Kockičicin iBlob

JEDAN od retkih koji su doslovno svake sekunde svog života proživljavali umetnost, Tomislav Gotovac, ostao je beskompromisan i dosledan do kraja, veliki perfekcionista, koji je svaki svoj performans osmislio do detalja i proživeo u potpunosti – bilo da je danima od jutra do mraka živeo nasred Trga bana Jelačića ili go odlazio na kupanje u fontanu na Trgu žrtava fašizma, trčao (nag, treba li reći) kroz beogradsku Sremsku ulicu…

Anarho-tata performansa i strukturalističkog filma obožavao je američke filmove, džez i Glena Milera, klasičnu umetnost, Velaskeza, Goju, El Greka i Mikelađela, operu Verdija, Donicetija, Pučinija, Čajkovskog, govoreći da su “veliki avangardni umetnici uvek nadahnuti klasikom”. Zadnji i završni kadar u svom filmu ovaj maestro sedme umetnosti i performansa snimio je u junu, kada je, 25. u mesecu, preminuo u zagrebačkoj bolnici “Rebro”.

Bradati div blagog srca i jedinstvenog dara, ostaće upamćen po velikoj harizmi, zaraznoj energiji i često ponavljanoj rečenici “Sve je to movie”, u kojoj je sažeta sva njegova filozofija neraskidive veze umetnosti i života. Gotovac je gotovo celog svog umetničkog veka ostao alternativac, a službena priznanja dobio je tek u ovom milenijumu, kada mu je i Hrvatsko društvo likovnih umetnika dodelilo nagradu za životno delo. Iako su Jerko Denegri i Hrvoje Turković mnogo ranije shvatili prekretnički značaj Gotovčevog filmskog i konceptualističkog delovanja, to je više uticalo na njegovu afirmaciju u inostranstvu, nego na ovim prostorima.

FILM KAO TESTAMENT

OSIM značajne uloge u kultnom “Plastičnom Isusu”, kao statista sa posebnim zadatkom Tomislav Gotovac je nastupio u nizu filmova Lordana Zafranovića, Zorana Tadića, Francija Slaka, Dušana Makavejeva i Bate Čengića. Sredinom sedamdesetih u Zagrebu započinje legendarnu seriju performansa, među kojima su najpoznatiji “Fućkanje” iz 1979, kad se prvi put skinuo na tadašnjem Trgu Republike. Od sredine devedesetih ponovo snima filmove, a među najvažnijim novijim radovima su oni u kojima doslovnim presnimavanjem – citiranjem, prisvaja tuđe scene i sekvence, istovremeno odajući počast omiljenim autorima i naglašavajući kontroverznu prirodu autorstva. Dugometražni eksperimentalni kompilacijski film “Dead Man Walking” (2002), svojevrsni je testament Antonija Lauera (umetnika ranije poznatog kao Tomislav Gotovac).

Svojom pojavom, zaljubljeništvom u film, koji je sudbinski zavoleo kao dete u mraku kina “Tuškanac”, i ultimativnim stavom da nema nikakve načelne razlike između tzv. visoke i tzv. niske umetnosti, zarazio je čitavu jednu generaciju filmadžija i konceptualista.

Lazar Stojanović, autor zabranjivanog i progonjenog filma “Plastični Isus”, u kojem je zaigrao i mladi Gotovac, danas kaže:

- Među najznačajnijim našim modernim autorima, Tomislav Gotovac jednako pripada i Zagrebu i Beogradu, iako je u punoj meri bio prisutan i na širem prostoru nekadašnje Jugoslavije, a i na američkom i drugim kontinentima, gde je njegov rad bio zapažen. Tomov doprinos nije samo u njegovoj velikoj originalnosti već i u nekoj vrsti komunikacijske kopče koju je stvorio između gradova u kojima je boravio i stvarao, i ljudi koji su ga okruživali. Izvršio je veliki uticaj na mlađe generacije, prvenstveno filmskih autora šezdesetih godina – navodi Stojanović i dodaje: – Potpuno se slažem sa Marinom Abramović kada kaže da je Tom jedan od najvećih umetnika i smatram da je dobio zasluženo mesto u novom muzeju moderne umetnosti u Zagrebu, gde je njegovo delo i publicistički obrađeno na odgovarajući način, dok u Beogradu to još očekujemo. Gotovac je neobično značajan čovek za kulturu Beograda i Beograd bi to trebalo da najzad prepozna i da na odgovarajući način zabeleži.

U bioskopu “Tuškanac”, u kojem je Gotovac i stotinu puta znao pogledati isti film “ali drugim očima”, o Tomu je nakon smrti umetnika govorio i njegov dugogodišnji prijatelj, istoričar umetnosti Jerko Denegri.

