Kit malo uzdrhta i reče:

„Iza njega?“
„Da.“
„A šta to ima iza njega?“ upita ona glasićem vrlo slabim.
„Ima… ništa. Pretpostavljam. Samo tama. Potpuna noć.“

Pol Bouls, Nebo-štit

Ovo otkriće bi moglo da ima velikih posledica po neše razumevanje klime na planeti, a moglo bi, kako njegov autor smatra, da bude ključno i za ”predviđanje dugotrajnih promena klime u budućnosti”. U načinu obrtanja Zemljine osovine postoje dva “ciklusa” – od kojih jedan traje 10.000 godina, a drugi 40.000 godina, a kada se oni na odgovarajući način poklope dolazi do glacijacije i deglacijacije, odnosno do nastanka i prestanka ledenih doba.

Sada, kako Hjubers tvrdi, “u najmanju ruku sa pouzdanošću od 99% znamo da pomeranja Zemljine ose spadaju u faktore koji doprinose deglacijaciji (topljenju lednika i velikih ledenih površina, faza u kojoj se planeta trenutno nalazi).

Ako se oba ciklusa poklope, led se povlači velikom brzinom. Ako je to poklapanje prisutno, Sunčevo zračenje koje severna hemisfera tokom leta prima povećava se za više desetina vati po metru kvadratnom, a velike ledene mase na tim prostriama, ukoliko su prisutne , tope se i nestaju…

- Ovi statistički nalazi tačno se poklapajku sa onim što je poščetkom veka predložio srpski naučnik Milutin Milanković – zaključuje Hjubers, uz napomenu da povećanje količine CO2 u atmosferi, koje je svakako prisutno, ovaj proces može samo još više da ubrza.

Na istoku Nemačke izmerena je minimalna temperatura od minus 20 stepeni Celzijusovih, a u zapadnoj, centralnoj i istočnoij Evropi od minus 10 do minus 20 stepeni. Istovremeno, vazduh umerene temperature prešao je sa severnog dela Atlantika na Arktik preko Islanda. U mestu Svalbard, na dalekom arktičkom severu, u poslednjih nekoliko dana temperatura je dostizala pet stepeni Celzijusovih, što je više nego u nekim mediteranskim gradovima.

U većem delu Severne Amerike trenutno je neuobičajeno toplo. Slični hladni talasi već su se dešavali nekoliko puta u poslednjim decenijama, navodi se u izveštaju SMO.

„Postoje određeni faktori koji utiču na to da Zemlja vremenom gubi, ali i dobija, na masi“, smatra makrobiolog dr Kris Smit.

Koristeći se ne tako uobičajenim kalkulacijame, Smit je, uz pomoć kolega sa Kembridža, došao do računice koja pokazuje koliko Zemlja gubi, a koliko dobija na masi. Po njihovoj tvrdnji, u pitanju su ipak samo grube procene za sada. Najveći doprinos Zemljinoj težini daje 40.000 tona prašine koja pada iz svemira i pokriva površinu planete.

„U pitanju su tragovi solarnog sistema koji nas je iznedrio, ali i asteroidi koji su se raspali kao i stvari koje nikada nisu uspele da stvore planetu. Sve to pluta oko Zemlje koja se ponaša kao veliki usisivač koji pogoni gravitacija“, izjavio je dr Smit.

Drugi faktor koji doprinosi povećanju težine Zemlje jeste globalno zagrevanje.

„NASA je izračunala da Zemlja godišnje oteža 160 tona zbog povećanih temperatura. Kada nekom sistemu dodajemo energiju, mora mora porasti“, nastavlja dr Smit.

Ovo sve znači da plaenta godišnje dobije oko 40.000 tona na svojoj težini.

Rast populacije i izgradnja ne utiču na ovu brojku pošto su sve ove stvari već sačinjene od postojeće materije na planeti.

Na primer, Zemljino jezgro je poput velikog nuklearnog reaktora koji postepeno gubi energiju, a upravo se taj gubitak energije pretvara u gubitak mase.

Globalno gledajući, Zemlja ipak gubi svoju masu, uključujući mora i atmosferu – iako su cifre značajno manje. Na godišnjem nivou gubitak težine iznosi 16 tona.

Na gubitak težine u velikoj meri utiču i gasovi poput vodonika koji su izuzetno laki pa tako beže iz atmosfere.

„Fizičari su pokazali da Zemlja gubi oko 3 kilograma gasa svake sekunde. To je otprilike 95.000 tona vodonika koje Zemlja izgubi svake godine. Drugi gas koji nam izmiče je helijum – 1.600 tona svake godine.

Kada se sve cifre uzmu u obzir dr Smit smatra da Zemlja godišnje izgubi 50.000 tona.

Gasovi koji su glavni krivci globalnog zagrevanja i čija je koncentracija dostigla vrhunac 2010. godine, ostaće u atmosferi još decenijama, čak i u slučaju da se koliko danas u potpunosti zaustavi njihovo ispuštanje, ističe se u studiji Svetske meteorološke organizacije (SMO).

Ledeno doba je geološki period sa značajnim smanjenjem površinske i atmosferske temperature na Zemlji, što za posledicu ima povećanje ledenog pokrivača na planeti.

Smatra se da je bilo najmanje pet ledenih doba na Zemlji. Tokom tih perioda, postoje ciklusi glacijacije kada se ledeni pokrivač smanjuje i povećava.

Zvanično, planeta se u poslednjih 10.000 do 15.000 godina nalazi u interglacijalnom razdoblju, čije je trajanje predmet različitih procena.

„Analitičari predviđaju da će se aktuelni interglacijalni period završiti za 1.500 godina ukoliko koncentracija CO2 ne pređe 240 delova po milionu obima (ppmv)“, ističe se studiji.

Trenutna koncentracija ugljen-dioksida, međutim, iznosi 390 ppmv, a na tom nivou povećanje obima ledenog pokrivača je nemoguća.

Studiju, koja se temelji na varijacijama Zemljine orbite i uzorcima stena, sproveli su istraživači sa Univerziteta u Kembridžu, Univerzitetskog koledža u Londonu, Univerziteta na Floridi i Univerziteta u Bergenu, u Norveškoj.

Naučnici ne umeju u potpunosti da objasne razloge koji dovode do ledenog doba, ali smatraju da na taj fenomen utiču promene u zemljinoj orbiti oko Sunca, koncentracije metana i ugljen-dioksida u atmosferi kao i pomeranje tektonskih ploča.

Oni predviđaju porast temperatura na Zemlji kao posledicu sve viših nivoa gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi što može da izazove porast nivoa mora i ekstremne vremenske nepogode.

Naučnici već duže vreme upozoravaju da globalna temperatura ne bi smela da poraste više od dva stepena Celzijusa kako bi se izbegle najgore posledice klimatskih promena koje bi planetu mogle da dovedu u opasnost.

U izveštaju se zaključuje i da su države ispodprosečno spremne da se nose sa iznenadnim katastrofalnim događajima i nacionalnim krizama, na šta stručnjaci upozoravaju poslednjih par godina.

Događaji poput ogromnog oblaka vulkanskog pepela kojem je svet bio svedok 2010. godine, kada su letovi u Evropi prekinuti, zatim japanski potresi i cunami kao i tajlandska katastrofa sa poplavom, pokazali su da takve stvari mogu snažno da utiču na ključne sektore i biznise ukoliko posledični prekid proizvodnje ili transporta traje više od nedelju dana.

„Volela bih da mislim da možemo da učimo od tih iskustava i da budemo otporniji na duži period, ali se to neće dogoditi osim ako se vlade i biznisi ne pripreme bolje i ne osiguraju različite lance nabavke na koje se možemo osloniti kada dođe do katastrofe“, kazala je Alison Varhurst, direktorka britanske kompanije za analizu rizika Mejplkroft.

Globalna ekonomija, čini se, može da pokažei toleranciju na nenadane događaje maksimalno toliko, stoji u izveštaju i dodaje da trenutno krhko stanje u kom se nalazi svetska ekonomija čini nju posebno ranjivom na nepredviđene šokove.

Do trideset posto BDP-a razvijenih zemalja bilo bi direktno ugroženo krizom, pogotovo u turističkom i sektoru proizvodnje. Procena kaže da je izbijanje epidemije SARS-a (teški akutni respiratorni sindrom) 2003. godine azijske privrede koštala 60 milijardi dolara, ili oko dva posto istočnoazijskog BDP-a.

Nakon japanskog cunamija i nuklearne krize u martu prošle godine, globalna industrijska proizvodnja smanjila se 1,1 posto već idućeg meseca, kažu podaci Svetske banke. Oblak vulkanskog pepela 2010. godine Evropsku uniju koštao je od pet do deset milijardi evra, dovodeći neke avio i putničke kompanije na rub bankrota.

Troškovi mogu brzo da eskaliraju kada dođe do prekida transporta ili proizvodnje na više od par dana, što na kraju može da ugrozi zalihe hrane, vode, energije, kao i komunikacione mreže.

U slučaju dužeg prekida neki su biznisi prisiljeni da smanje ulaganja i radna mesta ili razmotre zatvaranje poslovanja, što dalje vodi u redukciju rasta prirede države.

IZVOR: POSLOVNI DNEVNIK

It’s similar in size to Mount Pinatubo, which in 1991 gave us the biggest eruption of the 20th century Billions of tons of ash and magma would be ejected. Southern England would be covered in ash A sleeping super-volcano in Germany is showing worrying signs of waking up.

It’s lurking just 390 miles away underneath the tranquil Laacher See lake near Bonn and is capable of ejecting billions of tons of magma. This monster erupts every 10 to 12,000 years and last went off 12,900 years ago, so it could blow at any time.

Hidden menace: Laacher See looks tranquil, but beneath its waters lies a volcano that could devastate Europe. Water deceptive sight: The lake was formed when the land collapsed following the last eruption.

Experts believe that if it did go off, it could lead to widespread devastation, mass evacuations and even short-term global cooling from the resulting ash cloud blocking the sun.

The effect on the UK is hard to predict but it’s possible that large parts of southern England could be covered ash.

If the Laacher See eruption is as powerful as the last one, volcanic material could land over 600 miles away.

It’s thought that the volcano is similar in size and power to Mount Pinatubo in the Philippines, which blew in 1991 and became the biggest eruption of the 20th century.

It ejected 10 billion tons of magma, 20 billion tons of sulphur dioxide 16 cubic kilometres of ash and caused a 0.5C drop in global temperatures.

Volcanologists believe that the Laacher See volcano is still active as carbon dioxide is bubbling up to the lake’s surface, which indicates that the magma chamber below is ‘degassing’.

http://bcove.me/yzbvo4dh

Istina je da dugovečni kalendar, koji pokriva razdoblje od oko 5125 godina, a počinje 3114. pre Hrista, završava svoje brojanje 21. decembra 2012. S tim danom završit će 13. Bak’tun, poslednje razdoblje od oko 400 godina u majanskom kalendaru.

Međutim, umesto da se nastavi sledećim Bak’tunom, kalendar će se tada jednostavno resetovati i početi ispočetka, baš kao što se brojčanik na starim automobilima vraća na nulu nakon pređenih 999999 kilometara i ponovno kreće da broji.

‘Dakle, da li je kraj 13. Bak’tuna kraj jednog dugog razdoblja? Jeste. Da li su Maje volele krajeve razdoblja? Jesu’, rekao je Viliam Saturno, stručnjak za arheologiju Maja na Bostonskom univerzitetu.

“Da li bi oni ovaj kraj ciklusa smatrali strašno važnim? Nema sumnje. Najveći krajevi razdoblja su krajevi Bak’tuna. Međutim, predviđa li kalendar kraj sveta? Ne. To smo mi izmislili.”

Emiliano Galaga Murieta, direktor Meksičkog nacionalnog instituta za antropologiju i istoriju, kaže da je za Maje kraj dugog računanja vremena predstavljao kraj starog ciklusa i početak novog. “To je isto kao kod Kineza. Sada smo u godini zeca, sledeća će biti godina zmaja, a nakon nje neke druge životinje u kalendaru”, rekao je Galaga.

Kako je krenula histerija?

Pisanih zapisa o kraju 13. Bak’tuna ima vrlo malo. Zapravo većina stručnjaka za Maje navodi tek jedan – kamenu ploču na spomeniku broj šest nalazišta Tortuguero u meksičkoj državi Tabasco. Međutim, njegove poruke teško je precizno dešifrovati jer je deo znakova oštećen. Uprkos tome, naučnici su predstavili nekoliko prevoda od kojih je najzanimljiviji onaj koji su sastavili Stiven Hjuston sa Univerziteta Braun i Dejvid Stjuart s Univerziteta u Ostinu.

Prema prvoj interpretaciji ovog dvojca Maje su očekivale da će na kraju 13. Bak’tuna na Zemlju sići božanstvo. Šta će se dogoditi nakon toga, nije jasno iako im se činilo da tekst najavljuje neko proročanstvo. Ovo tumačenje 1996. godine proširilo se brojnim Internet stranicama i forumima pa je čak ušlo i u neke knjige kao dokaz da majanski kalendar najavljuje kraj sveta. Ipak, neka novija istraživanja američkog dvojca pokazala su da drevni tekstovi najverovatnije uopšte ne sadrže nikakva proročanstva o 2012. Naprotiv, čini se da sporni poslednji znakovi zapravo govore o posveti spomenika broj šest.

U blogu koji je posvetio svojim otkrićima Stjuart piše: “Mnogi tvrde da poslednji znakovi dugog teksta sadrže jedine zapise o tome što su drevne Maje imale da kažu ili predvide o kraju Bak’tuna krajem 2012. Ja snosim deo odgovornosti za pažnju koju je privukao spomenik broj šest jer sam pre nekoliko godina objavio kratku analizu svakog znaka i odlomak nazvao ‘Proročanstvo Tortuguera’. Tada nisam imao pojma da će to ubrzo pokrenuti pravu histeriju na mnogim Internet stranicama, forumima i da će se čak naći u nekim knjigama.’

Zapis je nalik na sportsku komemoraciju

U istom blogu Stjuart sadržaj teksta na spomeniku šest uspoređuje s nastojanjem novinara da ovekoveči pobedu New York Yankeesa nad Philadelphia Philliesima 1950. godine koja bi mogla da izgleda ovako:

”Sedmog oktobra 1950. New York Yankeesi su pobijedili Philadelphia Philliese i osvojili Svetski kup. To se dogodilo 29 godina nakon prve pobede Yankeesa u Svetskom kupu 1921. Dakle, 50 godina prije 2000. godine Yankeesi su pobedili u Svetskom kupu.”

Kada se događaj opiše na ovakav način, ističe Stjuart, tekst spominje buduće važno istorijsko vreme – 50. godišnjicu pobede, međutim zapravo se referira na događaj koji se već odigrao – na utakmicu iz 1950.

‘Tako su strukturirani mnogi tekstovi Maja, uključujući i spomenik šest iz Tortuguera’, objasnio je Stjuart.

Prema Galagi takav način pisanja Maja nas danas zbunjuje jer smo mi navikli da čitamo bukvalne poruke jednostavnih struktura. Dakle, čak i ako spomenik šest spominje dolazak božanstva, on ne znači kraj sveta.

“Ti su tekstovi napisani na poetski način tako da naglašeno poetski poručuju da će 21. decembra 2012. doći bog i započeti novi ciklus: stari svet će umreti, a novi se roditi”, zaključio je Galaga.

Najveći ekonomski gubici nastali su zbog potresa u Japanu. U katastrofama je u prvih devet meseci ove godne živote izgubilo više od 30.000 ljudi.

Ukupni gubici za svetske osiguravajuće kuće, proistekli iz katastrofa, dostići će ove godine 108 milijardi evra, pokazuju preliminarni podaci švajcarske kompanije. To je više nego dvostruko u odnosu na prošlu godinu kada je ta brojka bila 48 milijardi dolara.

„Da je Japan bio u potpunosti osiguran, ova godina bi bila najskuplja do sada za osiguravajući sektor“, ukazao je Svis Re.

Potres u Japanu osiguravajuće kompanije koštao je 35 milijardi dolara, a ukupna šteta je procenjena blizu 210 milijardi dolara.

Osim potresa u Japanu i na Novom Zelandu, velike poplave na Tajlandu i u Australiji koštale su ove godine osiguravajuće kompanije više od 10 milijardi dolara.

Osiguravajući sektor platio je gotovo 14 milijardi dolara za nadoknadu štete koju su nanela dva tornada u Sjedinjenim Američkim Državama i blizu pet milijardi dolara za nadoknadu gubitaka posle uragana Irena.

Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće objelodanio je njemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dvije godine kasnije na kongresu u Holandiji.Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla nevjerovatnu mapu nacrtanu na koži gazele.

Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re’is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrijednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posjedu mape Novog Svijeta koju je načinio niko drugi do sam Kristifor Kolumbo. Kemal Reis je zaplijenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasljeđe svom nećaku koji se zvao Piri Re’is [Reis] koji je takođe bio mornarički oficir Otomanske flote.

Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a namjeravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja

Za izradu ove mape koristio je dvadesetak različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim riječima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV vijeka prije Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi porijeklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim djelom mape. Takođe navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i sjevernu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u nevjerovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspio da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika cijelih tri stotine godina prije no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspio da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud posljednji put bila bez leda prije oko 6.000 godina, negdje oko 4 000. godine prije Hrista

Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je sjeverni dio Antarktika istražen prije no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena prije milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj dio sjeverne obale Antarktika posljednji put bio bez leda prije 6.000 godina. Još uvijek postoje neslaganja u naučnom svijetu o tome kada se završilo posljednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9.000 i 13.000 godina prije Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna sjeverne obale Antarktika prije 6.000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posjedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspješno završi ovakav poduhvat?

Dobro nam je poznata činjenica, ako je vjerovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina prije Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda prije 6 000 godina posjedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što je nama tek u današnje vrijeme pošlo za rukom?

