Kockičicin iBlob

Iako odnosi između dvojice diktatora, jednog koji je bio na zenitu, a drugi tek u usponu, nikad nisu bili preterano srdačni, Staljin je u Titu video – što je inače bila njegova loša procena – ne samo najvernijeg trabanta nego čak i potencijalnog naslednika na kormilu međunarodnog komunističkog pokreta. A onda je poput groma iz vedra neba došlo do razlaza među njima, njihovih partija i zemalja 1948. godine. I oni su postali najljući protivnici.

Kakvu mu je sudbinu projektovao Staljin, najbolje se da videti iz prvog pisma koje mu je, uz supotpis Vječeslava Molotova, uputio 27. marta. Formalno, bio je to odgovor na Titovu zabezeknutost što je Moskva bez ikakve najave povukla iz Jugoslavije sve svoje civilne i vojne stručnjake. Ali, to pismo je sadržavalo i jednu pretnju kakva se ne pamti u međudržavničkoj korespondenciji, javnoj i tajnoj, u novijoj svetskoj istoriji. Staljin je, uzgred, lapidarno, ali dovoljno rečito, stavio Titu do znanja da je karijera Trockog „veoma poučna“ prepuštajući mu da iz toga izvuče naravoučenije. A ono je moglo da bude samo jedno – snaći će ga isti udes kakav je snašao i Lava Trockog, koga su, po njegovom nalogu, agenti NKVD likvidirali 1940. godine u Meksiku.

Titu je time praktično bila izrečena smrtna presuda, koja je mogla jedino da se preinači u uslovnu slobodu samo njegovim dobrovljnim i doživotnim napuštanjem političke scene, ali i tada bez ikakve garancije da ga jednog dana neće pogubiti novi jugoslovenski vlastodržac po tajnom nalogu Moskve.
Kao što je poznato, Tito je odlučio da ne napušta tron – do sudnjeg dana.

PLAN LIKVIDACIJE ODMETNUTOG VAZALA

Prvi pisani trag o Staljinovoj nameri da likvidira Tita nalazi se na jednom dokumentu, bez datuma. Na njemu je, najverovatnije posle razgovora sa Staljinom i primljenih instrukcija V. S Abakumov, u čiju je to nadležnost spadalo po prirodi stvari, izdao svojeručno napisanu naredbu da se „do 1. 11. 1948. izradi obaveštajno–diverzantski plan protiv Tita“.
Prema sasvim preciznom uputstvu taj plan je podrazumevao fizičku likvidaciju neposlušnog jugoslovenskog maršala. Takav nalog od Staljina Abakumov je mogao da dobije najranije u martu 1948. (dok se još vodila prepiska između njega i Tita) ili krajem juna, neposredno posle formalnog prekida svih političkih veza (diplomatski su usledili nešto kasnije) između Jugoslavije i SSSR (i zemalja socijalističkog lagera).
Ne zna se šta je sadržavao taj plan, ali je sasvim izvesno da ga Staljin nije odobrio. Da li zbog toga što nije pružao nikakve izglede na uspeh ili zbog toga što je kod njega sazrelo uverenje da bi politička likvidacija bila bolje rešenje, može samo da se nagađa.
Pouzdano se zna da je Staljin od tada, pa sve sve do početka 1951, davao prednost političkim sredstvima u obračunu sa Titom. Kad ga na taj način najuri s vlasti, rezonovao je on, kasnija fizička likvidacija bila bi samo puka formalnost, koja bi mogla da se obavi bez prevelike buke i (dodatnog)propagandnog rata sa Zapadom.
Posle Staljinove javne izjave „Dovoljno je samo da mrdnem prstom i Tita više neće biti“ – niko se iz njegove neposrede okoline nije se više bavio odmetnutim jugoslovenskim vazalom, smatrajući da je njegova dalja sudbina u isključivoj nadležnosti Velikog vođe, a tajne službe umesto da se ističu inicijativama čekale su njegova naređenja.
Nakon izbacivanja Jugoslavije iz Informbiroa, jedina politička snaga koja je mogla da izvede jednu takvu Staljinovu zamisao bila je Komunistička partija Jugoslavije. Ali svi podzemni napori Moskve da unutar nje okupi „zdrave snage“, nisu dali nikakve rezultate. Oni na koje je Staljin računao već su se nalazili na Golom otoku. Ništa manji problem za Staljina nije bio ni da nađe lidera među jugoslovenskim komunistima koji bi izveli jednu takvu akciju uz podršku „zdravih snaga“. Andrija Hebrang i Sreten Žujović bili su u zatvoru, a Milovan Đilas i Aleksandar Ranković bili su u Staljinvoj dubokoj nemilosti zato što su se bezrerevno izjasnili kao „titoisti“.
Ali, Veliki vođa nije gubio nadu.
Koliko se zna, on je 1950. godine i dalje verovao u takav rasplet događaja u Jugoslaviji.
U poslednjem od šesnaest tomova koji su izišli pod Staljinovim imenom, nalazi se i tekst razgovora koji je vodio, u avgustu 1950, sa dvojicom čelnika vojne obaveštajne službe – Lavrovom i njegovim zamenikom Džugom.
Tokom upozanavnja Hazjajina sa brojnim bezobrazlucima angloameričke agenture, Lavrov je u jednom trenutku pomenuo, znajući da će to prijati ušima Velikog vođe i „renegata Tita“.
Na to mu je upao u reč njegov zamenik general lajtnant M. A. Džuga tvrdeći da Tito nije nikakav renegat jer on nikada i nije bio komunista već samo običan agent engleske obaveštajne službe, a uz to nije ni „nije Srbin“. Tokom čitavog rata, nastavio je Džuga da se junači pred Vođom, družio se sa glavnim rezidentom engleske obaveštajne službe za Balkan, sinom Vinstona Čerčla, Radnolfom, sa kojim je žveo i u istoj kući. (Malo je nedostajalo pa da ih optuži i za homoseksualizam.)
Da bi prekratio Džugina preklapanja, Staljin ga je uptao:
„Imaš li konkretan plan kako da onemogućimo Titovu delatnost“?
Džuga је izgleda imao odavno skrojeni plan u svojoj glavi i nije hteo da propusti priliku koja mu se ukazala da zadivi Velikog vođu.
„Ja ne razumem – rekao je on – zašto se mi tako dugo ponašamo prema tom `komunisti` u rukavicama? (Pošto je uspešno upropastio pruženu priliku već u prvoj rečenici, on je nastavio sa istim žarom.) Njegovi prsti su okićeni brilijantskim prstenjem i on menja deset puta dnevno najskuplja odela. Tito je izabrao da živi na malom ostrvu u Sredozemnom moru – Brionima. (Džugino pozvanaje georafije bilo je na Staljinovom nivou, pa mu taj deo iz `ekspozea` Veliki vođa nije mogao ni uzeti za zlo.) Tamo je napravio parama siromašnog jugoslovenskog naroda raskošni dvorac. (Pošto je uzeo vazduh, Džuga je punim plućima prešao na suštinu stvari.) Jedan bombarder – rekao je on značajno – bez oznaka, sa teritorije Albanije – i nema ni dvorca ni angloameričkog špijuna Tita. (Pošto nije dobio očekivani aplauz, Džuga je nastavio.) Ima čoveka – ima problema, nema čoveka – nema problema“. (Parafrazirati Staljina u njegovom prisustvu nije mala stvar, ali to mu veliki vođa nije uzeo kao olakšavajuću okolnost.)
„Zapamti jednom zauvek – rekao mu je Staljin – mi nismo avanturisti. Tvoj predlog miriše na eserovštinu. Neće biti Tita, na njegovom mestu biće neko drugi. Individualni teror nije rešenje“.
Tako su propale Džugine nade za vanredno unapređenje.
Ovo je do sada jedini postojeći pisani trag da je Staljin u avgustu 1950, dve godine posle razlaza Moskve i Beograda, i dalje gajio nadu da će Tita moći da ukloni sa vlasti političkim sredstvima i da će na taj način izbeći burnu reakciju Zapada (koju bi inače neminovno izazvao atentat), sa kojim je ionako bio u nevoljama do guše.
Ali, što je vreme više odmicalo, Džugin metod mu je bivao sve bliži srcu.

