljaske u Ferbenksu, kako bi se utvrdilo da li je u pitanju organska materija ili ne. Obalska straža smatra da je u pitanju ručno napravljeni proizvod od petroleja, a neki misle da je reč o algama.

Seljani su zabrinuti jer je moguće da je materija štetna po ribu. Kivalina je udaljena oko 64 kilometra od rudnika cinka Red Dog, ali zvaničnici tvrde da supstanca nije potekla odatle.

M. Milikšić

Otkriće, koje je rezultat zajedničke američko-švajcarske studije, pokazuje mnoge, tamne „rečice“ široke nekoliko metara, koje teku stotinama metara niz padine do doline u podnožju.

„Potočići“ se pojavljuju na obroncima, zaobilaze prirodne prepreke, te se ponekad razdvajaju u rukavce, međutim, kada se zima vrati, nestaju.

Najbolje objašnjenje koje naučnici imaju za ove pronalaske jeste da je reč o tekućoj slanoj vodi, iako ova studija to još ne može nedvosmisleno potvrditi.
Slanost snižava temperaturnu granicu na kojoj se voda ledi, a voda slične slanosti poput okeana na Zemlji mogla bi postojati na Marsu, kada je tamo leto.

„Tekuća voda je apsolutno esencijalan izvor života, pa tako na Zemlji život pronalazimo gotovo svuda gde ima malo vlage. To znači da bi neki mikrobi mogli živeti u ovoj tečnosti, dok je leti u tekućem stanju“, objasnio je astrobiolog Levis Dartnel.

Profesor Das Sarma, koji nije učestvovao u studiji, rekao je da su „rezultati konzistentni sa teorijom o postojanju velikih podzemnih slanih jezera na Marsu“.
„Ovo je vrlo uzbudljiva vest za nas koji proučavamo mikroorganizme u slanim vodama na Zemlji, jer postoji šansa da ove vrste možda nastanjuju i susednu planetu“, zaključio je on.

J. Churchward i njegovi istomišljenici smatraju da geološke ostatke pradrevne zemlje Mu danas čine brojna pacifičkia ostrva, hridine i grebeni razbacani po njegovim ogromnim prostranstvima. Oni svojom brojnošću i razbacanošću prilično podsećaju na mnoštvo zvezda razasutih posvuda na beskrajnom nebeskom svodu. Treba istaći da za tu Churchwardovu hipotezu još uvek nema dovoljno geoloških dokaza.

Predanja nadalje kažu, a teozofi zdušno podržavaju, da je taj ogromni pacifički prakontinent Mu verovatno bio pradomovina čoveka. Prema J. Churchwardu bila je to prekrasna zemlja u kojoj je živeo vrlo napredan narod koji je svojevremeno kolonizovao sav ondašnji svet. Zemlja Mu je bila, kao i Platonova Atlantida, veliko ostrvo ispresecano brdima, mnogim rekama i kanalima. Klima je bila vrlo blaga i izrazito pogodna za život ljudi i uzgoj raznovrsnih životinja i biljaka. To je bio bitan preduslov na temelju koga je tamo još pre mnogo hiljada godina stasala prva visokocivilizovana društvena zajednica.

Taj veliki hipotetički pacifički prakontinent, na kojem su njegovi brojni stanovnici hiljadama godina živeli u miru i blagostanju, imao je – po Churchwardovoj proceni – na vrhuncu svoje moći 64 miliona stanovnika. Društvenu zajednicu zemlje Mu imala je deset velikih plemena (rasa) crne i žute boje kože. Bila je to u svakom pogledu vrlo bogata, moćna i napredna država koja se nazivala Carstvom Sunca. Njen vladar nosio je naziv Ra Mu i vršio je dužnost vrhovnog sveštenika.

Narod je imao jednu monoteističku religiju i imao je mnoga visoka okultna znanja, a bio je takođe dobro upućen u matematiku, astrologiju i astronomiju. Vredni stanovnici zemlje Mu podizali su brojne gradove i građevine od masivnih blokova vulkanske lave koje je u njihovoj zemlji bilo posvuda u izobilju. živeli su u kućama sa prozirnim krovovima. Imali su moćne vračeve (magove) koji su svojim paranormalnim sposobnostima znali vešto kontrolisati prirodne sile, pa zato nisu imali potrebu za korištenjem naprednih tehnologija primerenih našem vremenu.

Stepen društvene zrelosti stanovnika zemlje Mu, za razliku od pripadnika naše moderne civilizacije, možda najbolje ilustruje njihov običaj provere zrelosti verenika za skladan i konstruktivan bračni život. Verenici su, pre nego što bi stupili u brak, morali uspešno položiti vrlo težak ispit životne zrelosti. Oni su se prvo trebali privremeno odreći sveg imetka pa su zatim, bez bilo kakvog alata, oružja, odeće i hrane, morali 28 dana otići živeti duboko u šumu, gde su u vrlo surovim okolnostima bili prepušteni sami sebi i svojoj snalažljivosti.

U takvim su uslovima, bez ičije pomoći, oslanjajući se u svemu samo jedno na drugo, morali, uzajamno sarađujući i bez bilo kakvih međusobnih razmirica i negativnih emocija, uspešno preživeti. Ako bi u tome uspeli, tada bi im, kao zrelim ljudima, posle povratka iz divljine bila vraćena sva imovina i dobili bi dopuštenje za sklapanje braka koji je posle takve rigorozne provere gotovo uvek bio stabilan i trajan. Ukoliko taj težak ispit životne zrelosti ne bi uspešno položili, nisu se mogli venčati.

Stanovnici zemlje Mu bili su na glasu kao izvrsni moreplovci i svojim su brodovima plovili po svim morima ondašnjeg sveta. Uspešna navigacija tih pradrevnih moreplovaca temeljila se na visokim astronomskim znanjima i odličnoj kartografiji. Svoja visoka znanja prenosili su nesebično drugim narodima koje su kolonizovali.

Sve ostale manje razvijene kulture širom tadašnjeg sveta bile su kolonije ili veća trgovačka središta moćnog Carstva Sunca, koje je po svim atributima činilo svetsku velesilu praistorijskog sveta. Među brojnim blistavim naseljenim mestima tog drevnog carstva posebno se izdvajalo sedam velikih lučkih gradova koji su se razvili na ušćima velikih reka i bili su moćna trgovačka, upravna i kulturna središta sa mnogim velikim zgradama i veličanstvenim hramovima.

Napredni stanovnici bogate i moćne pradrevne zemlje Mu, koju teozofi zbog jednog na brzinu krivo pročitanog zapisa pogrešno nazivaju Lemurijom, a njezine stanovnike Lemurijancima, doprli su, kako smatra Churchward, vrlo brzo kao kolonizatori u Indiju, a odatle u Mesopotamiju (Sumer) i Egipat. Drugi pravac njihove kolonizacije tekao je preko Srednje Amerike i Atlantide sve do severnih obala pretpotopne Afrike. Jedna grupa tih pradrevnih kolonizatora stigla je – po njegovom mišljenju – preko Srednje Amerike i na prostrano područje visokih Anda.

To veliko naseljavanje globalnih razmera odvijalo se pod vođstvom svete braće Naakals i članova svešteničkog bratstva koji su iz pradomovine – zemlje Mu – odlazili u misije u sve kolonije i podučavali tamošnje priprosto i posve neuko domorodačko stanovništvo govoru, religiji, etici, nauci, graditeljstvu, pomorstvu, poljoprivredi i ostalim korisnim veštinama i znanjima.

Razlozi nestanka prakontinenta Mu i njegove civilizacije

Ogromni prakontinent na kojem se nekada davno nalazilo moćno Carstvo Sunca – pacifička Atlantida- jedne se noći zbog izuzetno snažnih potresa širokih razmera počeo ljuljati poput morskih talasa. čitava se zemlja strahovito tresla i drhtala poput lišća na granju za vreme oluje.

Sve građevine su se rušile iz temelja, a brojni monumentalni spomenici i kipovi na gradskim trgovima i u hramovima padali su kao pokošeni. Svi prekrasni gradovi i hiljade manjih naselja nesrećne zemlje Mu ubrzo su pretvoreni u nepregledne hrpe ruševina obavijene gustim oblacima prašine i dima.

Dok se, usled te strašne geološke kataklizme planetarnih razmera, zemlja sablasno dizala, propinjala i spuštala, tresla i pucala, iz pobesnelog podzemlja je visoko u nebo izbijala žestoka vatra koja je uz strahovitu buku stvarala guste tamne oblake dima. U tim zastrašujućim oblacima sevale su posvuda snažne munje koje su stravično parale nebo ispunjeno oblacima dima i prašine. Okolinom se sa sviju strana razlegala užasna tutnjava i grmljavina.
U toj sveopštoj kataklizmi praćenoj bezbrojnim žestokim požarima, koji su nemilosrdno harali i halapljivo gutali sve pred sobom, izdizao se na sve strane debeli gusti crni dim koji je ubrzo prekrio čitavu zemlju. Sve drveće i rastlinje zahvatili su strašni požari titanskih razmera i ubrzo ih pretvorili u dim i pepeo.

Ogromni plimni talasi, veći od najviših građevina, izazvani žestokim razornim potresima, zaletali su se ogromnom brzinom s razbesnele okeanske pučine na obale nemilosrdno rušeći i odnoseći sve pred sobom. Prodirali su preko brojnih rečnih dolina omeđenih brdima duboko u unutrašnjost zemlje halapljivo odnoseći na svojim visokim uskipelim vrhovima poslednje ostatke umiruće civilizacije.

U svom nemilosrdnom rušilačkom pohodu uništavali su i brisali s lica zemlje već potresima i požarima teško oštećena naselja i ubijali su sve živo što bi im se našlo na putu. Bezbrojni očajnički krikovi i vapaji miliona bespomoćnih ljudi, žena i dece suočenih sa strašnom smrću uzdizali su se visoko u nebo.

U toj strašnoj agoniji neviđenih razmjera čitava se zemlja tresla i tutnjala od mnogih razornih potresa. Na mnogim mestima velikom je brzinom stravično pucala njezina relativno tanka kora i otvarale su se velike i duboke provalije koje su ličile razjapljenom ždrelu nekog strašnog diva. Planine su se povijale, njihale i kršile poput granja drveća u oluji i, obrušavajući se uz zaglušnu tutnjavu, tonule su u mračne dubine pobesnelog mora.

Iz nedostupnih okeanskih dubina na drugom kraju je istovremeno izranjalo novo kopno i ubrzo postajalo planinom, brdom ili ravnicom. Gotovo čitava površina zemlje, zahvaćena neprekidnim talasanjem, naglo je menjala svoje prvobitno lice i poprimala je novu fizionomiju.

Tokom jedne jedine stravične noći čitava je zemlja Mu bila potpuno razorena, skršena u bezbroj komada i polako je tonula u široko razjapljeno ždrelo pakla. Ta blistava pradomovina čoveka treće korenske rase, sa svim ponosnim gradovima, brojnim hramovima, blistavim palatama, svom naukom i kulturom, odjednom je nepovratno nestala na okeanskom dnu i pretočila se u legendu.

U toj je strašnoj praistorijskoj geološkoj kataklizmi kontinentalnih razmera bila za kratko vreme bez traga uništena jedna moćna visokorazvijena pradrevna civilizacija, a tamni vodeni pokrivač nepreglednog Pacifika postao je njena večna nadgrobna ploča bez obeležja.