Kroz cio Srednji vijek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane „portolani“ i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspješnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih „portolan“ mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko „portolan“ mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posjedu jedne ovakve „specijalne mape“.

Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je namjeravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmjer, a zatim i da započne posao oko izrade mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:

“ Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mjesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)“

Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.

Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye („Mornarska knjiga“ ili „Mornarički priručnik“)

Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo porijeklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.

I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrijednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića španskih i portugalskih moreplovaca pa su najvjerovatnije ukazale sultanu na prijetnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.

Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtijevao od Sultana da protjera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv Portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.

Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.

Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.

U uvodu za svoju knjigu, Maps of the Ancient Sea Kings, iz 1979. godine, Dr Charles Hapgood navodi:

„Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najvjerovatnije preko minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog svijeta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove.“

Prema hipotezi koju je postavio Dr Charles Hapgood, Piri Reis je najvjerovatnije došao u posjed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog svijeta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspjeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim mornarima.

Rastuća opsesija planetom Nibiru, za koju teoretičari zavera kažu da dolazi sa periferije našeg solarnog sistema, da će se sudariti sa Zemljom i uništiti čovečanstvo krajem 2012. ili 2011. godine (obe su godine u igri), pokazuje da ogroman broj ljudi prati video klipove na portalu YouTube i posećuje internet stranice sa sličnom tematikom bez „skeptičkog pribora za detekciju“. Ovo je nedavno izjavio dr Dejvid Morison, planetarni astronom zaposlen u Istraživačkom centru Ejms i Institutu za astrobiologiju pri NASA.

Morison procenjuje da na Internetu postoji oko dva miliona vebsajtova na kojima se trenutno diskutuje o potencijalnom sudaru planete Nibiru sa Zemljom. Svakoga dana, na njegov lični mejl u NASA stigne najmanje pet mejlova u kojima se ljudi raspituju za Nibiru.

„Bar jednom nedeljno dobijem poruku od mladih osoba (uzrasta do 11 godina) u kojoj mi pišu da su se (on ili ona) razboleli od straha i /ili razmišljaju o samoubistvu zbog navodno predstojećeg smaka sveta“, ogorčeno priča Morison.

A kako je počela ta masovna panika vezana za Nibiru ili Planetu X, za koju astronomi tvrde da uopšte ne postoji?

SUMNJIVO POREKLO

Ideju da će smak sveta izazvati sudar planeta, prva je iznela Nensi Lider 1995. godine. Liderova je tada objavila da preko implanta u mozgu, koji su joj ugradili vanzemaljci iz zvezdanog sistema Zeta Retikuli, može da prima njihove poruke. Na svom vebsajtu ona je tvrdila da je odabrana da čovečanstvo upozori na sudar planeta koji će zbrisati život na Zemlji u maju 2003. godine. Kada se to nije dogodilo, njeni sledbenici su odabrali 2012. godinu kao datum sledećeg kataklizmičnog sudara sa Nibiru, godinu koja se baš lepo poklapa sa drugim proročanstvima o kraju sveta fokusiranim na kraj majanskog kalendara.

Nensi Lider je donosioca smrti zapravo nazvala Planeta X, a kasnije je povezala sa planetom o čijem je postojanju hipotetski pisao Zeharija Sičin u svojoj čuvenoj knjizi Dvanaesta planeta. Prema Sičinu (1920-2010.), drevni Sumeri su pisali o džinovskoj planeti po imenu Nibiru – dvanaestoj planeti u solarnom sitemu, skrivenoj iza drugih planeta (uključujući Pluton), sunca i meseca – koja se duž svoje izdužene orbite svakih 3600 godina zaljulja ka Zemlji. Ljudi su zapravo potekli sa planete Nibiru, i prilikom njenog prethodnog preletanja kolonizovali Zemlju.

Istoričari i lingvisti govore da je Sičin pogrešno preveo drevne tekstove. Sumeri su zaista verovali u kosmologiju gde su postojale planete, ali su mislili da postoji samo pet planeta a ne dvanaest i nisu verovali da su ljudi došli na Zemlju sa mesta po imenu Nibiru. Šta više, astronomi su istakli da je planetarna orbita kakvu Sičin pripisuje Nibiru nemoguća: ni jedno nebesko telo ne može da zadrži stabilnu orbitu koja se zaljulja kroz unutrašni solarni sistem svakih 3600 godina, a ostatak vremena boravi iza Plutona. Takvo telo bi veoma brzo bilo ili usisano u drugu orbitu ili istisnuto sa svoje.

Ipak, Sičinova knjiga je od 1976. kada je objavljeno prvo izdanje do danas prevedena na 25 jezika i prodata u milionskom tiražu širom sveta. Nenis Lider je, za svoju teoriju o sudaru planeta, odmah nakon toga usvojila ime Nibiru umesto Planeta X za donosioca smaka sveta na Zemlji.

NEDOSTAJUĆA PLANETA

Najveća karika koja nedostaje u proročanstvu o smaku sveta svakako je sama Nibiru. Kako nikakva džinovska, odmetnuta planeta nije pronađena u spoljašnjem solarnom sistemu da bi odigrala ulogu Nibiru, neki teoretičari zavera su zaključili da je mala kometa Elenin (koja je u oktobru prošla kraj Zemlje bez incidenata) zapravo misteriozna planeta Nibiru.

“Činjenica je da ti ljudi konstantno menjaju svoju priču”, zaključuje dr Dejvid Morison. “Za neke od njih, Nibiru više nije sumerski bog ili planeta koja bi trebalo da se vrati na Zemlju krajem 2012. Ona je postala krilatica za gotovo svaku kosmičku katastrofu.”

Glasine o kometi Elenin su se početkom ove godine proširile poput požara Internetom. Njeno približavanje Zemlji je proglašeno uzrokom pomeranja Zemljine ose za 3 stepena u februaru, zemljotresa u Čileu, pa onda još većeg pomeranja pola koje je izazvalo martovski zemljotres u Japanu. “Ignorišući tektoniku ploča kao uzrok zemljotresa, ti ljudi tvrde da kometa ima jaki gravitacioni ili elektromagnetni uticaj na našu planetu”, kaže Morison.
Kada su naučnici istakli da je kometa Elenin samo grudva leda širine jedva 4,5km, da uopšte nema magnetno polja i da čak neće proći preblizu Zemlji – uz opasku da zemljotrese izaziva tektonika ploča, a ne komete – počele su da kruže glasine da NASA krije informacije o kometi Elenin.

“Ironično je što neupadljiva priroda ove komete igra glavnu ulogu u nekim teorijama zavere”, zajedljivo dodaje Morison. “Ljudima koji su ubeđeni da kometa zaista izaziva zemljotrese, to je dokaz da Elenin uopšte nije kometa već daleko masivniji i opasniji uljez”. Teoretičari zavere su počeli da se bave idejom da je kometa zapravo prerušena Nibiru – planeta ili čak ogromna zvezda tipa smeđi patuljak.

“U stvari, Elenin je klasična kometa iz udžbenika, sa jasno vidljivom “komom” ili jezgrom i dugačkim repom od leda koji isparava. Da je u pitanju smeđi patuljak ne bi imala komu ili rep, jer gas ne može da pobegne sa objekta koji poseduje znatnu gravitaciju. A da je masivna, videli bismo njen gravitacioni uticaj na orbite planeta, posebno Marsa i Zemlje, ali u ovim orbitama nema nikakvih promena. I konačno, da je Elenin zaista smeđi patuljak, već bi bila primećena tokom brojnih ranijih astronomskih osmatranja, čak i dok je još uvek bila u spoljašnjem solarnom sistemu”, kategoričan je dr Morison.

Činjenicu da se kometa nije kretala ka Zemlji, previdela je većina zagovornika teorija zavere, dok su drugi tvrdili da će se njena putanja promeniti (a nije). Neki vebsajtovi su čak objavili da kometu prati džinovski NLO koji kontroliše njenu orbitu.

IZMEĐU ISTINE I LAŽI

Dejvid Morison nudi nekoliko saveta onima koje zanima astronomija ili su zabinuti zbog potencijalnog planetarnog sudara (do kraja ove ili sledeće godine). “Da tu ima ikakve istine, priča bi već bila objavljena i u brojnim nezavisnim medijima, a ne samo na pojedinim internet sajtovima. Pri tom, nije baš svako ko to objavi na portalu YouTube zaista naučnik ili zaposlen u NASA. Jednostavno, na Internetu ne postoji siguran način da se istina razlikuje od laži.”
Priče o zaveri vezanoj za Nibiru su takve besmislice, smatra Morison, da je teško poverovati koliki odjek imaju. Pošto veliki broj internet sajtova prodaje knjige o Nibiru, video zapise, pa čak i “opremu za preživljavanje smaka sveta”, Morison je uveren da ljudi koji se iza takvog biznisa kriju svojski iskorišćavaju i podstiču strah onih koji nisu u stanju da razluče kredibilne izvore informacija od lažnih bukača. “To je posebno veliki problem kada su u pitanju mladi ljudi. Upravo sam zato neopisivo ljut na neodgovorne pojedince željne zarade, čije su žrtve naša deca!”

Piše:T.O.

Naučnici navode da stene u zemljinoj kori navodno ispuštaju čestice koje reaguju u kontaktu sa podzemnim vodama i životinje koje žive u blizini mogu da osete te promene i tako „predvide” kada će stene „skliznuti” i izazvati zemljotres.

Tim, predvođen naučnicima sa britanskog Otvorenog univerziteta, nada se da će njihova hipoteza inspirisati biologe i geologe da zajedno rade kako bi otkrili na koji način životinje mogu da pomognu ljudima da vide neke od znakova zemljotresa koji sledi.

Žabe iz Akvile nisu prvi primer čudnog ponašanja životinja pre velikih seizmičkih događaja. Kroz istoriju su se pojavljivali izveštaji o zmijama, žabama i ribama koje su se neobično ponašale pre zemljotresa.

U Kini 1975. godine ljudi su primetili veliki broj zmija kako izlaze iz svojih skrovišta mesec dana pre nego što je zemljotres pogodio Haičeng. Ovo je bilo naročito neobično jer su zmije izašle tokom zime kada hiberniraju i kada je izlazak na temperature ispod nule sigurna smrt za ove reptile.

Ono što predstavlja problem jeste to što su veliki zemljotresi prilično retki, tako da je nemoguće proučavati događaje koji ih najavljuju. Naučnici se, međutim, nadaju da će žabe iz Akvile pomoći u tome.

Biolog Rejčel Grant proučavala je akvilsku koloniju žaba za svoj doktorat. Prema njenim rečima, stotinak žaba je za tri dana potpuno nestalo iz svoje bare, a nekoliko dana kasnije usledio je zemljotres.

Ona je svoje opservacije objavila u „Žurnalu zoologije” i nekoliko dana posle toga usledio je poziv iz američke svemirske agencije NASA koja je proučavala hemijske promene koje se dogode kada su stene pod velikim stresom i koji su se pitali da li su te promene povezane sa masovnim egzodusom žaba. Njihovi laboratorijski testovi sada su potvrdili da ove promene ne samo što su povezane, već da zemljina kora direktno utiče na hemijski sastav bare u kojoj su žabe živele u to vreme.

Naučnici sada rade na temeljnom testiranju mehanizma promene hemijskog sastava i nadaju se da će, ako uspeju da razumeju sve veze, to pomoći u smanjenju žrtava zemljotresa.

R. S.

***

Radoje iz Beograda | 04/12/2011 01:16

Tolika Frka oko reakcije zivotinja pred zemljotres i uzrok toga i tolika proucavanja. Taj uzrok se znao ko zna od kada,
da pred zemljotres zemlja ispusta veliku kolicinu Ozona, a njega zivotinje ne podnose. Moze se pred zemljotres cuti kako divljac zapomaze po sumama i nekud bezi od Ozona, lavovi, medvedi, misevi su najosetljiviji na tu pojavu. U iskopima Tunela, Mineri su znali da beze sa mesta gde pocnu misevi da Cvile i neznaju kud idu, no se vrte u krug, to je bio znak za odron zemljista. Jer se zemlja odvaja, nadima i povecava kolicinu ozona, i to Misevima smeta. Te i pred zemljotres se u utrobi zemlje stvara veliki pritisak i potiskuje ozon iz zemljine kore na povrsinu, to je sva nauka i mudrost, da bi trebali Doktori nauka da te stvari ispituju. Vljda je neko sa sela cuo da goveda ricu pred zemljotres, ovce nenormalno bleje, kokoske se uznemire, svinje, psi, svima smeta ozon, a ne sto znaju da ce se desiti katastrofa.

GEOMETRIJSKA PRAVILNOST

-Istraživači našeg Centra su prvo zapazili neobične geometrijske pravilnosti na jugoistočnom delu reljefne karte Rtnja – počinje priču Nađfeji. – Posle pažljive analize, utvrdili smo da zaista postoje terasasti platoi koji se protežu pravcem sever-jug u dužini od gotovo 1,5 kilometar! Precizno izmerivši ovaj prostor, stučnjaci „Duha Rtnja“ dolaze do toga da je prosečna širina terasa od 15 do 30 metara, a da se neki njihovi delovi završavaju oivičeni prostorima od 50 puta 50, do čak 80 puta 80 metara.

-Ovaj potez na Rtnju je iovako neobičnog izgleda – nastavlja Nađfeji. – Neki prevoji čine pravilne uglove od 45 i 90 stepeni, što po pravilu nije uobičajeno delo prirode. Kada tome dodamo i ekstreme koje čine ove terase, stvara se slika koja nas primorava na ozbiljno razmišljanje. Prema rečima našeg sagovornika, neobičnost ovih terasa sastoji se i u tome što nije reč o samo jednom nivou na kojem je zastupljen ovaj fenomen. -Postoje bar dve etaže, odnosno nivoa – podvlači naš sagovonik. – Vrlo je uočljivo da postoji i drugi nivo, koji je paralelan sa prvim na koji smo naišli. To sigurno znači da je reč o otkriću koje može još mnogo toga da „nam kaže“ ukoliko lokalitet bude dobro proučen. -U „Duhu Rtnja“ kažemo da su ovo vrlo jasna istraživanja i spadaju u kategoriju onih koja su vidljiva, supstancijalne su prirode i pristupačna široj publici – objašnjava Nađfeji. – U našem Centru ovakav tip istraživanja zovemo „Telo piramide“. Ovaj deo proučavanja je delimično lakši, ali ništa manje uzbudljiv od oblasti koje nazivamo „Duh Rtnja“, jer je teže dosegnuti talasne i nesupstancijalne objekte i procese. Nađfeji nam otkriva zanimljivosti i „putovanje“ na koje je „morao da pođe“ kako bi došao do ovih otkrića. On navodi da je dublje shvatanje mističnog Rtnja konvencionalnim načinom razmišljanja i klasičnim istraživačkim metodama rezultiralo zaključkom da na tlu istočne Srbije postoji krečnjačka planina neobičnog, špicastog oblika, nastala proizvoljnim tektonskim procesima i višemilenijumskim uticajima meteoroloških prilika. S druge strane, da bi Rtanj bio shvaćen i istražen kroz funkciju drevne piramidalne građevine, neophodan je široko sagledivi multidisciplinarni istraživački pristup u kojem, pored savremenih naučnih tokova, mora da bude mesta i za razmišljanja i istraživačke tehnike koje ne podležu takozvanom konvencionalnom pristupu. NEDIRNUT PEJZAŽ Kako je zona kojoj su eksperti „Duha Rtnja“ posvetili pažnju obima oko 50 kilometara, istraživači su se prvo posvetili analizi karata. To je zato što veći deo ove oblasti čini vrlo bujna i netaknuta priroda, koja ga čini potpuno nepristupačnim. -Tako smo prvo satelitskim pogledom uočili i precizno locirali ovu terasastu strukturu – objašnjava jedan od osnivača ovog Centra, Saša Nađfeji. – Veliku pomoć pružili su nam i aero i ortofoto snimci. Tako smo, „ukrštajući“ različite metode, prvo locirali ovu oblast, a kasnije i napravili plan kako da joj priđemo. Naš sagovornik je, koristeći globalni sitem pozicioniranja, krenuo u potragu za novim ciljem. Posle mukotrpnog probijanja kroz gustu grabovu i hrastovu šumu, izašao je na čistinu. Tada je shvatio da se nalazi upravo na mestu koje je tražio. -Pod nogama mi nije bila mekana, već vrlo čvrsta zemljana podloga, iz koje su štrčali četvrtasti kameni oblici – opisuje ovu avanturu Nađfeji. – Sve mi je izgledalo neobično, a unutrašnja čula su mi govorila kako se nalazim na mestu gde je nekada bujao život. Osećao sam kako je ovo mesto bilo prilagođeno nekoj funkcionalnoj nameni, da nema ovakav oblik „tek tako“, bez nekog jasnog razloga. Posle prvih utisaka, Nađfeji i saradnici su obavili i nužna merenja i osmatranja. Tako je njihovo dvodnevno neprekidno istraživanje dovelo do nekih vrlo interesantnih rezultata. -Na ovoj čistini postoji nekoliko manjih terasa, platformi i stepenika. Oni obrazuju jednakostraničan trougao čiji obim je oko 100 metara. Naziru se i staze čija je širina oko tri metra i koje paralelno prate jedna drugu, na blago zakošenom terenu. Ono što je zapravo povezalo sve komponente ovog lokaliteta u ovako smisleno definisanu površinu zapravo su ivice ovih terasa koje imaju mustru koja se ponavlja sa nivoa na nivo. Ono što nam zapravo ukazuje da ovakav raspored nije puko delo prirode jeste veći broj, uglavnom četvrtastih, kamenih blokova čije su stranice oko 70 centimetara. Oni „izniču“ po ivicama terasa ili obrazuju deo oboda na čijem mestu mustra terase menja oblik po usklađenom obrascu. Ovi kameni blokovi nalaze se na pravolinijskim razdaljinama od oko 10 metara, dok je visinska razlika između terasa od 40 do 60 metara. OŠTRE IVICE Kako objašnjava Nađfeji, poznato je da zub vremena utiče na reljef tako što ga zaobljava. Na pronađenim kamenim blokovima, međutim, i danas su vidljive oštre ivice i ravne stranice. -Na ovom mestu postoji oko 30 ovakvih kamenih struktura, za koje u ovom momentu ne možemo sa sigurnošću reći da li su imali preciznu namenu, ili je reč bila o estetskim detaljima ovog dela pejzaža. Da li se ovi kameni blokovi nalaze na mestima energetskih polja, poput „menhira“ kojih ima najviše u Engleskoj i Irskoj, ili su u dalekoj prošlosti postavljani po linijama raznih geometrijskih oblika, to je pitanje na koje tek treba potražiti odgovor. I to je veliki izazov, vezan za buduća istraživanja ovog prostora. Za sada je sigurno, kaže Nađfeji, da je ovo mesto vrlo neobično, a po svojoj poziciji deluje kao početak oblasti koju čine veće terase koje su trenutno pod gustom vegetacijom i nepreglednom šumom. Ono što su istraživači zapazili kao pravilnost jeste da je potez na kojem se nalaze ove terase, za razliku od okolnog terena, protkan mnoštvom kamenih ostataka. Kameni blokovi, „obelisci“ ili šta god, uglavnom imaju pravilne ivice i oblike i nalaze se jedan do drugog, kao u nekoj vrsti uklopljenog mozaika. U „Duhu Rtnja“ veruju da ih mnoga iznenađenja tek očekuju, kada budu prišli većem delu ove oblasti koji je sada zaklonjen gustom vegetacijom. Ipak, kako su nam rekli, među svima vlada ubeđenje da ovakav trag nije mogla da ostavi „puka“ igra prirode, i da je sve mnogo kompleksnije i puno izazova. „Na ovom tragu imaćemo još puno toga da naslutimo, a zatim i saznamo“, poručuju iz Centra za istraživanje i ekologiju „Duh Rtnja“.