SMAKNUĆE ABAKUMOVA

Izgleda da se Staljin definitivno manuo ćorava posla da političkim putem likvidira Tita, koji mu je bio kost u grlu pune tri godine, tek početkom 1951, kada je izdao nalog (usmeni) svojim brojnim službama da razrade plan o njegovoj fizičkoj likvidaciji.
Jedan od njegovih najpoverljivijih ljudi u to vreme bio je i dalje Viktor Sejmenovič Abakumov, koga ni ovom prilikom nije mogao da zaobiđe. Da li je Abakumov sa tim drugim planom imao više sreće ne zna se, ali se zna da je ubrzo zatim sreća njemu okrenula leđa.
Abakumov je bio dugi niz godina njegova desna ruka u sprovođenju represija. Lično je ispitivao optužene i nije se libio da ih tuče do (obostrane) besvesti ne bi li im iznudio priznanja. Godine 1941. uz Staljinovu saglasnost je postavljen za zamenika narodnog komesara unutrašnjih poslova i istovremeno mu je bilo povereno da rukovodi radom organa državne bezbednosti u svim rodovima armije. Od tada je počeo njegov meteorski uspon. U vreme kada je bio na funkciji zamenika narodnog komesara odbrane (1943) osovana je, pod njegovim nadzorom, Glavna uprava kontraobaveštajne službe pod šifrovanim imenom SMERŠ (smrt špijunima), koja je bila direktno potčinjena Velikom vođi. Od tada pa sve do smenjivanja sa svih funkcija 1951. godine bio je jedan od retkih koji je imao pristup u Staljinov kabinet bez prethodne najave. Najveći deo „poslova“ njih dvojica su obavljala u četiri oka, bez administrativno – birokratskih formalnosti… Posle njegove smene (uhapšen je po Staljinovom naređenju 12. juna) bila je obrazovana komisija, u koju su ušli njegovi najveći lični neprijatelji G. M. Maljenkov, L. P. Berija i S. D. Ignjatev. Kao što je nekada on ispitivao druge tako su sada ispitivali njega. Nekadašnji ljubitelj fokstrota, fudbala, lepih žena i gurmanskih specijaliteta napustio je istražni zatvor kao invalid, a streljan je posle Staljinove smrti, odlukom Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR 19. decembra 1954. Godine – kakve li ironije – kao „član Berijine bande“. Sva počinjena nedela, u vreme dok su njegova ovlašćenja dosezala do nebeskih visina pravdao je, kao što je i priličilo ovom kukavnom čoveku: „Staljin je naređivao, a ja sam samo to izvršavao“.
Abakumov nije ostavio iza sebe nikakav pisani trag o tom razgovoru koji je obavio sa Staljinom u četiri oka. Oni koju su znali da je takav razgovor održan nikada nisu, međutim, uspeli da saznaju pojedinosti o tome kakav je plan ponudio i dokle se stiglo u njegovoj realizaciji, ako se uopšte do nečega i stiglo, pre nego što je Abakumov uhapšen.
Zna se pouzdano da je Staljin tokom 1952. bio veoma besan što se kasni sa izradom plana o trajnom uklanjanju Tita sa političke scene.