Posle iznenadne kataklizmičke propasti moćnog Carstva Sunca njegove brojne kolonije i trgovački gradovi širom sveta nastavili su samostalno živeti i dalje se razvijati na bogatom fondu korisnih znanja i veština koje im je nesebično podarila njihova majka zemlja Mu. Te društvene zajednice bile su plodno seme iz kojeg su tokom vrlo dugačkog praistorijskog doba nikle, stasale i razvile se mnoge nove razvijene predistorijske i istorijske kulture širom sveta (Atlantida, Arijansko Carstvo, Egipat, Sumer, Hindustan, Tibet itd.).

Iznenadnom propašću pradrevnog Carstva Sunca, koje je podsticalo, usmeravalo i koordiniralo njihov razvoj, sve su one ostale bez moćnog objedinjavajućeg središta. Neke od njih su, ostavši u izolaciji prepuštene same sebi, postupno nazadovale i pre ili kasnije nestale bez traga u nedostupnim dubinama istorije.

Prva značajna kolonija Carstva Sunca bila je organizovana u Srednjoj Americi na prostoru današnjeg Meksika i poluostrvu Jukatana. Na tom je golemom prostoru stasalo, razvilo se i propalo do istorijskog doba nekoliko značajnih civilizacija. Tamo je nekada vrlo davno bilo i legendarno kraljevstvo Maja, kojim su još pre šesnaest hiljada godina vladali kraljica Moo i njen brat-suprug Kohu iz dinastije Kan.

To moćno praistorijsko kraljevstvo imalo je verojatno svoju koloniju u Predelima gde se danas proteže lanac visokih Anda. Sve to, prema Churchwardovom mišljenju, proizlazi iz jednog drevnog natpisa kojeg je uspeo pročitati na velikim monolitnim kamenim Vratima sunca u drevnom Iiahuanacuu, nedaleko prostranog i slikovitog andskog jezera Titicaca.

Atlantida, nekoada veliko ostrvo-kontinent u Atlantiku bila je svojevremeno značajna i visokorazvijena kolonija Carstva Sunca. Njegovom propašću ona je ubrzo postala vrlo moćno samostalno carstvo. Prema sačuvanom drevnom zapisu Maja, zvanom CODEX TRO-CORTESIANUS, koji se čuva u Američkom muzeju u Madridu i čiji je latinski prevod delimično sporan, legendarna kraljica Moo je na svom putovanju za daleki Egipat boravila neko vreme na Atlantidi kao kraljeva gošća.

Posle potonuća zemlje Mu malobrojni preživeli stanovnici sa njenih rubnih područja i oni koji su se u presudnim trenucima zatekli u drugim delovima sveta, daleko od poprišta katastrofe, nastanili su se na području današnjeg Tibeta, Antarktika i u Srednjoj Americi. Oni su u predanjima sačuvali uspomenu na svoju izgubljenu domovinu i osnovne sadržaje svetih spisa njihove monoteističke religije.

Zanimljivo je kako J. Churchward pokušava protumačiti iznenadno potpuno uništenje i nestanak zemlje Mu u mračnim dubinama Pacifika. Prema njegovom mišljenju, taj je prakontinent, kao i Atlantida, verovatno ležao većim delom svoje površine na ogromnom sistemu podzemnih plinskih ležišta čije su podzemne komore kilometarske debljine tvorile hiljadama kilometara dugačak i relativno plitak podzemni lavirint.

Neke od tih komora nalazile su se, po svoj prilici, vrlo blizu površine tla ispod relativno tanke litosferske ploče koja se u žestokim potresima naprosto raspukla na mnogim mestima i time omogućilo ogromnim količinama visoko stisnutog i lako zapaljivog zemnog plina zarobljenog u utrobi Zemlje da se naglo oslobodi i izbije na površinu tla. U kombinaciji s jakim vulkanskim erupcijama izazvanih snažnim potresima, usledila je ubrzo serija žestokih eksplozija velikih oblaka oslobođenog zemnog plina praćenih požarima titanskih razmera. Nakon pucanja litosferske ploče nebrojene eksplozije širile su se nezaustavljivo, poput lančane reakcije titanskih razmera, čitavim hiljadama kilometara dugačkim plinskim pojasom ispod zemlje Mu, razbivši je u bezbroj komada koji su se uz stravičnu tutnjavu zatim urušili u okeanske dubine.

Taj relativno plitak plinski pojas zadao je, kako smatra J. Churchward, smrtni udarac zemlji Mu koja je, geološki gledano, činila samo vrlo tanku, osetljivu i krhku litosfersku ploču iznad prostranih i kilometrima debelih plinskih ležišta.

Takva, izuzetno krhka i labilna geološka formacija, nažalost, nije mogla biti dugog veka.

Izvor:http://www.autentik.net/forum

Predeo pronađen na dubini od preko 1.5 kilometara nalazi se blizu Šetlandskih ostrva i njegova topografija otkriva da su na njemu nekada postojale planine i osam velikih reka. Pre potapanja Atlantida se nalazio skoro 400 metara iznad nivoa mora i najverovatnije je bio povezan sa današnjom Škotskom i prostirao se skoro do Norveške, smatraju naučnici.

„Snimci nam prikazuju predeo koji izgleda kao deo normalne zemlje na bilo kojoj mapi sveta. Izgleda kao da gledamo drevni fosil koji je sačuvan na morskom dnu“, izjavila je jedan od istraživača Niki Vajt sa Univerziteta Kembridž.

Naučnici su koristili tehnologiju ultra zvuka najnovije generacije kako bi uz pomoć visokokompresovanog vazduha poslali zvuk do samog morskog dna. Svaki put kada bi zvuk naišao na neravninu on bi vratio natrag eho ka mikrofonu koji je bio postavljen u vodi i tako stvarajući prikaz onoga što se nalazilo na dnu uz pomoć 3d tehnologije.

Naučnici su takođe pronašli i male fosile koji ukazuju na to da se ovaj prede nekada nalazio blizu mora.

Detaljniji rezultati istraživanja objavljeni su u magazinu „Nature Geoscience“.

Znaci zavisnosti od kompjutera i premorenosti od rada na njemu su: crvene oči, tikovi, promena dioptrije, drhtanje ruku, bolovi u leđima, vratu, laktu, zglobovima šake, prepričavanje onoga što ste pročitali na internetu, pad imuniteta, preterana glad ili žeđ…

Da biste se zaštitili od kompjutera, uzmite kristal, recimo kvarc, ako ste žena stavite na sebe ogrlicu od ćilibara, a muškarci bi, čak i ako ne puše, trebalo da drže ćilibarsku muštiklu među zubima.

Pored kompjutera stavite flašu punu vode i povremeno je menjajte. Možete isto da učinite sa manjom flašom u koju ste stavili ulje (ulje promenite posle mesec dana). Mnogi tvrde da voda, posebno slana, i ulje, upijaju negativna zračenja kompjutera. Takođe, saksije sa kaktusom sa jedne i druge strane kompjutera „vraćaće“ negativnu energiju ekranu ili će je akumulirati.

U svakom slučaju potrebno vam je mnogo tečnosti, obogaćene limunovim sokom, da biste oslobodili organizam od zračenja koja dolaze iz kompjutera.

novosti.rs

„Rezultati su šokantni“, rekao je Aleks Rodžers, direktor Međunarodnog udruženja za praćenje stanja u okeanima, i dodao da su posledice poremećaja klime i preteranog ribolova mnogo gore nego što se moglo pretpostaviti. Prema izveštaju, u okeanima su nastali isti uslovi kakvi su postojali u vreme masovnog izumiranja vrsta.

„U svim okeanima postoji opasnost od masovnog izumiranja morskih vrsta“, navodi se u izveštaju.

Preterani ribolov je izazvao smanjenje brojnosti ribljih vrsta i do 90 odsto. U poslednjih 500 miliona godina desilo se pet talasa masovnog izumiranja tokom kojih je nestalo 50 odsto vrsta.

„Okean je najveći ekosistem na zemlji koji naš svet održava u uslovima u kojima se može živeti“, kažu stručanjci i apeluju da se što je pre moguće zaštiti otvoreno more.

Profesor Džozef Monagan i student Dejvid Mej, sa Univerziteta Monak u Australiji, na osnovu okeanografskih istraživanja otkrili su da na morskom dnu u području između obale Portorika, jugoistočne obale Majamija i Bermuda, koje čine zamišljeni tajanstveni trougao, postoje značajne količine metan-hidrata i brojni tragovi erupcija.

U spornom tlu događaju se erupcije metana, koji nakon tektonskih pomeranja izlazi kroz pukotine na morskom dnu i, oblikovan u velike mehure koji se dodatno šire putuje prema morskoj površini.

Monagan i Mej tvrde da takvi ogromni mehuri, u trenutku kada izađu na površinu, mogu da prevrnu i velike brodove, a isti gas, kada uđe u motore aviona koji u tom trenutku lete iznad mehura, može da uzrokuje teška oštećenja motora i rušenje letelice u more. Tokom 60-ih godina prošloga veka istraživač mora Ivan T. Sanderson precizirao je i popisao sva mesta u svetu na kojima su zabeleženi misteriozni nestanci brodova i aviona.

Osim Bermudskog trougla, konstatovao je Sanderson, slični su se neobjašnjivi nestanci dogodili i u nekim delovima Japanskog i Severnog mora. Na svim tim mestima sprovedena su istraživanja morskog dna, koja su potvrdila postojanje velikih količina metan-hidrata i tragova erupcija, što potvrđuje tezu Monagana i Meja, navode agencije.

Jedan od prvih nestanaka u Bermudskom trouglu u novijoj istoriji je zabeležen 1918. godine kada je nestao USS Cyclop, jedan od najveći brodova tog doba. Jedan od najmisterioznjih nestanaka se dogodio u decembru 1945. godine kada je, u to vreme jedan od najsavremenijih vojnih aviona TBM Avenger sa 24 člana posade, nestao na tom području. Bez traga je nestao i jedan od aviona koji je krenuo u potragu.

U proteklih 50 godina, na tom području su takođe nestali: Britanski transporter York 1952., mornarički Super Constellationa 1954,, civilni teretni avion 1966. i dva Stratotankera 1963. godine. U tim nestancima živote je verovatno izgubilo više od 200 ljudi.

Međutim, znanstvenici su dugo sumnjali da na znatno teže i dulje hladne intervale utječu promjene u same cirkulacije toplih morskih struja u Atlantiku. Novo istraživanje provedeno na Sveučilištu Cardiff, koje je okupilo znanstvenike iz Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih država, otkriva da su ove promjene u oceanskoj cirkulaciji možda veće nego što se prethodno smatralo. Otkrića, objavljena u časopisu Science, pokazuju da se po završetku posljednjeg ledenog doba prije 10 000 do 20 000 godina formacija duboke vode u sjeveroistočnom Atlantiku uzastopno prekidala i ponovo javljala. To je uzrokovalo zagrijavanje i hlađenje klime kroz više stoljeća.

Cirkulacija svjetskog oceana pomaže u regulaciji globalne klime. Jedan od načina je putem prenošenja topline koju prenose brojne morske struje, koje zajedno formiraju ‘Velika oceanska transportna cirkulacija.“ Ključ ove transportne cirkulacije je potonuće vode u sjeveroistočnom Atlantiku, što uzrokuje tok tople tropske vode prema sjeveru kako bi nadomjestila vodu koja je potonula. Ova cirkulacija zagrijava Europu, tako da veliko smanjenje stope po kojoj se formiraju duboke vode može uzrokovati rašireno hlađenje i do 10 Celzijevih stupnjeva.