Piše Zoran Nikolić

Trinaest najtoplijih godina na planeti od kada su počela merenja zabeleženo je u poslednjih 15 godina, navela je Svetska meteorološka organizacija, prenose svetske agencije. „Nauka je čvrsta i dokazuje bez sumnje da se svet zagreva”, rekao je u saopštenju generalni sekretar SMO Mišel Žaro, i dodao da ljudska aktivnost tome znatno doprinosi. „Klimatske promene su realnost i mi već vidimo kako se to odražava na strukturu klime i vremena širom sveta”, rekao je Žaro.

Svetska meteorološka organizacija podnela je u Durbanu i u Ženevi, gde joj je sedište, preliminarni izveštaj, zasnovan na prvih 10 meseci ove godine. Konačna verzija izveštaja očekuje se početkom 2012.

Godina 2011. bila je godina ekstremnih vremenskih prilika, navela je ta organizacija. U istočnoj Africi je zbog jake suše umrlo desetine hiljada ljudi, Azija je bila pogođena velikim poplavama koje su odnele brojne živote, a 14 odvojenih vremenskih katastrofa u SAD izazvalo je štetu koja je procenjena na po milijardu dolara za svaku od njih.

Visoke temperature zabeležene su na planeti i pored fenomena „la ninja” kada niske temperature na površini u ekvatorijalnom delu Pacifika, imaju efekat hlađenja na celoj planeti, navodi SMO.

Svetska meteorološka organizacija je navela da je površina leda u Arktičkom moru 2011. bila druga najmanja od kada se sprovode merenja, a da je zapremina leda bila najniža ikad zabeležena. Naučnici vide Arktik kao najosetljiviji region na planeti i barometar za budućnost.

R. S.

———————————————————–

Kurs borbe protiv globalnog zagrevanja

Na konferenciji UN o klimatskim promenama u Durbanu, na kojoj učestvuju predstavnici 183 zemlje, Svetska meteorološka organizacija će, zajedno sa učesnicima, pokušati da odredi kurs borbe protiv globalnog zagrevanja, a trebalo bi da se utvrdi da li će industrijski najjače zemlje sveta obnoviti i proširiti obavezu preuzetu Protokolom iz Kjota iz 1997. godine koji ističe 2012. godine. Takođe pokušaće da ubede industrijski najjače zemlje da smanje proizvodnju štetnih gasova, a zemlje u razvoju da prihvate nova ograničenja za emisiju tih gasova.

Nazvane po sovjetskom geofizičaru koji ih je otkrio 1958. godine tokom prve ekspedicije u okviru Međunarodne polarne godine, planine Gamburtsev se protežu duž 1.200 kilometara u srcu istočno-antarktičkog pokrivača, sa dubokim dolinama i usecima i oštrim vrhovima koji dostižu i do 2.700 metara visine. Nastanak ovog lanca dugo je predstavljao jednu od najvećih misterija belog kontinenta.

Planine Gamburtsev se nalaze na kontinentu koji je geološki veoma star i koji odavno nije bio izložen snažnim tektonskim potresima usled kojih nastaju planine. Poslednji put je Antarktik bio izložen takvim silama pre 500 miliona godina.

Međutim, oštri vrhovi planina Gamburtsev, sličnih onima na evropskim Alpima, jasno ukazuju da je reč o mladom vencu koji jedva da je iskusio erozivnu snagu vetrova, snega i vode.

Međunarodni tim naučnika, čiji je izveštaj objavljen u časopisu „Nejčr“, kaže da nema objašnjenja za ovu misteriju.

Oni veruju da se odgovor krije u mreži jezera i raseda u stenovitom tlu koji podseća na predeo u tropskom pojasu afričkog kontinenta.

„Istočo-antarktički sistem raseda veoma podseća na jedno od geoloških čuda sveta, Veliki istočno afrički rov“, kazao je za AFP vođa istraživanja, geofizičar iz Britanskog Antarktičkog centra Fausto Feračioli, navodeći da to predstavlja delić pazla koji nedostaje i pomaže naučnicima da objasne subglečerske planine Gamburtsev.

Sistem dubokih raseda pronađen je tokom druge istraživačke ekspedicije planina Gamburtsev, koja je sprovedena u okviru poslednje Međunarodne polarne godine. Tom prilikom, naučnici iz sedam zemalja su uz pomoć radara i dubinskih senzora napravili prvu detaljnu mapu subglečerskog venca.

Prema njihovoj teoriji, priča započinje pre milijardu godina, kada se nekoliko mini-kontinenata sudarilo formirajući superkontinent Gondvanu, stvarajući u tački sudara planinski venac.

Vremenom, planina se urušila pod sopstvenom težinom i erodirala tokom narednih eona.

Tokom sledeća dva vremenska intervala, pre oko 250 miliona i oko 100 miliona godina, Godvana se raspala u tektonskoj agoniji.

Nastao je 3.000 kilometara dugačak rased u zemljinoj kori koji se pruža od istočnog Antarktika preko okeana do Indije. To je dovelo do podizanja tla koji danas čini Istočni Antarktik, a samim tim i do razvoja velikog sistema strmih dolina čije su padine urezale reke, a zatim glečeri kako je Zemlja iz toplote ulazila u duboku hladnoću.

Pre oko 34 miliona godina, veličanstvene planine prekrio je istočnoantarktički ledeni pokrivač veličine Kanade i tako su poput „Uspavane lepotice“ planine Gamburtsev zadržale svoju mladost i svežinu.

Oni su napravili novi model koji je po prvi puta uzeo u obzir eliptičnost Zemlje, kao i njenu neravnu površinu. Pri dosadašnjim simulacijama Zemlja je bila prikazivana kao savršena sfera, a udar asteroida bi se, kao po površini vode, prenosio cijelom površinom planete.

Doradom tog modela, a time i realnijim prikazom zemljine površine, došlo se do zaključka kako bi dobar dio energije udarca velikog asteroida ipak ostao zarobljen na manjoj površini. Udarac bi i dalje nanio veliku štetu, ali čini se kako bi oblik Zemlje i krajolik odigrali veliku ulogu u obuzdavanju štetnog utjecaja.

Koristeći ova saznanja tim znanstvenika je simulirao udar meteora koji je prije 65 milijuna godina stvorio veliki krater Chicxulub . Asteroid koji je tada udario Zemlju bio je velik kao Mt. Everest, a nastala eksplozija je bila ekvivalent dva milijuna hidrogenskih bombi. Model munchenskih znanstvenika, uvjereni su, objašnjava kako je udar tog meteora stvorio tsunamije i zemljotrese koji su doveli do izumiranja dinosaura, ali ne i do potpunog nestanka života na Zemlji.

NASA je utvrdila da se asteroid Baptistina raspao pre 80 miliona godina, što ostacima ne daje dovoljno vremena da dođu do Zemlje i izazovu udar koji je izazvao smrt dinosauruse pre 65 miliona godina.

„Izvorna kalkulacija s vidljivim svetlom procenila je veličinu i reflektivnost asteroida iz porodice Baptistina, što je dovelo do procene njihove starosti, ali sada znamo da su ti proračuni bili pogrešni. Zahvaljujući infracrvenom svetlu uspeli smo da dođemo do boljih rezultata“, kaže Lindi Džonson iz NASA-e.

Neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Boje jeseni su najtoplije i najnežnije koje se pojavljuju u prirodi, protežući se preko celog sunčevog sprektra boja, pri čemu im je zajedničko to što su zagasite, prigušene, sa izuzetkom žute i crvene, koje krase suvo lišće.

PRIRODA POD STRESOM

Ali, naučnici zabrinuto konstatuju kako jesen počinje da gubi boje! Globalno zagrevanje već menja jesenje nijanse, pa je i sjaj predivnih šuma počeo lagano da bledi. Blistavo žute, crvene, narandžaste, zelene – postaće smeđe, blede i dosadne.

Uostalom, možda ste i vi primetili kako „jesen nije više kao što je bila“?
Dan Patilo, biolog sa univerziteta Zapadna Karolina, objasnio je da je tokom četrdesetogodišnjeg proučavanja otkrio jasan „stres efekat na drveću“.

- U odnosu na prethodnu, svaka sledeća sezona listanja je sve bleđa i prosečnija.
Koliko god ova konstatacija zvučala pesimistično, njoj se pridružuju grupe zelenih, koji uz mnoge posledice globalnog zagrevanja obavezno navode i – bleđe nijanse jeseni.

Studija američke grupe „Klin er kul planet“ tvrdi da će neke vrste šarolikih šuma tokom sledećih sto godina – potpuno nestati. Predviđanje se temelji na pretpostavci o daljem rastu temperature koja je danas najviša u poslednjih hiljadu godina.

Visoke temperature uskratiće im potrebnu vlažnost, što bi moglo da dovede do bujanja šikare i šumskih štetočina i proređivanja fine crvene šume javora.

- Postoji naučna srazmera: na svakih sedam stepeni više dolazi do dupliranja mikropopulacije. Znači, doći će do bujanja insekata i mikroorganizama – kažu u „Vorld vajdlajf fundu“.

Prognoza je da bi globalno zagrevanje moglo da uzrokuje kratkotrajnu eksploziju boja, ali dugoročne posledice ne bi bile sjajne – boje će sa godinama da blede i šume će postati dosadne za oko.

PLANETA KAO ŽIVI ORGANIZAM

Da to nije dobro, moguće je sagledati iz nekoliko uglova, svakako ne samo iz onih estetskih. Naučnici se slažu da je Zemlja veliki organizam koji se hrani hemijskom i sunčevom energijom, diše preko šuma i algi u okeanima, gde energija kruži u lancima. Boje, pri tome, predstavljaju jedan od svojevrsnih instrumenata dijagnoze zdravlja tog organizma, odnosno naše planete. Kao i drugi, i simptom sve bezbojnijih jeseni upozorava na narušeno zdravlje planete. I to, mnogo ozbiljnije nego što čovek želi da sagleda. Tim pre, ako prihvatimo verovanje mnogih fiziologa da jesenje boje prirode služe njenim fiziološkim procesima, ali i nekih teoretičara evolucije koji pretpostavljaju da takvo jesenje izobilje boja mora da služi prevashodno signalnoj funkciji.

Obezbojena priroda na svoj način odražava i sve veću depresiju koja je obuzela i same stanovnike planete, koji u euforičnom zanosu pred tehnologijom zaboravljaju svoju suštinsku pripadnost prirodi i zavisnost od nje. Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima živih bića i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda tmurno, njima može izgledati živahno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno.
- Čovek sve upornije zagovara teoriju da je sam sebi dovoljan, a ono što je za njega predstavljalo zdravo životno okruženje on danas fetišizuje kroz tehnologiju. Njene boje su sive, hladne, kakav postaje i život lišen simbioze sa prirodom, u kojoj se nekada živelo – upozorava filozof Enriko d’Arđenio.

Završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“

I ove, najnovije signale, čovek bi morao ozbiljno da protumači…

MAGIJSKO DOBA

U povratnom ciklusu godišnjih doba, jesen je predočena plodovima voća, grožđem i opalim lišćem; njena životinja je zec, a zodijački znaci Libra, Skorpio, Sigitarijus. Između sumraka 31. oktobra i sumraka 2. novembra počinje period Samhaina (sou-in – zagledaj se unutra), vreme kada treba poželeti dobrodošlicu mraku i pokloniti se senima preminulih (Svi sveti, Dan mrtvih, Zadušnice). Smatralo se da noć pre Samhaina duhovi hodaju Zemljom dok putuju na onu stranu života, jer je to vreme kada se otvaraju kapije između sveta smrtnika i sveta magičnih bića.

Tih dana ljudi su se intenzivno bavili magijom, gatanjima i proricanjem. Ovaj period simbolizuje i bundeva, za koju se još u srednjem veku verovalo da je jedan od najmoćnijih magijskih rekvizita (dve srasle bundeve predstavljaju, poput peščanika, gornji i donji svet).

U većini tradicija bundeva označava definitivni kraj leta i verovalo se da poslednju treba ostaviti na njivi, kako bi se uoči predstojeće duge i hladne zime nahranila (i odobrovoljila) i bića iz drugih svetova. I danas je neizostavni deo ikonografije Noći veštica (31. oktobar). Ljudi su, obučeni kao duhovi, išli od kuće do kuće i izvodili razne trikove kako bi dobili hranu i piće – ova praksa, verovatno inspirisana još ranijim običajem ostavljanja jela i pića natprirodnim bićima, preteča je današnjeg obilska kuća i darivanja slatkiša kostimiranoj deci na ovaj praznik.

Piše Slavoljub Marković

U Američkoj svemirskoj agenciji (NASA) navode da će astronomi asteroid 2005 YU55 morati da prate i posmatraju pomoću teleskopa jer neće biti vidljiv golim okom ni kada se bude najviše približio Zemlji.

Asteroid, nalik tamnoj lopti prečnika 400 metara, često putuje u susedstvu Zemlje, Marsa i Venere, ali će se tokom večerašnjeg preleta najviše približiti našoj planeti u poslednjih 200 godina.

Poslednji asteroid ove veličine proleteo je pored Zemlje 1976. godine, a sledeći će to učiniti tek 2028. Biće to asteroid 2001 WN5 koji će proći na pola puta između Zemlje i Meseca.

„2005 YU55 spada u grupu potencijalno opasnih asteroida koji nam se povremeno približe jer se njihove orbite ili približe ili ukrštaju sa zemljinom orbitom“, objasnio je Robert Mekmilan, naučnik Univerziteta Arizone koji je 2005. otkrio ovaj asteroid.

Analizom njegove putanje, astronomi su ustanovili da asteroid neće, barem ovog puta, udariti u Zemlju i da neće predstavljati nikakvu opasnost ni u narednih 100 godina.

Iako će asteroid biti bliži Zemlji od Meseca, „njegov gravitacioni uticaj neće imati nikakav efekat na Zemlji, ulkučujući i plime i tektonske ploče“, ističu u NASA, prenosi AFP.

NASA je već započela radarsko posmatranje asteroida iz opservatorije Aresibo u Portoriku.

Za astronome će „poseta“ ovog asteroida biti prilika da saznaju više o asteroidima C-klase koji su na bazi ugljenika i za koje postoji mogućnost da su nekada u prošlosti dostavili ugljenik i druge elemente na Zemlju što je, prema jednoj od teorija, omogućilo razvoj života na našoj planeti.

Zemljotres se desio u četvrtak popodne, oko 14.30 sati po lokalnom vremenu, a epicentar je bio preko puta Zaliva San Franciska, oko tri kilometara jugoistočno od Berklija. Za sada nema izveštaja o povređenima i eventualnoj materijalnoj šteti, saopštila je policija

Te godine veliki će se brojač majanskog praćenja vremena, poznat kao Veliki krug, skup različitih malih vremenskih ciklusa, vratiti na nulu i počet će novi ciklus od 1 872 000 dana (5 125.37 godina). Kako se približava dugo očekivani datum „Y12“, priče o onome što će se dogoditi množe se na Internetu, u tisku i filmovima. U studenom je premijerno prikazan hollywoodski visokobudžetni film katastrofe natovaren specijalnim efektima, „2012“, pod geslom „Upozoreni smo.“

Mnoga predviđanja počinju sa svemirom. Poznato je da u središtu Mliječne staze postoji crna rupa i da će se Sunce poravnati s njom, prvi put u 26 000 godina. Tada će, prema katastrofistima, crna rupa poremetiti Sunčev sustav. Lawrence E. Joseph, autor knjige „Apokalipsa 2012“, kaže da će na površini sunca nastati divovski plamenovi koji će, poput propelera, na zemlju bacati neobična perca iz solarnih čestica kad solarna aktivnost idući put bude na svom vrhuncu. Zemljino magnetsko polje će se obrnuti, što će imati strašne posljedice, kao što su snažni uragani i gubitak svih sustava elektronske komunikacije. A nedavne prirodne katastrofe, od uragana Katrina, do nedavnog tsunamija u Indijskom Oceanu? One su sve povezane s ovim poravnavanjem, a drevne su Maje za to znale. Ovo su loše vijesti.