MUNJEVIT USPON IGNJATEVA

Prvi ozbiljniji preojekt dostavio mu je tek početkom 1953. Sejmen Denisovič Ignjatev, ministar Državne bezbednosti. Bio je to list papira ispisan rukom.
Ignjatev je započeo svoj uspon posle pada Abakumova, zahvaljujući G. M. Maljenkovu. U julu je imenovan za predstavnika CK u Ministarstvu državne bezbednosti, a mesec dana kasnije postao je i prvi čovek ove važne instutucije. U trenutku kada je preuzeo dužnost ministra u lagerima širom Sovjetskog Saveza nalazilo se zatvoreno preko dva i po miliona ljudi. Već na prvom većem zadatku koji mu je poverio Staljin – prikupljanje dokaza o „zaveri belih mantila“ – on je sagoreo i preveliku revnost u montaži njihove krivice platio je infarktom. Sa tog mesta je otišao kada je Berija, posle Staljinove smrti, ukinuo Ministarstvo državne bezbednosti i pripojio ga svom MVD (Ministarstvu unutrašnjih poslova). Sačuvao je živu glavu, zahvaljujući Maljenkovu, koji mu je još jednom pritekao u pomoć. Penzionisan je 1955. godine, a umro je 1983. godine prirodnom smrću, što je za visoke policijske rukovodioce u Sovjetskom Savezu bila prava retkost.
Ministar Ignjatev nije bio autor ovog projekta već samo kurir koji je preko njega hteo da stekne poverenje i naklonost Velikog vođe i opravda svoje postavljenje.
Ko je bio stvarni autor ovog neobičnog i nepotpisanog dokumenta, pisanog rukom, i samo u jednom primerku, ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Ministar Ignjatev je referisao Staljinu da su na tom projektnu radili njegovi ljudi, Rjanski i Savčenko, koji mu je istovremeno i bio zamenik. Međutim, jedan od veterana sovjetske obaveštajne služe i njen dugogodišnji rukovodilac, Pavle Antoljevič Sudoplatov, koji je imao taj papir u rukama, tvrdi da je na njemu prepoznao rukopis Jevgenija Petroviča Pitovranova, jednog od otresitijih funkcionera u Ministarstvu državne bezbednosti. Sam Pitoranov nije bio preterano simpatičan Velikom vođi, pa je možda i to bio razlog što je Ignjatev „zaboravio“ da ga spomene.
Posle pada Abakumuva Pitoranov je uhapšen 1952, ali je pušten nakon pisma koje je iz tamnice uputio Staljinu, preteći da će, ukoliko dođe do montiranog procesa protiv njega obelodaniti mnoge stvari. Staljin ga je ne samo amnestirao već je i naredio da ga vrate na isto mesto na kojem se nalazio i pre hapšenja, ali mu nije oprostio način na koji mu se obratio.

LAŽNI BIZNISMEN IZ SAN HOZEA

Plan za atentat na Tita, koji je Staljinu dostavio ministar Državne bezbednosti Ignjatev, sadržavao je četri varijante i sve su bile vezane za jednog te istog izvršioca – kostarikanskog poslanika u Italiji, Vatikanu u Jugoslaviji Teodora B. Kastra. Iza tog imena krio se dugogodišnji obaveštajac i diverzant – možda jedan od najboljih koga je Sovjetski Savez imao u svojoj istoriji – Josif Romuladovič Grigulevič.
Životni put ovog čoveka, rođenog u Litvaniji, u jevrejskoj porodici, bio je uzbudljiv koliko i podzemni posao kojim je počeo da se bavi još u studentskim danima. Posle mnogih peripetija obreo se u Italiji 1951. godine kao biznismen Teodoro B. Kastro, vanbračni sin tek preminulog i uglednog poslovnog čoveka iz San Hozea. Zahvaljujući dobrim vezama koje je ostvario pre i tokom Drugog svetskog rata u Latinskoj Americi, godinu dana kasnije lažni T. B. Kastro je postavljen za poslanika Republike Kostarike, najpre u Italiji i Vatikanu, a zatim i u Jugoslaviji. Uz to je postao i savetnik pri stalnoj diplomatskoj misiji Kostarike u UN, a jedno vreme je bio i doajen diplomatskog kora u Rimu.
Josip Grigulevič uspeo je da ostvari ono što njegove gazde u Moskvi nisu mogle ni da sanjaju. Sa tog položaja, i sa diplomatskim imunitetom i stečenim vezama, on je bio u prilici da snabdeva Kremlj – bez straha da će biti otkriven – ne samo značajnim informacijama nego i veoma kvalitetnim diplomatskim analizama i procenama
Godine 1953. lažni Teodoro B. Kastro je imao priliku da upozna Josipa Broza Tita prilikom predaje akreditiva. Potom su se sreli još jednom i Tito mu je tom prilikom obećao „ličnu i dugu“ audijenciju. Put do Tita – do kojeg Sovjeti nisu mogli da dođu zbog prekinutih diplomatski odnosa – bio je sada otvoren. Trebalo je još samo da se nagovori Grigulevič da prilikom nihovog narednog susreta – povuče oroz.
Tajni sastanak Josipa Griguleviča i predstavnika Ministarstva državne bezbednosti SSSR održan je početkom februara 1953. u Beču. Na njemu je Grigulevič ne samo prihvatio zadatak da ubije Tita nego je i pomogao da se uobliče varijante za njegovu likvidaciju. O celom planu, kao i o varijanti koja bi se primenila, morao je, prema pravilima igre, da da svoj klimoglav i Staljin.
Da li su predstavnici Ministarstva državne bezbednosti ubedili Griguleviča, ili je to bila njegova incijativa, teško je reći, ali je sasim izvesno da je tom prilikom lažni biznismen iz San Hozea napisao i oproštajno pismo, koje bi bilo uručeno njegovoj ženi, ukoliko bi stradao izvršavajući ovaj zadatak. Iz pisma se jasno videlo da se rukovodio „ličnim motivima“ da ubije Tita, čime je bila skinuta i svaka odgovornost sa nalogodavaca. Da li je on to zaista učnio dobrovoljno, pod prinudom ili je možda postojao i neki treći razlog – može samo da se nagađa.

