Kockičicin iBlob

Kako je počeo sunovrat muzičke kulture u Srbiji sa Lepom Brenom

Carstvo turbo-folk diva

Ne treba zaboraviti i da su „Minimaksovizija“ i „Tup-Tup“ popularnog aforističara Milovana Ilića Minimaksa definitivno odigrale ključnu ulogu u brendiranju ovog folk trenda. Milovan Ilić zapamćen kao prvi koji je u svojoj emisiji medijskoj javnosti predstavio Lepu Brenu. Svojim je inteligentnim dosetkama i rat i neofolk vešto pakovao u zabavne kolaže na kojima bi mu pozavidela i Hitlerova Leni Riefenštal.

Prikladna paradigma za potpunu omađijanost medijskim ratnim huškanjem sa svih zaraćenih strana početkom devedesetih je prikaz TV instrukcija kao monologa džinovske leteće kamene glave načinjene kao kombinacije Marksovog i Jon Lenovog bradatog lika kojem eternalci, izdajući naređenja kroz nju u stilu „Wizard Of Oza“, kontrolišu primitivne brutalce u Jon Burmanovom filmu „Zardoz“ iz 1974.

Ova glava tako govori brutalcima kada je vreme da se razmnožavaju i skupljaju žito, a kad da se međusobno poubijaju jer su se preterano namnožili. Tako poput ex-Yu lokalnih televizija devedesetih veštačko božanstvo Zardoz naređuje brutalcima: – Penis je zao jer seje seme i zagađuje zemlju ljudima, a puška je dobra jer seje smrt i čisti je od njih. Zato idite i ubijajte!

- Na to iz Zardozovih usta izleće na stotinu pušaka u ruke brutalaca koji ih oduševljeno prihvataju i počinju da se međusobno ubijaju. Kako ovo neodoljivo podseća na medijski, sa svih strana diktiranu, sliku krvavog raspada SFRJ čini se umesno zapitati ko je bio Čarobnjak iz Oza u našem slučaju i ko je imao najviše koristi od rata na ovim prostorima koji je najprogresivniji deo jugoistočne evrope preinačio u njegovu dijametralnu suprotnost.

Dok su tako sa srpske strane u boj pozivali neki rokeri uz prodornu dreku i neki narodnjaci uz trilere i melizme, sve su to sjajno pakovali u interesantne videe (u kojima su najlepše blistale zaručnice vođa paramilitarnih formacija) režiseri Dejan Milićević i Slavoljub Živanović (pod vremenu prigodnim pseudonimom) Zli.
Naravno, ne treba iz ove priče pomisliti da je ratnohuškačka propaganda vođena jednostrano. Na Hrvatskoj strani se tako hrabro oglasio Davor Gobac iz „Psihomodo popa“ kanconom „Hrvatska mora pobijediti“, newweaver Jura Stublić uskočio je u maskirnu uniformu kao žaba u vodu, a još morbidniji od njih bio je gospodin Marko Perković Tompson sa eksplicitnim ustaškim simbolima i ništa boljim stihovima u svom nastupu. Čak i danas posle rata isti se na zgražanje centra „Simon Viesental“ pojavljuje u istoj ikonografiji u udarnom terminu nacionalne televizije koja prikazuje njegov koncert.

Bošnjački ekvivalent tome bio bi hit Mahira Burekovića: Mud turski sin/ bori se za Bosnu srcem svim. Mirovna inicijativa beogradskih bendova upakovana u stihove koji aludiraju na rat kao sveopštu masovnu psihozu prouzrokovanu ličnim (prevashodno seksualnim) neurozama „Više volim tebe mladu nego pušku da mi dadu/manje pucaj više tucaj“ koju su pevali „EKV“, „Električni orgazam“, „Partibrejkersi“ & co. nije nažalost urodila nikakvim plodom. Moć rukovođenja masom bila je već odavno kod nas prenesena sa rok na folk zvezde. Tako je Dragoslav Bokan filmski kritičar transformisan u komandanta jedne od srpskih paravojnih formacija optuženih za ratne zločine s ponosom izjavio:“Da nema kasete Baje Malog Knindže („Stante paše i ustaše“) efekat naše borbe bio bi možda i svih trideset posto slabiji.“