No postoje i dobre vijesti, koje dolaze od onih koji tumače Y12. Neki kažu da ćemo umjesto kataklizme doživjeti kozmički tempirano buđenje, svi ćemo se pridružiti prosvijetljenoj kolektivnoj svijesti, koja će riješiti svjetske probleme. U zimskom se solsticiju Sunce “polako primiče srcu galaksije,“ piše spiritualist i bivši programer John Major Jenkins. 21. prosinca (ili 23. prosinca, ovisno o tome kako ste poravnali kalendare), kad Sunce prođe „Veliku pukotinu“, tamnu liniju u Mliječnoj stazi, za koju Jenkins kaže da predstavlja majanski „početak stvaranja,“ svijet će se promijeniti. Tada ćemo se „ponovno povezati s našim kozmičkim srcem,“ piše on.

Slučajno, drevne su Maje dale hranu svim ovim kozmičkim besmislicama. Spomenici, kao što je „Stela 25“ na Izapi, perifernom predklasičnom nalazištu (iz otprilike 400. p.n.e.), smještenom na pacifičkom dijelu meksičke obale, oslikavaju veliko poravnavanje, koje će označiti kraj Velikog kruga. Za „Stelu 25“ misli se da opisuje sliku stvaranja na kojoj je božanstvo u obliku ptice smješteno na vrh kozmičkog stabla. Jenkins vjeruje kako drvo predstavlja jedinstveno poravnavanje Mliječne staze u smijeru sjever-jug, poruku od Maja kako će izgledati nebo kada stvaranje iznova počne.

Ove prognoze od kojih se zavrti u glavi podložne su kritikama koje počivaju kako na kulturnim, tako i na znanstvenim temeljima. Malo je dokaza koji govore da je Majama uopće bilo stalo do Mliječne staze. Kada su o njoj govorili, obično su je zamišljali kao cestu. Poistovjećivanje Mliječne Staze sa drvetom, usprkos svojoj popularnosti koju je steklo nakon objave knjige „Majanski svemir,“ poznatih proučavatelja Maja, Davida Freidela i Linde Schele, te spisateljice Joy Parker, proizlazi isključivo iz proučavanja suvremenih kultura koje su potekle od Maja.

S astronomske perspektive, ciklus od 26 000 godina nakon kojeg će doći do ponovnog poravavanja Sunca s ravninom Mliječne staze, prvi je opisao grčki astronom Hipark 128. p.n.e. On je opazio malu razliku između solarne godine (vremena koje je potrebno Zemlji da obiđe oko Sunca) i stelarne ili zvjezdane godine (vremena koje je Suncu potrebno da se ponovno poravna sa zvijezdama). Kao rezultat toga, godinu za godinom, sunčeva putanja i mjesta na kojima ono izlazi i zalazi promijenit će se s obzitom na pozadinu zvijezda. Ovaj fenomen, zvan precesija, uzrokovan je blagim pomicanjem Zemljine rotacijske osi. To znači da se položaj Sunca u ekvinocijima i solsticijima, koji obilježavaju godišnja doba, polagano mijenja u skladu sa sazvježđima horoskopa. Majanski zvjezdoznanci imali su horoskop, pa su mogli uočiti rezliku između stelarnih i solarnih godina, ali nema uvjerljivih dokaza da su unijeli precesiju u karte, niti kako su to mogli učiniti.

Prema tumačenjima spomenika kao što je „Stela 25“ od strane onih koji vjeruju u Y12, Maje ne samo da su pratile precesiju, nego su je i koristile da predvide kako će izgledati nebo kada Veliki krug bude završavao, a otpočne novi ciklus stvaranja. Ipak, svatko tko se potrudi pogledati u noćno nebo otkrit će da Mliječna staza, široka svijetla vrpca koja se prostire nebom, začuđujuće malo liči na ono prikazano na desktopu koji planetarini programi često koriste kako bi pokazali što su drevni zvjezdoznanci vidjeli. Na primjer., galaktičku ravan je vrlo teško definirati, čak i kada Sunce nije u njoj, pa se solarno-galaktičko poravnavanje ne može prikazati s većom točnošću od one od 300 godina. Također, „jedinstvena“ orijentacija Mliječne staze u smijeru sjever – jug, za koju se misli da je naslikana na „Steli 25,“ zapravo se pojavljuje svake godine. Što je konceptualno važnije, nema dokaza da su Maje koristile nebeske karte kao predstavljačka sredstva, na način na koji ih mi koristimo danas. Naposljetku, nema dokaza da su Maje marile za solarne plamenove, sunčeve mrlje ili magnetska polja. Izvoditi proročanstava iz spomenika kao što je „Stela 25“ znači pažljivo probirati podatke – koji su često nepotpuni, nejasni ili neprimjenjivi – kako bismo opravdali besmislenu, unaprijed stvorenu ideju.

Većina ljudi upoznatih s drevnim Majama – čak i oni koji nisu proroci propasti – znaju da su one bile opsjednute sofisticiranim sustavima za praćenje vremena. Iz njihovih ukoričenih knjiga ili uvezanih rukopisa, jasno je da su njihovi astronomi mogli predvidjeti nebeske događaje, kao što su pomrčine, s velikom točnošću. Tako nije čudo da ljudi, mistici okrenutih umova, drevnim Majama pripisuju moć gledanja daleko u budućnost. Ali što nam kulturološke bilješke govore o Majanskom praćenju vremena i njegovom odnosu s idejama stvaranja?

Do početka klasičnog perioda (otprilike 200. godine n.e.) Maje su ovladale kultivacijom zemlje, proširile su svoje države i počele graditi velike gradove s iznimnom monumentalnom arhitekturom. Bili su na pragu uspostave jedne od najvećih civilizacija starog svijeta. Nekoliko stotina godina ranije, majanski su vladari napravili korijenitu reviziju svoga kalendara koja će povezati uspon majanskih država s njihovim vlastitim mitovima. Izumili su osnovu vremenskog ciklusa – Veliki krug. Brilijantna je inovacija presadila korijenje majanske kulture sve do samog stvaranja. Veliki je krug uspostavljen s već postojećim temeljem – brojem 20, s danom kao osnovnom jedinicom. Sastoji se od 13 krugova – koji odgovaraju broju razina majanskog neba, od kojih su svaki zauzimali predmeti i božanstva povezani sa nebeskim tijelima – zvanih baktuni da bi se stvorio period stvaranja od 5, 25, 37 godina. Na kraju svakog kreacijskog perioda krug se okrene na idući, nulti dan.
Tekstovi izrezbareni na stelama, vidlivo istaknutima na mnogim majanskim nalazištima, često počinju baš s datumom Velikog kruga, serijom od 5 brojeva (12.8.0.1.13, npr, odgovara 4. srpnju, 1776. godine), slično kao što i novinski članci započinju nadnevkom. Ove oznake vremena bile su oblik političke i religijske propagande. Majanski vladari koristili su ih da povežu kulturološki važne, ali kozmički nevažne događaje, sa svojim osobnim povijestima – datumima krunidbe, brakom, savezima, vojnim pobjedama i prekretnicama manjih vremenskih ciklusa (npr. 9.15.0.0.0, natpis na „Steli B“ označava kraj katuna, ili dvadesetogodišnjeg ciklusa) – s poviješću svojih predaka – bogova koji su stvorili svijet. Tako je Veliki krug sa stela davao vladaru moć da proglasi nevjerojatnu dugovječnost svoje loze u tim konkretnim uvjetima.

Početak Velikog kruga, koji obilježava zadnju epizodu stvaranja odigrao se u mitološkoj prošlosti Maja. Nulti dan „padao je“ na 11. kolovoz 3114. p.n.e. Taj je datum zabilježen kao 13.0.0.0.0, što je isti datum koj ćemo mi vidjeti 13 baktuna poslije, kada se veliki krug okrene sa 12.19.19.17.19, na 21. prosinca 2012. godine, idući nulti dan (oduzeti ili dodati dan). 11. kolovoz pada blizu jednog od dva datuma na koja sunce prolazi točno iznad sjevernih geografskih širina majanskih područja – za ovaj se događaj zna da je bio važan u svijetu Maja. 21. ili 22. prosinca je zimski solsticij (ili suncostaj) koji obilježava dan kada sunce dostiže najjužniji položaj na nebu. Pa je shvatljivo da su u prošlosti i budućnosti nulti dani namjerno povezani sa važnim položajima Sunčevog ciklusa.

Zašto Veliki krug počinje 3114. p.n.e., davno prije nego je ijedna majanska kultura uspostavljena tamo od strane ondašnjih starih zajednica? Slijedimo li primjer kako su nulti dani bili postavljeni u drugim kalendarima diljem svijeta kao što su krščanski, rimski i sanskrtski, izbor je, čini se, bio ili proizvoljan datum povezan s nekim nedavnim događajem u povijesti Maja, ili sam po sebi, kulturno ili povijesno važan datum (slično kao što odabrana godina Kristova rođenja obilježava početak kršćanskog kalendara). No nije bilo ničeg posebnog u vezi s položajem Mliječne staze ili zodijaka na taj dan, niti se išta značajno događalo na nebu. Maje su možda jednostavno odabrale datum s kojeg su odlučili kada je njihovo vlastito stvaranje počelo. Jedan mogući datum za ovu odskočnu točku je 7.6.0.0.0 (236. p.n.e.) koji pada upravo oko vremena najranijih natpisa Velikog kruga. Taj datum također obilježava i kraj katuna, a ujedno nosi i ista imena majanskog dana i mjeseca kao i datum stvaranja. Zabavno je da su proroci Y12 sigurni da će svijet završiti za svih nas na temelju datuma koji je možda, a možda i nije, imao povijesnu važnost za Maje, prije nekoliko tisuća godina, koje su i same tražile datum nekoliko tisuća godina ranije. Drevne Maje mogle bi nam reći: “Nabavite svoju vlastitu nultu točku!“

Iako su Maje vjerovale da je stvaranje teklo u ciklusima nema jasnih dokaza o tome što su mislile da će se nama dogoditi na 13.0.0.0.0. Isto vrijedi i za zadnji put kada se mjerač stvaranja okrenuo. Ali zastrašujuća scena pojavljuje se na zadnjoj stranici Dresdenskog kodeksa, uvezanog rukopisa Maja, knjige iz 14. st. n.e. koja opisuje uništenje uzrokovano poplavom. Nebeski gušter bljuje vodu koja se izlijeva sa rezbarija Sunca i Mjeseca pričvršćenih za segmentirano tijelo zvijeri. Ipak, još se vode izlijeva iz lađe koju drži božanstvo u liku stare žene koja se nalazi usred okvira. A na dnu muško božanstvo vitla strijelama i kopljima. Stihovi iz starog kolonijalnog teksta podupiru priču o poplavi prilikom stvaranja. Zanimljivo, suvremeni proroci katastrofe nisu vidjeli poplavu kao sredstvo uništenja, iako filmaši svakako jesu. Među živopisnim specijalnim efektima u filmu 2012. su tsunamiji koji progutaju Himalaju i bacaju nosač aviona na Bijelu Kuću.
O monumentalnim natpisima Maja jako se malo govori budući da se tiču događaja iz prošlog stvaranja. „Stela C,“ u Quiriguái u Gvatemali, slijedi svoj zapis 13.0.0.0.0 hijeroglifskim izjavama koje se odnose na porijeklo božanstava (povezanog sa Cauac Nebom, tadašnjim vladarem, naravno), koja su stvorila prvo srce postavljajući tri potporna kamena (koja na nebu predstavljaju dijelovi sazvježđa Orion). Što se tiče našeg 13.0.0.0.0, „Spomenik 6“ u Tortuguerou, u meksičkoj saveznoj državi Tabasco govori o dolasku nekih transcedentnih bića na Zemlju. Ali upravo kad bi priča mogla postati još interesantnija znakovi nestaju, ostavljajući prorocima prostor za nagađanje.

Moramo li čitati povijest (i budućnost) u pričama Maja? Ili ih možemo gledati kao okvirnu kulturnu predaju tradicionalnih obreda obnove koji se odvijaju na prekretnici svakog vremenskog kruga, kao što je pojava i nestajanje Venere, ili kalendarski krug od 52 godine koji kombinira sezonsku godinu sa sa svetim kalendarom Maja od 260 dana? Svake godine na Silvestrovo sudjelujemo u takvim ritualima. Slavimo kraj jednog sezonskog ciklusa – često pretjerujući – kako se ponoć bliži. Tada izvodimo čin kažnjavanja (novogodišnje odluke) da bi se „očistili“ i imali svjetliju budućnost. Velika većina onih upoznatih s kulturom Maja gleda na njihov ciklus – proročanstva o kraju – kao na lekcije o tome kako vratiti ravnotežu svijetu promičući međudjelovanje s bogovima, kao što je ponuditi im otplatu duga u zamjenu za plodan urod. Nije ni čudno da nas Maje inspiriraju – pa one su sudjelovale u svojoj kozmologiji. Ali u tom smislu, oni koji vjeruju u Y12 nisu ništa drukčiji od Maja u svojoj želji da svojoj prošlosti i postojanju daju veći smisao. Kako su se Maje povezale sa svojom božanskim precima, urezujući u stele datume Velikog kruga, proroci Y12 koriste mitove Maja i njihovu matematiku da prizovu neku vrstu univerzalnog dobročiniteljskog duha, ili transcedentno zlo.

Postoji tekođer nešto u histeriji oko Y12 što je osobito za zemlje engleskog govornog područja – osobito za SAD. Ideja da će svijet završiti kataklizmom bila je čvrsto usađena u puritanskoj Novoj Engleskoj. Evangelistički i apokaliptički oblici obožavanja bili su poznati u kolonijama već 1640ih ih kada su se ispovjednici otvoreno proglašavali spremnima da Bog dođe s neba i iskida ih za osudu. Dva stoljeća kasnije, stotine millerita (koji će postati adventisti sedmog dana) jedva su čekali „blaženu nadu“ na temeljima biblijskih izračuna svoga vođe Williama Millera predviđajući Kristov povratak 22. listopada,1844. Ljudi su se penjali na svoje krovove da bi čekali – i čekali – drugi dolazak.

Danas je američko očekivanje kraja vremena najavljeno s nebesa postalo svjetovno i srednjestrujaško. Mnogi se od nas sjećaju kometa Kohoutek, ledene lopte koja je poslana da uništi svijet 1973. godine, kometa Hale-Bopp 1997. – „vanzemaljskog majčinstva“ koje je navelo na samoubojstvo 39 članova Heaven`s Gate kulta u Kaliforniji. Slavno kozmičko približavanje aztečkih kalendarskih ciklusa iz 1987. još je jedan primjer američke želje da budu povezani s otkrivenjima odozgo.

Nije slučajno da su Maje ušle u moderne mitove stvaranja i uništenja ranh 1970 –ih, u vrijeme kada su učenjaci postizali znatan napredak u dešifriranju hijeroglifa Maja. Nastavljajući trend započet stoljeće ranije mističnim pisanjem Augustusa Le Plongeona (`The Lure of Moo,` siječanj/veljača 2007), pop- fringe literatura kao što je „Tajne meksičkih piramida“ Petera Tompkinsa ili „Kukulcanska pirmaida“ Luisa Arochia opisivala je tajno znanje o budućnosti koje je proizlazilo od natpisa Maja. Također je oko ovoga doba promovirana ideja „zajedničkih početaka,“ koja je usvojena jer je nastala na pravom mjestu u pravo vrijeme, počela ulaziti u turističku industriju. Turisti, od kojih su mnogi bili sljedbenici New Agea nahrupili bi u Chichén Itzáu, za vrijeme proljetnog ekvinocija, npr., da vide lik mitske zmije koja izlazi iz sjena El Castilla. Sveti turizam već ima novčanu korist od mita o 2012. godini. Zvjezdane zabave planiraju se u Copánu i Tikai, u večeri uoči prijelaza vremena. Industrijski poduzetnici već priprmaju setove za preživljavanje 2012. i majice s natpisima kao što je „Doomsday 2012″ i „Shift Happens.” Da ne spominjemo film. Ovo je samo početak.
Živimo okruženi tehnologijom u materijalistički orijentiranom društvu koje je, čini se, nesigurno kamo će nas odvesti racionalna empirijska znanost. Možda je upravo to razlog zašto mistička i eskapistička objašnjenja galaktičkog završetka koja se isprepliću s preciznim matematičkim, povijesnim i kozmičkim potpornjima (koji su zamaskirani u znanost) imaju tako velik odaziv. U doba tjeskobe posežemo za mudrošću svojih predaka – čak i predaka drugih ljudi – koja se možda izgubila nasukavši se u vremenu. Možda je jedini način da ponovno uzmemo kontrolu nad svojim poremećenim svijetom da iznova otkrijemo njihova izgubljena znanja, i da ih iskoristimo. I zato romantiziramo drevne Maje.
Ali slavna postignuća Maja i drugih kompleksnih kultura drevnog svijeta sama su po sebi dovoljno privlačna. Ne trebamo ih maskirati u zapadnjačku ili apokaliptičnu odjeću. A odgovornost upoznavanja javnosti sa onim što stvarno znamo o Majama i drugim izvanrednim kulturama – kao što je bila sposobnost Maja pratiti položaj Venere s točnošću od jednog dana u 500 godina – trebala bi biti na onima od nas koji su svoje živote proveli proučavajući ih. Zbog Y12 histerije možemo se zapitati radimo li svi svoj posao, ili je li želja za kozmičkom povezanošću i kontinuitetom prejaka da bi ju znanost i razum nadvladali.

Izvor: archaeology.org

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/godina-2012/#ixzz1ZWJnkDiC

Fond UN za stanovništvo procenjuje da u svetu sada živi oko 6.993.050.000 ljudi, dok američka demografska služba procenjuje da ih ima oko 6.964.918.000.