PLUĆNA KUGA ZA MARŠALA

U zaglavlju projekta o likvidaciji jugoslovenskog maršala, koji je ministar Državne bezbednosti lično uručio Staljinu, stajalo je da MDB (Ministarstvo državne bezbednosti) „traži dozvolu“ za atentat na Tita, uz naznaku da je izbor za realizatora takve akcije pao na J. R. Griguleviča, (koji je u to vreme imao konspirativno ime „Maks“),“građanina SSSR, člana KP od 1950″. (Zbog zasluga primljen je u partiju bez uobičajenog i obaveznog staža u svojstvu kandidata.)
Uz put, u nekoliko rečenica, vođi je predočen i njegov trenutni status. Kao poslaniku Kostarike, akreditovanom i u Jugoslaviji, njemu će biti lakše da stigne do „cilja“ nego bilo kome drugom. S njim je već obavljen razgovor na tu temu i on je prihvatio zadatak, stajalo je u ovom projektu.
Svoj deo posla Ministarstvo državne bezbednosti je obavilo efikasno i u najkraćem mogućem roku. Sada je na potezu bio Staljin.
U prvoj varijanti, koju je MDB smatralo ne samo najefikasnijom nego i najrealanijom, bilo je predviđeno da poslanik Republike Kostarike Teodoro B. Kastro („Maks“, J. R. Grigulevič), akreditovan u Jugoslaviji, prilikom zvanične audijencije u Beogradu, uz pomoć prethodno dobro maskiranog mehanizma, ušivenog u odelu, ispusti bacile (plućne) kuge neposredno pre, za vreme ili odmah posle rukovanja sa jugoslovenskim liderom. Od tog bacila bi umro ne samo Tito nego i svi koji bi se u tom trenutku našli u njegovoj neposrednoj blizini. Atentator bio bi zaštićen prethodnom vakcinacijom. Na kraju je bilo naznačeno da „Maks“ ne bi trebalo da bude upoznat o kakvoj se supstanci radi.
Ali, „Maks“ je bio upoznat sa tom supstancom – znatno bolje od onih koji su je predlagali. On je našao put i način da se, mimo Ministarstva državne bezbednosti, raspita o njenim svojstvima na najmerodavnijem mestu – tamo gde je i proizvedena, u tajnoj laboratoriji (naslednici čuvene Laboratorije smrti koja je nosila oznaku broj jedan nalazila se sve do 1946. godine u najužem centru Moskve). Među brojnim sačuvanim dokumentima nalaze se i spiskovi osoba koje su tu laboratoriju službeno posećivale ili su tamo obučavane kako da upotrebljavaju njene smrtnonosne proizvode. Među ovim drugima bio je i „Maks“. Uveren da je zaštita moguća i efikasna, on je i pristao na ovu podvalu MID–a.
Druga varijanta je predviđala da se – ukoliko ne bi bilo moguće, iz bilo kog razloga, izvesti atentat u Beogradu – taj „posao“ obavi u Londonu, za vreme Titove zvanične posete Velikoj Britaniji, koja je bila skoro mesec dana ranije najavljena. Prema unapred utvrđenom protokolu, jugoslovenski poslanik u Londonu, Vladimir Velebit, inače Brozov intimus (ali ne i prijatelj, jer on prijatelje u tradicionalnom smislu te reči nikad nije ni imao) trebalo je da priredi prijem u čast svog predsednika. Na spisku zvanica našao bi se obavezno i poslanik Republike Kostarike u Jugoslaviji – Teodoro B. Kastro. Čak i ako bi ga kojim slučajem protokol „preskočio“ postojala je šansa da se to ispravi, jer su on i Velebit bili u dobrim i prijateljskim odnosima. (Uzgred rečeno, i Tito i Velebit i „Maks“ jedno vreme bili su članovi iste špijunske organizacije, Kominternine, a preko nje i saradnici NKVD.)
Za razliku od prve, beogradske varijante, „Maks“ bi u Londonu upotrebio prilikom atentata revolver sa prigušivačem, a zatim bi pustio suzavac, kako bi sam sebi pružio priliku da umakne sa prijema. Ta je varijanta bila znatno rizičnija i komplikovanija od prethode. Ona je podrazumevala i detaljno razrađeni plan gde da se „Maks“ skloni posle bekstva i kako da se kasnije prebaci u Sovjetski Savez. Ali, planeri atentata nisu se time bavili u ovom dokumentu, uvereni da će se Veliki vođa opredeliti za prvu varijantu. Čak i ako bi se Staljin opredelio za drugu, bilo je vremena da se i taj deo plana temeljno razradi.
Treća varijanta bila je gotovo identična drugoj. Razlika je bila jedino u tome što bi Tito bio ubijen na domaćem terenu, za vreme diplomatskog prijema u Beogradu.(Stiče se utisak da je ona ubačena u ovaj plan samo zato da bi „čorba bila gušća“ i da bi Staljin stekao utisak da su se planeri u MID, ispunjavajući njegov nalog, „ubili“ od rada.
Četvrta varijanta bila je rezervna. „Maks“ je trebalo da osmisli i nabavi kakav atraktivan poklon koji bi on – ili neko drugi iz kostarikanske delegacije – prilikom susreta sa Titom uručio jugoslovenskom lideru. Sovjetska obaveštajna služba je znala da Tito obožava da prima pokolone, pogotovo ako su skupi i od zlata i čitava strategija se zasnivala na tome da on ne bi odoleo da ga odmah otvori, ukoliko bi se nalazio u kakvoj (takođe atraktivnoj) kutiji. Otvaranjem bi se aktivirao vešto skriveni mehanizam i uz nje bi pokuljao otrovni gas koji bi ga usmrtio.
Pošto se upoznao sa svim varijantama i postavio niz pitanja, Staljin je otpustio ministra Ignateva i njegovu svitu, ali se pri tom nije izjasnio ni za jednu od ponuđenih varijanti.

