Kockičicin iBlob

Piše: Miodrag Milanović

Име реке Оарос

Oписујући Кимеријски Босфор и народе на обалама Азовског мора (Meotis Iacus), Цецилије Плиније Млађи спомиње и Србе. На овом простору, поред њих, обитавали су Меоти, Вали, Сереји, Сцизи и Гниси. Према Плинију, Срби и њихови суседи, морали су бити поморци, али је питање на којој обали су смештени: источној, јужној или северној? За орјентисање, пре свега, треба знати шта значи Кимеријум (Cimmerium) који, Плиније, описује у претходној глави свога рукописа. По тадашњим схватањима, овај мореуз је делио европски од азијског континента; варош Кимеријум, данас Керч, налазио се на крајњем ушћу мореуза у Азовско море. Да би се седишта Срба утврдила, треба прво одредити места народа које је Плиније споменуо, седишта Меоћана и Гниса јер су, према њему, Срби стационирани у средини. За Меоћане (Meoтe) се изричито вели да су живели до Кимерија, само се не зна у ком су се правцу простирала станишта њихових суседа. Логично је да, на основу историјских вести, Меоћане сместимо у област ушћа реке Кубан (Vardanus) и ближег азовског приморја; на седиште Гниса, упућује сам Плиније, написавши да до Гниса станују Сармати, између ушћа Дона и Кубана, на источној обали Азовског мора и то тако да су им, на југу, непосредно граничећи, били Вали, на северу Сцизи, Сереи и Гниси. Ова обала дуга је 250 км и, данас је, земља црноморских козака, тзв. Кубанска област.

То је, отприлике, слив приморских река (Каракубан, Кирпили, Кагујека, Целбас), са Јејом и Кагалником, до ушћа Манича у Дон. Срби су становали више у унутрашњости, део станишта им је био у приморју, протежући се источним правцем, отприлике до вододелнице између Челбаса и Јегорлика, у непосредној близини најсеверније окуке Кубана; дакле, у његовом средњем току. Пошто је, Азијска Сарматија, представљала огромну област, ширу постојбину Срба можемо поближе одредити на тај начин што ћемо консултовати Птолемеја, тј. шта је он подразумевао под реком Оаросом, именом Ра и Кераунијским планинама јер су, између њих, поред других племена, били стационирани и Срби. Он каже: “ Азијска Сарматија се простирала до непознате земље, а према западу до реке Дона (Танаис) и оног дела Меотског језера које лежи између Дона и Кимеријског Босфора. Са јужне стране, била је ограничена Црним морем до реке Коракс и, одавде, пограничном линијом од Колхиде, Иберије и Албаније, до обале Хирканског или Каспијског мора“.
Тек од географа Марина Тирског, након првог века, име реке Ра означује Волгу. Много векова пре Тирског, у широкој употреби, нарочито код ботаничара и лекара, познато је име лековите биљке која је расла на обалама Волге и била један од извозних артикала Босфорског краљевства у пристаништима Азова. Већ Плиније описује лековиту моћ корена биљке и њено име које упућује на реку Ра и тамношње српске трговце. Скити и Сармати су реку називали Оарос, како су, већ у VІ веку пре н.е. чули и записали понтијски Грци. Неки сматрају да ово име долази од авест. vo ru (широка). Првобитно се, под Ра, подразумевао горњи ток Волге где, одвајкада, станују Фини док су, у доњем, били Скити. За опредељење географског положаја неких сарматских народа и разумевања прометних артерија, потребно је познавати појмове античких географа о Волги. Пре краја І века, антички свет још није познавао ток и слив Оароса док, извесни појмови о реци, код Птолемеја, прилично одговарају реалном стању, уз занемариве грешке. Према њему, Волга настаје из две изворне реке које се сливају, долазећи из супротних праваца; то су Волга и Кама. У доњем делу, река се дели на више рукаваца и канала, стварајући многобројна острва. Птолемеј не зна за Волгину делту и његове размере не одговарају оним у природи. Тако је, нпр. доњи ток реке, између окуке код Царицина и ушћа, силно развучен и мери 6400 стадија, уместо 2500, вероватно због разлога што је географ представио уздужну осовину Каспијског мора у правцу исток- запад, уместо север- југ и, тако, претерао са величином Меотиса у северно- јужном правцу. Растојање, између реке Куре и Волге, мери око 5400 стадија, код Птолемеја свега 4000. Тиме је, доњи ток Волге, спуштен на југ. Горњи ток задржао је своје старо име Рау док се, име доњег тока, мењало према језику становника који су, у сеобама народа, надолазили и одлазили.