I „svetski sat“ koji odbrojava stanovništvo približava se cifri od sedam milijardi. Na tom satu broj stanovnika sveta svakoga dana veći je u proseku za više od 200.000.

Najviše ljudi, slažu se sve procene, živi u Kini koja broji oko milijardu i 330 miliona stanovnika.

Druga najmnogoljudnija zemlja sveta je Indija sa više od milijardu i 150 miliona žitelja. U zemljama Evropske unije živi gotovo pola milijarde ljudi, a u SAD oko 310 miliona.

Prema podacima svetskog sata stanovništva, na svetu ima 0,502 odsto više muškaraca nego žena, što znači da na 200 žena u proseku dolazi 201 muškarac.

Nešenal džiografik (National Geogrpahic) pokušao je da „sastavi“ reprezentativi primerak stanovnika sveta. Ukrštanjem statističkih podataka došlo se do zaključka da bi reprezentativni Zemljanin bio Kinez (19 odsto svetske populacije) koji govori mandarinski jezik (13 odsto).

On bi, kako navodi Nešenel džiografik, bio hrišćanin (33 odsto svetskog stanovništva), bio bi pismen (82 odsto), živeo bi u gradskom okruženju (51 odsto) i radio u uslužnim delatnostima (40 odsto).

Na svetskom satu stanovništva prikazani su i statistički podaci o domaćim životinjama na osnovu kojih se procenjuje da na svetu ima pet puta više kokošaka nego ljudi (38.208.074.000).

Od domaćih životinja po brojnosti su na drugom mestu patke kojih ima oko 1.954.169.000, treće su svinje kojih je nešto manje od milijardu – 990.857.000, dok zečeva koji su poznati po brzom razmnožavanju ima 851.702.000.

Na svetu, tvrde statističari, živi i oko 469.362.000 ćurki, 383.605.000 ovaca, 294.605.000 koza i 217.075.000 krava.

Kada je reč o ljudima, brojke pokazuju da broj stanovika sveta poraste za jednu milijardu za otprilike 12 godina. Cifra od šest milijardi dostignuta je 12. oktobra 1999. godine, dok je pet milijardi ljudi bilo 11. jula 1987. godine.

Na svetu se do sada rodilo više od 106 milijardi i 790 miliona ljudi, a 20. vek je počeo sa 1,6 milijardi stanovnika.

Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja UN saopštilo je početkom maja da bi do kraja veka svet mogao da ima 10,1 milijardi stanovnika, a 9,3 milijardi do sredine veka.

Veći deo ovog prirasta, procenjuje se, daće zemlje s visokom stopom rađanja od koji se 39 nalazi u Africi, devet u Aziji, šest u Okeaniji i četiri u Latinskoj Americi.

Ova projekcija se zasniva na sadašnjim pokazateljima. Ako bi se prosečan broj dece po jednoj ženi uvećao za pola, svet bi do 2050. imao 10,6 milijardi ljudi, a 2100. skoro 16 milijardi ljudi.

S druge strane, ako bi se rađalo u proseku pola deteta manje svet bi 2015. imao 8,1 milijardu ljudi, ali bi do kraja veka stanovništvo bilo smanjeno na 6,2 milijarde ljudi.

Prema američkoj demografskoj službi, godišnja stopa prirasta stanovništva u 2011. je 1,113 odsto, što je znatno ispod proseka u prethodnih 60 godina od 1,64306 odsto.

Stopa prirasta stanovništva je najveća bila 1960-ih kada je premašila dva odsto, ali od tada postojano pada, pa se računa da će do pete decenije ovog veka pasti ispod 0,6 odsto.

Na ozonskom pokrivaču Arktika pojavila se „rupa“ kao petostruka površina Nemačke, i po veličini dostigla prvi put istanjenje ozonskog omotača iznad Antarktika

Izazvana velikom hladnoćom na Severnom polu ova ogromna rupa se tokom petanaest dana ove godine pomerila iznad istočne Evrope, Rusije i Mongolije, zbog čega je povremeno stanovništvo u tim delovima izložena višim nivoima ultraljubičastog zračenja, dodali su naučnici.

Ozon, troatomski kiseonik, formira se u stratosferi gde filtrira ultraljubičaste zrake koji štete vegetaciji i mogu da izazovu rak kože ili kataraktu.

Taj prirodni štit je redovno napadnut kod polova tokom zime i proleća, delimično i zbog hemikalija koje ljudi koriste u sistemima rashlađivanja i raspršivačima. Proizvodjnja tih hemikalija je zabranjena Protokolom iz Montreala iz 1989. godine, ali im je potrebno mnogo vremena da potpuno išceznu, pa su još prisutni u atmosferi.

Međutim izrazito jaka hladnoća je glavni faktor za uništavanje ozona, ocenjuju naučnici.

Rupa u ozonskom pokrivaču je obično mnogo veća na Antarktiku nego na Arktiku jer je tamo mnogo hladnije. Do sada su istraživanja pokazivala da su na Severnom polu istanjenja ozonskog pokrivača promenljiva i mnogo ograničenija nego u južnoj hemisferi.

Međutim satelitska posmatranja u periodu od zime 2010. do proleća 2011. pokazala su da je ozonski pokrivacc na Arktiku znatno istanjen na visini između 15 i 23 kilometara, a najveći gubici pokrivača – preko 80 odsto – zabeleženi su na visini između 18 i 20 kilometara.

„Prvi put je toliko veliko istanjenje pokrivača da možemo da govorimo o rupi u ozonskom sloju na Artkiku“, navodi se u studiji objavljenoj danas u britanskom naučnom časopisu Nature.

„Uništenje ozona počelo je u januaru i zatim se tako ubrzalo da su koncentracije ozona u toj oblasti bile daleko manje nego prošle godine“, rekla je Gloria Meni, iz laboratorije u Kaliforniji.

Posebno niske vrednosti zabeležene su tokom 27 dana u martu i početkom aprila na površini od oko dva miliona kvadratnih kilometara, što je skoro pet puta površine Nemačke ili Kalifornije, rekla je ova naučnica.

Tokom aprila ta istanjena površina se pomerila na Rusiju, Mongoliju i istočnu Evropu, što je trajalo oko petnaest dana pre nego što se razišla. Merenja na tlu pokazala su „neuobičajeno visoke nivoe“ ultraljubičastih zraka u tom periodu, rekla je Meni.

To je bio osnovni motiv da se i sam uverim u prisustvo tih fenomena. U saradnji s firmom „Ingenirbiro Mraz”, opremljen namenskim uređajima, obavio sam niz merenja koja su potvrdila prisustvo elektromagnetnih talasa na više lokacija. Kao kuriozitet navodim činjenicu da je na nekima mestima fenomen praćen i pojavom zvuka, tj. mehaničke vibracije, čija frekvencija ima vrednost istog reda veličine kao i elektromagnetna.

Moj zaključak jeste da se pojava prisustva elektromagnetnih talasa na vrhu tumulusa u Vratnici, na Bosanskoj piramidi Sunca, i na suhozidovima i megalitnim blokovima u podzemnom lavirintu „Ravne” ne može poreći! Prisustvo elektromagnetnih i mehaničkih talasa vrlo bliskih po frekvenciji ukazuje na mogućnost postojanja zajedničkog izvora.

Imajući u vidu da struktura materijala posmatranih predela sadrži dosta kvarca, kao najlogičniji uzrok nameće se piezoelektrični efekat. Ipak, uočeni fenomeni ne mogu se objasniti samim prisustvom kvarca. Činjenica da elektromagnetni imaju frekvenciju od 28 kiloherca (profesionalno merenje) ukazuje i na sasvim moguću korelaciju s Teslinim nehercijanskim talasima.

Razlog je sledeći: prema relaciji Luja de Brolja (temelj savremene kvantne fizike jer povezuje talasna i čestična svojstva materije), ukoliko se za vrednost talasne dužine unese veličina što, sa aspekta našeg modela kvantiranih gustina energije, odgovara frekvenciji od 28 kiloherca, dobija se masa mirovanja koja, prema našim istraživanjima, predstavlja kvant nosilac Teslinih nehercijanskih talasa.

Baš kao što je to foton za Hercove elektromagnetne talase.
Na osnovu izloženih činjenica, nameće se ideja o sličnosti strukturno/energetskih principa i mehanizama piramidalnih građevina i rešenja koja je Nikola Tesla koristio prilikom konstrukcije svojeg kontroverznog transformatora iz Kolorado Springsa (Magnifying Amplifier). Specifičnost rada tog uređaja i efikasnost u generisanju energije u nehercijanskom vidu zasnovana je na njegovoj višedimenzionalnoj rezonantnosti i koherentnosti tih vibracija sa Zemljom koju je naš velikan koristio kao rezonator.

Sve to navodi na pretpostavku da bi piramidalne građevine, zbog svoje strukture i vrlo specifičnih gabarita i oblika u koje su utkane brojne kosmičke konstante, mogle biti neka vrsta „rezonatora”, a samim tim i „koncentratora” i pojačivača suptilnih energetskih oblika koji nemaju „hercijansku”, dakle klasično-naučnu elektromagnetno-gravitacionu strukturu.
Imajući u vidu snimke Bosanske piramide Sunca i tumačenja prof. dr Harija Oldfilda, svrha se može naslutiti: očuvanje osnovne kosmičke vibracije (energetski spektar) lokalnih bioloških struktura (živih bića).

Po svemu sudeći, piramide čuvaju naše zdravlje i održavaju svesnost civilizacije na potrebnom nivou, naravno – u granicama svojih mogućnosti…

(Iz dodatka NIT – broj 5)
Dipl. inž. Goran Marjanović

- Priče o ovome vulkanu bile su poput horor priča dok smo odrastali. Zato ne želim riskirati – kaže lokalni seljak napuštajući zajedno sa svojom obitelji svoj dom.

Lokalne vlasti u blizini Tambore izdale su upozorenje zbog moguće erupcije koje se odnosi samo na žitelje područja od oko tri kilometra od samog vulkana. No, bez obzira na to, mnogi iz šire okolice su zbog straha od zloglasnog vulkana spakirali stvari i otputovali u sigurnije krajeve. Spomenuta erupcija otprije gotovo dva stoljeća ostavila je krater širok čak 11 kilometara te dubok 500 metara, a smatra se najvećom u povijesti. Tog travnja 1815. godine u atmosferu je otišlo 400 milijuna tona sumpornih plinova zbog čega su zabilježene različite klimatske anomalije u Europi i SAD-u.

Teorija šuplje Zemlje (The hollow Earth), datira još iz najranije povijesti ljudske civilizacije. Stari mudraci su vjerovali kako postoji čitav podzemni svijet sa svojim podzemnim bićima koji žive na našoj planeti. U staroj Grčkoj, primjerice, ekvivalent tome bio bi mit o Tartaru, grčkoj verziji pakla, odnosno paralelnog podzemnog svijeta s njegovim bićima i gradovima.

Hipoteze o postojanju šupljeg prostora unutar planete Zemlje javljale su se i puno kasnije, a jedni od zagovornika bili su Galileo Galilei, Franklin i Lichtenberg. Godine 1818. John Cleves Symmes zasipao je američki Kongres, sveučilišta i ugledne znanstvenike porukama, u kojima je pokušavao dokazati da je Zemlja napravljena od nekoliko koncentričnih sfera, koje imaju otvore blizu njezinih polova, piše ruska Pravda.

Sovjetski akademik V. Obruchev napravio je teoriju o ogromnom meteoritu koji je udario u Zemlju u pradavnim vremenima. Prema njegovoj teoriji, taj meteorit probio je Zemljinu koru i napravio šupljinu unutar naše planete. S druge strane, istraživač Cyrus Teed tvrdi da je površina Zemlje možda samo unutarnja stijenka sfere, a teorija o tome poznatija je kao teorija konkavne šuplje Zemlje (concave hollow Earth). Prema toj teoriji ljudi žive s unutarnje strane stijenke te sfere.

Naravno, sve gore navedeno nikad nije dokazano, ali da takav paralelan svijet unutar Zemlje i postoji, valjda bi se prije ili poslije njegovi žitelji pojavili i na našem. Možda bi nam prvi kontakt bio bliži nego što to mislimo. Možda su ‘oni’ već među nama, samo mi toga nismo svjesni. A možda je sve navedeno samo plod bujne ljudske mašte.
Izvor: dnevnik.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/u-kojem-paralelnom-svemiru-mi-zapravo-zivimo#ixzz1Vh0DImF6

Naučnici su ispitivali temperaturne promene u naftnim bušotinama koje je nacionalna kompanija „Petrobras” kopala sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i otkrili verovatno najveću podzemnu reku na planeti. Varijacije u temperaturi suukazale na vodeni tok 4000 metara ispod Amazona, reke koja je po dužini druga na svetu, ali je po bogatstvu vodom apsolutni rekorder.

Pretpostavka je da se do sada nepoznati vodeni sistem proteže u dužini od 6.000 kilometara ispod basena Amazona, tekući takođe od zapada prema istoku u Atlantski okean.

Naučnici su nazvali reku Hamza po vođi naučnog tima Valiji Hamzi iz brazilske Nacionalne opservatorije, a otkriće je predstavljeno na sastanku brazilskog geografskog društva u Rio de Žaneiru.

Pretpostavlja se da je slatka voda koja se iz ove reke uliva u Atlantski okean omogućila razvoj jedinstvenog ekosistema u širokom rečnom ušću koji u protivnom ne bi mogao da opstane.

„Izgleda da je ta podzemna reka zaslužna za nizak salinitet u vodama kod ušća Amazona”, kažu u brazilskoj Nacionalnoj opservatoriji.

Naučnike čekaju dalja ispitivanja da bi potvrdili pretpostavke o ovoj podzemnoj reci. Ukoliko se ispostavi da su tačne, to će biti najduži podzemni tok koji je ikada otkriven. Konačni rezultati ne očekuju se pre 2014. godine, prenosi „Gardijan”.
J. J. K.

Šaver je rekao da je proveo nekoliko nedelja živeći ispod zemlje sa nalik demonima vanzemaljcima, čiji opis možemo naći u drevnim legendama i bajkama. Skoro svaka nacija ima priču o drevnoj rasi, koja je živela na Zemlji pre nego što su se ljudi pojavili. Ova podzemna stvorenja su opisana kao neopisivo talentovana, brilijantna i kulturološki obrazovana – oni ne žele da imaju bilo šta zajedničko sa ljudima.

Prema priči američkog pisca, se može odnositi kao prema plodu njegove živopisne mašte. Međutim, stotine čitalaca je odgovorilo izdavaču. Oni su pisali kako su posetili podzemne gradove, da su pričali sa njihovim stanovnicima i da su videli nezamisliva tehnička otkrića, koja su omogućavala komforno opstajanje duboko u planeti. Štaviše, tehnologije podzemnih vanzemaljaca su im bile mogućnost da kontrolišu misli drugih ljudi.

Neverovatna priča je izvršila neverovatan uticaj na naučnike i dala im podsticaj da proučavaju paranormalne aktivnosti. Engleski astronom iz 17. veka, Edmund Halej, pisac Žil Vern, Edgar Alan Po i još neki su pisali u svojim radovima da je Zemlja šuplje nebesko telo. Žil Vern je čak do detalja opisao ekspediciju koja se uputila na put u središte Zemlje,u svom istoimenom kultnom romanu.
Američke vlasti su bile spremile specijalnu naučnu misiju u 18-19. veku, da bi istražili Zemljinu šupljinu.

Nučnici Trećeg Rajha su takođe bili vrlo zainteresovani za misteriozni podzemni svet. Specijalna strogo poverljiva ekspedicija je bila organizovana 1942. Nemački naučnici su se nadali da će instalirati novi radarki sistem ispod tla koji će imati veći domet. Nažalost, rezultat ovog istraživanja nije poznat, ali hipoteze o podzemnoj civilizaciji su dalje napredovale, u drugoj polovini 20. veka.

1963. dva američka rudara, Dejvid Felin i Henri Tron, su pronašla velika vrata u tunelu, iza kojih su otkrili mermerno stepenište. U Engleskoj, rudari mogu da čuju zvuk mehaničkih uređaja ispod zemlje dok kopaju tunel. Jedam engleski rudar je rekao da su oni takođe pronašli stepenište u podzemnim bunarima. Zvuk mašina je postao jasniji, i radnici su pobegli od strahu. Kada su se vratili u tunel, nije bilo stepenica ni ulaza u bunar.

Jedan američki satelit je snimio vrlo zanimljive slike krajem1970. fotografije su objavljivane u mnogim zapadnim naučnim časopisima, na slikama je tamna, lepo oblikovana tačka na severnom polu. Fotografije nisu bile defektivne: slične slike prikazuju iste tamne tačke na polu nekoliko godiina kasnije.

Antropolog Džejms MekKena je pronašao jednu nepoznatu pećinu u državi Ajdaho. MekKena i ostali članovi ekspedicije su čuli vriske i jecanje, kako su se kretali sto metara duboko u pećinu. Istraživači su uskoro pronašli ljudski skelet, ali su morali da zaustave njihovu potragu: miris sumpora je bio nesnosan.

Geolozi ne dele teoriju da je Zemlja ogromna šupljina, mada ne isključuju mogućnost mnogobrojnih velikih šupljih prostora u dubini planete. Ljudski život je teško moguć u ovim šupljinama, temperatura je previsoka i tu ima isuviše malo kiseonika.
Neki naučnici veruju da je podzemna civilizacija vanzemaljskog porekla. Vanzemaljci su verovatno bili umorni od večitih ljudskih ratova i okrutnosti i zato su se povukli u zemlju gde komotno posmatraju razvijanje ljudske civilizacije. Kako god, ako je planeta šuplja iznutra, neko bi pronašao ulaz u podzemlje odavno.
Grupa američkih naučnika veruje da podzemni gradovi postoje ali u četvrtoj dimenziji planete Zemlje. Kada se elektromagnetno polje promeni na Zemlji, vrata se otvore s vremena na vreme i ‘slučajni’ posetioci mogu da vide te podzemne gradove.