SUDOPLATOV ČOVEK OD POVERENJA

Nekoliko dana kasnije, na Staljinov poziv, u kabinetu Velikog vođe obreo se Pavle (Pavel) Antoljevič Sudoplatov. Bio je to nesumnjivo najveći sovjetski stručnjak za obaveštajno – diverzantsku delatnost u inostranstvu.
Pavel je bio sklon avanturama od malih nogu. U dvanaestoj godini je pobegao je od kuće i postao borac Crvene armije, a u 14, kao jedan od retkih crvenoarmejaca, koji je umeo da čita i piše, prekomandovan je u Specijalno odeljenje VČK (političke policije, koju je dekretom osnovao Vladimr Iljič Lenjin).
Godine 1933. premešten je u Moskvu i počeo je da radi i Inostranom odeljenju OGPU, u kojem je bio zadužen za operativno nadziranje (špijunažu) i borbu sa ukrajinskom nacionalističkom emigracijom. Ubrzo su ga poslali kao agenta, najpre u Finsku, a zatim u Nemačku. Istakao se u akcijama u Holandiji i Španiji, za vreme građanskog rata.
U martu 1939. godine Staljin mu je poverio zadatak da oganizuje likvidaciju njegovog najvećeg političkog protivnika – Lava Trockog, koji je u to vreme živeo u Meksiku.
Organizacija tog terorističkog akta smatra se njegovim obaveštajno diverzantskim remek–delom. U njemu nije direktno učestvovao, ali je od samog početka, pa do okončanja te krvave akcije, sve konce držao u svojim rukama.
Prvi atentat na Trockog, kao što je poznato, nije uspeo. Sudoplatov je bio jedan od retkih rukovodilaca u sovjetskoj obaveštajnoj službi kome je bila pružena prilika za „popravni ispit“.
Posle likvidacije Trockog, Sudoplatov je uživao Staljinovu naklonost sve do njegove smrti.
Ubrzo posle Staljinove smrti i hapšenja njegovog glavnog dželata tokom dugog niza godina Lavrentija Pavloviča Berije, za Pavla Anatoljeviča Sudoplatova počela su teška vremena. Uhapšen je u svom kabinetu 21. avgusta 1953. pod optužbom da je bio učesnik u zaveri Lavrentija Berije, čiji je cilj bio – prema tvrdnjama Hruščova i Maljenkova – da preuzme vlast u zemlji, a da je zadatak Sudoplatova – kao čoveka od Berijinog poverenja – bio da likvidira najviše državno – partijske rukovodioce. Među njima i Hruščova i Maljenkova. Nešto kasnije ova optužba portiv Sudoplatova je malo ublažena, ali suština je ostala ista.
Za vreme isleđivanja, koje je potrajalo pet godina, bio je podvrgavan raznim torturama i ostao je invalid. Pred Vojni kolegijum Vrhovonog suda izveden je 12. septembra 1958. i osuđen na 15 godina robije. Na slobodu je pušten 21. avgusta 1968, tačno petnaest godina posle hapšenja.
Rehabilitovan je tek 1991.
Kompetentijeg stručnjaka za procenu plana koji je sačinilo Ministarstvo državne bezbednosti za likvidaciju jugoslovenskog presednika Josipa Broza Tita, Staljin u tom trenutku nije mogao da nađe. On mu je bez ikakvog uvoda pružio papir koji mu je predao ministar Državne bezbednosti Ignjatev. Iako je plan nije bio potpisan, Sudoplatov je po rukopisu prepoznao njegovog autora. Na kraju tog dokumenta stajala je rečenica: „Molimo za Vašu saglasnost“, ali ispod toga nije bilo Staljinovog potpisa. To je moglo da znači samo jedno – da je Veliki vođa u najmanju ruku imao ozbiljne rezerve prema ponuđenom porojektu. Da nije bilo tako, zar bi tražio njegovo mišljenje?