По Птолемеју, између реке Ра и Кераунијских планина, живе Вали (Дивали) и Срби, што значи да су Срби смештени на Волги, у њеном доњем току, у сланој степи недалеко од Куме, где се спушта Кераунијско горје. Осетини, потомци Алана, и данас називају Дивале: Дуал или Ду- алти. Под краљицом Тамаром, пристали су у политички склоп грузијске (иберске) државе и, после усвајања грузијског црквеног језика, ушли су у културну заједницу са Грузинима. Северно од Куме, налазе се језера (Мужар, Мали и Велики Алицин, Алматин, Егин Кур), река Зука (Zauhan) и град Сарепт (Sarepte, Загреб). Повесни географ, К. Кречмер, такође налази Србе у сланој степи, као номаде. Српски историчар Јован Рајић их смешта ближе ушћу Волге; међутим, то не изгледа могуће јер је овом племену одређен сувише велики простор. Чак и да Птолемеј није замишљао доњи ток Волге тако далеко на северу, као што је то у стварности, већ у близини реке Куме где су, још увек, границе ова два племена сувише размакнуте. Према географовој представи ушћа и доњег тока Волге, Срби би били и на средњем току Куме, граничећи се са Зинхима на горњем Кубану, источно са Амазонкама. Овај случај са опредељењем српске постојбине у Азијској Сарматији, тера нас да се осврнемо на карактер Птолемејеве географије јер ће онда бити јасније како су Срби могли доћи у слану степу на доњој Волги, уместо у подручје Кавказа (где ће отићи знатно касније).
Лудвиг Шмит, полихистор и стручњак за античку географију, сматра да је главни Птолемејев извор биo Марин Тирски и да је његова Географија само опис карата приложених том делу. Шмит критикује Птолемеја због Германије (није у духу Бечко- берлинске школе /сиц!/) но, његова опаска да, ако Птолемеј није нашао на мапи место за име, он би га уписао произвољно, на оближње празно место, уопште не стоји, али кореспондира са карактером идеје пангерманства, итекако и данас присутне у списима немачких историчара који се баве старим веком. Они Србе називају игнотима (непостојећима) мада их, поред Плинија млађег и Птолемеја, у овом времену, наводе Страбон и Тацит.
Већ смо помињали великог римског песника Овидија, протераног међу Сармате, у Тому. На основу његових записа, дознајемо да су Сармати, Гети, Скити и Трачани говорили исти језик; при томе, песник изједначава Гете са Сарматима преко заједничког језика:“ Iam didici Getice Sarmaticeque loqui.“ Или, “Ја сам римски песник, опростите музе, врло често сам присиљен да говорим сарматски…бачен далеко на сарматске обале…у сарматска места“.

