Kockičicin iBlob

Gde se deo?

Na 50 km severno od Pekinga, na mestu gde su pronađene kosti Pekinškog čoveka, nalazi se velelepni muzej podignut njemu u čast. Davne 1926. godine, kanadski anatom Dejvidson Blek je tu, u jednoj uvali, otkrio ostatke fosilnih kostiju oko 40 osoba, među kojima su bili delovi pet lobanja, dve nadlaktice, osam butnih i više manjih kostiju, kao i veći broj zuba. Detaljnom analizom utvrđeno je da su to ostaci ljudskih predaka koji su živeli između 650 000 i 500 000 godina pre n.e. i koje su naučnici nazvali po kineskom glavnom gradu. Pekinški čovek je živeo u pećini, znao je da koristi vatru, peče meso i mesi hleb, te da se odevao u kožne prekrivke, štiteći se od hladnoće. Kinezi su ostatke kostiju proglasili za nacionalno bogatstvo od najvišeg interesa.

U jednoj od poznatijih svetskih enciklopedija, Encyclopedia International, zapisano je o Pekinškom čoveku i ovo: “Prema arheološkim nalazima, najstariji poznati predak Kineza je Pekinški čovek (Sinanthropus pekinensis), koji je u severnoj Kini živeo pre više od pet stotina hiljada godina“. Imati ovako starog pretka, za sve Kineze je bila stvar prestiža i zbog toga je, hrpi kostiju u čast, podignuto monumentalno zdanje.

Muke sa kostima

Sreća kineskih kustosa trajala je sve do početka II svetskog rata, kada su, sticajem nepredviđenih okolnosti, kosti poznatog praistorijskog delije netragom nestale. Kako se to desilo? Kao što je poznato, Japanci su, nekoliko godina pre nego što će SAD ući u rat, okupirali severnu Kinu i Mandžuriju sa već unapred pripremljenim spiskovima dragocenih predmeta koje su, kao ratni plen, planirali da odnesu u Tokio. Na prvom mestu bio je Pekinški čovek. Njegovo ostaci su se, po odobrenju kineske vlade, bili na daljem ispitivanju na Medicinskom fakultetu u Pekingu. Ispitvanjem je rukovodio čuveni američki antropolog Franc Vajdenrajh.

Početkom 1941, odnosi između SAD i Japana su počeli sve više da se hlade i kvare, pa je američkim građanima naređeno da što pre napuste „bratsku“ Kinu. Ovo je za Vajdenrajha, poreklom Nemca koji je izbegao iz domovine zbog nacizma, predstavljalo ozbiljan problem jer, ako pokuša ostatke Pekinškog čoveka da ponese sa sobom, oni bi sigurno, pali Japancima u ruke, jer su oni već kontrolisali sve kineske luke. Franc je pokušao američkog ambasadora da nagovori da u diplomatskom prtljagu ponese kosti najstarijeg Kineza, ali je diplomata odlučno odbio da nacionalno kinesko blago iznese bez pisanog odobrenja kineske vlade. Vajdenrajh je u aprilu 1941. napustio Kinu, ostavljajući kosti Pekinškog čoveka u trezoru Laboratorije za istraživanje kenozoika pri Medicinskom fakultetu u Pekingu.

Početkom novembra iste godine, američka vlada je naredila svim preostalim Amerikancima u Kini, uključujući ambasadora i odred od 200 pripadnika pomorske pešadije koji se nalazio u severnoj Kini, da hitno napuste zemlju. Istovremeno je iz Čankinga, tadašnjeg središta kineske vlade, stigao zahtev i odobrenje da američki ambasador ostatke Pekinškog čoveka može prebaciti u SAD. Verna Vajdenrajhova sekretarica Kler Tašđijan koja je ostala uz dragocene kosti, spakovala ih je u dva sanduka od čvrstog bukovog drveta, posebno napravljenih za tu svrhu i predala pukovniku Viljemu Ekhartu, komandantu odreda pomorske pešadije. Ekhartu je naređeno da se, po svaku cenu, ovi sanduci prošvercuju kroz japanske redove. Međutim, naređenje je stiglo prekasno jer je Japan netom bombardovao Perl Harbur, okupirao preostali deo Kine i usput zarobio čitav odred pomorske pešadije, na čelu sa pukovnikom Ekhartom. Amerikanci su lišeni slobode u luci Čingvantao, odakle je trebalo da otplove za SAD.

Svi Amerikanci, zajedno sa njihovim ličnim prtljagom među kojima su bila i dva sanduka sa ostacima Pekinškog čoveka, postali su japanski plen. Zarobljenici će, nekoliko narednih godina, biti prebacivani iz jednog radnog logora u drugi. U međuvremenu, japanska obaveštajna služba je odnekud nanjušila da se kod zarobljenih Jenkija nalaze dva sanduka sa dragocenostima. Prvo su počeli da ispituju Vajdenrajhovu sekretaricu – ona se pozvala na to da je Nemica, pa su je Japanci pustili na zahtev nemačkog ambasadora, inače školskog druga Kler Tašđijan. Potom su islednici ispitivali vojnike i pukovnika, ali od njih nisu ništa uspeli da saznaju.