NETRPELJIVOST TAJNIH SLUŽBI

Netrpeljivost među sovjetskim tajnim sužabama bila je na zavidnom novou. Posebno se nisu podnosili njihovi čelnici. Oni koji su dolazili na rukovodeće položaje posle dugotrajnog, mukotrpnog i nadasve opasnog dokazivanja na terenu, kao što je to bio slučaj sa Sudoplatovom, gajili su duboki prezir prema „mastiljarima“, koji su stizali do velelepnih kabineta bez po muke, „kroz odžak“, bez dana prakse u tom pogibeljnom poslu, zahvaljujući političkim, rođačkim i ženidbenim vezama, kao što je to bio slučaj sa najverovatnijim „arhitektom“ ovog plana Pitovranovom i njegovim protežeom Ignjatevom. Iza njih je stajao muljavi Maljenkov, aparatčik, čovek koji je od svega znao po nešto a ništa kako treba, i koji se uz pomoć intriga i raznih „igara“ vinuo u sam vrh sovjetske vlasti. Pitovranov je preko žene ušao u porodični klan Maljenkovih.
Stav Sudoplatova prema planu koji je imao u rukama bio je, srećom po Josipa Broza, negativan. On je u prusustvu ministra Ignjateva i njegove svite rekao, obraćajući se Staljinu, da je je projekt, generalno uzev, napravljen „nekompetentno“, a da su predložene metode opasne i da ne garantuju uspeh. Osim toga, Josif Grigulevič, koji je predložen kao egzekutora, nije bio, po njemu, ni najsrećniji izbor.
Sudoplatov je, inače, odlično poznavao „Maksa“. Bio je član ekipe koju je uputio 1940. godine u Meksiko sa zadatkom da likvidira Trockog. Tokom priprema za prvi, neuspeli atentat bavio se pretežno organizacionim i koordinacionim poslovima, a u drugom, uspelom, tehnički. Prva violina u toj akciji nije bio on već Naum Ejtington.
„Maks“ je bio rođeni diverzant ali ne i ubica. Priliku kada je trebalo da se istakne i u toj drugoj ulozi, koliko je Sudoplatov znao, propustio je. Bilo je to 1937. godine, u Španiji, za vreme građanskog rata. Iz Moskve je upućen nalog da se likvidira lider španskih trockista A. Nino. On se tada nalazio u zatvoru i jedini način da se to izvede bio je da se kidnapuje a zatim ubije. Prilikom jurišanja na zatvor Grigulovič je ispoljio i umešnost i hrabrost, ali čim se Nino našao na slobodi, on je smatrao da je njegov deo posla bio završen. Likvidaciju i „slavu“ je prepustio svom naređenom Aleksandru Orlovu.
Plan za likvidaciju Josipa Broza počivao je i na naivnoj pretpostavci njenog autora da se do Tita može stići tako lako kao što je to bilo naznačeno. Posle prekida odnosa sa Moskvom, u Beogradu su i inače rigorozne mere vezane za Titovo obezbeđenje bile podignute na stepen paranoje. Za razliku od planera, Sudoplatov je imao informacije o onome šta se zbivalo u Titovom najužem okruženju iz prve ruke, preko agenta „Vala“ (talasa) Mome Đurića, general–majora, čija je prevashodna dužnost bila – dok nije „provaljen“ i uhapšen – Titova bezbednost. Posle Golog otoka Đurić je preko Albanije pobegao u Sovjetski Savez.
Sudoplatov je, takođe, raspolagao i informacijom da se te rigorozne mere ne preduzimaju samo zbog opasnosti koja preti iz Kremlja već i zbog untrašnjih tenzija i neslaganja u najužem rukovdostvu zemlje oko toga kojim putem valja ići dalje i koje bi lako mogle da izmaknu (Udbinoj) kontroli i da prerastu u puč.
Izlaganje Sudoplatova veoma je impresoniralo Staljina. Posebno mu se dopao deo koji se odnosio na informaciju o neslozi unutar jugoslovenskog političkog vrha. To ga je podsetilo na njegov stari plan – da politički eliminiše Tita ili preko partijskih „zdravih snaga“ ili preko potpirivanja nacionalističkih strasti unutar državno-partijskog vrha.
Staljin se plašio atentata kao rešenja, ne zato što bi u njemu mogao Tito smrtno da strada. Strahovao je da taj teroristički akt neće doneti očekivani rezultat. On to nije krio ni tada, pred svojim saradncima, podsetišvi ih na fijasko koje je sovjetska tajna služba doživela 1942. godine u Turskoj, prilikom pokušaja da ubije nemačkog ambasadora u Ankari, Franca fon Papena. Tako nešto nije mogao do dopusti sada, u mirnodopskim uslovima, zarad svog i prestiža Sovjetskog Saveza.
Pošto je „potopio“ plan Ministrastva državne bezbednosti i eliminisao njihovog favorita Josifa Griguloviča kao ekskluzivnog egzekutora, Sudoplatov je prešao na drugi deo svog plana – da ohrabri Staljina da podrži atentat kao metod za obračun sa Titom, ali po njegovom, znatno realnijem scenariju.
Staljin nije odbacio ni plan koji mu je predočio Ignjatov ni nagoveštenu modifikacviju tog plana za koju se založio Sudoplatov. Otpustio ih je uz upozorenje da o tome „treba još razmisliti“.
Josip Broz Tito je bio tamo gde jeste i nije mogao, niti je pak namerovao, da pobegne. Hoće li biti ubijen pre ili kasnije za Staljina nije u tom trenutku bilo previše bitno. Njemu je bilo važno da ishod bude onakav kakav očekuje i da izazove što manje potresa na međunarodnoj sceni.

POVRATAK NAUMA EJTINGONA

Faktor zvani vreme bio je, međutim, presudniji nego što je Staljin u tom trenutku mogao da pretpostavi. Kad je razgovarao sa Ignjatovom i Sudoplatovom o ovom planu, on je tada, posle serije srčanih udara, bio ruina od čoveka. Vreme nije radilo za njega već za Tita. Staljinovi dani već su bili izbrojani.
Sudoplatov i Injatov sa svojim štabom sastali su se sutradan da bi na osnovu započetih razgovora u Staljinoom kabinetu izradili zajednički plan.
Eliminacijom Griguleviča, kao glavnog egzekutora, Sudolatov je, prema kasnijem priznanju u memoarskim beleškama, stvorio prostor da se u ovu akciju uključi kao glavni nosilac posla jedan od asova sovjetske tajne službe, njegov dugogodišnji prijatelj i najbliži saradnik Naum Ejtingon. On se tada nalazio u zatvoru, i to je bio jedini način da ga Sudoplatov iščupa iz kandži NKVD, a da pri tom ne izloži sebe opasnosti da i sam bude uhapšen.
Naum Ejtingon, čovek čudesene biografije, postao je još za života legneda sovjetske obaveštajne služe. Učestvovao je u svim značajnijim tajnim poduhvatima Moskve u inostranstvu – od krađe zlata u vrednosti od pola miliona dolara u Španiji, za vreme građanskog rata, i njegovog prebacivanju u Sovjetski Savez, preko likvidacije Trockog u Meksiku 1940. godine do stvaranja obaveštajne mreže u SAD koja je radila na prikupljnu „atomskih tajni“. Zahvaljujući njemu Rihard Zorge se prihvatio špijunaže u korist Sovjetskog Saveza na Bliskom istoku.
General major Ejtington je uhapšen 28. oktobra 1951. godine, kao i mnoge njegove kolege, pod optužbom da je bio umešan u „jevrejsku zaveru“, koja se proširila i na tajnu službu.
Posle Staljinove smrti pušten je iz tamnice i vraćen na staro radno mesto, a u maju je postavljen za zamenika načelnika Devetog (diverzantskog) odeljenja MVD. Na ovom mestu proveo je nešto više od dva meseca. Ponovo je uhapšen 21. jula 1953. godine, ovog puta kao „Berijin čovek“. Osuđen je na 12 godina robije. Iz zatvora je izišao 1964. Umro je 1981, a rehabilitovan 1992.
Slučaj je hteo da je Ejtingona uhapsio 1951. godine njegov prijatelj Pitovranov, autor projekta Ministarstva državne bezbednosti za likvidaciju Tita uz pomoć Josifa Griguleviča. Bio je to nalog koji je Pitovranov morao da sprovede bez obzira na njihove lične odnose. Slučajnost je još jednom umešala svoje prste nekoliko dana kasnije. Nije prošlo ni nedelju dana, a Pitovranov je takođe uhapšen i bačen u istu tamnicu. Vrata od njegove ćelije nalazile se preko puta ćelije u kojoj je čamio njegov prijatelj Ejtingon.
Ministar Dražavne bezbednosti Ignjatev bio je znatno tvrđi orah nego što je to Suhoplatov pretpostavljao. Za sve vreme razgovora on se držao kao pijan plota teze da se od Griguleviča ne može naći pogodnija ličnost za izvršavanje jednog takvog delikatnog zadatka, u čemu je imao i jednodušnu podršku svojih saradnika. U takvoj atmosferi bilo je neuputno da izvlači „iz naftalina“ Ejtingon i on je od toga odustao zarad sopstvene bezbednosti. Ali, nije hteo ni da se preda bez borbe. Na primedbu Ignjateva da je glavni deo posla već obavljen – postojala je Grigulevičeva saglasnost da se upusti u tu pogibeljnu akciju i njegovo pismo da se na taj korak odlučio iz „ličnih motiva“ – Sudoplatov je uzvratio pretnjom kakvu niko nije očekivao.
Moj je zadatak rekao je on, kao komuniste, da upozorim druga Staljina da se Grigulevič šalje u sigurnu smrt. U ratnim uslovima to može da se opravda, ali u mirnodopskim tako nešto je nedopustivo.
Sastanak je završen bez ikakvog konkretnog dogovora. Nastavak razgovora se podrazumevao, ali nije bilo precizirano kada.
Prema planu Sudoplatova, koji nije stigao (ili bolje reći smeo) da obelodani u tom trenutku, akcijom oko Brozovog ubistva rukovodio bi veteran Naum Ejtingon, a u „igri“ bi ostao i Josif Grigulevč, koji bi bio isto ono što je bio i Ramon Merkader u Meksiku prilikom likvidacije Trockog – puki izvršilac njegovog plana i Staljinove volje.
Staljin je umro mesec dana kasnije, početkom marta 1953. godine. Posle toga ovaj plan je postao deplasiran. U Sovjetskom Savezu je nastala zakulisna borba, na život i smrt, ko će naslediti Velikog vođu. Mesto je bilo jedno, a kandidata i previše.