Glavni autor dr. David Thornalley iz Škole za znanosti o Zemlji i oceanima u Cardiffu objašnjava kako su znanstvenici proučavali promjene u oceanskoj cirkulaciji: „Izvadili smo uzorke oceanskih sedimenata iz morskog dna sjeveroistočnog Atlantika koji su sadržavali ljušture malih organizama. Koristili smo te ljušture kako bismo odredili distribuciju radioaktivnog ugljika u oceanu u prošlosti. Radiokarbon je radioaktivni oblik ugljika koji se ponaša kao prirodna štoperica, određujući koliko je vremena prošlo od zadnjeg izdizanja vode na površinu mora. To nam omogućuje odrediti koliko se brzo formirala duboka voda u sjeveroistočnom Atlantiku u različitim razdobljima u prošlosti.“

Skupina znanstvenika otkrila je da se svaki put kad bi se prekinula formacija duboke vode, sjeveroistočni Atlantik nije punio vodom koja je lokalno tonula. Umjesto toga bio je preplavljen vodom koja se izvorno formirala u blizini Antarktike i zatim ubrzano širila prema sjeveru. Novi rezultati sugeriraju da Atlantski ocean može doživjeti radikalne promjene u cirkulaciji u vremenskom rasponu od svega nekoliko desetljeća.

Dr. Thornalley kaže: „Ova otkrića naglašavaju koliko dinamična i osjetljiva oceanska cirkulacija može biti. Dok je cirkulacija današnjeg oceana vjerojatno puno stabilnija nego što je bila krajem posljednjeg ledenog doba, i stoga je i vjerojatnost da će ponovno doživjeti takve velike promjene manja, važno je da nastavimo s razvojem našeg razumijevanja klimatskog sustava i kako reagira na poticaje koje dobiva.“

Izvor: Cardiff University

Ana Popović

U međuvremenu, meteorolozi su saopštili da je april bio istorijski mesec kada je reč o nepovoljnim vremenskim uslovima koji su doneli obilne padavine, olujne vetrove, suše i požare.

Prošlog meseca rekordan broj tornada – 875 odneo je najmanje 309 života, u šest saveznih država – Ilinoisu, Indijani, Ohaju, Kentakiju, Pensilvaniji i Zapadnoj Virdžiniji palo je najviše kiše tokom jednog meseca od 1895. godine, a u požarima je izgorela najveća površina zemljišta od 2000. godine.

Sada nova opasnost centralnom delu zemlje preti od Misisipija, koji je kod Memfisa, u državi Tenesi, gde obično ima širinu oko 800 metara, sada nabujao do skoro pet kilometara, javio je AFP.

Kuće u blizini obale su pod vodom, dok veći deo Memfisa od ozbiljnih poplava zasad štite nasipi i prirodne brane, koje kontroliše oko 150 vojnih inženjera.

Stručnjak američke Nacionalne meteorološke službe Tom Bredšo rekao je da se celim tokom Misisipija na potezu od Memfisa do Luizijane na jugu očekuju „prilično velike poplave“ i da je reč o najvećim poplavama u dolini ove reke od 1937.

Misisipi je najduža reka u SAD i proteže se od države Minesota na severu SAD do Meksičkog zaliva u koji se uliva.

Uzorci s dna okeana, prikupljeni u zoni 15 kilometara od nuklearke, sadrže 1.400 bekerela radioaktivnog cezijuma -137 po kilogramu, naveo je TEPCO u prvoj analizi dna mora posle katastrofalnog zemljotresa i cunamija koji su pogodili Japan 11. marta.

Uzorci, prikupljeni u petak na dubini od 20 do 30 metara, tri kilometra od obale, sadrže i 1.300 bekerela cezijuma-134 i 190 bekerela joda-131, koji su ranije bili na zanemarljivo niskom nivou, izjavila je predstavnica za štampu TEPCO.

Kompanija je poručila da će nastaviti da nadgleda stepen radijacije, ali nije navela da li je ovako visok nivo radioaktivinih materija štetan po ljudsko zdravlje.

„Ne možemo da iznesemo nikakve konačne podatke posle samo jedne analize. Izvršićemo još testova“, rekla je predstavnica TEPCO.

Radijacija je iz havarisane elektrane iscurila u vazduh, tle i okean.

Nezavisno od japanske kompanije, nevladina organizacija „Grinpis“ navela je u utorak da je počela da vrši analize uzoraka iz okeana blizu havarisane nuklearke „Fukušime“.

Naučnici iz Australije još uvek nisu uspeli da otkriju zašto kitovi pevaju, ali smatraju da to rade kako bi privukle ženke, ili kako bi ostali u kontaktu tokom selidbe.

Oni tokom svog “koncerta” međusobno šire melodije novih pesama koje komponuju na licu mesta, i to u muzičkoj skali, otkrili su australijski istraživači. Uobičajena pesma traje od 10 do 20 minuta, a mužjaci mogu neprestano da pevaju i do 24 sata. U bilo kom trenutku, svi mužjaci mogu da zapevaju istu pesmu.

- Naši rezultati pokazuju kulturne promene ogromnih razmera, a pesme se kreću od jedne populacije do druge – zaključila je vođa istraživanja doktorka Elen Garland sa univerziteta Kvinslend.

Istraživači su ustanovili da se pesme uvek šire iz istog smera: sa zapada prema istoku i da je potrebno oko dve godine kako bi pesma kitova u vodama s Australije doputovala do 6000 kilometara udaljene Francuske Polinezije.

Zanimljivosti o pesmama kitova

Da kitovi pevaju otkriveno je 1950.godine prilikom prisluškivanja ruskih podmornica. Teme se u pesmama prilagođavaju i ponavljaju kao u kompozicijama klasične muzike, a budući da kitovi nemaju glasnice, zvuk nastaje duvanjem vazduha kroz njihove nosne šupljine.

U Boforovom moru, delu Severnog ledenog okeana koji zapljuskuje obale Aljaske i Kanade, postoje kružne struje koje su podrobno proučili međunarodni naučnici koji se bave problemima klimatskih promena i morskih ekosistema, objavio je ruski list „Izvestija“.

Oni su otkrili neobičnu pojavu – da se usred mora sa slanom vodom formirala obast slatke vode koja se nalazi nad težom slanom vodom, pri čemu gotovo da ne dolazi do njihovog prirodnog mešanja. To praktično slatkovodno jezero bez obala po količini slatke vode dvostruko premašuje, na primer, veliko afričko jezero Viktorija.

Ta ogromna količina slatke vode je očigledno formirana usled topljenja lednika kanadskog Arktičnog arhipelaga i ledenog pokrivača Arktika, ukazali su naučnici.

Postojanje tog slatkovodnog jezera , ma koliko to bilo čudno, skriva u sebi veliku opasnost po klimu u zapadnoj Evropi, udaljenoj 5.000 kilometara. Stvar je o tome da bi premeštanje te slatke vode u severni Atlantik moglo promeniti cirkulaciju vazdušnih masa i sniziti temperaturu u tom regionu. Tople mase obično dospevaju na zapad Evrope, ali bi posle premeštanja slatke vode tu moglo doći do zahlađenja.

To je na paradoksalan način povezano sa globalnim otopljavanjem, izazvanim topljenjem arktičkog leda. Većina stručnjaka već i sada ne poriče činjenicu da je došlo do otopljavanja, mada odbacuju teoriju o povezanosti promene klime sa ljudskom delatnošću. To znači da smo za sada nemoćni da sprečimo posledice, kao što je dospevanje slatke vode u Atlantik.

Evropa bi zbog sukoba u Libiji mogla da izgubi deset milijardi kubnih metara gasa od planirane godišnje isporuke iz ove severnoafričke zemlje, a ukoliko se sukob prelije na susedni Alžir, taj gubitak bi mogao da iznosi do 50 milijardi kubnih metara gasa. Od čega će naravno da profitira Rusija. Rat u Libiji imaće, međutim, po mišljenju Pepea Eskobara, pisca knjige “Globalistan: kako se globalizovani svet pretvara u rat za vodu“, mnogo više od jednog profitera, a među glavnima su i Pentagon, NATO, Al Kaida, libijski pobunjenici, ali i francuske kompanije koje kontrolišu dobar deo svetskih izvora vode.

Pentagon i NATO
Šef Pentagona Robert Gejts izjavio je ove nedelje da postoje samo tri represivna režima na celom Bliskom istoku: Iran, Sirija i Libija.

Sve je počelo sa Afrikomom (američkom komandom za Afriku), ustanovljenom za vreme Džordža V. Buša, protiv koje su većina afričkih vlada, intelektualaca i organizacija za zaštitu ljudskih prava. Sada se rat preneo na NATO. Po rečima profesora Horasa Kembela, Afrikom je prevara, „od koje koristi prvenstveno imaju ‘Dinkorp’, MPRI i KBR (kompanije koje rade za vojsku)“.

Afrikomove rakete pogodile su, metaforički, i Afričku uniju, koja se, za razliku od Arapske lige, ne može kupiti novcem sa Zapada. Naftne monarhije iz Persijskog zaliva pozdravile su bombardovanje, ali ne i Egipat i Tunis. Samo pet afričkih zemalja nije podređeno Afrikomu, a Libija je jedna od njih, zajedno sa Sudanom, Obalom Slonovače, Eritrejom i Zimbabveom.

Glavni plan NATO je da zavlada Sredozemljem, kao NATO jezerom. Samo tri od 20 mediteranskih zemalja nisu članice NATO, ili u njegovom programu za partnerstvo. To su Libija, Liban i Sirija. Ova poslednja je sledeća. Liban je već pod blokadom NATO od 2006. godine i sada je došao red na Libiju.

Saudijska Arabija i Katar
Kralj Abdulah se ovim potezom rešio svog večitog neprijatelja Gadafija. Svetska pažnja je skrenuta sa saudijskog zauzimanja Bahreina kako bi se ugušio legitimni, mirni, prodemokratski pokret protesta.

Domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 2022. godine sigurno zna kako da napravi povoljan ugovor. Njihovi „miraži“ pomažu u bombardovanju Libije, dok se Doha sprema da trguje naftom iz istočne Libije. Katar je odmah postao prva arapska zemlja koja je priznala libijske „pobunjenike“ kao jedine legitimne predstavnike zemlje, samo jedan dan nakon što su sklopili ugovor o prodaji nafte.

Francuzi
Sarkozijev saučesnik u planu o zoni zabrane leta bio je Nuri Mesmari, Gadafijef šef protokola, koji je prebegao u Francusku u oktobru 2010. godine. Italijanska tajna služba odala je odabranim medijima informacije o tome kako je to uradio. Uloga DGSE, francuske tajne službe, bila je manje-više objašnjena na plaćenom vebsajtu „Magreb konfidenšel“. Pobuna u Bengaziju krčkala se od novembra 2010. godine. Sve su zakuvali Mesmari, Abdulah Gehani, pukovnik vazduhoplovstva i francuska obaveštajna služba. Mesmari je nazvan libijskim Vikiliksom, jer je obelodanio gotovo sve Gadafijeve vojne tajne. Sarkozi je to jedva dočekao, besan zbog toga što je Gadafi otkazao unosan ugovor o kupovini francuskih borbenih aviona i francuskih nuklearnih elektrana.

Al Kaida
Anglo-francusko-američka koalicija, a sada NATO, (ponovo) bori se zajedno sa Al Kaidom, koju predstavlja Al Kaida u Magrebu. Libijski pobunjenički vođa Abdel Hakim al Hasidi, koji se borio sa talibanima u Avganistanu, potvrdio je italijanskim medijima da je lično regrutovao „oko 25“ džihadista iz Derne u istočnoj Libiji kako bi se borili protiv SAD u Iraku. Sada su oni „na linijama fronta u Adždabiji“, gradu u severoistočnoj Libiji. Početkom marta Magreb je javno podržao „pobunjenike“. Tako Pentagon opet mora da radi sa duhom Osame bin Ladena.