Šapirova potraga

Tokom seljakanja zarobljenika iz logora u logor, dva sanduka sa kostima Pekinškog čoveka na čudesan način su nestala i niko nije znao gde i kako. Tako je to ostalo sve do japanske kapitulacije, kada je Franc Vajdenrajh pokušao da ih pronađe. Međutim, on je 1948.g. umro pod ne baš normalnim okolnostima (udavio se u kadi), pa je detektivski posao nastavio njegov prijatelj Hari Šapiro. Tih godina su vlade NR Kine i SAD razmenjivale serije optužbi oko toga gde je nestao Pekinški čovek – Kinezi su Amerikance otvoreno optuživali za krađu dva sanduka sa dragocenim kostima njihovog pretka.

To je sve trajalo do 1971.g. kada je Šapiro saznao, od jednog bivšeg pripadnika mornaričkog pešadijskog odreda, da bi doktor Vilijam Foli, profesor Medicinskog fakulteta na Univerzitetu Kornel i raniji lekar u pomenutom američkom odredu u Kini, mogao nešto više znati o nestalim sanducima. Šapiro je lako pronašao profesora i ovaj mu je ispripovedao zanimljivu priču.

Decembra 1941, pukovnik Ekhart je dva sanduka sa kostima iz kenozoika smestio u dva veća vojnička sanduka i predao Foliju da ih ponese sa sobom u SAD i preda Vajdenrajhu. Kada je doktor spakovao svoje stvari i pripremio ih za brodsko ukrcavanje, izbrojao je ukupno 27 sanduka, zajedno sa sanducima u kojima se nalazio Pekinški čovek. Međutim, svi sanduci su bili jednaki po veličini i boji, na njima nije bilo nikakvih oznaka, tako da se nije znalo u kojima su kosti kineskog pretka.

Kada su ih Japanci zarobili, četiri godine su sanduci putovali zajedno sa zarobljenicima od logora do logora, pri čemu je Ekhart uspeo neprijatelja da ubedi da je sadržaj sanduka bezvredan – u pitanju su samo sitnice ubogih vojnika. Japanci su više puta kontrolisali sanduke, ali ni jednom nisu uspeli da otvore one sa željenim sadržajem. Pred kraj rata, sanduci su prebačeni u zbirni logor gde im se gubi svaki trag. Američka vojna i obaveštajna služba uložila je velike napore da ih pronađe, ali nisu uspeli ništa da saznaju – sanduci sa ostacima Pekinškog čoveka zauvek su nestali u vihoru rata. Ali, da li je to bilo baš tako?

Kisindžerovi saveti

Kristofer Janus je bio predsednik Fondacije za grčko nasleđe u Čikagu – neprofitne organizacije koja je potpomagala održavanje kulturnih simpozijuma i finansirala razmenu i stipendiranje studenata. U slučaj Pekinškog čoveka bio je uvučen sasvim slučajno, tokom angažovanja oko razmene kineskih i američkih studenata koja je intenzivirana osamdesetih godina prošlog veka. Naravno, razmena je bila deo otopljavanja odnosa između Kine i SAD, pa je pre puta Janus otišao na kratak brifing kod Henrija Kisindžera, tadašnjeg savetnika predsednika SAD. Kisindžer mu je rekao da nikakve posebne savete nema u vidu, već da samo nastoji da uspostavi srdačne i čvrste odnose sa Kinezima. Sa osećanjem da je u misiji dobre volje, Janus – šezdesetogodišnji milioner, poslovni čovek i dobrotvor, otputovao je u zemlju koju je tresla Mao Ce Tungova kulturna revolucija.

Posle obilaska nekoliko fabrika i seljačkih kolektivnih farmi, Janusa i njegove pratioce su odveli u Muzej Pekinškog čoveka. Janus se tu nagledao raznoraznih eksponata, od vaza do mamutskih kostiju, a kad je pitao za kosti Sinanthrophusa pekinensisa Kinezi su odgovorili da one nisu tu već da se, najverovatnije, nalaze u SAD. Zaprepašćenom filantropu su rekli da poseduju pismenu potvrdu o predaji kostiju Amerikancima u decembru 1941.godine, te da već decenijama neprestano urgiraju da im se kosti vrate. Prisetivši se saveta koji mu je dao Kisindžer, Janus je obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da se ostaci pronađu i vrate u muzej.

Posle nekoliko dana Janus je, na konferenciji za štampu u Hong Kongu, izneo kinesku zabrinutost oko Pekinškog čoveka i objavio da nudi nagradu od 5 000 dolara svakome ko ukaže na njihov trag. Samom Janusu nije bilo jasno kako se, neočekivano i iznenada, našao uvučen u jednu od najčudnijih i najzapetljanijih arheoloških misterija našeg doba.