ŠTIĆENICI NIKITE SERGEJEVIČA HRUŠČOVA
Na sastanku za Brozovu likvidaciju u Ignjatevom timu bila su i trojica osvedočenih štićenika Nikite Sergejeviča Hruščova, a u njihovoj pozadini i Pitovranov, Maljekovljev miljenik. Svi su oni bili tada veoma zainteresovani da se dobije Staljinova saglasnost da se Tito likvidira uz Grigulevičevu pomoć, i to što pre.

KRIVICA NA PLEĆA MRTVOG STALJINA
Kasnije, kada je došlo do normalizacije odnosa između Beograda i Moskve, Hruščovu nije ni najmanje smetalo da se izdaje za velikog Titovog prijatelja. On je svu krivicu za prekid odnosa između dvaju zemalja i partija, kao i za ono što je potom usledilo, svalio na pleća mrtvog Staljin. Čak je i „autorstvo“ za ponovno uspostavljanje veza između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije beskrupulozno pripisao sebi.

NAJVERNIJI DŽELAT VELIKOG VOĐE
Da li su mogli da se kuju planovi za jedan tako krupan poduhvat, kao što je bilo ubistvo stranog državnika, mimo i bez znanja Lavrentija Pavloviča Berije, koji se nalazio na čelu svih policijskih snaga u ovoj, u to vreme, prevashodno policijskoj državi?
Sam Berija o tome nije ostavio nikakav pisani trag, ali o tome se mogu naći podaci u knjizi „Moj otac Berija“, koju je napisao njegov sin. Ona je pisana s očiglednom namerom da se bar ublaži gnev među bivšim građanima SSSR pri spomunjanju imena ovog Staljinovog najvernijeg dželata i uz Velikog vođu najomraženije ličnost u bivšem SSSR, pa neke od tvrdnji treba primiti s ubičajenim rezervama.
Prema Serđu Beriji, Lavrentije Pavlovič i Josip Broz postali su prijatelji za vreme rata – kada ga je njegov otac spasao sigurne smrti prilikom nemačkog desanta na Drvar. Tata Berija nije samo poslao sovjetske avione da evakuišu jugoslovenskog vođu, članove njegovog Vrhovnog štaba i strane vojne misije nego je i lično učestvovao u toj akciji. (Uzgred rečeno, takav podatak o ovoj inače nikad do kraja raščivijanoj epizodi NOB Jugoslavije, koliko je autoru ovih redova poznato, nalazi se samo u toj knjizi.)
Prijateljstvo iskovano u ratu (ili za pisaćim stolom Berije mlađeg) njih dvojica su produbila za vreme Titove oficijalne posete Moskvi. Berija je jugoslovenskom lideru priredio intimnu večeru na svojoj dači u Moskvi.
Da li je Staljin znao da je Berija održavao prijateljske odnose sa Titom i posle prekida diplomatskih i svih drugih veza između Moskve i Beograda? Berija mlađi i na to pitanje daje odgovor, doduše ne baš decidan: „Dopuštam mogućnost da je mogao i da ne zna. Po pravlu, njega je interesovala samo informacija, a ne i iz kojeg izvora potiče. Moj otac nikada nije otkrivao imena ljudi sa kojima je bio u vezi ni pred članovima Politbiroa. Ni u jednoj obaveštajnoj službi sveta tako `ofiranje` nije dopustivo“.
Prema Beriji mlađem, naklonost i poverenje između jugoslavenskog lidera i njegovog oca bilo je uzajamno:
„Kada je posle očevog ubistva Hruščov pokušao da izgladi odnose sa jugoslovenskim rukovodstvom, počeo je da ubeđuje Tita o tome da je kamen spoticanja u odnosima naših dvaju zemalja bio Berija. Tito se osmehnuo: „Ako vam je zgodno da tu stvar predstavite svojoj pariji na taj način, postupite kako smatrate nužnim. To je vaša stvar. Ali ja dobro znam da to nije tako“.
Uz to, Seđo Berija napominje da se Tito uzdržao i od javne osude njegovog oca.
Iz toga sasvim logično proističe i njegova tvrdnja da Laverntije Pavlovič Berija ni na koji način nije bio upleten u kovanje planova za likvidaciju Josipa Broza.
Drugi, međutim, misle da je on, zajedno sa Abakumovom, a i kasnije, bio upleten u to do guše.
Ono što nije sporno, to je da je Berija bio prvi iz sovjetskog vrha koji je posle Staljinove smrti počeo da zagovara normalizaciju odnosa sa Jugoslavijom i da su Hruščov i njegovi sledbenici u obačunu sa njim to iskoristili kako jedan od glavnih dokaza da je vodio antidržavnu politiku. Prema nekim izvorima, prilikom hapšenja u njegovom džepu je navodno nađen i koncept pisma, namenjen Rankoviću, u kojem predlaže tajni sastanak opunomoćenih delegata, bilo u Moskvi ili Beogradu, na kojem bi se poveli razgovori o obnavljanju prekinutih veza.
Serđo Brija tvrdi da je takvo pismo izmišljeno, a da on tu akciju nije sporvodio na svoju ruku i iza leđa sovjetskom vrhu, kako se tvrdilo, već da je o tome prethodno upoznao Prezidijum i da se njegov pisani govor, kojim se obratio članovima Prezidijuma, još nalazi među njegovim sačuvanim papirima.
Beriju sa planovima za atentat na Tita povezuje još jedna okolnost. On je bio taj koji je naložio Josifu Griguleviču da doputuje iz Rima na tajni razgovor u Beč sa predstavnicima Ministarstva državne bezbednosti, što je još jedan dokaz ne samo da je znao za postojanje plana o Brozovoj likvidaciji nego da je bio i saučesnik u pripremama za nju. Ali, on je Griguloviča pozvao i zbog jedne druge stvari. Shvatajući bolje od drugih u kakvoj se sjajnoj poziciji nalazi kao kostarikanski poslanik akreditvon u Italiji, Vatikanu i Jugoslaviji, Berija je hteo preko njega da pusti u opticaj priču o nameri Moskve da normalizuje odnose sa Jugoslavijom, kako bi se uverio kakva će biti reakcija Beograda.