Vlasnici izvora vode
Malo njih na Zapadu zna da Libija, zajedno sa Egiptom, leži na nubijskoj peščarskoj izdani (slobodne podzemne vode), koja predstavlja vredan izvor sveže vode. Moglo bi se reći da je zato ovo i rat za vodu. Kontrola nad izdanima nema cenu. Sistem vodovodnih cevi, koje su zakopane u pustinji u dužini od 4.000 kilometara, koštao je Gadafija 25 milijardi dolara, a da ni centa nije pozajmio od Međunarodnog monetarnog fonda ili Svetske banke! Na ovaj način vodom se snabdevaju Tripoli, Bengazi i cela libijska obala. Naučnici procenjuju da je količina vode koja se tu nalazi jednaka vodi koja proteče Nilom tokom 200 godina.

Jedan je amonit također dao direktan dokaz planktonske prehrane budući da je umro sa svojim posljednjim obrokom u ustima – sićušnim ličinkama puževa i komadićima školjkaša. Detaljni opis unutarnje strukture amonita, koji je ovog tjedna objavila francusko – američka istraživačka skupina u časopisu Science, također daje novi uvid u razloge izumiranja amonita prije 65.5 milijuna godina kad je udar asteroida doveo do izumiranja svih ne letećih dinosaura te većine planktona.

„Bila sam iznenađena kad sam po prvi put ugledala zube i kad sam pronašla sićušne planktone u ustima“ kaže glavna autorica Isabelle Kruta sa Département Histoire de la Terre iz Muséum National d’Histoire Naturelle u Parizu, Francuska. Kruta je započela s projektom kao istraživačica zaklade Annette Kade pri Američkom prirodoslovnom muzeju. „Po prvi put mogli smo pratiti ove delikatne, iznimno dobro očuvane strukture i dobiti informacije o ekologiji ovih zagonetnih životinja.“

„Kada uzmete u obzir veliku donju čeljust amonita u kombinaciji s ovim novim informacijama o njihovim zubima, uviđate da su se ove životinje morale hraniti drugačije od današnjeg Nautilusa koji se prehranjuje otpatcima“ kaže Neil Landman, kustos na Odjelu za paleontologiju Američkog prirodoslovnog muzeja. „Amoniti imaju iznenađujuće veliku donju čeljust s tankim zubima, no učinak je sasvim suprotan u odnosu na vuka koji bi mogao pojesti Crvenkapicu. U ovom slučaju, veća usta znače prehranu manjim plijenom.“

Amoniti su izumrli rođaci lignji i hobotnica; Nautilus izgledom liči mnogim amonitima, ali je dalji rođak. Amoniti su se javili prije otprilike 400 milijuna godina (u ranom devonu) i doživjeli eksplozivno širenje u ranoj juri. U stvari, amoniti su postali toliko brojan i raznolik dio morske faune da su za paleontologe klasični „indeksni“ fosili koji se koriste kako bi se odredila relativna starost stijena. Do nedavno uloga amonita u morskoj prehrambenoj mreži bila je nepoznata, iako su neka prethodna istraživanja Landmana i kolega o obliku čeljusti, kao i rad ruskih znanstvenika iz 1992. u kojem su rekonstruirali neke unutarnje strukture seciranjem fosila, dali naznake. Trenutna studija koristi sinkrotronsku rentgensku mikrotomografiju kako bi digitalno rekonstuirala usta triju fosila pronađenih u Južnoj Dakoti. Trodimenzionalne rekonstrukcije toliko su visoke kvalitete da su čeljusti i zubi prikazani u svojem potpunom obliku.

„Rentgenska sinkrotronska mikrotomografija trenutno je najosjetljivija tehnika za nedestruktivno istraživanje unutarnje strukture fosila“ kaže Paul Tafforeau iz Europskog postrojenja za sinkrotronsku radijaciju. „Za ovu studiju testirali smo uzorke nakon što početna priprema fosila i skeniranje konvencionalnijim aparatima koje je provela Kruta nisu dali dovoljno detalja. Sinkrotronski rezultati bili su tako impresivni da smo skenirali sve dostupne uzorke, otkrivajući gotovo svaki put radulu, a unutar jedne od njih i plankton. Plankton u čeljustima vrste Baculites prvi je izravan dokaz trofičkih navika odmotanih amonita i pomaže nam razumjeti evolucijski uspjeh tih amonita tijekom krede“ kaže Fabrizio Cecca iz Laboratoire de Paléontologie sa Université Pierre et Marie Curie u Parizu.

Čeljusti amonita nalaze se unutar tjelesne šupljine. Novi skenovi Baculitesa, ravnog amonita kojeg se može naći diljem svijeta, koje je napravila istraživačka skupina potvrđuju starija istraživanja koja su pokazala da amoniti imaju više vršaka na svojoj raduli, vrsti jezika prekrivenog zubima tipičnoj za mekušce. Radula se sad može vidjeti izuzetno detaljno: najviši vršak visok je 2 milimetra, oblik zuba varira od sabljolikih do onih nalik zupcima češlja i svi su zubi vrlo tanki. Čeljusti su tipične za skupinu amonita (aptychophorani) kojoj Baculites pripada. Osim toga, jedan je uzorak imao sićušnog puža i tri sićušna školjkaša u ustima; jedan od školjkaša čak je razrezan na dva dijela. Budući da ovi planktonski fosili nisu pronađeni nigdje drugdje na uzorku, skupina smatra da je primjerak uginuo dok je jeo svoj posljednji obrok te da ga ti organizmi nisu „očistili“ nakon što je uginuo.

„Naše istraživanje sugerira nekoliko stvari. Prvo, širenje amonita skupine aptychophoran može se povezati sa širenjem planktona tijekom rane jure“ kaže Landman. „Osim toga, planktoni su teško pogođeni na prijelazu krede u tercijar te je gubitak izvora hrane vjerojatno dodatno ubrzao izumiranje amonita. Ovo istraživanje također ima implikacije za razumijevanje ciklusa ugljika tijekom ovog razdoblja.“ Isabelle Rouget iz Laboratoire de Paléontologie na Université Pierre et Marie Curie u Parizu se slaže, dodajući da „sad uviđamo da su amoniti okupirali sasvim drugu nišu u trofičkoj mreži od one u koju smo ih prije smještali.“

Izvor: American Museum of Natural History

ANA POPOVIĆ

Senzori su zabeležili da se deo zemlje ispod Pacifickog okeana pomerio 24 metra u pravcu jug-jugoistok zbog siline potresa zemlje, što je pokrenulo ogroman cunami koji je udario u obalu Japana. Ova promena koja se desila 130 kilometara od obale, četiri puta je veća nego na kopnu, gde se poluostrvo Ošika pomerilo 5,3 metra. Prema ameičkom Institutu za geologiju, Honšu, glavno ostrvo Japana, pomerilo se 2,4 metra zbog zemljotresa snage devet stepeni, najjačeg koji je ikada pogodio arhipelag.

Brenson i istraživač Kris Velš danas su objavili planove da podmornicom sa sopstvenim upravljanjem zarone do najdubljih tačaka svakog od pet svetskih okeana – što će biti prvi takav pokušaj u ljudskoj istoriji.

Ma koliko čudno izgledalo, više ljudi je hodalo Mesecom nego što je istražilo okeanske dubine naše planete – i to daleko više ljudi. Stoga “Virdžin okeanik” planira da u jedninoj podmornici na svetu koja je u stanju da preveze ljudska bića do tako ekstremnih dubina obavi pet ovakvih ronilačkih poduhvata tokom dvogodišnjeg perioda, da postavi do 30 rekorda koji će ući u Ginisiovu knjigu i da, u saradnji sa vodećim naučnim institucijama svetu prvi put prikaže šta leži u prostranstvima okeana.

Projekt obuhvata i partnerstvo sa ”Guglom”: “koristeći svoju tehnologiju izrade mapa Gugl se nada da će načiniti hroniku ovih podvodinih istraživanja i da će na taj način sa ostatkom sveta podeliti otkrića i dostignuća koja će beležiti i pratiti”.

Prema punom saopštenju Ser Ričarda Brensona od 5. aprila, “‘Virdžin Okeanik’ će proširiti domet ljudskog istraživanja naše planete. Promovisanjem i korišćenjem nove tehnologije ‘Virdžin okeanik’ će unaprediti sposobnost ljudske vrste za istraživanje naših okeana, pomoći će naučnom razumevanju ekosistema i ojačaće svest o izazovima sa kojima su naši okeani suočeni”.

Pet zarona, pet okeana, dve godine i neverovatna podvodna avantura

Marijanski rov – Pacifik – 11.033 metara

Portoriko rov – Atlantik – 8.605 metara

Diamantina – Indijski okean – 8.047 metara

Južni sendvič – Južni okean – 7.235 metara

Duboki Moloi – Arktik – 5.608 metara

„Nemamo drugog izbora nego da ispustimo vodu sa slabim radioaktivnim materijalom u okean, kao sigurnosnu meru“, rekao je i vladin predstavnik Jukio Edano na konferenciji za štampu koju je prenosila televizija.

Poplave, požari i ciklon u Australiji, arktička zima na severnoj Zemljinoj hemisferi, nezapamćeni niz prirodnih katastrofa u Japanu, i politički potresi među Arapskim zemljama sa druge strane, koji su kuluminirali građanskim ratom i zapadnom intervencijom u Libiji, čine zaista nesvakidašnji sled događaja, kakav verovatno ni najveći pesimisti nisu predviđali.

Da ne mislite da preterujemo, “Blic” prenosi neke od najvećih događaja koji su se desili u poslednjih šest meseci.

Poplave, cikloni i požari u Australiji

U Australiji je, naravno, za to vreme bilo leto, Ali kakvo! U decembru je proglašena elementarna nepogoda zbog velikih poplava u Kvinslendu, a severni deo zemlje je u februaru je pogodio i ciklon Jasi ostavljajući za sobom pustoš.

U isto vreme, u Pertu su besneli požari, izazvani ekstremno visokim temperaturama. Ljudskih žrtava je bilo malo, ali pričinjena je ogromna materijalna šteta.

Krvavi obračuni u Libiji

Ovaj proces je kuluminirao u Libiji, gde je diktator sa najdužim stažom u svetu (41 godina), pukovnik Moamer el Gadafi, suočen sa narodnim nezadovoljstvom odbio da se povuče, i objavio rat do istrebljenja sopstvenom narodu, ili bar jednom njegovom delu.

Zbog plemenske podeljenosti zemlje sukob se pretvorio u građanski rat, a sa odobrenjem Saveta bezbednosti za nametanje zone zabrane letenja nad Libijom i intervencijom zapadnih snaga, na čije čelo se sada stavio NATO, sukob je poprimio jednu potpuno novu dimenziju i tok, čiji rasplet se još uvek ne nazire.

Zloslutna znamenja

U januaru su pažnju medija privule bizarne i neobične vesti iz američkih saveznih država Arkanzasa i Lujzijane. Iz neobjašnjivih razloga, sa neba su padale mrtve pice, a u rekama su iz nađene velike količine uginulih riba i rakova.

Naučnici su pokušavali da pronađu prirodne i racionalne uzroke ovih pojava, a proroci apokalipse su se javiljali za reč tvrdeći da takvi događaji nikako ne slute na dobro…

Zemljotresi

U oktobru i novembru 2010. zemljotresi snage oko pet stepeni Rihterove skale potresali su po ko zna koji put Krajstčerč na Novom Zelandu, tek najavljujući, kao što sada znamo, pravu katastrofu koja će 23. februara 2011. pogoditi ovaj grad i odneti više stotina ljudskih života.