- Njegova visina, težina, frizura, sleng, sve je to bilo puno vrednije od bilo kog Dišanovog pisoara – rekao je Denegri, govoreći o Gotovčevom jedinstvenom poduhvatu pretvaranja sebe, svog tela i lika u subjekt umetničkog dela, što ga je i smestilo u visoke koordinate svetske umetnosti.

- Tomu dugujemo to što nam je pokazao kako žive slobodni ljudi, u društvu koje to često ne prihvata. Sve nas je obavezao da sve što radimo radimo sto posto, bez ostatka, bez kompromisa i s puno rizika – dodao je tada Denegri, koji je sa umetnikom proveo mnoge trenutke, koji su ga, kako je rekao, odredili u umetnosti, moralu, životu.

- Bio je zaista izuzetan i kao čovek i kao autor, interesantan i neponovljiv čovek, i veliki znalac – redak po ljudskim karakternim osobinama, a prvorazredan autor i u filmu i u performansu i vizuelnim umetnostima – navodi danas Denegri, koji potvrđuje veliki uticaj Gotovca na umetnike poput Marine Abramović, Raše Todosijevića i Radomira Damjana.

Milan Nikodijević, sa Dinkom Tucakovićem autor filma “Zabranjeni bez zabrane”, koji će 8. septembra, uz Stojanovićevog “Plastičnog Isusa” biti prikazan u Kinoteci u znak sećanja na Gotovca, o svestranom umetniku kaže:

- Tom Gotovac je paradigmatična figura generacije koja je u smutnim vremenima pomerala granice i brisala krute breše u umetnosti, osvajajući slobode za sebe, ali i za potonje naraštaje; cena te rabote bila je visoka, ali pokazaće se – isplatilo se.

Tomislav Gotovac se iz rodnog Sombora 1941. sa roditeljima doselio u Zagreb, gde su se u njegovu detinju svest zauvek urezali šokantni prizori golotinje: kako ljudi okupljenih na Zdencu života na Kazališnom trgu, tako i skulptura raspetih (nagih) Isusa u crkvi Svetog Blaža. “Zatim je došlo slikarstvo, pa Mikelanđelo sa svojim kipovima… to je sve golotinja”, pričao je kasnije. Umetnički se osvestio ne samo zahvaljujući filmu koji ga je opčinio, već i gledajući gostovanja svetskih umetnika u Zagrebu, Pekinške opere, pantomimičara Marsela Marsoa… Usledio je dolazak u Zagreb 1954. Bojana Stupice i Branka Gavele…

“Egzibicionizam je za umetnike normalna stvar jer da nisu egzibicionisti, onda ne bi bili umetnici”, govorio je Gotovac, objašnjavajući da je sam “isprva otkrivao svoju estetsku intimu a zatim je na red došla i telesna intima. Pa neka onda ide do kraja!” govorio je čovek čiji je kraj označila muzika Bili Holideja. Neshvaćan, često i preziran, tek je u poslednjoj deceniji života postao “priznata umetnička činjenica”, ali je za one koji su delili, ili makar shvatali njegov nekonvencionalan pogled na umetnost i život, odavno bio legenda.

NIKADA NISAM PRIPADAO NIKOME

- NIKADA nisam pripadao nikome. Uvek sam bio neka vrsta avangarde, iako reč avangarda ne volim upotrebljavati, to mi je strano – izjavio je umetnik, koji je svoj prvi performans izveo 1954. u Mostaru, a 1967. se upisao na režiju na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Diplomirao je tek 1976. zato što je pao u nemilost profesora nakon što je 1971. glumio u filmu “Plastični Isus”.

Performansima poput “Šišanja i brijanja” i “Gledanja televizije”, svakodnevne akcije prenosi u sferu umetničkog postupka, 1971. protrčava nag beogradskom Sremskom ulicom, a deset godina kasnije u performansu “Zagrebe, ja te volim” hoda nag i ljubi asfalt Ilice. Filmove je gledao nebrojeno puta, sve dok radnja i likovi ne padnu u drugi plan, a prvi svoj – “Smrt” snima 1962. u “Kinoklubu Zagreb”. “Pre podne jednog fauna” iz 1963. nazivao je svojim prvim, a svojim drugim filmskim manifestom – čuvenu beogradsku trilogiju iz naredne godine (“Pravac”, “Kružnica” i “Plavi jahač”).

“Za mene film nije ono što je za većinu, drama, priča, nego nešto drugo, pokretne slike”, govorio je Tom, koji, gotovo istovremeno kad i Vorhol u Americi, svojim filmovima promoviše redukcionistički metod, drastično skrećući pažnju sa sadržaja dela na sam čin prikazivanja i njegovo trajanje, odnosno na čin percepcije filma. Koristeći se principima montaže, radi i kolaže, koje Denegri opisuje kao “intimne dnevnike” umetnika.

Marina MIRKOVIĆ, novosti.rs