DIVERZANT, ŠPIJUN, DIPLOMATA, ETNOLOG, PISAC I AKADEMIK

Josip Grigulević nije mogao da pomogne ni Staljinu da likvidira Tita, ni Beriji da sazna reakciju Beograda. Prvi je umro, a drugi je posle njegove smrti uhapšen i streljan.
Posle tajnog dogovora u Beču i tajnog boravka u Moskvi, Grigulevič se vratio u Rim, na svoju redovnu dužnost – poslanika Republike Kostarike. Ali na njoj nije dugo ostao.
U maju 1953. godine Teodoro B. Kastro je preko noći volšebno nestao iz Rima zajedno sa suprugom i tek rođenom ćerkom. On je „svojoj“ vladi u San Hozeu uputio pismo u kojem moli da bude razrešen dužnosti jer mu se supruga teško razbolela i da je sa njom morao hitno da otputuje u Švajcarsku. Kako njen oporavak neće biti brz, bilo bi najsvrsishodnije da se na njegovo mesto uputi novi poslanik…
U trenutku kada je pismo stiglo u San Hoze, Josip Grigulevič se već nalazio u Moskvi, u pritvoru. On je danima ispitivan kako bi se utvrdilo da li je bio na bilo koji način povezan sa otkrivenom, a mnogi smatraju i montiranom, „cionističkom zaverom“. On je bio sumnjiv po dve osnove – i kao Jevrejin i kao pripadnik tajne službe. Bio je to drugi put da je morao pod torturom da dokazuje svoju nevinost. Prvi put je to bilo 1937. godine, kada ga je, kao i sada, „centrala“ opozvala sa „terena“.
Tri godine kasnije Josif Grigulevič je prebačen u rezervu, a onda je i iz nje najuren i praktično se našao na ulici zajedno sa porodicom, nezaposlenom ženom, a uz to i strankinjom (Meksikankom) i osmogodišnjom ćerkom.
Sudbina koju je on doživeo zadesila je mnoge obaveštajce koji su radili u korist Sovjetskog Saveza pre, tokom i posle Drugog svetskog rata iz ideoloških razloga i koji su za taj svoj pogibeljni trud bili više nego skormno nagrađivani. On je, za razliku od mnogih, još imao i sreće; sačuvao je bar glavu.
Zbog zasluga koje je imao do tada, ali i mnogo više zbog toga što nije bila utvrđena njegova upletenost u „cionističku zaveru“, na insisitiranje njegovih bivših šefova, koji su preživeli „čistke“, inače veoma česte u tajnoj službi, postavljen je za službenog prevodioca u Višoj partijskoj školi pri CK KPSS, a zatim i za predavača.
Zahvaljujući svom tudu postao je i specijalista za zemlje Latinske Amerike (u kojima je proveo najveći deo svoje špijunsko – diverzantske karijere) pri Institutu etnografije Akademije nauka SSSR.
Četri godine posle njegovog odstranjivanja iz tajne službe objavio je knjigu „Vatikan, religija, finansije i politika“, a zatam i seriju biografskih ogleda o latinoameričkim revolucionarima – Simonu Bolivaru, Panča Vilji, Če Gevari i Salvadoru Aljendeu. Usledile su potom knjige „Istorija inkvizicije“, „Krst i mač“… Autor je preko pedeset dela.
Za ukupni publicistički rad nagrađen je 1965. titulom doktora nauke, a 1979. je izabran i za dopisnog člana Akademije nauka SSSR.
Josif Romuladovič Grigulevič – lažni Teodoro B. Kasto, Josip Lavrecki, Juzek, Maksimov, Daks, Artur i Maks – diverzant, špujun, diplomata, etnolog, pisac i akademik umro je 1988.