Сребрени Срби

Енглески историчар и хроничар Римског царства Е.Д. Гибон је записао: „ Кад год би ти варвари кренули из својих пустиња у потрагу за пленом, њихове чупаве браде, неочешљане косе и страшна лица, која као да су изражавала урођену свирепост њихових душа, изазивали су страх и трепет код цивилизованих становника римских провинција“. Опис, заснован на приказима заплашених Римљана, односио се на Сауромате (Сармате). Били су скитски народ иранског порекла дакле, члан индоевропске заједнице. Они су, са својим стадима, живели раштркани у пространим степама источно од Волге. Птолемеј је, пишући о народима између Кавказа, Црног, Азовског и Каспијског мора, како смо већ истакли, користио назив Сервои (Servoi), а Тацит је, говорећи о бављењу Клаудијевих легионара на реци Хиспанису (данас Кубан), половином I века, оставио запис о Зорсину (Zorsin, Зоре син, Зоран), који је владао племеном Србака, делом великог народа Сармата.
Име Србин није словенско. Оно се, у нововековној историји, у савременом облику, први пут јавља код Птолемеја, у II веку наше ере, као име једног источноаланског народа који је, првобитно, живео у степама доњег Поволожја. У IV веку, њега су покорили Хуни, покренувши, муњевитим освајањем, велики миграциони ток преко Балкана, Европе, па све до Африке. Вандалско-аланско краљевство се одржало у Африци све до 533. године наше ере. У Средњем веку, земља која се пружала преко Саксоније и Тирингије све до Салеа, то јест у оквиру некадашњег хунског краљевства, звана је Белосрбијом. Њом су владали, након Атилине смрти (453) и у њој живели источни Алани – Срби. Германи, источно од Салеа, збацили су алански јарам, али алански Срби су сачували власт над Словенима источно од те реке. Временом су се алански Срби, Сербои, стопили с покореним словенским становништвом, те је име Срби сада једини траг њиховог боравка у тој области. До сличног развоја дошло је и на Балкану, где се налазио један други огранак аланских Срба, те у Немачкој где, између покрајине Бранденбург и Саксонија, уз границу са Чешком и Пољском, и данас живи око 100.000 потомака Срба. Били су у контакту са Аланима – Немци их данас зову Лужичким Србима, а затекли су их у лужичким мочварама, приликом похода на исток; у Х веку су, како знамо, покорени и покрштени – на католичку мањину и протестантску већину. Антички писци, који први пут спомињу Сармате у V веку пре н.е. називајући их Сауроматима, деле их на четири велика племена: источне и западне Алане; зову их и: Србима, Роксоланима и Јазигама. Етимолошки, назив Срби, поновимо, потиче из нуклеуса срб, који се налази у имену Сармата, па су Сарматије (земље просторно обележене у антици реком Дунав, све до њеног ушћа са леве стране, па црноморском Азовском обалом, преко Доњеца, Дона, Волге, до Кавказа) – Србатије, односно Србадије. Овде је битно напоменути, када је у питању однос српског према класичним језицима – грчком и латинском, непостојање почетне ср групе у фондовима тих језика. Тако, Птолемејев Атлас из II века избегава ср групу, као и римски итинерер из IV века, познатији као Појтингерова табла. У оба извора ср група се бележи као: сар, сер, сир, сор, сур…Сарматско коришћење делова коњске опреме од позлаћеног сребра, која потиче из II века пре н.е. упућује на идеју да су Сармати били сребрени, или како се вокализовало на староруском, сререби (срма значи и на српском сребро), па они који раде са сребром су Сармати, односно Срби. Код Сармата је сребро, једно време, било радо коришћено – за израду разних украса и посуда. Занимљиво је да, на многобројним канијама, украшених танким сребрним лимом, препознатљив је знак оцила, готово потпуно идентичан оцилу са српског грба.
У време Херодота, Сармати су пребивали на истоку реке Дон (Танаис), доцније налазимо, код разних писаца, њихова племена забележена на западној страни реке; то представља етничку метастазу, око средине другог века пре н.е. која је била од огромног значаја. Херодотова етнолошка констелација се пореметила и нова народна имена освануше на површини. Географ Страбон ( 60- 20 пре н.е.), из Амазије, приметио је и саопштио ову промену. Палеонтолози, виде да се људско море Евроазије прво заталасало у степама високе Азије, да су се таласи проширили преко Урала, ударивши до Висле и Карпата. Око 130. г. пре н.е. срушила се бактријска монархија, Саки су продрли у Арахозију а, у јужној Русији, негде на Дњепру, испод Кијева, долазе сарматски Алани. Ту су, негде и Хуни, каснији савезници Алана. Ако не пре, од тада Сарматија и Сармати нису више етнички већ колективни појмови, јер под њима не можемо схватати само скитске Сармате него племена разних народности.