U novembru je zemljotres snage 5,6 stepeni Rihterove skale pogodio je i naše Kraljevo. Dve osobe su poginule, a mnogi su pretrpeli materijalnu štetu od koje se još dugo neće oporaviti i ostali su bez krova nad glavom uoči duge i hladne zime.

Narodne pobune u arapskim zemljama

Već od januara, godinama gomilano nezadovoljstvo zbog siromaštva i korumpiranih i tiranskih režima u arapskim zemljama počelo je da dobija izraza u masovnim demonstracijama i narodnim pobunama.

Nakon Tunisa, gde je svrgnut dugogodišnji predsednik Ben Ali, na red je došao Egipat i Mubarakov režim, a nestabilna situacija zbog nezadovljstva naroda potresla je, i još uvek potresa, i Sudan, Bahrein, Katar, Irak, Siriju… Nagoveštaja protesta bilo je i u Iranu, ali su energično ugušeni, i opšte mišljenje je da bi ova zemlja mogla izaći kao naveći dobitnik iz procesa smene na vlasti i novog uspostavljanja ravnoteže snaga u arapskom svetu, čije se pune razmere i posledice još uvek ne mogu sagledati.

Arktička zima na severnoj Hemisferi

Polarne hladnoće su od 15. decembra zahvatile istočne delove Kanade i SAD. U kanadskoj pokrajini Ontario izvedena je dramatična akcija spasavanja oko 300 ljudi koji su 24 sata ostali zavejani u svojim vozilima na autoputu, a Toronto i Otavu je pogodila najsnažnija zimska oluja u proteklih 25 godina. U SAD su najteže pogođene države Njujork i Pensilvanija.

Zemljotres i cunami pogodili Japan

Za kraj smo, naravno, ostavili ono što nas ovih dana najviše potresa, Japan, zemlju koju su tako reći u isto vrme zadesile sve zamislive katastrofe. Zemljotres snage 9 stepeni Rihterove skale, najjači ikad zabeležen u ovoj zemlji, 11. marta je izazvao i razorni cunami, od čijih posledica je oštećena nuklearna elektrana Fukušima, tako da je zemljiu pogodila i nuklearna kriza, koja još uvek nije stavljena pod kontrolu.

Broj poginulih je zvanično premašio 10.000, ali zapravo je više nego dvostruko veći, dok su stotine hiljada ljudi ostale bez krova nad glavom, bez dovoljno hrane i vode i skloništa.

DUŠICA MILOJKOVIĆ

Ove šokantne odluke rezultat su snažne potrebe za stranim valutama jer Maršalove Otoke doslovno potapa rastući ocean. Maršalovi Otoci su arhipelag 29 atola i pet otoka smještenih u sredini Pacifika, udaljeni od Havaja čak 4000 kilometara. Populaciju čini manje od 70 tisuća stanovnika.

Atolima prijeti ocean čija se razina podiže zbog globalnog zatopljenja. Stručnjaci vjeruju kako će nacija prestati postojati do 2040. godine.

- Nećemo otići kao Kiribati. Nećemo napustiti svoje domove i brati voće za one koji su ovo uzrokovali – rekao je Zedkaia osvrćući se na slično pogođenu državu Kiribati koja je s Australijom i Novim Zelandom dogovorila preseljenje populacije pod uvjetom migracijskog rada. U prijevodu Kiribaćani će se putovati s farme na farmu te brati plodove čim dozre.

Govoreći u kameru, vidljivo emotivno uznemiren vođa Maršalovih Otoka rekao je kako ‘njihova zemlja ima ponosnu tisućljetnu povijest’.

- Kada su zapadnjaci došli prvo su donijeli atomske bombe, a sada njihove neodgovorne emisije (stakleničkih plinova) potapaju naše otoke. Umorni smo od napastovanja i bivanja žrtvama. Kao suverena nacija, proglašavam pravo da ova zemlja legalizira sve supstance koje želi – rekao je Zedkaia.

Porez od prodaje kokaina pomogao bi zemlji da sagradi obranu od uzdižućeg oceana ili kupi povišene dijelove kopna u drugim područjima Pacifika.

Na pitanje odakle će kokain dobavljati Zedkaia nije želio odgovoriti, no istaknuo je kako će biti ‘prava stvar, nerezan i čist, najbolji koji se može nabaviti’.

Maršalovi Otoci bili su područje za nuklearne testove prije nego što su izborili neovisnost od Sjedinjenih Američkih Država, a lokalno stanovništvo tvrdi kako se posljedice i dalje osjećaju. Američka je veleposlanica na tom otočju odbila komentirati odluku o legalizaciji kokaina te je odmah napustila predsjedničku palaču.

U Češkoj legalne i teške droge

U Češkoj je od 1. siječnja 2010. dozvoljeno uz sebe imati 4 ecstasyja ili 5 LSD-a, jedan gram kokaina ili pak jedan i pol gram heroina. To je tri puta više nego što to dozvoljava zakon u Nizozemskoj. Posjedovanje određene količine hašiša i marihuane već se duže vrijeme tolerira.

To rezultira otvaranjem sve više klubova u kojima je dozvoljeno zapaliti „joint“. Vlasnici su zadovoljni jer novi zakon donosi više prometa, a Prag sve više zamjenjuje Amsterdam kao turističku destinaciju za grješne užitke. Susjedni Nijemci, Mađari i Poljaci nerijetko navraćaju u Prag, kojem će prihod o turizma sigurno porasti nakon ovih „popularnih“ zakona.

Titanik je bio najveći brod na svetu. Građen je dve godine u Belfastu. Bio je dugačak 269 metara. Ukupna težina broda bila je 66.000 tona, a maksimalna brzina 43 kilometra na sat. Brod su pokretala tri propelera i imao je ukupno 46.000 konjskih snaga. Ukupno je bilo 159 peći u kojima se ložio ugalj. Brod je imao četiri velika dimnjaka visine 18 metara. Četvrti je služio za ventilaciju i napravljen je kako bi brod izgledao impresivnije. Brod je imao samo 20 čamaca za spasavanje u koje je moglo da stane 1200 ljudi. Imao je i 16 komora u potpalublju i mogao je da plovi sa četiri poplavljene.

Na svoje prvo i poslednje putovanje Titanik je krenuo 10. aprila 1912. godine iz engleske luke Sautempton. Na brodu se nalazilo ukupno 2208 ljudi, među kojima je bio veliki broj milionera i uglednih ličnosti tog doba. Brod je trebalo da stigne u Njujork za sedam dana. Brodom je upravljao kapetan Edvard Smit koji je imao 40 godina iskustva u plovidbi i bio je najbolji kapetan kompanije Vajt Star Lejn.

Zima 1911/1912 je bila najtoplija u prethodnih 30 godina. Zbog visokih temperatura došlo je do pucanja leda i neuobičajeno velikog broja ledenih bregova u severnom Atlantiku.

U subotu, 14. aprila u telegrafsku sobu Titanika počela su da stižu upozorenja o ledenim bregovima. U toku dana stiglo je 5 obaveštenja, ali kapetan nije naredio da se smanji brzina i Titanik je nastavio putovanje brzinom od 40 kilometara na čas.

Noć je bila vedra, bez vetra i mesečine što je smanjilo vidljivost. Na straži u korpi na jarbolu bili su Frederik Flit i Redžinal Li. Nisu imali durbin, jer je greškom ostao u Sautemptonu. Poslednje upozorenje stiglo je oko 23 časa, kada je operator sa broda „Kalifornijan“ poslao upozorenje operateru Titanika Džeku Filipsu.

Filips je slao poruke putnika u Kejp Rejs u Kanadi, udaljen 800 kilometara, i iznenadna i glasna poruka sa Kalifornijana skoro ga je ogluvela. Umoran, Filips je operateru Kalifornijana iznervirano odgovorio: „Umukni, umukni, radim sa Kejp Rejsom“. Propala je poslednja prilika da se sudar spreči.

U 23:40 Frederik Flit je primetio ledeni breg. Bio je udaljen samo 400 metara. Prvi oficir Murdok je odmah zaustavio mašine i pokušao da skrene brod, ali je Titanik desnom stranom pramca udario u breg. Od trenutka kad je Flit video breg do udara prošlo je samo 37 sekundi.

Titanik je mogao da plovi sa četiri poplavljene komore, ali je breg oštetio pet.
Prvi čamac je spušten tek u 24:45, 65 minuta posle udara. U njemu je bilo samo 28 putnika. Pet minuta kasnije ispaljena je prva raketa.

Brod je očajnički slao SOS signale. Sa broda su se videla svetla broda u daljini, činilo se da je bio udaljen oko 8 kilometara. Oficiri sa Titanika su pokušali da kontaktiraju brod svetlosnim signalima i raketama, ali brod nije odgovorio. Pretpostavlja se da je ovaj brod bio Kalifornijan, koji je poslao poslednje upozorenje o ledu. Kalifornijan je bio u blizini i oficiri su videli rakete sa Titanika, ali brod nije krenuo u pomoć.

Telegrafista Kalifornijana je legao na spavanje i oficiri nisu čuli SOS signal, a kapetan je mislio da ljudi na Titaniku slave i da zato ispaljuju rakete.
Kapetan je posle na svedočenju izjavio da brod koji su oni videli bio mali i da sigurno nije bio Titanik. Po njemu, udaljenost između dva broda bila je oko 30 kilometara.

Dva sata i četrdeset minuta posle udara, Titanik je potonuo sa 1500 putnika i članova posade. Spasilo se samo 700, iako je na čamcima bio mesta za 1200 ljudi. Četiri sata posle sudara, brod Karpatija je došao na mesto nesreće i spasao preživele putnike. Sa brodom su između ostalih potonuli kapetan Smit i konstruktor Titanika Endrjuz.

Mnoge teorije osporavaju zvaničnu verziju događaja.
Po nekima Titanik je trebalo da izdrži udarac u ledeni breg, dok druge teorije sugerišu da bi takav udarac potopio brod za mnogo kraće vreme. Teorija ima mnogo, ali mnoge se slažu u jednom ključnom detalju – Titanik nije udario u ledeni breg.

Brod koji nije potonuo

Jedna od najstarijih teorija je da Titanik nije potonuo te večeri, već njegov sestrinski brod Olimpik. Malo je poznato da je 1910. godine porinut Olimpik koji je bio toliko sličan Titaniku da ih je bilo veoma teško razlikovati. Sledeće godine u Sautemptonu Olimpik se sudario sa vojnom krstaricom Havk. Brod je bio teško oštećen i došlepan je u Belfast na popravku. Mornarica je oslobodila sebe optužbi i Vajt Star Lejn je ostao bez novca od osiguranja.

Suočeni sa velikim gubicima, čelnici kompanije odlučili su da Titanik koji je tada bio skoro dovršen preprave u „Olimpik“, a da Olimpik „skrpe“ i preimenuju u Titanik. Zvanično, Olimpik je posle dva meseca popravke opet zaplovio i služio je narednih 25 godina.

Lažni Titanik je trebalo da bude potopljen u Atlantiku, jer bi popravka Olimpika predugo trajala i dovela do novih gubitaka. Putnike bi pokupili Kalifornijan i još jedan brod. Od članova posade u prevaru su bili uključeni kapetan Smit i prvi oficir Merdok, koji je kobne noći bio na mostu, iako nije bila njegova smena.