Tajanstveni poziv

Po dolasku u SAD, Janusa su počeli da zatrpavaju pismima sa raznim informacijama o nestalim kostima. Nijedno od pisama, kako se pokazalo, nije sadržalo stvarne i tačne podatke. Milioner je već počeo da gubi nadu, kad je jednog dana zazvonio telefon u njegovom radnom kabinetu. Javio mu se opori ženski glas: “Gospodine,“ rekla je žena, „udovica sam pripadnika američke pomorske pešadije, odreda kojim je zapovedao pukovnik Ekhart i nisam nikakav ekscentrik. Kod mene se nalaze kosti koje tražite“. Žena je odbila Janusov poziv da dođe u njegovu kancelariju u Harvardskom klubu, već je ponudila da se sretnu istoga dana u 13.00 časova na najvišoj platformi zgrade Empajer Stejt Bilding, sa koje se pružao veličanstven pogled na ceo Njujork. Na Janusovo pitanje kako će je prepoznati, nepoznata je rekla: “Nema potrebe da vi mene prepoznate, prepoznaću ja vas.“

Janus je pola sata pre zakazanog vremena već bio na mestu sastanka. Vreme je sporo prolazilo, on je šetkao gore dole, bacao pogled na grad okupan suncem, gledao turiste koji su glasno komentarisali utiske i polako, kako je vreme isticalo, već počeo da strahuje da je u pitanju neka prevara, kad se pred njim pojavila visoka žena crne kose, u crnom mantilu. Nosila je veliku torbu preko ramena. „Ja sam osoba koja vas je zvala“, rekla je, pružajući mu iz torbe oveću fotografiju na kojoj su se jasno videle kosti i jedna lobanja. „Ovo su kosti Pekinškog čoveka“, tiho je nastavila, “i za njih tražim da mi isplatite pola miliona dolara“.

U tom trenutku, dok se Janus premišljao šta da joj odgovori, jedan turista je slučajno uperio fotoaparat prema njima; žena se trgla i hitro, kao munja, istrgla fotografiju iz Janusovih ruku i nestala u gomili turista. Janus je pohitao za njom, ali neznanka se izgubila u jednom od liftova.

Broj 719124

Janus je dugo mislio o tajanstvenoj ženi crne kose i odlučio da je ponovo potraži. Na naslovnoj strani tiražnog Njujork Tajmsa, dao je oglas sledeće sadržine: “Pekinški čovek, platforma na Empajer Stejt Bildingu. Dobra nagrada obezbeđena. Ne postavljam nikakva pitanja. Telefonirajte na broj 719124.“ Već posle sedam dana tajanstvena žena mu se javila. Sada je odbila da se sastane sa njim, optužujući ga da je namerno želeo da je snimi. Ipak, pristala je da mu pošalje fotokopiju fotografije koju mu je pokazala na platformi.

Dva dana kasnije, Janusu je stigla željena fotografija i on ju je odmah prosledio Hariju Šapiru, upravniku Antropološkog odeljenja Muzeja za prirodnu istoriju. Šapiro je bio vrlo dobro upućen u fosilne ostatke Pekinškog čoveka, a 1931. je boravio u Kini kod Dejvidsona Bleka koji ih je prvi otkopao. Posle detaljnih ispitivanja, Šapiro je potvrdio da su samo delovi lobanje pokazivali sve karakteristike Pekinškog čoveka, dok ostale kosti nisu pripadale njemu. Sa Šapirovim nalazom se složilo još nekoliko istaknutih antropologa koje je Janus kontaktirao no, nepoznata žena više nije pozvala Janusov broj i pored više ponovljenih apela.

Kao u nekoj kriminalističkoj priči, mecena i milioner Janus je pokušavao i kasnije, pošto je bilo jasno da se nepoznata neće više javljati, da raspetlja veze između osoba koje su bile umešane u prenošenje i čuvanje sanduka za vreme zarobljeništva u Kini, ne bi li ušao u trag Pekinškom čoveku. Bez uspeha. Nagradu je povisio na 150 hiljada dolara, a na svojim traganjima po Kini, SAD i Japanu, potrošio je četvorostruko veću sumu i opet, rezultata nije bilo.

U tim traganjima večito je sebi postavljao pitanja: zašto se žena u crnom nikad više nije javila? Zašto su sudbina i Kinezi izabrali baš njega da traga za nestalim kostima? I, gde bi se, najzad, te kosti mogle nalaziti?!

Američki magazin UFO, specijalizovan za teme sa graničnih područja nauke, pre dve godine je izneo teoriju da su se kostiju ipak dokopali Japanci a onda ih, u tišini, prodali Metropolitenu, čuvenom njujorškom muzeju. Metropoliten ih je potom, pošto su u međuvremenu otkopane kosti stare više miliona godina, na nizu lokaliteta od Afrike do Latinske Amerike, vratio Kinezima – opet u tišini. Jer, u poređenju sa afrikankom Lusi čije su kosti stare 4,5 miliona godina, ili sa australijskim „detetom iz Kaunga“ (6,5 miliona godina), Pekinški čovek izgleda kao „bebica“. Ili, obzirom da su u Metropolitenu veštačili kosti ugljenikom C-14, koji nepogrešivo datira starost, Pekinški čovek uopšte nije toliko star, već je mnogo, mnogo, mlađi, a time i bezvredniji. Uglavnom, Kina i SAD su odavno prestale da razmenjuju note na ovu temu.

Piše Miodrag Milanović