Mnoge teorije tvrde da su mnoge misteriozne građevine, kao engleski Stonhendž npr., izgrađene da bi prikrile ulaze u podzemne gradove. Ako ispod Zemlje stvarno žive razumne rase, to bi objasnilo mnoge misteriozne fenomene.

Nova planeta je znatno gušća od svih do sada poznatih i sastoji se uglavnom od ugljenika. Naučnici su izračunali da bi, zbog velike gustine, ugljenik morao da bude u obliku kristala, što bi značilo da je veliki deo ovog nebeskog tela sačinjen od dijamanta!

„Evolucija planete i njena zapanjujuća gustina sugerišu da je ona sačinjena od ugljenika. To je ogroman dijamant koji napravi krug oko neutronske zvezde svaka dva sata u orbiti koja je toliko mala da bi mogla da stane unutar našeg Sunca“, izjavio je Metju Bejlis sa Tehnološkog univerziteta Svinborn u Melburnu.

Planeta je udaljena 4.000 svetlosnih godina od Zemlje i verovatno je ostatak nekadašnje velike zvezde koja je izgubila svoje spoljne slojeve i pretvorila se u pulsar.

Pulsari su male, mrtve neutronske zvezde prečnika oko 20 kilometara, koje se vrte po nekoliko stotina puta u sekundi i emituju zrake radijacije.

Ovi zraci uočeni su pomoću teleskopa u Australiji, Velikoj Britaniji i na Havajima, a astronauti su zapazili modulaciju koju izaziva gravitacioni uticaj do sada nepoznate planete.

Planeta-dijamant je veličine Jupitera, ali je 20 puta gušća, naveli su naučnici.

Pored ugljenika koji dominira, na planeti ima i kiseonika, ali samo na površini i u plićim slojevima.

Naučnici, ipak, ne znaju kako ova neobična planeta zaista izgleda.

„Dok sam stajao u krugu, noge su počele da mi trnu, krvni sudovi su se raširili i na kraju su noge počele da mi modre, naročito desna noga koja mi je operisana. Odmah nakon tih reakcija ja bolova više nemam“, rekao je Živorad Mirković.

Mirković tvrdi da je i komšiji Milenku Simoviću zagonetni krug pomogao, jer od tada nema reumatske bolove od kojih je patio godinama. Ipak, pošto ne znaju o čemu se radi, ljudi ne smeju da tu borave dugo, jer se plaše reakcija koje su kod nekih ljudi bile „burne“.

Tragovi toksičnih hemikalija štetnih za prirodnu sredinu i ljudsko zdravlje su utvrđeni u odeći koju proizvodi 14 vrhunskih proizvođača, podsetila je danas organizacija Grinpis.

U dve trećine testiranih uzoraka odeće proizvođača kao što su „Adidas“, „Uniklo“, „Kelvin Klajn“, „Lakost“, „Konvers“, „Ralf Loren“ itd, su utvrđeni tragove hemikalija nonilfenol etoksilata (NPEs), stoji u izveštaju Grinpisa pod naslovom „Prljavo rublje 2″, izveštava AFP.

NPEs se koriste kao deterdženti u industriji, uključujući i proizvodnju prirodnih i sintetičkih tekstilnih materijala.

Na ovo su reagovale samo neke od prozvanih kompanija, uključujući „Pumu“ i „Najki“, obećavajući da će do 2020. iz svog proizvodnog procesa eliminisati sve toksične hemikalije.

Osim što je toksičan, nonilfenol ima svojstvo imitiranja ženskih hormona, zbog čega može da menja seksualni razvoj i utiče na reproduktivni sistem ljudi.

Čak i u malim dozama ova hemikalija predstavlja veliku pretnju kako za prirodnu sredinu tako i za ljudsko zdravlje, ističe Li Jifangin, aktivista Grinpisa.

Za svoje istraživanje ova organizacija je, inače, koristila 78 brendiranih komada odeće kupljenih u 18 zemalja sveta, a proizvedenih uglavnom u Kini, Vijetnamu, Maleziji i Filipinima.

„Ovo nije samo problem zemalja u razvoju, u kojima se tekstilni materijali proizvode. S obzirom da se čestice NPEs oslobađaju tokom pranja odeće, one se praktično uvlače i u zemlje u kojima je njihova upotreba zabranjena“, ističe Li.

Grinpis je prošlog meseca objavio izveštaj „Prljavo rublje“, u kojem je optužio proizvođače poznatih brendova odeće da hemijskim otpadom zagađuju glavne rečne tokove u Kini.

Od jula 2010. do jula 2011. godine nestalo je 2.654 kvadratna kilometra amazonskih šuma u državama Mato Groso i Para, pokazuju prvi satelitski snimci instituta. Snimke je napravio satelitski sistem DETER koji detektuje u realnom vremenu kada oblast veća of 61 jutra biva uništena, iako rezultati nisu uvek potpuno precizni zbog oblaka.

Godinu dana ranije, u istom periodu nestalo je 2.295 kvadratnih kilometra šuma, preneo je Frans pres. U julu, 225 kvadratnih kilometara šume nestalo je zbog deforestacije, iako je taj broj značajno manji u odnosu na 485 kvadratnih kilometara raskrčenih u julu 2010. godine.

U aprilu, 477 kvadratnih kilometara vegetacije je uništeno, najviše u Mato Grosu gde cvetaju stočni rančevi i farme soje.

Brazil ima 5,3 miliona kvadratnih kilometara džungle i šuma, najviše u basenu reke Amazon. Samo 1,7 miliona kvadratnih kilometara je pod zaštitom države, dok je ostatak u privatnim rukama.

Krčenje šuma u Brazilu dostiglo je vrhunac 2004. godine sa 27.000 kvadratnih kilometara godišnje. Od tada je stopa deforestacije opala, a Brazil se obavezao da će za 80 procenata smanjiti krčenje šuma u Amazonu do 2020. godine.

Jedna od najvećih katastrofi s kojom bi se čovječanstvo moglo suočiti počela bi 18 sati nakon što Sunce izbaci kuglu plazme težine 10 milijardi tona – nešto što je činilo prije i nešto što će sigurno učiniti još mnogo puta.

Kad se ta izbačena koronalna masa zabije u Zemlju, struja u čitavoj globalnoj mreži bi naglo porasla. transformatori bi bili uništeni, ostali bi bez svjetla, pokvarila bi nam se hrana, a kao posljedica nestašice struje, kompletan javni transportni sustav bi kolabirao.

Visestruki ‘Černobil’

Unutar nekoliko tjedana pomoćni generatori u nuklearnim elektranama bi se ugasili, a električne pumpe koje hlade reaktore bi stale. Rezultat – višestruko taljenje jezgri reaktora. ‘Zamislite 30 Černobila diljem SAD-a’, ističe John Kappenman, energetski stručnjak za ranjivost energetske mreže na utjecaje iz svemira, prenosi popsci.com.

Znanstvenici spomenutu katastrofalnu solarnu oluju kategoriziraju kao visoko posljedični događaj rijetke pojavnosti. Mnogi znanstvenici koji proučavaju svemirske vremenske pojave ističu da Zemlju uskoro očekuje upravo jedna takva oluja. Iako ta oluja može udariti bilo kad, obično se veže za vrhunac 11-godišnjeg ciklusa sunčevih pjega. Sljedeći ciklus ima vrhunac 2013. godine.

Pravovremena prognoza

Što onda napraviti? Prvo, treba napraviti što je preciznije moguću prognozu udara solarne oluje. Drugo, energetska mreža morala bi biti ugašena na par sati i to na izrazito velikom području, što zahtjeva veliku koordinaciju. Kako bi se smanjio gubitak novca zbog gašenja mreže, prognoza bi morala biti vrlo točna. Ipak, ako se uzme u obzir alternativa i posljedice, taj gubitak brzo blijedi u usporedbi.

Prošlog listopada NASA-ini znanstvenici najavili su Solar Shield program, koji bi pratio solarne erupcije i predviđao solarne oluje. Iako je to dobar korak u sprječavanju katastrofe, on se oslanja na satelit lansiran još 1997 godine i koji je bio dizajniran za uporabu na samo pet godina.

Baš kao što gradimo velike nasipe protiv stoljetnih poplava, tako trebamo napraviti zaštitu protiv stoljetnih solarnih oluja’, zaključio je Thomas Popik, autor peticije poslane američkoj Nacionalnoj regulatornoj komisiji.

Izvor: dnevnik.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/jesmo-li-spremni-za-solarnu-oluju-stoljeca#ixzz1Vh1GPOcZ

Park service spokesman Bill Line said Tuesday night that structural engineers found the crack where the 555-foot landmark narrows considerably.

He says the monument will be closed indefinitely to keep the public safe. An outside engineering service will study the crack on Wednesday. The 91,000-ton monument is made of Maryland marble.

Pravo ime Lemurije je zapravo MU. Naziv Lemurija datira iz doba kad je potonulo drevno ostrvo pored Indije, nazvano Lemurija. A legenda o ovoj civilizaciji govori o velikom broju ostrva potonulih usled kataklizme koja ih je zadesila pre 12000 godina. I tako se uvrežilo ovo ime.

Hronološki gledano, Lemurija je najstarija poznata civilizacija. I spiritualno najrazvijenija. Nikada, ni pre, ni posle, stanovnici jedne zemlje nisu živeli u takvom duhovnom balansu i harmoniji sa prirodom. U poznom periodu, njima se pridružila civilizacija Atlantide. Atlantiđani su bili više naučno-racionalno nastrojeni, za razliku od umetnički i spiritualno inkliniranih suseda. Veruje se da su obe civilizacije, zbog tehnoloških eksperimenata na Atlantidi, zbrisane sa površine Zemlje.

Stanovnici Lemurije su koristili tehnologije koje ne zagađuju prirodu. Poštovali su zajednicu, individuu i miroljubivu koegzistenciju.

Lemurija se uzdigla visoko iznad trodimenzionalnih problema preživljavanja i borbe za opstanak u društvu. Do kraja svesna, Lemurija predstavlja neprevaziđeni vrhunac životne organizacije na površini naše planete. Otud ne čudi da je interes za nju danas jači nego ikada u proteklih nekoliko hiljada godina.

Lauren O. Thyme je napisala interesantnu knjigu pod nazivom: „Lemurian Way – Remembering Your Essential Nature“ (decembar 1999.). Ona kaže: „Napisala sam dokumentarnu knjigu, delimično kanalisanu od strane mudraca Lemurije. U detalje se diskutuje o drevnoj civilizaciji kao i objašnjenju Univerzalnog Zakona i Univerzalne Mudrosti primenjivane u Lemuriji.“

I uistinu, knjiga daje detalje i opise stanovnika, hramova, običaja kod rođenja, zajednica, tipičnog dana itd. Knjiga daje novo svetlo na drevna i sveta mesta: Kauai, Peru, Mt. Shasta (Kalifornija), Novi Zeland, Bali, Uskršnje Ostrvo i na ključnu ulogu delfina.

Aktuelizovanje Lemurije je neobično važno i zbog moderne humane dileme: materijalno ili duhovno. Mudrost Lemurije nudi personalnu integraciju: postati u potpunosti human i radijantno spiritualan.

Ovo nam je izazov. I poruka.

Mt. Shasta u Kaliforniji je magično mesto okruženo misterijom i drevnim legendama. Godinama sam tamo išao u posetu da bi se napokon tamo i preselio. Gradić u podnožju vulkana ima oko tri hiljade stanovnika. Stariji se meštani sećaju priča iz devetnaestog veka, o visokim ljudima koji su menjali zlatno grumenje za so i sulfate. To je sve što su želeli i nikada nisu uzimali kusur od svojih kupovina. Onda bi jednostavno nestajali nazad u planini.“

Interesantnu priču čula je i grupa japanskih turista obilazeći Sedonu i Santa Fe.

“Pre približno 14000 godina kultura poznata kao Lemurija bila je na vrhuncu. Uz nju su bile i druge, kao Atlantida na primer. Vizionari Lemurije su postajali svesni da ce doći do velikih transformacija i da će Zemlja proći kroz dramatičan preokret. Mi ga danas tumačimo kao stradanje Atlantide. Ovi drevni stanovnici Lemurije počeli su da šire svoje učenje o Zemlji i istoriji na što veći broj ljudi kako bi ga sačuvali. Verovali su da će na taj način informacije biti skladištene unutar ćelija ljudskih tela. I sačuvane zauvek.

Takođe su skladištili informacije u kristale. Zatim su ih odneli duboko pod zemlju, na sigurno. Oni su, takođe, bili u stanju da izgrade detaljne mape podzemnih tunela i skloništa koje egzistiraju između energetskih tačaka planete…

Godinu dana pre kataklizme, jedan broj se preselio ispod površine zemlje i izgradio stabilne zajednice… Kada je katastrofa napokon došla, najveći broj ljudi na površini je stradao.

Kada su se vode povukle, deo njih se vratio na površinu. Sada je to bila sasvim drugačija slika u odnosu na nekadašnju.

Ovaj „izlazak iz Zemlje“ predstavlja početnu tačku u istoriji Američkih Indijanaca. U bukvalnom smislu. U uskom krugu indijanskih šamana i mudraca još uvek se prenosi ovo znanje.

Ali, oni nisu bili jedini koji su preživeli ovu promenu. U Australiji to su bili Aboridžini. Druidi u Engleskoj, koji su sačuvali znanje Atlantiđana. I Egipćani. Domoroci Pacifika nosili su informacije Lemurije. Pleme Ainu u Japanu je jedno od onih koje poseduje deo ovog znanja.

Mudraci su znali da će se posle kataklizme čovečanstvo udaljavati od svetih učenja. I da će nastupiti dug period u kome će učenja biti sakrivena. Ali isto tako su znali da će ono, jednoga dana, ponovo isplivati iz svake individue na površinu. To se upravo dešava našoj generaciji.

Kako se memorija aktivira u nama, tako će dobijatu formu unutrašnje mudrosti i spiritualnosti. U drevna vremena nije nikada bilo religije. Niti je iko bio primoravan da veruje u nešto. Drevni mudraci su, naprotiv, imali unutrašnju mudrost o kojoj se nije nikad diskutovalo ili prepiralo.

Iako je svako bio unikatan i imao svoja spiritualna verovanja, ultimativno ta su verovanja zasnovana na istoj ideji. Na bazičnom nivou. A to je:

- verovanje u višu moć/energiju;
- ljubav i poštovanje prema drugima;
- ljubav i poštovanje prema Zemlji.

Ovo je fundament spiritualnosti. Kako onih u drevno doba, tako i ovih iskri koje se bude u nama.

Pitanje koje se tako često postavlja glasi: Da li će doći do nove kataklizme?

Ovaj put promena će se desiti u nama. Mi ćemo osetiti vlastiti, unutrašnji zemljotres u kome će nestati današnji sistem verovanja koji ne služi ničemu. Na izvestan način, doći će do destrukcije i – kraja ciklusa. Ali ne na površini Zemlje i u fizičkom svetu. Desiće se na još moćnijem mestu – unutar nas samih.

Ne treba da se bojimo kraja vladajućeg sistema verovanja. A pogotovo ne istraživanja nepoznatog u nama. Ostanimo otvoreni i istraživačkog duha.

U Santa Fe-u postoji vrlo moćno mesto koje se zove Bandolier. To je mesto gde se integriše zvezdana energija i drevna Zemljana energija. Kada ga neko poseti osetiće jaku ET (vanzemaljsku) energiju, ali će osetiti i jaku prisutnost energije majke Zemlje. Slično je i sa planinom Mount Kurama u Japanu.”

Ko su bili Snake-People (Ljudi – zmije) ?

Ljudi-zmije su vrlo drevno pleme, starosti oko 6000 godina. Oni su bili potomci originalnih čuvara znanja Lemurije. Zmija je, na simboličkom nivou, uvek bila korišćena kao simbol mudrosti.

Danas vam je pokazano mesto Montezuma’s Well. Mit kaže da je to bila jedna od tačaka na kojoj su se potomci Lemurije pojavili na površini. Oni su živeli visoko, na liticama. U to vreme Sedona je bila lanac ostrva. Ljudi-zmije su potomci potomaka Lemurije.

Takođe ste videli velike količine kvarcnog kristala u crvenim stenama. Znate da oni mogu skladištiti informacije i znanje. Sedona je izabrana kao tačka izlaska upravo zbog prisutnosti ovih kristala. Zbog toga mnogo ljudi biva privučeno Sedonijom. Oni koji imaju drevnu vezu sa Lemurijom će, prirodno, osetiti bliskost sa ovim mestom. Svi vi koji ste danas ovde, nekada davno pripadaste plemenu Ljudi-zmija…

Michael Tsarion i njegova teorija o Lemuriji

U časopisu “Svjetlost“ postoji članak o jednom zanimljivom čoveku, po imenu Michael Tsarion. On se može slobodno uporediti sa Dänikenom, Sitchinom i Ickeom, jer kao i oni, takođe ima svoju teoriju nastanka ljudske vrste, koja se u određenim segmentima ili nijansama razlikuje od njihovih, premda u onim osnovnim stvarima je identična ostalima. No, zajedničko im je da odudaraju od službene nauke.