Robert Gardiner, autor knjige „Titanik – brod koji nije potonuo“ zaključio je da je plan pošao naopako. Titanik se sudario sa trećim brodom koji je ugasio svetla i verovatno bio oštećen zbog leda. Sudar se dogodio daleko od planiranog mesta potapanja.

Lažni Titanik je plovio teško oštećen i nije izdržao udarac. Kapetan Kalifornijana je čekao da „Titanik“ dođe na pravo mesto kako bi krenuo u pomoć i zato nije odgovorio na pozive. Gardiner sugriše da su svetla koja je posada videla dolazila sa trećeg broda i da ledeni breg nije postojao jer bi ga izviđači opazili mnogo ranije.

FED

Najinteresantnija teorija zavere dovodi u vezu Titanik i Federalne rezerve (FED), Centralnu američku banku koja je osnovana godinu dana posle nesreće.

U Džordžiji, na ostrvu Džekil, sedam uticajnih bankara sastalo se u leto 1910. godine. To su bili republikanski senator Nelson Oldrič, kao i predstavnici J.D. Rokfelera, J.P. Morgana i moćne banke Kuhn, Loeb & Co, za koju se pretpostavlja da ju je kontrolisala porodica Rotšild.

Na tom sastanku dogovoreno je osnivanje FED-a koje će finansirati spomenuti ljudi. Prvi pokušaj da se FED osnuje propao je u Kongresu 1911. godine. Postavlja se pitanje – u kakvoj su vezi FED i Titanik?

Teorija zavere sugeriše da je brod potopljen kako bi se „uklonila“ tri velika protivnika osnivanja FED-a: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Isidor Štraus. Sva trojica su poginula na Titaniku i interesantno je da je pogibiju svakog od njih prikazao Džejms Kamerun u svom hit-filmu.

Astor je bio u poslu sa nekretninama, Gugenhajm je bio rudarski magnat, a Štraus bivši kongresmen i suvlasnik robne kuće Macy’s. Po ovoj teoriji zavere ova tri čoveka bila su protiv osnivanja FED-a i stavljanja ekonomije Amerike u ruke privatnih bankara.

Po zvaničnoj verziji, Astor je prvo mislio da brod nije u opasnosti, ali je došao do čamaca sa svojom trideset godina mlađom ženom koja je bila u petom mesecu trudnoće. Oficir je pusto ženu u čamac, ali je odbio da primi Astora. Astor je zapalio cigaretu, bacio ženi rukavice i mirno ostao na brodu.

Gugenhajm nije mislio da je u opasnosti i poslao je ljubavnicu i služavke u čamac. Kada je shvatio da će brod potonuti obukao je svečano odelo i navodno rekao „Obukli smo se najlepše i spremni smo da umremo kao džentlmeni“.

Isidor Štraus je sa ženom došao do čamaca, ali ona nije htela da ide bez njega. Umrli su zajedno i Kamerun ih je u filmu prikazao kako umiru zagrljeni u krevetu. Ono što je mnogima sumnjivo jeste činjenica da su se tri veoma bogata i moćna čoveka tako lako pomirila sa sudbinom.

Knjiga „Futility“, napisana 14 godina pre nesreće upotrebljena je kao scenario za zločin. Morgan, jedan od zaverenika, kontrolisao je kompaniju Vajt Star Lejn i sredio je nesreću. Interesantno da je Morgan kupio karte za Titanik, ali je u poslednji čas otkazao putovanje.

Postoje dve verzije – po jednoj je kapetan Smit namerno vodio brod u katastrofu, a po drugoj brod je potonuo zbog podmetnute eksplozije u kotlarnici. Glavni zaverenik i organizator zločina bila je katolička crkva koja je preko jezuitskog reda kontrolisala Rokfelera, Morgana i Rotšilde. Kapetan Smit bio je jezuita i izvršio je svoj zadatak potopivši brod.

Istina ili gomila gluposti?

Prva teorija sugeriše da je potonuće Titanika prevara osiguranja koja je pošla naopako.
Titanik i Olimpik su zaista bili slični, ali kritičari kažu da prepravke na oba broda nisu mogle tako lako da se urade. Preko 2000 radnika je radilo na Titaniku i neko bi verovatno progovorio.

Veliko pitanje je kako je „skrpljen“ brod išao velikom brzinom od 40 kilometara na sat. Pored toga velika zamerka se odnosi na samu prevaru. Plan zvuči mnogo komplikovano i rizično, a postojali su i mnogo lakši načini kao što je na primer požar u ukotvljenom brodu da se naplati osiguranje.

Najveći broj dokaza protiv ove teorije dolazi sa same olupine, koja je otkrivena 1985. godine. Kamere su snimile veliki broj delova sa broda – delove olupine, propelere, krmu i na svima je bio ugraviran broj Titanika. Misteriozni brod koji su videli ljudi sa Titanika i nedolazak Kalifornijana nikada nisu objašnjeni, a ova teorija to objašnjava postojanjem trećeg broda.

Druga teorija polazi od velike međunarodne zavere kako bi se stvorila moćna finansijska institucija koja će upravljati Amerikom. Sastanak na ostrvu Džekil zaista se dogodio i njemu su prisustvovali svi navedeni ljudi. FED jeste formiran ubrzo posle potonuća Titanika i Morgan je zaista bio vlasnik Vajt Star Lejna.

Kapital u FED-u je privatni, ali je pod kontrolom američke vlade. Ono što je često predmet podsmeha jeste veza između katoličke crkve i Titanika. Teoretičari zavere polaze od toga da su se Gugenhajm, Astor i Štraus lako odrekli svog života, ali ne postoji čvrsti dokaz koji povezuje ovu trojicu milionera i neuspešno osnivanje FED-a 1911. godine.

Ono što ne prestaje da muči ljude jesu veliki propusti koji su se desili na brodu i koji najblaže rečeno deluju neverovatno.

Verovali ili ne

Brod nije imao dovoljno čamaca za spasavanje. Zvuči neverovatno, ali Titanik je imao 4 čamca više od propisanog broja! Početkom XX veka bilo je uobičajeno da brodovi imaju malo čamaca za spasavanje.

Verovalo se da ako dođe do nesreće, čamcima će se ljudi prevesti na drugi brod jer je pomorski saobraćaj na Atlantiku bio gust. Čamci su bili poluprazni. Putnici su mislili da je brod nepotopljiv i nerado su napuštali toplotu broda da bi ušli u nesigurne čamce.

Najbolji brod svog vremena krenuo je na putovanje bez durbina! Mnogi sugerišu, namerno.
Istraživači National Geografic-a izvršili su eksperiment u istim uslovima u kojima je potonuo Titanik.

Zaključili su da osmatrači zaista nisu mogli da uoče breg ranije i da im durbin ne bi mnogo pomogao. Tada je bilo uobičajeno da se pučina posmatra golim okom, a da se durbin koristi tek kad se nešto primeti jer je vidno polje durbina veoma malo.

Kapetan nije smanjio brzinu uprkos opasnosti od bregova. Paradoksalno, on je postupio po pravilima. Tada je bilo uobičajeno da brodovi ne smanjuju brzinu kada je opasnost zbog leda kako bi se brodovi što brže udaljili od opasnosti.

Da li je brod trebalo da izdrži udarac u ledeni breg? Titanik je bio izgrađen od čeličnih ploča koje su mogle da izdrže udarac, ali slaba tačka bili su gvozdeni zakivci koji su spajali ploče. Oni nisu izdržali i voda je prodrla između ploča.

Na kraju…

Zvanična istraga nije nikoga osudila. Došli su do zaključka da je brod potonuo kao posledica niza nesrećnih okolnosti i pravila koja su važila u to vreme.

Uskoro su uvedene ledene patrole, svaki brod je morao da ima dovoljno čamaca za sve putnike i uvedena je jedinstvena signalizacija i danonoćno dežuranje telegrafista.

Da li je Titanik namerno potopljen?

Teorije zavere obično zvuče neverovatno i dok neki ljudi slepo veruju u njih, drugi ih odbacuju kao najobičnije budalaštine. Mnoge od ovih teorija zasnivaju se na nepotpunim podacima i pretpostavkama, ali se često čini kao da tu „nečega ima“.

Nijednu teoriju zavere ne treba olako odbaciti. Samo treba da pogledamo dokaze i odlučimo u šta ćemo da verujemo.

Autor: Branko Kubat
Časopis: MonopolList

Tim arheologa i geologa 2009. i 2010. godine koristio je radare, digitalne mape i podvodnu tehnologiju kako bi analizirali ovo područje.

Debate o tome da li je Atlantida zaista postojala vode se hiljadama godina. Platonovi „Dijalozi“, koji datiraju iz 360. godine pre nove ere, jedini su poznati istorijski dokumenti sa informacijama o tom gradu. Platon je napisao da je ostrvo Atlantida „u jednom danu i noći nestao u dubinama mora“.

Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da je ovo Atlantida, vođa naučnog tima profesor Univerziteta Hartford Ričard Frejd rekao je da ga memorijalni gradovi uveravaju da je taj grad zakopan u blatu u blizini južne obale Španije.

„Pronašli smo nešto što niko dosad nije. To nam daje kredibilitet, a arheologiji mnogo više smisla“, rekao je Frejd Rojtersu.

Grčki filozof Platon pisao je o Atlantidi pre 2.600 godina, opisujući je kao „ostrvo smešteno ispred Heraklovih stubova“, kako se Gibraltarski moreuz zvao u antičko doba.

Koristeći njegove opise mape Atlantide naučnici su se fokusirali na spoj Atlantika i Mediterana, kao lokaciju na kojoj se najverovatnije nalazi ta izgubljena civilizacija.

Frejd kaže da su u to vreme cunamiji vrlo dobro dokumentovani, tako da se zna da je jedan od najvećih, noseći talase visine desetospratne zgrade, pogodio Lisabon u novembru 1755. godine.

Eksperti planiraju dalja iskopavanja na mestu na kojem veruju da se ona nalazila, ali i oko 200 tajanstvenih gradova na španskom kopnu.

Jeffrey Rose, arheolog i istraživač sa Sveučilišta Birmingham iz Ujedinjenog Kraljevstva kaže da područje unutar i oko ove „Oaze Perzijskog zaljeva“ moglo udomiti ljude prije više od 100 000 godina prije nego ga je prije otprilike 8000 godina progutao Indijski ocean. Rose’ova hipoteza uvodi „novu i značajnu postavu likova“ u ljudsku povijest Bliskog Istoka te sugerira da su ljudi možda osnivali stalna naselja u regiji tisućama godina prije nego što su dosad pretpostavljali važeći migracijski modeli.

Posljednjih godina arheolozi su pronašli dokaze čitavog vala ljudskih naselju duž obala zaljeva starih otprilike 7 500 godina. „Tamo gdje je prije bilo svega šačica rasutih lovnih logora, iznenada se pojavilo 60 novih arheoloških nalazišta, doslovce preko noći“ kaže Rose. „Ova se naselja razmeću kvalitetno izgrađenim, čvrstim kamenim kućama, dalekosežnim trgovačkim mrežama, savršeno ukrašenom lončarijom, domaćim životinjama pa čak i dokazima jednog od najstarijeg broda na svijetu.“

No kako to da su se toliko visoko razvijena naselja javila tako iznenada, bez prethodnih populacija pronađenih u arheološkim zapisima lokacija? Rose vjeruje da dokazi o tim prethodnim populacijama nedostaju jer se nalaze ispod zaljeva. „Možda nije slučajnost da se otkriće tako izvanredno visoko razvijenih zajednica duž obale podudara s potapanjem bazena Perzijskog zaljeva prije otprilike 8000 godina“ kaže Rose. „Ovi novi kolonizatori mogli su doći iz središta zaljeva, protjerani rastućim razinama vode koja je potopila nekad plodne pejzaže u vode Indijskog oceana.“

Povijesni podaci o razini vode pokazuju da je, prije poplavljivanja, zaljevski bazen mogao biti iznad vode prije otprilike 75 000 godina. To bi ga činilo idealnim skloništem od surove pustinje koja ga je okruživala, sa slatkom vodom koju su donosile rijeke Tigris, Eufrat, Karun i Wadi Al Batin te podzemni izvori. Kad su uvjeti bili najsušniji u okolnom zaleđu, zaljevska oaza mogla je biti u svom najvećem dosegu kao izloženo kopneno područje. Na svojem vrhuncu izloženi bazen mogao je biti veličine Velikog bazena, kaže Rose.

