„Čak je i policija počela da pravi razliku između nas i osoba koje po zidovima ispisuju uvredljive, rasističke, nacionalističke i sliče poruke”, The Kraljica Vile ili skraćeno TKV, čiji potpis nalazimo na uglu ulica Masarikove i Maksima Gorkog
Stvarati umetnost tamo gde je niko ne očekuje. Preneti posmatraču poruku koju će razumeti i koja će ga podstaći na odgovor. Ostaviti trag – prepoznatljiv simbol, sliku i reči – na mestima kojih već sutra, možda, neće biti. Prkositi okoštalim strukturama društva i vlasti, autoritetima, konformizmu i komercijalizmu. Postati slavan u anonimnosti.
Ovako bismo mogli opisati ulične (grafiti) umetnike koji su poslednjih godina sve vidljiviji i u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji, a čiji su radovi, zahvaljujući internetu, stekli ljubitelje širom sveta.
Najpoznatija od njih, perjanica srpskih stensila (crteža preko šablona) jeste mlada Beograđanka The Kraljica Vile ili skraćeno TKV, čiji potpis nalazimo na uglu ulica Masarikove i Maksima Gorkog ispred crteža kolibrija, pa kraj dvoglavog psa na zidu kuće u Ulici prote Mateje, ispod obrisa indijskih lepotica koje krase zgradu u Ulici admirala Geprata i vrata kod pošte u Ulici kneginje Zorke… Majušne vile, ogromne oči u obliku sunca, lotosov cvet, plamteće srce i drugi stensili TKV raduju žitelje najsumornijih i najzapuštenijih fasada i ograda srpske prestonice.
– Čakje i policija počela da pravi razliku između nas i osobakojepo zidovima ispisuju uvredljive, rasističke, nacionalističke i sliče poruke. Mislim da smo to uspeli svojim stavom i radovima. Stekli smo simpatije javnosti i poklonike, čak se probili i na „zvaničnu” umetničku scenu, u galerije. Ali naš najvažniji, ulični rad, i dalje je pod okriljem noći, uvek uz dozu rizika i opasnosti. Doduše, ne toliko kao grafiti umetnici u nekim drugim evropskim zemljama ili u SAD, koji su uvek između policije i uličnih bandi – kaže za „Politiku” TKV.
Njeno pravo ime i lice, iz bezbednosnih razloga, ostaće skriveni sve dok se bavi uličnom umetnošću, ali su njeni radovi uplivali i u neke zvanične vode. Prvi put je samostalno izlagala u Beogradu krajem avgusta 2009. u Kulturnom centru Grada, a u decembru je na istom mestu predstavljenkalendar sa njenim radovima. U januaru 2010. je nastupila na grupnoj izložbi „Mladi majmuni (zaposedaju grad)” u Francuskom kulturnom centru, zatim je kustos Mihael Milunović deo ove manifestacije uvrstio u Trenčtaunfestival krajem aprila, na kojem je TKV crtala uživo, a njeni radovi su štampani i na plakatima…
(Foto D. Jevremović)
„Kraljica vile” se pojavila još kao klinka, sa šesnaestak godina, sa stensilom Amelije Pulen, usledili su Edgar Alan Po, Virdžinija Vulf, indijske filmske (bolivudske) zvezde… Kako je sazrevala, dospela je u rang svetski poznatih uličnih umetnika, srpska prestonica (sve češće i drugi gradovi u zemlji i inostranstvu) postali su njeno „slikarsko platno”. Ipak, nije zapostavila i neka svoja druga interesovanja.
– Htela sam da studiram grafički dizajn ili fotografiju, kojom se takođe bavim, ali sam se predomislila: privukli su me odnosi s javnošću, teorija kulture i marketing. Oni mi pomažu da razvijem određen način gledanja na svet. Tako sad studiram komunikologiju. Uostalom, ulična umetnost je pre svega komunikacija. A umetnost je ono čime želim da se bavim u životu – tvrdi TKV.
Dok je posmatramo kako „doteruje” jedan od svojih stensila u centru grada, zanima nas zašto se opredelila baš za te simbole.
– Osećala sam potrebu da kao umetnik iskažem svoj stav, ali kod nas nisam naišla na podršku i razumevanje. A već samo zauzimanje javnog prostora je izjava sama po sebi. Time kažem: „Evo me, tu sam, vidi me, reaguj, menjaj nešto!” Razlozi što sam izabrala baš te motive nisu ni politički, ni socijalni, već prilično intimni, želela sam da grafički prikažem ono što osećam. Sem toga, crtanje na otvorenom zahteva brzinu i veštinu, pa je logo morao da bude jednostavan. Recimo,lotos je simbol transformacije, jer iz korena koji je u blatu kroz neprozirne vode raste i cveta u svetlost.
Poseban je izazov kad stvarate nešto za šta znate da, za razliku od „ozvaničenih” umetničkih dela, dopire do ogromnog broja ljudi, otvoreno je za komunikaciju, a traje kratko. Nacrtaš nešto, ono nestane, ponovo nacrtaš, opet nestane… Ali mene upravo to uzbuđuje i inspiriše. Doduše, takav način radastvarno moratedavolite, da imate „uličnu inteligenciju“, istrajnost, pa i hrabrost, jer izlazite svake noći iznova, ne znajući šta vas čeka, na šta sve možete da naiđete.
Aleksandra Mijalković
Komentari