Tsarion je otišao još dalje, pa je svojom teorijom zaključio kako je samo zlo kod čovjeka, i u njegovoj svestI nastalo trenutkom nastanka ljudske vrste, koju je on nazvao Homo Atlantis, jer su bili smješteni na čuvenoj Atlantidi. Po njemu, ljudska vrsta, je nastala intervencijom vanzemaljaca, koji su prema mišljenju Tsariona najverovatnije došli iz zvjezdanog sistema Alpha Draconis.
Draco-Reptili ? Zanimljivo.
Oni su dolaskom na Zemlju, a to je po Tsarionu bilo negde prije 50 000 godina, stvorili genetskim manipulacijama hibridnu ljudsku rasu. Zašto hibridnu? Jer su genetskim eksperimentiranjem stvorili ljudsku rasu, koja je imala i vanzemaljsku i ljudsku DNK. To pak znači da su eksperimentirali s hominidima, koje su zatekli u to vreme na Zemlji. Spajanjem svojih gena i gena tih hominida, stvorili su čoveka, Homo atlantisa. No, Tsarion je otišao i dalje, pa je ustvrdio kako je tim činom izazvan ulazak zla u naš svijet i ljudsku svijest. Činjenica miješanja izvanzemaljske i ljudske DNK dovela je do biološke podijeljenosti čovjeka, ali i njegove psihe. Tim svojim zaključkom Tsarion tvrdi da se može objasniti sadizam, okrutnost i nepravda u čoveka, kao i takva nepravdena i okrutna društva u kojima čovečanstvo živi.

Ovo je jako blisko Sitchinu, koji je također, proučavajući glinene pločice Sumerana ustvrdio da su vanzemaljci, Anunnaki, koji su došli s planeta Nibirua, genetskim manipuliranjem stvorili homo sapiensa sapiensa, a sve kako bi stvorili savršenoga roba.
Dobili su sve, samo ne savršenoga roba.

Tako je i Tsarion objasnio to isto, prva ljudska vrsta je stvorena da bi bili robovi. Međutim, ti Homo Atlantisi su imali mudrost koju nisu shvaćali vanzemaljci, imali su dušu, kojom su bili povezani s Univerzalnom inteligencijom. Napustili su vanzemaljce i njihove potomke, koje Tsarion naziva Atlantiđani, te su se nastanili u zemlji poznatoj kroz mitove, kao Lemurija. Zvali su se Lemurijanci.

Nakon toga su vanzemaljci stvorili novu ljudsku vrstu, Adamskog čovjeka, zapravo homo sapiensa sapiensa, kojeg su ograničili, kako umno, tako i tjelesno. Možda zato koristimo samo 10 % mozga?
Njih su oslobodili Lemurijanci, te su ih poveli u Lemuriju.
Tada je nastao strahoviti rat između Lemurijanaca i njihove mlađe ljudske braće, i vanzemaljaca.
Posljedice su bile katastrofalne. Pomak Zemljine ose i potop.
Lemurija je bila omiljena tema ezoterika, a i danas je.
Nakon toga počinje istorija kakvu mi znamo, pod kontrolom preživjelih vanzemaljaca i njihovih potomaka, odnosno njihove nasljedne krvne linije do danas.
Preživjeli Lemurijanci i Adamski ljudi raselili su se po svim stranama Zemlje.
Vanzemaljci i njihovi potomci vladaju iz sjene ljudskom vrstom kroz mnogobrojna tajna društva.
Ovdje se približuju David Icke i Tsarrion.

Sitchin je takođe utvrdio, naravno proučavanjem pločica Sumera, kako su Anunnaki, a koje su ljudi smatrali Bogovima, stupali u tjelesne odnose s određenim ljudima. Tako su stvoreni potomci Anunnakia na Zemlji, a oni su vladali kao kraljevi. Otuda pozivanje kraljevskih obitelji na Božansko pravo da vladaju većinom ljudske vrste. U njima teče kraljevska, božja, odnosno krv Anunnakia. Možda da ovo povežemo sa knjigom “ Rex Deus “, knjiga koja govorio o kraljevskoj krvi koja se prenosi s koljena na koljeno?
Ovo sve možete shvatiti ozbiljno ili neozbiljno. Možda se ovdje krije istina, a možda i ne. Možda je ovo zaista proizvod bujne ljudske mašte, a možda i nije. Jedno je sigurno, ova teorija dobro dođe malo da se čovjek opusti i malo razmišlja o sebi, odnosno koja ga potstiče da sam sebi postavi neka važna pitanja – Ko sam ja? Odakle sam došao? Gde idem?

To je iskustvo ekipe naučnika i entuzijasta okupljenih u Centru za ekologiju i istraživanje „Duh Rtnja“. Kao i proteklih godina, i ove sezone nastavljaju da proučavaju fenomene koji se zbivaju na ovom čudnovatom mestu, sa ciljem da dosegnu, kako kažu „do spoznaje prirode ove planine i svojstava koje ovakvo gigantsko trostrano piramidalno telo u vremenu i prostoru može da ima kao krajnje efekte“.

Energopotentne tačke

Treće oko i jedan od lidera ovog projekta Saša Nađfeji već gaje iskrenu, istovetnu istraživačku strast prema fenomenima u centralnom delu naše zemlje. Ovaj skromni stručnjak uvek svoj doprinos stavlja u drugi plan ističući znanja svih različitih eksperata koji ulažu pozitivnu energiju u proučavanje ovog fenomena.

-Danas se postavlja pitanje da li je Rtanj drevna piramida ili remek delo prirode – počinje priču Nađfeji.- Da li je on perfektan geometrijski oblik koji je nastao pukim sleganjem tla i uticajima atmosferskih prilika? Postoje li indicije da se u našoj prošlosti neka inteligentna sila potrudila da ovaj izdvojeni krečnjački masiv planski dobije pravilan oblik piramide?

Nađfeji i naredniim pitanjima objašnjava svoje posvećeništvo ovom fenomenu.
- Zašto postoje mnoge podudarnosti planine Rtanj u odnosu na poznate svetske piramide? Zašto je nebo ovog područja Srbije poznato po najvećem broju viđenja luminiscentnih pojava neidentifikovanih letećih objekata?

Podsećamo da je „Treće oko“ od početka uz istraživački tim „Duha Rtnja“ i da smo se, zajedno s vama čudili i divili neobičnim rezultatima koje su naučnici donosili sa ove planine. Od pravilnih proporcija koje postoje kroz vrlo jasno izražene matematičke relacije, do burnih reakcija koje su stigle i od elitnih stranih poklonika nauke ali i njenih još nedokazanih metoda.

Pitanja, pitanja… Odgovori još „vise“ u vazduhu, ali se mora ka njima…

Kako kaže Nađfeji, „sve ove pojave koje na Rtnju svakodnevno otkrivamo, samo delimično mogu da zadovolje ljudsku radoznalost“.
Upravo zato je proteklog meseca ovaj raskošan izazov opet okupio stručnjake različitih profila da ponovo započnu jedno od niza eksperimenata koji će se ove godine odvijati na ovoj planini.

Rezulutati su veoma intrigantni, a sve govori kako će se pred nama, očigledno na Rtnju odvijati bezmalo spektakularno, vrelo istraživačko leto.

- Posebnu pažnju ovog puta poklonili smo energopotentnim tačkama – kaže naš sagovornik.- Jop početkom maja je ugledni fizičar Goran Marijanović, inače nosilac Teorije o kvatiranoj gustini energija i funkciji Rtnja u svojstvu multidimenzionalnog frekventnog oscilatora, obavio više preciznih merenja na lokalitetu Vidovdanske crkve. Ista merenja odvijala su se i na obližnjem lokalitetu neistraženog istoimenog arheološkog nalazišta u podnožju Rtnja.

I ranije se, kaže Nađfeji, znalo za neobičnost tih mesta i njihovom blagotvornom dejstvu na zdravlje ljudi. To su pokazala i prošlogodišnja snimanja polikontrastnom interferentnom PIP kamerom od strane profesora dr Ljube Ristovskog, ali ove godine je otkriveno i nešto posebno.

- To je neverovatno jako električno polje u oblasti Vidovdanske crkve – nastavlja naš sagovornik.- Za ovaj fenomen ne postoji naučno objašnjenje, jer u blizini nema ni dalekovoda ni električnih uređaja, dakle ne postoji ni jedan izvor koji bi izazvao ovakvo polje.

Marjanović je na drugom arheološkom lokalitetu izveo eksperiment pustivši u pogon Teslin trafo, sa hercijanskom (klasičnom) zavojnicom, ali i sa nehercijalnskom koju je Marjanović sačinio po Teslinim i svojim nacrtima. Ono što je bilo zapanjujuće, posle tih proba, jeste da su instrumeni pokazali prisustvo negativinih zračenja i anomalije sa vremenom!

Nebične „slučajnosti“

-Kuriozitet je činjenica da je u ponovljenom merenju na istoj lokaciji, ali nakon rada Teslinog transformatora uočen „negativan otklon“ kazaljke instrumenta za šta trenutno nema racionalnog objašnjenja – nastavlja on.- Zato će u narednim merenjima biti cilj da se u sličnim uslovima razjasni uočeni efekat koji je bio praćen i teško objašnjivim sinhronicitetima. Nizom gotovo neverovatnih „slučajnih“ događaja spojenih u nekoj svojoj sadržajnoj svrsishodnosti. Na istoj lokaciji su se tokom ovog i ranijih eksperimenata dešavale fenomenološke pojave koje upućuju na razmišljanja o pojmu i shvatanju vremena.

Fenomen o kojem Nađfeji govori odnosi se na dve poruke tokom eksperimenata putem sms koje su imale sadržinu vezanu za usklađivanje vremenskih zona. Takođe, tokom prvog januara ove godine na istoj lokaciji pristigla je sms poruka mobilnog operatera sa pozitivnim željama ali – za 2014. godinu!

Magloviti vrtlog?

Tokom eksperimenata sa hercijanskim transformatorom jedna od fotografija izdvojila se po svojoj neobičnosti u vidu maglovitog vrtloga oko Marijanovićevog asistenta. Naknadno je proveravan digitalni zapis fotografije za koju je utvrđeno da joj nije menjana izvornost podataka, niti da je bilo naknadnih obrada.

Kako objašnjava Nađfeji, primećeno je kod više ljudi tokom boravka na Rtnju da foto i video kamere nisu uvek „poslušne“, a takođe, kod novih automobila sa bogatijom elektronikom, displeji i pokazivačke table nisu bile u funkciji u blizini ovih energetskih polja.

Istraživački festival

Novi istraživački festival na Rtnju dočekaće u julu i avgustu brojne stručnjake iz Srbije, Evrope i sveta u periodu od 29. jula do 7. avgusta. Plan je da ovu manifestaciju prati rad 30 istraživača i 15 predavača. Merenja će obuhvatiti domen mehaničkih talasa: infra i ultra zvuk, ali i geopatogena, bioenergetska i druga magnetna zračenja. Takođe, biće obavljena i aerofoto, ali i snimanja polikontrastnom interferentnom fotografijom (PIP).

Sve ovo pomoći će jasnijim zaključcima i detaljnijim analizama fenomena Rtnja.

Piše Zoran Nikolić

-Već se osećaju kosmičke promene – govori dr Guzina.- To nije proces koji čovek može lako da zamisli, ali je bitno da ga je najavio Milutin Milanković, i da se radi o kretanju Sunca, Sunčevog sistema, pa samim tim i Zemlje kroz Kosmos. Nadalje, za narednu godinu treba očekivati još jedan veoma značajan kosmički fenomen, a to je pojava supernove koja će uticati na mnoge pojave na Zemlji. Najverovatnije je da će se eksplozija jedne zvezde odigrati u sazvežđu Oriona. Tada treba očekivati tokom sedam dana veoma jake svetslosne efekte, dok će pune dve godine svetlost prouzrokovana na taj način stizati do naše planete.

Samo dve godine kasnije, 2014. godine, prema najavama dr Trifka Guzine nastupiće i nemali problemi uzrokovani promenama na Mesecu, izazvanim različitim naučnim eksperimentima iniciranim sa Zemlje. Doći će, kaže on, do određenih promena u Mesečevoj putanji, što može na našoj planeti da izazove dramatične poplave, poremećaje plime i oseke, zemljotrese i druge elementarne nepogode velikih razmera.

Zbog promena u samom kosmosu i u putanjama našeg Sunčevog sistema treba očekivati proces takozvane translacije kao i precesije.

- Precesija, koju je najavio Milanković doneće promene mesta Zemljinih polova i pojave novog ledenog doba na određenim arealima na planeti – nastavlja predviđanje naš sagovornik.- Nostradamus je zapisao da će se u predelu koji pokrivaju današnje Sjedinjene Američke Države, na 50 stepenu severne geografske širine formirati novi severni pol, koji će pratiti stvaranje nove polarne kape. Južni pol će se prema Nostradamusu preseliti jugozapadno od zapadnih obala Australije. Istovremeno, nastupiće i topljenje danas poznatih polarnih ledenih kapa.

Kako kaže dr Guzina, Nostradamus najavljuje i potonuće Zemlje u ambis planetarnog mraka, zbog pojave nekog planetoida iz kosmosa. Njega Nostradamus zove „Mesečev brat“, a on bi mogao da donese jako zahlađenje i novo ledeno doba.

PAKAO 20 VEKA I NJEGOV NASTAVAK

Kao što je dr Guzina objasnio, sva Nostradamusova proročanstva vezana su za cikluse, pa je tako 20. vek obeležilo tri ciklusa: Prvi i Drugi svetski rat, kao i period na okončanju ovog stoleća. Sada je u fazi trajanja četvrti ciklus koji se na njih nadovezuje. U okviru tog ciklusa je i pritisak koji osećamo mi u Srbiji.

- Taj ciklus počeo je bombardovanjem 1999. godine i okončaće se najzad 2012. godine – objašnjava dr Guzina.- Posle toga će nas velike sile pustiti da odahnemo, jer će morati, kako bi to rekao naš narod – „svojim jadom da se pozabave“.

Analitičar Nostradamusa govori kako će se aktuelni ratni događaji na severu Afrike i Bliskom istoku završiti potpuno neočekivano.

- To je ciklus koji će trajati sedam godina i u kojem će Zapad imati jednu nameru, a ostvariće se nešto sasvim drugo – kaže dr Trifko Guzina konsultujući Nostradamusa.- Oni ovog trenutka takvu mogućnost niti vide niti naslućuju. Zbog velikih posledica koje će imati kod kuće neće moći da se odupru velikom i složnom ujedinjenju muslimana.

Istovremeno, kako kaže naš sagovonik, treba očekivati ogromne poplave i „sve će se sliti u jednu reku“, a istovremeno će početi jaki zemljotresi. Ovde, gde smo mi, zbog promene mesta polova premestiće se žarki pojas, pa će klima postati veoma topla.

Kada govori o Nostradamusovim najavama događaja koji odlučuju o političkoj budućnosti planete, odnosno o zemljama koje su sada okupljene oko Evropske unije, dr Guzina kaže da na toj strani nikako neće poteći vedre vesti.

- Proces gašenja, odnosno rasturanja Evropske unije, prema predskazanjima koja sam ja dešifrovao, počinje ove godine – nastavlja poznavalac starih predskazanja.- U suštini, taj proces će, precizno, započeti 1. oktobra ove godine i to je, prema najavama Nostradamusa, potpuno izvesno. Taj raspad trajaće još nekoliko godina, uz veće ili manje političke procese, a biće okončan 2015. godine. I tada će se oformiti novi oblici političkog i vojnog savezništva.

Prema najavama našeg sagovornika, sadašnja Evropska unija raspašće se, već u zavisnosti od pojedinačnog interesa država članica na takovane trijenale. To će biti savezi od po tri države koje će činiti nekakve homogene celine. Ali sama Unija, glomazno i glamurozno zamišljena, prema najavama koje je analizirao ovaj vrsni poznavalac Nostradamusovih proročanstava – neće opstati.

- Iako mnoga predskazanja nisu ni malo vedra, ipak ne treba paničiti kada ih tumačimo – dodaje naš sagovornik.- Ova predviđanja ne treba shvatati fatalistički, mada će biti velikih pomeranja, previranja i stradanja. Osetićemo jak udar elementarnih nepogoda koje će mnogima, u velikoj meri zagorčati život. To će biti prvenstveno poplave i zemljotresi.

Niz opasnih i jakih tehtonskih poremećaja dr Guzina najavljuje kroz Nostradamusova proročanstva, tako što će prvo na udaru biti oblast Turske. Zatim, kaže on, treba očekivati jak udar blizu Korinta, a posebno bi trebalo da bude snažnih potresa na crnogorskom primorju 2016. godine.

- Upravo tada, sudeći po proročanstvima, moguć je izuzetno jak potres u oblasti Boke Kotorske – nastavlja dr Guzina.- Ne dugo zatim mogući su snažni zemljotresi koji će opasno zatresti zemlje Mediterana, pogotovo Italiju i Španiju.

Pa ipak, ima i veoma optimističkih predskazanja iz katrena koja je za sobom ostavio ovaj čudni vizionar. Tako dr Trifko Guzina tumačeći Nostradamusove najave kaže i da će republikanski način uređenja u svim državama potpuno biti prevaziđen zaključno sa 2065. godinom. On kaže da će do tada, baš kao što je to i u ovom trenutku, podela država postojati uglavnom tako što će se razlikovati republike i monarhije.

Međutim, od najavljene godine republike će potpuno prestati da postoje i svuda će ponovo zavladati monarhistička forma vladavine.

- Od tada Nostadamus najavljuje „zlatno doba čovečanstva“ – zaključuje dr Guzina.- Taj period će trajati 177 godina, tri meseca i 11 dana. Posle toga ulazimo u sunčev ciklus, period od hiljadu godina koje će biti uglavnom podnošljive za ljudski rod.

NOSTRADAMUS

Nostradamusova proročanstva pokrivaju oblast od 2242 godine. On je prva proročanstva vezao za 1555. godinu, a najdalja su doprla do 3797. godine. Pošto je imao izuzetno jake vizije i strahovito se saživljavao s njima, dr Trifko Guzina kaže kako „ni malo nije bilo lako živeti Nostradamusov život“.

BIBLIJA I NJUTN

Veliki engleski naučnik Isak Njutn bio je jedan od onih koji su u velikoj meri posvetili život u pokušajima da dekodiraju Bibliju. Tako je i on, tvrdi dr Guzina, proveo značajan period u nastojanju da nađe tajne poruke u Svetom pismu, i to je lako zaključiti po njegovoj zaostavštini, ali ovaj genije u tome ipak nije uspeo.