Sunovrat

Kolapsu ovdašnje pop scene koja je uslovila ekspanziju turbo folka doprinela je i preterana mitologizacija naše rok scene 80-ih na prazno. Uz to naša rok scena nije adekvatno koristila proverena rok marketinška sredstva spota i filma na odgovarajući način smišljajući u njima samoj sebi epitafe poput onog „KAKO JE PROPAO ROKENROL“ dok je neofolk sve radio prema MTV uputstvu. Tako je nakon Lepe Brene u serijalu „Tesna koža“ publici svoj rad predstavilo niz folk pevačica na čelu sa Super Sneki dok je i Dragana Mirković dobila priliku da zablista u sopstvenom filmu pod nazivom „Slatko od snova“. U trenutku kad su se dvehiljaditih rokeri konačno dosetili da bi trebalo snimiti film koji se zove „ROKENROL UZVRAĆA UDARAC“ shvatili su da nemaju u njega da stave nikog adekvatnijeg do turbo-folk zvezdu Seku Aleksić (?!). Očigledno je već odavno bilo prekasno za tako nešto – o tome je trebalo misliti 1985., a ne 2005. U avgustu 1985. prvi Jugoslovenska revija za video „YU VIDEO“ donosi na 51. strani pionirski tekst na ovu temu „Video spot šta je to?“ sledeće sadržine:“Svedoci smo prave invazije muzičkih video spotova na televizijskim ekranima. Skoro da nijedna muzička zvezda današnjice ne pristaje da njen novi muzički hit ostane bez pratećeg video spota. Rokenrol grupe i izvođači biju pravu bitku za gledaoce, uz trud da baš njihov spot bude najprivlačniji, najzanimljiviji, najoriginalniji. Na zapadu je ovo postala industrija neviđenih razmera, a i kod nas popularnost video spotova neprestano raste…. Kod nas međutim interesovanje muzičkih izdavača za spot nije veliko. Tako uglavnom televizija sama realizuje spot svojim skromnim materijalnim sredstvima. U nedostatku novca naši autori spotova dovijaju se kako znaju i umeju što se na žalost najčešće i vidi.“ I tako dok su rokeri škrtarili na video prezentaciji folkeri nisu ni pitali za cenu. Video spot 90-ih nakon Breninog blokbaster filmskog trijumfa u Srbiji jača postajući sredstvo koje štiti lošeg domaćeg proizvođača muzike od strane konkurencije (prvenstveno iz Ex-Yu republika, a potom i iz sveta). Pionirska spotovska rešenja koja su ponudili „Kvinovci“ pritom su izgleda baš zapala za oko našim režiserima turbo-folk spotova: naslov klipa „Ta Mala Luda stvar što se ljubav zove“ Dragane Mirković referenca je tj. bukvalan prevod hita grupe „Kvin“ „Crazy Little Thing Called Love“, Dara Bubamara u tom stilu snima spot za „Željo moja, greško moja najveća“ sa usisivačem u „I Want To Break Free“ maniru, Zorica Brunclik u spotu „Čuvaj me čuvaj me (Druge oči)“ koristi reference na poleđinu omota „Kvin“ albuma „The Miracle“ iz 1989. sa bezbroj očiju, Lela Andrić usemplovala je „We Will Rock You“ u svoj hit „Sunce uvek sja“, Dragan Kojić Keba „Mustaphu“ u svoju numeru „Ložač ugljena“, a Ceca inkorporirala bas liniju za „Another One Bites The Dust“ u svoj hit „Fatalna Ljubav“. U svom prvom pojavljivanju u Minimaksovoj emisiji Jelena Karleuša je izjavila da privatno najrađe sluša „Kvin“. Uz to logo imaginarnih istoimenih novina iz „Kvin“ spota „Scandal“ postaju faktički logo srpskog tabloida koji se bavi upravo životima turbo-folk zvezda. Vizije iz video spotova postale su fakticitet u našoj zemlji čuda. Neko bi se mogao upitati na sve ovo zašto nam to naša sopstvena televizija radi štancujući strano optičko kao domaće faktičko?