Dokazi također pokazuju da su moderni ljudi mogli živjeti u ovoj regiji čak i prije nego se oaza našla iznad vode. Na nedavno otkrivenim arheološkim nalazištima u Jemenu i Omanu pronađeno je kameno oruđe različitog stila od onog istočnoafričke tradicije. To povećava mogućnost da su ljudi naseljavali južni dio Arapskog poluotoka još prije 100 000 godina ili više, kaže Rose. To je daleko prije nego što su procijenili moderni migracijski modeli, koji prvu uspješnu migraciju u Arabiju smještaju u razdoblje prije između 50 000 i 70 000 godina.

Zaljevska oaza mogla je biti dostupna ovim prvim migrantima, i mogla je osigurati „utočište za vrijeme ledenih doba kad je velik dio regija bio nenastanjiv zbog pretjerane sušnosti“ kaže Rose. „Prisustvo ljudskih skupina u oazi iz temelja mijenja naše razumijevanje širenja ljudi i kulturološke evolucije na starom Bliskom Istoku.“ Također, to nam daje naznake da su ključni dijelovi ljudske evolucijske slagalice možda skriveni u dubinama Perzijskog zaljeva. Članak Jeffrey I. Rose-a zove se „Novo svjetlo ljudske prapovijesti u arapsko-perzijskoj zaljevskoj oazi“ i objavljen je u časopisu Current Anthropology 51:6 u prosincu 2010.

Izvor: University of Chicago Press Journals

Istraživanje o propasti Zemljinog morskog života prije 378 do 375 milijuna godina sugerira da bi planetni trenutni ekosustavi, koji se bore s gubitkom bioraznolikosti, mogli upoznati sličnu sudbinu. Iako je Zemlja doživjela pet glavnih događaja masovnog izumiranja, kolaps okoliša tijekom kasnog Devona bio je kao ni jedan drugi u povijesti planete. Stvarni broj izumiranja nije bio viši od prirodne stope gubitaka vrsta, ali vrlo malo novih vrsta nastalo.

„Pozivamo se na kasni Devon za masovno izumiranje, ali to je zapravo bila kriza bioraznolikosti“, rekla je Alycia Stigall, znanstvenica na Ohio University i autorica PloS ONE rada. „Istraživanje značajno doprinosi našem razumijevanju invazije vrsta iz perspektive koje ide daleko u vrijeme“, rekla je Lisa Boush, direktorica programu National Science Foundation (NSF) ‘s Division of Earth Sciences, koje je financiralo istraživanje.

„Znanje je presudno za utvrđivanje uzroka i opsega masovnih izumiranja kroz vrijeme, posebice pet najvećih kriza biološke raznolikosti u povijesti života na Zemlji. Ono pruža važnu perspektivu za naše sadašnje krize biološke raznolikosti.“

Istraživanje sugerira da je tipičan način na koji nastaju nove vrste — vikarijanca — bio odsutan tijekom te drevne faze Zemljine povijesti, i mogao bi biti kriv za masovno izumiranje. Vikarijanca nastane kada populacija postane geografski podijeljena prirodnim, dugotrajnim događajem, kao što je formiranje planina ili novih riječnih kanala te evoluira u različite vrste. Nove vrste također mogu nastati putem raspršivanja, koje se javlja kada se podskup populacije seli na novu lokaciju.

U odnosu na prethodna istraživanja, Stigall je koristila filogenetske analize, koja se oslanja na razumijevanju veza u evolucijskom stablu kako bi ispitala kako se pojedine specijacije događaju. Ona se usmjerila na jednog školjkaša, Leptodesma (Leiopteria) te dva Brahiopoda, Floweria i Schizophoria (Schizophoria), kao i na grabežljivog raka, Archaeostraca. Te male morske životinje s oklopom bile su neke od najčešćih stanovnika oceana u kasnom Devonu, koji je imao najopsežniji sustav grebena u Zemljinoj povijesti.

Mora su brujala od ogromnih predatorskih riba kao što je Dunkleosteus, i manjih oblika života, kao što su trilobiti i Crinoidea (morski ljiljani). Prve šume i kopneni ekosustavi pojavili su se u to vrijeme; i vodozemci su počeli hodati po kopnu. Kako se podizala razina mora tako je zatvorila kontinente u obliku povezanih masa, međutim, neke su vrste dobile pristup sredinama koje prije nisu bile nikad nastanjenje. Te najsnažnije vrste koje su mogle napredovati na različitim izvorima hrane i u novim klimama postale su dominantne, uništavajući više lokalno prilagođene vrste.

Invazivne vrste su bile toliko brojne u tom trenutku da je pojava novih vrsta postala nemoguća. „Glavni način specijacije koji se javlja u geološkim nalazima je stao tijekom Devona“, rekla je Stigall. „On se samo zaustavio na svom putu.“ Od vrsta koje je Stigall proučavala, ona koja je najviše izgubila značajnu raznolikost tijekom kasnog Devona je i izumrla, Floweria. Cijeli morski ekosustav preživio je veliki kolaps. Koralji koji formiraju grebene su desetkovani te se tako grebeni nisu pojavili na Zemlji sljedećih 100 milijuna godina.

Divovske ribe, trilobiti, spužve i Brachiopoda također su se dramatično smanjili, dok su organizmi na kopnu imali mnogo višu stopu preživljavanja. Istraživanje je relevantno za sadašnje krize biološke raznolikosti, zbog ljudske aktivnosti koja je uvela velik broj invazivnih vrsta u nove ekosustave, rekla je Stigall. Osim toga, moderna stopa izumiranja prelazi stopu drevnih izumiranja, uključujući i događaj koji je izbrisao dinosaure prije 65 milijuna godina. „Čak i ako možete zaustaviti gubitak staništa, činjenica da smo preselili sve te invazivne vrste širom planete, trebati će puno vremena da se ono oporavi od visoke razine invazije koja je značajno potisnula stopu specijacije“, rekla je Stigall.

Za održavanje Zemljinog ekosustava, znanstvenica sugerira, pomoglo bi usmjeravanje napora i sredstva za zaštitu generacija novih vrsta. „Što više znamo o ovom procesu, više ćemo razumjeti kako najbolje očuvati biološku raznolikost.“, rekla je Stigall.

Izvor: National Science Foundation

IVANA MARKOVAC

O dobrobitima vode mislimo da znamo sve, a ipak zaboravljamo da popijemo koju čašu više dnevno. Čak znamo i da se žeđ javlja samo onda kada počnemo da trošimo telesne zalihe, ali da li znamo kada da je pijemo manje a kada više, ili koliko da je pijemo ako imamo probleme sa kožom, u trudnoći i da li postoji nešto kao što je previše vode?

Voda je hranljiva kao ugljeni hidrati, masti i proteini. Skoro 70 odsto našeg organizma je sastavljeno od vode koja ima višestruku ulogu. Ona podmazuje i smekšava predeo oko zglobova, kolena i unutrašnje organe. Uz to, još nam pomaže i da se oslobodimo otpadaka iz tela i prenosi hranljive materije do različitih delova tela.

Da li uzimanje previše vode može biti opasno?

Da. Piti vodu brže nego što telo može da se znoji, urinira ili izdahne može biti smrtonosno.

Da li se razlikuje količina vode koju treba da unesu oni koji vežbaju i oni koji ne vežbaju? Koja je savetovana količina vode u oba slučaja?

Naravno. Način trošenja podrazumeva i način unosa. Savetuje se 100ml vode na svakih 100 potrošenih kalorija. Ako idete u teretanu, morate dodati više kalorija koje unosite, ali i količinu vode.

Kako odrediti potreban unos vode za muškarca i ženu?

Treba odrediti stopu bazalnog metabolizma (BMR) i nivo aktivnosti. Ona se kod žena izračunava tako što se kilogrami težine pomnože sa 23, a kod muškaraca sa 24. Uz to, dodaju se i kalorije na nivo aktivnosti, 500 za osobu koja ne vežba i 1000 za osobu koja ide u teretanu, trči ili slično.

Jedna čaša vode (200ml) se dodaje na svakih 200 utrošenih kalorija. Ako trošite 3000 kalorija, podelite to sa 200 i dobijete preporučenih 15 čaša vode dnevno. Za najveći broj ljudi savetuje se 12 do 13 čaša.

Ako želimo da izbegnemo bore, treba da pijemo više vode. Laž ili istina?

Donekle je istina da se, ako pijemo dosta vode, bore neće stvoriti. Potrebno je da pijete savetovanu količinu i ne brinite o borama jer je koža hidrirana i vlažna.

Da li osoba na dijeti treba da pije dosta vode?

Ne bi trebalo da pije više nego što je preporučeno. Kao što je naglašeno, unos vode mora biti odgovarajući aktivnostima, odnosno, trošenju. Ako pijete dovoljno vode, učestalost mokrenja će biti normalna, na dva sata.

Roditelji teraju decu da piju dosta vode jer kažu da to sprečava rak bešike. Da li manje vode povećava mokraćnu kiselinu? Šta je od ovoga istina?

Tačno je da dosta vode sprečava rak bešike, ali deca treba da piju vodu zbog energije, a odrasli treba da brinu zbog raka. Nivo mokraćne kiseline je visok jer je nasleđen ili ako osoba drži strogu dijetu, ali i ako je gojazna. Zbog toga je bitno piti dosta vode jer ona smanjuje nivo mokraćne kiseline.

Koliko vode treba da piju trudnica ili dojilja?

Osim toga što daje energiju, voda sprečava pobačaje, zatvor, krvarenja i poremećaj u ravnoteži elektrolita. Hormoni se u trudnoći adaptiraju na to da sakupljaju svu potrebnu tečnost. Sva dodatna tečnost je potrebna da bi se očuvala voda koja se duplo više gubi kroz pluća, dupli protok krvi do trećeg tromesečja zbog čega bubrezi rade mnogo napornije. Zbog svega toga je za trudnicu bitna svaka kap.
Za trudnicu je preporučena doza 13 čaša vode dnevno kao i dosta voća koja sadrže u sebi vodu ili sokovi od ceđenog voća.
U vreme dojenja, takođe, plus po čaša vode nakon svakog dojenja.

Da li je dobro piti vodu pre ili posle jela?

Voda se ne meša sa enzimima iz digestivnog trakta, tako da ne škodi. Naprotiv, ona pomaže razgradnju hrane i savetuje se da se pije pre jela.

Koliko vode treba da piju osobe sa aknama?

Treba da je piju jer njom izbaciju toksine. Najbolje je da na početku dana napunite flašu vodom i do kraja dana popijete sve.

Koji su znaci dehidratacije usled neuzimanja dovoljno vode u toku dana?