SRBI U VIZIJAMA

Tri veoma važna čoveka za istoriju Srbije, njen ugled, duhovnost i kulturu našli su se, prema rečima našeg sagovonika u Nostradamusovim najavama. Tako je dr Trifko Guzina među katrenima francuskog vizionara pronašao Milutina Milankovića, Nikolu Teslu i Petra Petrovića Njegoša.

BEOGRAĐANI I 2016.

Među mnogim vizijama vezanim za naše podneblje, dr Guzina, pored jakog zemljotresa u Boki Kotorskoj, savetuje i Beograđanima da u proleće 2016. godine budu veoma obazrivi i da se izmeste negde u solidne kuće u niskoj gradnji, jer će tada i naš glavni grad biti pod udarom jakog zemljotresa.

U nekom selu, gradu, trgovištu, pokrajini, kraljevstvu ili glavnom gradu živio je kućevlasnik, star, duboko u godinama, onemoćao, slabog zdravlja i snage, ali bogat, imućan, dobrostojeći. Njegova kuća
je bila velika, prostrana i visoka, i bila je stara, izgrađena prije mnogo godina. U njoj su živjela mnoga bića, njih dvije, tri, četiri ili pet stotina. Imala je samo jedna jedina vrata.

Bila je prekrita slamom, njene terase su se urušavale, temelji su joj bili truli, a zidovi, pregrade i žbuka, raspadali su se. Iznenada je izbio veliki požar i kuća se zapalila. A taj čovjek je imao mnogo mladih sinova, pet ili deset ili dvadeset, i sam je izašao iz kuće.

Kada je čovjek vidio vlastitu kuću da gori, da iz nje posvuda izbijaju plamenovi, uplašio se i uzdrhtao, a um mu se uzbudio i pomislio je:

„Ja sam, istina je, bio dovoljno sposoban da pobjegnem kroz vrata i da se spasim iz svoje goreće kuće, brzo i sigurno, a da me je vatra nije dotakla ili spržila. Ali, što će biti s mojim sinovima, mojim mladićima, mojim dječacima? Ovdje, u ovoj gorućoj kući, oni se igraju, natječu, zabavljaju se. Ne znaju da ovaj stan gori, ne razumiju to, ne vide, ne pridaju tome nikakvu pozornost i ne žele pobjeći. Premda su ugroženi ovom velikom vatrom, premda su u bliskom doticaju s tolikim zlom, ne obaziru se na opasnost, ne pokušavaju izaći.

iz Saddharmapundarika, Budistički spisi

J. Churchward i njegovi istomišljenici smatraju da geološke ostatke pradrevne zemlje Mu danas čine brojna pacifičkia ostrva, hridine i grebeni razbacani po njegovim ogromnim prostranstvima. Oni svojom brojnošću i razbacanošću prilično podsećaju na mnoštvo zvezda razasutih posvuda na beskrajnom nebeskom svodu. Treba istaći da za tu Churchwardovu hipotezu još uvek nema dovoljno geoloških dokaza.

Predanja nadalje kažu, a teozofi zdušno podržavaju, da je taj ogromni pacifički prakontinent Mu verovatno bio pradomovina čoveka. Prema J. Churchwardu bila je to prekrasna zemlja u kojoj je živeo vrlo napredan narod koji je svojevremeno kolonizovao sav ondašnji svet. Zemlja Mu je bila, kao i Platonova Atlantida, veliko ostrvo ispresecano brdima, mnogim rekama i kanalima. Klima je bila vrlo blaga i izrazito pogodna za život ljudi i uzgoj raznovrsnih životinja i biljaka. To je bio bitan preduslov na temelju koga je tamo još pre mnogo hiljada godina stasala prva visokocivilizovana društvena zajednica.

Taj veliki hipotetički pacifički prakontinent, na kojem su njegovi brojni stanovnici hiljadama godina živeli u miru i blagostanju, imao je – po Churchwardovoj proceni – na vrhuncu svoje moći 64 miliona stanovnika. Društvenu zajednicu zemlje Mu imala je deset velikih plemena (rasa) crne i žute boje kože. Bila je to u svakom pogledu vrlo bogata, moćna i napredna država koja se nazivala Carstvom Sunca. Njen vladar nosio je naziv Ra Mu i vršio je dužnost vrhovnog sveštenika.

Narod je imao jednu monoteističku religiju i imao je mnoga visoka okultna znanja, a bio je takođe dobro upućen u matematiku, astrologiju i astronomiju. Vredni stanovnici zemlje Mu podizali su brojne gradove i građevine od masivnih blokova vulkanske lave koje je u njihovoj zemlji bilo posvuda u izobilju. živeli su u kućama sa prozirnim krovovima. Imali su moćne vračeve (magove) koji su svojim paranormalnim sposobnostima znali vešto kontrolisati prirodne sile, pa zato nisu imali potrebu za korištenjem naprednih tehnologija primerenih našem vremenu.

Stepen društvene zrelosti stanovnika zemlje Mu, za razliku od pripadnika naše moderne civilizacije, možda najbolje ilustruje njihov običaj provere zrelosti verenika za skladan i konstruktivan bračni život. Verenici su, pre nego što bi stupili u brak, morali uspešno položiti vrlo težak ispit životne zrelosti. Oni su se prvo trebali privremeno odreći sveg imetka pa su zatim, bez bilo kakvog alata, oružja, odeće i hrane, morali 28 dana otići živeti duboko u šumu, gde su u vrlo surovim okolnostima bili prepušteni sami sebi i svojoj snalažljivosti.

U takvim su uslovima, bez ičije pomoći, oslanjajući se u svemu samo jedno na drugo, morali, uzajamno sarađujući i bez bilo kakvih međusobnih razmirica i negativnih emocija, uspešno preživeti. Ako bi u tome uspeli, tada bi im, kao zrelim ljudima, posle povratka iz divljine bila vraćena sva imovina i dobili bi dopuštenje za sklapanje braka koji je posle takve rigorozne provere gotovo uvek bio stabilan i trajan. Ukoliko taj težak ispit životne zrelosti ne bi uspešno položili, nisu se mogli venčati.

Stanovnici zemlje Mu bili su na glasu kao izvrsni moreplovci i svojim su brodovima plovili po svim morima ondašnjeg sveta. Uspešna navigacija tih pradrevnih moreplovaca temeljila se na visokim astronomskim znanjima i odličnoj kartografiji. Svoja visoka znanja prenosili su nesebično drugim narodima koje su kolonizovali.

Sve ostale manje razvijene kulture širom tadašnjeg sveta bile su kolonije ili veća trgovačka središta moćnog Carstva Sunca, koje je po svim atributima činilo svetsku velesilu praistorijskog sveta. Među brojnim blistavim naseljenim mestima tog drevnog carstva posebno se izdvajalo sedam velikih lučkih gradova koji su se razvili na ušćima velikih reka i bili su moćna trgovačka, upravna i kulturna središta sa mnogim velikim zgradama i veličanstvenim hramovima.

Napredni stanovnici bogate i moćne pradrevne zemlje Mu, koju teozofi zbog jednog na brzinu krivo pročitanog zapisa pogrešno nazivaju Lemurijom, a njezine stanovnike Lemurijancima, doprli su, kako smatra Churchward, vrlo brzo kao kolonizatori u Indiju, a odatle u Mesopotamiju (Sumer) i Egipat. Drugi pravac njihove kolonizacije tekao je preko Srednje Amerike i Atlantide sve do severnih obala pretpotopne Afrike. Jedna grupa tih pradrevnih kolonizatora stigla je – po njegovom mišljenju – preko Srednje Amerike i na prostrano područje visokih Anda.

To veliko naseljavanje globalnih razmera odvijalo se pod vođstvom svete braće Naakals i članova svešteničkog bratstva koji su iz pradomovine – zemlje Mu – odlazili u misije u sve kolonije i podučavali tamošnje priprosto i posve neuko domorodačko stanovništvo govoru, religiji, etici, nauci, graditeljstvu, pomorstvu, poljoprivredi i ostalim korisnim veštinama i znanjima.

Razlozi nestanka prakontinenta Mu i njegove civilizacije

Ogromni prakontinent na kojem se nekada davno nalazilo moćno Carstvo Sunca – pacifička Atlantida- jedne se noći zbog izuzetno snažnih potresa širokih razmera počeo ljuljati poput morskih talasa. čitava se zemlja strahovito tresla i drhtala poput lišća na granju za vreme oluje.

Sve građevine su se rušile iz temelja, a brojni monumentalni spomenici i kipovi na gradskim trgovima i u hramovima padali su kao pokošeni. Svi prekrasni gradovi i hiljade manjih naselja nesrećne zemlje Mu ubrzo su pretvoreni u nepregledne hrpe ruševina obavijene gustim oblacima prašine i dima.

Dok se, usled te strašne geološke kataklizme planetarnih razmera, zemlja sablasno dizala, propinjala i spuštala, tresla i pucala, iz pobesnelog podzemlja je visoko u nebo izbijala žestoka vatra koja je uz strahovitu buku stvarala guste tamne oblake dima. U tim zastrašujućim oblacima sevale su posvuda snažne munje koje su stravično parale nebo ispunjeno oblacima dima i prašine. Okolinom se sa sviju strana razlegala užasna tutnjava i grmljavina.
U toj sveopštoj kataklizmi praćenoj bezbrojnim žestokim požarima, koji su nemilosrdno harali i halapljivo gutali sve pred sobom, izdizao se na sve strane debeli gusti crni dim koji je ubrzo prekrio čitavu zemlju. Sve drveće i rastlinje zahvatili su strašni požari titanskih razmera i ubrzo ih pretvorili u dim i pepeo.

Ogromni plimni talasi, veći od najviših građevina, izazvani žestokim razornim potresima, zaletali su se ogromnom brzinom s razbesnele okeanske pučine na obale nemilosrdno rušeći i odnoseći sve pred sobom. Prodirali su preko brojnih rečnih dolina omeđenih brdima duboko u unutrašnjost zemlje halapljivo odnoseći na svojim visokim uskipelim vrhovima poslednje ostatke umiruće civilizacije.

U svom nemilosrdnom rušilačkom pohodu uništavali su i brisali s lica zemlje već potresima i požarima teško oštećena naselja i ubijali su sve živo što bi im se našlo na putu. Bezbrojni očajnički krikovi i vapaji miliona bespomoćnih ljudi, žena i dece suočenih sa strašnom smrću uzdizali su se visoko u nebo.

U toj strašnoj agoniji neviđenih razmjera čitava se zemlja tresla i tutnjala od mnogih razornih potresa. Na mnogim mestima velikom je brzinom stravično pucala njezina relativno tanka kora i otvarale su se velike i duboke provalije koje su ličile razjapljenom ždrelu nekog strašnog diva. Planine su se povijale, njihale i kršile poput granja drveća u oluji i, obrušavajući se uz zaglušnu tutnjavu, tonule su u mračne dubine pobesnelog mora.

Iz nedostupnih okeanskih dubina na drugom kraju je istovremeno izranjalo novo kopno i ubrzo postajalo planinom, brdom ili ravnicom. Gotovo čitava površina zemlje, zahvaćena neprekidnim talasanjem, naglo je menjala svoje prvobitno lice i poprimala je novu fizionomiju.

Tokom jedne jedine stravične noći čitava je zemlja Mu bila potpuno razorena, skršena u bezbroj komada i polako je tonula u široko razjapljeno ždrelo pakla. Ta blistava pradomovina čoveka treće korenske rase, sa svim ponosnim gradovima, brojnim hramovima, blistavim palatama, svom naukom i kulturom, odjednom je nepovratno nestala na okeanskom dnu i pretočila se u legendu.

U toj je strašnoj praistorijskoj geološkoj kataklizmi kontinentalnih razmera bila za kratko vreme bez traga uništena jedna moćna visokorazvijena pradrevna civilizacija, a tamni vodeni pokrivač nepreglednog Pacifika postao je njena večna nadgrobna ploča bez obeležja.

Posle iznenadne kataklizmičke propasti moćnog Carstva Sunca njegove brojne kolonije i trgovački gradovi širom sveta nastavili su samostalno živeti i dalje se razvijati na bogatom fondu korisnih znanja i veština koje im je nesebično podarila njihova majka zemlja Mu. Te društvene zajednice bile su plodno seme iz kojeg su tokom vrlo dugačkog praistorijskog doba nikle, stasale i razvile se mnoge nove razvijene predistorijske i istorijske kulture širom sveta (Atlantida, Arijansko Carstvo, Egipat, Sumer, Hindustan, Tibet itd.).

Iznenadnom propašću pradrevnog Carstva Sunca, koje je podsticalo, usmeravalo i koordiniralo njihov razvoj, sve su one ostale bez moćnog objedinjavajućeg središta. Neke od njih su, ostavši u izolaciji prepuštene same sebi, postupno nazadovale i pre ili kasnije nestale bez traga u nedostupnim dubinama istorije.

Prva značajna kolonija Carstva Sunca bila je organizovana u Srednjoj Americi na prostoru današnjeg Meksika i poluostrvu Jukatana. Na tom je golemom prostoru stasalo, razvilo se i propalo do istorijskog doba nekoliko značajnih civilizacija. Tamo je nekada vrlo davno bilo i legendarno kraljevstvo Maja, kojim su još pre šesnaest hiljada godina vladali kraljica Moo i njen brat-suprug Kohu iz dinastije Kan.

To moćno praistorijsko kraljevstvo imalo je verojatno svoju koloniju u Predelima gde se danas proteže lanac visokih Anda. Sve to, prema Churchwardovom mišljenju, proizlazi iz jednog drevnog natpisa kojeg je uspeo pročitati na velikim monolitnim kamenim Vratima sunca u drevnom Iiahuanacuu, nedaleko prostranog i slikovitog andskog jezera Titicaca.

Atlantida, nekoada veliko ostrvo-kontinent u Atlantiku bila je svojevremeno značajna i visokorazvijena kolonija Carstva Sunca. Njegovom propašću ona je ubrzo postala vrlo moćno samostalno carstvo. Prema sačuvanom drevnom zapisu Maja, zvanom CODEX TRO-CORTESIANUS, koji se čuva u Američkom muzeju u Madridu i čiji je latinski prevod delimično sporan, legendarna kraljica Moo je na svom putovanju za daleki Egipat boravila neko vreme na Atlantidi kao kraljeva gošća.

Posle potonuća zemlje Mu malobrojni preživeli stanovnici sa njenih rubnih područja i oni koji su se u presudnim trenucima zatekli u drugim delovima sveta, daleko od poprišta katastrofe, nastanili su se na području današnjeg Tibeta, Antarktika i u Srednjoj Americi. Oni su u predanjima sačuvali uspomenu na svoju izgubljenu domovinu i osnovne sadržaje svetih spisa njihove monoteističke religije.

Zanimljivo je kako J. Churchward pokušava protumačiti iznenadno potpuno uništenje i nestanak zemlje Mu u mračnim dubinama Pacifika. Prema njegovom mišljenju, taj je prakontinent, kao i Atlantida, verovatno ležao većim delom svoje površine na ogromnom sistemu podzemnih plinskih ležišta čije su podzemne komore kilometarske debljine tvorile hiljadama kilometara dugačak i relativno plitak podzemni lavirint.

Neke od tih komora nalazile su se, po svoj prilici, vrlo blizu površine tla ispod relativno tanke litosferske ploče koja se u žestokim potresima naprosto raspukla na mnogim mestima i time omogućilo ogromnim količinama visoko stisnutog i lako zapaljivog zemnog plina zarobljenog u utrobi Zemlje da se naglo oslobodi i izbije na površinu tla. U kombinaciji s jakim vulkanskim erupcijama izazvanih snažnim potresima, usledila je ubrzo serija žestokih eksplozija velikih oblaka oslobođenog zemnog plina praćenih požarima titanskih razmera. Nakon pucanja litosferske ploče nebrojene eksplozije širile su se nezaustavljivo, poput lančane reakcije titanskih razmera, čitavim hiljadama kilometara dugačkim plinskim pojasom ispod zemlje Mu, razbivši je u bezbroj komada koji su se uz stravičnu tutnjavu zatim urušili u okeanske dubine.

Taj relativno plitak plinski pojas zadao je, kako smatra J. Churchward, smrtni udarac zemlji Mu koja je, geološki gledano, činila samo vrlo tanku, osetljivu i krhku litosfersku ploču iznad prostranih i kilometrima debelih plinskih ležišta.

Takva, izuzetno krhka i labilna geološka formacija, nažalost, nije mogla biti dugog veka.

Izvor:http://www.autentik.net/forum

Rupa ili bolje reći ponor koji je nastao u neobičnoj nesreći na sjeveru Guatemale dubok je 12,2 metara i širok 80 centimetara. Iako se čini zastrašujućim, u usporedbi s rupom koja se 2007. godine stvorila u istom gradu, izgleda gotovo sićušno.

Ta je rupa bila duboka 100 metara, a pri nastanku progutala je nekoliko kuća, kamion te ubila troje ljudi. Velik dio susjedstva morao je biti evakuiran.

Tri godine kasnije pojavio se još jedan, nešto manji ponor. Bio je 18 širok i oko 30 metara dubok. On je uništio stambenu trokatnicu i kuću .

- Probudila me jaka buka. Pomislila sam da je negdje eksplodirao plin ili se dogodila teška prometna nesreća. Izašli smo van i ničeg nije bilo. Kada mi je susjed rekao da je buka došla iz moje kuće pretraživali smo sve prostorije dok nismo pronašli rupu, ispod mog kreveta – priča 65-godišnja Inocenta Hernandez, vlasnica kuće gdje je rupa nastala.

Dodaje kako je zahvalna Bogu što je samo nastala materijalna šeta jer su njezini unuci u trenutku nesreće trčali po sobi.

Nastanak ponora u Guatemali vrlo je čest slučaj jer je izgrađena na osjetljivom vulkanskom tlu. Kao najčešći uzrok spominju se loš sustav kanalizacije koji propušta te jake kiše.