Zvezde

Zvuk koji utiče na čulo sluha efektom ritmičkih vibracija u Indiji je temeljni simbol izvora kosmosa jer prethodi onom što se vidi – sve što se percipira kao zvuk jeste šakti tj. božanska moć. Zvuk je stoga ogoljen sam princip, a kad se ovaj princip još uz to šareno i zavodljivo zaodene ko bi mu principijelno mogao odoleti? Naročito kad ga predstavljaju domaći ekvivalenti Anite Ekberg i Jane Mansfield? Svetlana Ceca Veličković je upravo jedna od njih. Zanimljivo da ni ona sama na početku karijere koja se sasvim nadovezuje na Breninu ne govori o domaćim folk uzorima već u intervjuu „Ilustrovanoj Politici“ u osvit 90-ih kaže da joj je idol kom stremi Tina Turner (!). Ceca po istim tim MTV kanonima pozira sa tigrićem u spotu po uzoru na Majkl Džeksona na unutrašnjem omotu albuma „Thriller“ i Mišel Fajfer kao supruge mafijaškog bosa Toni Montane u Brajan de Palminom rimejku filma „Scareface“ koji je inspirisao čitavu generaciju američkih hip hopera na putu ka ostvarenju svog američkog sna. Cecin hit „Udri grome“ ponovo je MTV referenca – ovoga puta na „Hit Me Baby One More Time“ Britney Spears i po mr Ivani Kronji poziv za povratak neofašističke nelustrirane garniture na scenu u 21. veku. Ceca je u tom spotu u kavezu što je referenca na njeno hapšenje u policijskoj operaciji Sablja.
U američkom časopisu „GQ“ Ceca je proglašena za „Most Dangerous female singer in the world“ – ne mali doprinos svetskoj muzičkoj sceni reklo bi se. Pored toga ona sasvim odlično odoleva svetskoj rok konkurenciji na tržištu koncertnih karata kao npr. FOLK AND ROLL rezultatom CECA VS. STING 6:0. Početkom juna 2006. zadesila su nas tako dva koncertna događaja internacionalnih razmera. Prvi decenijama isčekivani rok koncert Stinga u Novom Sadu, a drugi mesecima zakazivan koncert ultimativne folk dive na Ušću Save u Dunav. No, iako kao Stingov fan iz prve ruke i prvog reda mogu da vam posvedočim da je njegov koncert bio apsolutno sjajan i izveden uz zdušnu euforičnu vokalnu pratnju dvadeset hiljada ljudi koji su znali i najopskurnije tekstove iz njegove rok faze s grupom „The Police“ ne mogu, a da ne podvučem da je ova druga folk manifestacija okupila više nego pet puta veću publiku od Stinga i više nego duplu od četri decenije željno čekanih „The Rolling Stonesa“ koje smo dočekali na istom mestu u julu 2007.! Upitajmo se zato krajnje trezne glave šta bolje odražava trenutno aktuelni kulturni identitet naše zemlje, koji od ova dva mega koncerta: „The Rolling Stonesa“ ili Cecin? U odnosu na Stinga prema svakom validnom naučnom metodu i objektivnom uzorku prevagnuo bi svakako Cecin i to s istim rezultatom s kojim je Argentina poslala našu reprezentaciju kući sa svetskog prvenstva, a u odnosu na „Stonse“ sa dva nula. Ovo mi je bio dovoljan znak da kao kulturolog i mediolog konačno sednem i objasnim prvo sebi pa potom i drugima šta je to turbo-folk, otkuda dolazi, kuda ide i zašto ima toliku ukorenjenost i snagu da tako ubedljivo baci u zasenak performans najprominentnijih pop stvaraoca dvadesetog veka. Kao neko ko je bio potpuno oduševljen performansom „Rolling Stonesa“ koji su okupili duplo manju publike od domaće folk dive koju čak i u cilju izrade ovog naučnog rada nisam uspeo da izdržim da slušam duže od par minuta uživo na uličnom dočeku 2007. (mada sam prisustvovao baš ključnom politikantskom delu šoua u kome se ona zahvaljivala prisutnom premijeru na njegovim navodno ogromnim zaslugama za narod) iako sam to radi disertacione komparacije namerio, pitam se: Ako je Ceca uspela da preskoči Stinga za pet kopalja kakvu šansu imaju lokalni pop-rok bendovi protiv nje i da li je realno uopšte i zaslužuju?