Za gubitak od 2 odsto osećaju se slabi simptomi kao što su žeđ, gubitak apetita, suva koža, taman urin, suva usta ili jeza. Ako je gubitak veći od 3 odsto, ubrzava se rad srca, osećaju se teškoće pri mokrenju, javljaju se grčevi, jak umor, vrtoglavica i ozbiljne glavobolje. Ako se izgubi više od 10 odsto, potrebna je medicinska pomoć. Javljaju se jaki mišićni grčevi, povraćanje, vrlo ubrzan puls, koža postane smežurana, vid zamagljen, oseća se jak bol pri mokrenju, teškoće pri disanju, napadi, bol u grudima, abdominalni bol i nesvestica.

Da li zimi treba piti manje vode?

Zimi ne osećamo često žeđ ali je vazduh vrlo suv i moramo nastaviti da hidriramo organizam kao i leti, čak i kada nismo žedni. Kada ne unesemo dovoljno vode, membrane na crevima i plućima mogu da se osuše i tako smo podložniji infekcijama.

Da li mlaka voda topi masti ako je pijemo?

Dovoljno vode poboljšava rad bubrega, daje nam energiju i poboljšava unutarćelijsko povezivanje. Neki naučnici tvrde da hladna voda poboljšava metabolizam bolje nego mlaka i da pomaže kod topljenja suvišnih masti. Ipak, najbolje je da se koncentrišete na dovoljan unos, zdravu ishranu i redovnu vežbu kako biste izgubili višak masti.

„U luci imamo milione mrtvih sardela, a razlog njihovog uginuća nam još nije poznat“, rekao je narednik policije Fil Kinan. On je dodao da je moguće da se previše ribe skupilo u relativno malom području, iscrpljujući zalihe kiseionika u vodi. Takođe, sardele su većim ribama i sisarima iz marine hrana, pa je možda veliki broj njih uplivao u luku iz dubljih voda u potrazi za skloništem.

„Sada je problem čišćenje, jer imamo tone i tone mrtve ribe koja trune i stvaraju se štetne materije. Trenutno razmatramo šta da radimo“, istakao je Kinan. Trudi Padila, koordinatkinja za usluge marine, navela je da se mrtva riba iznenada počela pojavljivati tokom noći. Ona je ukazala da miris raspadanja njihovih tela još nije jak, ali da će to postati ukoliko se luka ne očisti. Marina King Harbor ima 850 dokova za privatne brodove.

Erupcija je potopila kuće, škole i farme na području od sedam kvadratnih kilometara. Istraživanja, objavljena u „Žurnalu geološkog udruženja“, iznose prvu pouzdanu procenu o dužini trajanja erupcije vulkana Lusi. Koautor studije, geolog Ričard Dejvis, kaže da do sada nije bilo moguće načiniti procenu zbog brojnih faktora.

„Još 2008. smo imali provizornu procenu, ali smo od tada značajno unapredili metodologiju. Takođe, dve-tri godine smo diskutovali oko toga šta je dovelo erupcije“, rekao je on.

Erupcija Lusi bila je tema mnogih naučnih debata, a mišljenja su se kretala od toga da je njen uzrok bilo bušenje bunara u oblasti, do zemljotresa magnitude 6,3 koji je nekoliko dana pre nego što se „oglasio“ vulkan pogodio područje. Na konferenciji u Južnoj Africi 2008. većina stručnjaka – 42 od 74 – je smatrala da uzrok leži u bušenju.

Iste godine, kompanija koja je obavljala bušenja u području i koja je okrivljena da je dovela do erupcije vulkana, prihvatila je da plati odštetu za više od 50.000 razmeštenih osoba. Ipak, nije rečeno da je bušenje jedini uzrok erupcije.

Na osnovu dugogodišnjeg prikupljanja podataka, zasnovanih na tome koliko Lusi izbacuje blata dnevno, Dejvis i njegov tim su izračunali dužinu tog procesa. Dejvis objašnjava da je vulkan bio navođen mineralnom vodom koja je ležala na oko 2,5 do 3,5 kilometara ispod površine, i koja je putovala kroz izbušene rupe i prošla kroz sloj blata, pre nego što je eruptirala.

Prema modelu računanja koji su primenili naučnici, kako navodi Dejvis, postoji 10 odsto šanse da će erupcija trajati više od 100 godina, a 90 odsto da će trajati duže od deset godina. Naučnici su na kraju uspeli da izračunaju da će proces trajati 26 godina. Naučni tim je pretpostavio da se donji sloj vode neće puniti iz nekog drugog izvora.

„Ukoliko do toga ipak dođe, procena od 26 godina je prekratka“, dodao je Dejvis.

„Ovaj izveštaj poziv je na buđenje političarima, poslovnim liderima, menadžerima okeanskih poslova i svima ostalima u vezi sa urgentnom potrebom za većom zaštitom koralnih grebena“, izjavila je Džejn Lubčenko iz američke Nacionalne agencije za okeane i atmosferu.

Aktivnosti koje naročito štete koralima su ekstremne metode ribarenja, poput upotrebe dinamita ili strujnih udara. U ostale pretnje spadaju još zagađenje reka i razvoj obalskih područja. Koralni polipi žive u partnerstvu sa algama koje im osiguravaju hranu u daju boju. Oporavak koralnih grebena je moguć, ali se u prirodi češće dešava da oni u nepovoljnim uslovima, poput promene temperature vode ili zagađenja, jednostavno uginu.

Svrdlo moćne bušilice stiglo je nadomak devičanske tajne, najvećeg podzemnog jezera na svetu – Istok (Vostok) na Antarktiku, dugačkog 250 i širokog 50 kilometara, vekovima skrivenog ispod 3.600–4.000 metara debelog večitog leda. I trećeg po zapremini na našoj planeti. Zašto su se ruski naučnici namerili da izbuše prvu rupu do netaknutog staništa živog sveta u koje niko nikada nije zavirio?

Iskreno govoreći, nisu ni znali šta se nalazi na tolikoj dubini kada su pre više od pet decenija, utrkujući se sa Amerikancima i ostalima, iznad neznanog ledenog jezera podigli svoje privremeno boravište. Hitajući da 1958. označe najjužniju tačku na Zemlji stigli su na Južni magnetni pol.

Ranih devedesetih počeli su da buše ogromne ledene naslage u potrazi za zarobljenim mehurićima vazduha, a na osnovu kojih bi – kao da zaviruju u nesvakidašnju „vremensku kapsulu” – odgonetnuli klimatske (ne)prilike pre četiri stotine hiljadugodišta. I čekalo ih je iznenađenje – umesto vazdušnih mehurića, našli su krupne kristale smrznute morske vode.

Najprostranija pustinja

Smesta su shvatili da su dospeli do tavanice ogromnog zaleđenog jezera, što je kasnije potkrepljeno satelitskim snimcima, i odlučili su da načine bušotinu do same vode.

Iskrslo je neizbežno pitanje da li dole obitavaju ikakvi živi organizmi. Ukoliko ih ima, to su nesumnjivo nekakvi mikrobi. Ali nije nimalo lako pretpostaviti koliko su stari. Izvesni istraživači zamišljaju da vazduh nije prostrujao, najmanje, 15 miliona godina, iako se voda menjala svakih desetak hiljada godina.

Ispostavlja se da je korito jezera drevno, a voda znatno mlađa!

Kako je to moguće?

Malobrojni znatiželjni tragači iz neke od osam zemalja tek su zagrebali, tu i tamo, zamrznuti pokrivač najnenaseljenijeg kontinenta, nedirnuto carstvo raznoraznih divljih životinja.

Na Antarktiku su padavine veoma retke, ograničene su na priobalje, zbog čega ga smatraju najvećom pustinjom na planeti – čak 98 odsto površine prekriveno je ledom, što predstavlja izvorište 70 posto slatke vode. Ukoliko bi se sav prekrivač otopio, svetska mora i okeani narasli bi za 60 metara!

Jezero Vostok, čija je voda prebogata kiseonikom (50 puta više nego u ijednom slatkovodnom), otkriveno je 1996. godine. I nije usamljeno: do sada ih je izbrojano 150 ispod debelog leda.

Iznad neobične vodene oaze izmerena je, inače, najniža temperatura do sada na Zemlji – 89 Celzijusovih stepeni ispod nule! Zašto se voda nije zamrzla, ako prosečna temperatura nikada ne prelazi – kako se procenjuje – treći podeljak ispod nule?

I pritisak i toplota

Odgonetka se, s jedne strane, krije u velikom pritisku ledenog pokrivača, a s druge u toploti koju planeta ispušta iz vlastite nutrine. Ostaje da sačekamo prve nalaze koji će razotkriti mnoge tajne, možda i čudesni splet podzemnih reka koje Vostok (najveća dubina iznosi 600 metara) povezuju sa ostalim subglacijalnim jezerima na Antarktiku.

Uzimanje uzoraka nije išlo sasvim glatko, ruski naučnici su utrošili više od decenije smišljajući kako provrteti toliko duboku rupu, a da ničim ne ugroze živi svet jezera. Početkom januara su nastavili. Otkuda tolika strepnja?

Prva je nametnuta samim bušenjem za koje su sagoreli više od 53.000 litara kerozina i gasa freona (vrsta ugljovodonika), čija je uloga da spreči zaleđivanje bušilice. Druga proističe iz pretpostavke da je voda u jezeru prepuna gasa i da će kao šampanjac iz boce kroz najdublju bušotinu na svetu pokuljati ka vrhu. Nastao bi neobični gejzir koji bi uveliko ispraznio ogromno vodeno skladište (5.400 kubnih kilometara).

Hoće li se jedno ili drugo dogoditi, uskoro ćemo saznati.

——————————————————————————–

Bušenje prekinuto

Na 29 metara od vode ruski istraživači su, zbog nevremena, obustavili bušenje. Bušotina bi trebalo, kako se procenjuje, da bude duboka 3.749 metara. Bušenje se izvodilo na 40 Celzijusovuih stepeni ispod nule, što je dvostruko i pride niže od najniže temperature ikad izmerene na našoj planeti, upravo u blizini jezera Vostok: 89,2 Celzijusova stepena ispod nule.
Stanko Stojiljković

Nakon sukoba sa aktivistima „Društva morskih pastira“ za očuvanje mora, ekološke grupacije sa sedištem u SAD, koji su progonili matični brod japanske flote kitolovaca, Japan je obustavio svoj redovni godišnji lov na kitove na Antarktiku. Prema rečima zvaničnika japanske agencije za ribarstvo, lov na kitove je ”za sada” obustavljen iz bezbednosnih razloga.

Komercijalni lov na kitove zabranjen je još 1986, ali Japan koristi propise koji dozvoljavaju lov radi naučnih istraživanja. Protiv ove zabrane lova zvanični protest su uložili i Norveška i Island, koji i dalje nastavljaju komercijalni lov.

Japan tvrdi da je lov obustavljen još 10. februara, ali ne želi da precizira hoće li lovačka ekspedicija, koja se obično završava krajem marta, za ovu godinu biti konačno otkazana.

Japanska flota ima 180 ljudi na 4 broda, koji tokom zimske sezone u Južnom okeanu ulove i do 950 kitova, ali borbeni ekolozi veruju da ovog puta nije uspela da ulovi više od 30, što smatraju svojim velikim uspehom.

Mada se lov zvanično sprovodi u naučne svrhe, mnogo kitovog mesa završi i na tanjiru. Ova vrsta mesa za većinu Japanaca ne predstavlja redovan deo ishrane, ali većina njih se protivi ovakvim ekološkim akcijama, koje doživljavaju kao neopravdano strano mešanje u svoju kulturnu tradiciju.

Nasuprot tome, zemlje protivnici lova na kitove, predvođene Australijom i Novim Zelandom, kao i brojne grupe ekologa, smatraju ovu vrstu lova nepotrebnom i okrutnom.