До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, израз Сарматија замењен је именом Скитије којом се раније означавао источни део Европе. Назив Скити је поименчен глагол и потиче од скитње – скитања, лутања и означава битну карактеристику Срба. Они, углавном, нису имали сталних насеобина и често су мигрирали у степе северно од Црног мора. Сада су Сармати изгледа заборављени, али у стара времена, они су били велики и моћан народ, који је застрашивао чак и Римљане, како Гибон пише и, који су, с Римом, много ратовали. Њихова улога у смени друштвених поредака у Европи, на прелазу између антике и средњег века, и њихов допринос средњевековној уметности (лужичка култура), значајни су, мада се то обично занемарује. Њихов утицај био је јак и трајан – поготово на све словенске народе, а речници готово свих словенских језика садрже многе речи сарматског порекла. Сармати су припадали иранским народима Срба и били су у блиском сродству са старим Међанима, Парћанима и Персијанцима. Херодот, грчки историчар из V века пре н.е. помиње да су се Сармати, поновићемо, служили скитским језиком, али су га говорили искварено. Ниједан од писаних сарматских текстова се није сачувао, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Херодот каже да се земља Сармата налазила, „на три дана хода“, северно од Азовског мора. Археолошка истраживања су показала да су они живели у пространој травној области, на граници између Европе и Азије; предео је обухватао територију источно од Дона, скоро до реке Урала; на северу су се насеља пружала уз Волгу до Саратова. У сарматској култури се запажају елементи разних народа позног бронзаног доба, нарочито Скита и Меота, с њима су Сармати одржавали блиске везе. Рекли смо да нису имали сталних насеља. Били су у покрету, јахали коње, њихова имовина била је у колима у која су упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су чакшире, опанке шиљкане и шиљате капе. Њихове жене задржале су стари, амазонски начин живота: придруживале су се својим мужевима, у лову и рату, носивши мушку одећу. Ниједна девојка није могла да се уда, док не убије барем једног непријатеља.
У годинама између 174. и 160. пре н.е. уследила је прекретница у историји Сармата осталих у постојбини, источно од Волге. До тог времена, они су живели под влашћу других народа, углавном Масагета. Масагети су насељавали подручје североисточно од реке Аракс (данас Аму Дарја), између Туркменије и Узбекистана. Херодот описује Масагете као веома сличне скито- сарматским племенима, групи номадских народа са обитавалиштем између Сибира и Црног мора. Ево како је грчки историчар приказао неке од њихових обичаја: “Иду у рат на коњима (били су вешти и у једном и у другом), с луком и копљем а, имају обичај да са собом носе и двосеклу секиру. Све им је од злата и бронзе. Сваки се жени једном женом али су оне, код њих, ипак заједничка својина. Ако се неком Масагету прохте да буде са неком женом, он обеси свој тоболац о њена кола и ашикује са њом без устручавања. Нема код њих одређене границе живота, али кад неко много остари, сакупе се сви његови рођаци и убију га, с њим и друге домаће животиње, па месо скувају и часте се. И, то они сматрају за највећу срећу. Не сеју ништа него се хране месом и рибама које им Аракс даје у изобиљу а, пију и млеко. Сунце им је једино божанство и њему приносе коње на жртву. Ово је тумачење значења те жртве: најбржем богу приносе на жртву најбржу од свих животиња“.
Најпознатија масагетска краљица била је Томирамида, о чијој судбини нам је приче оставило више античких писаца; они су је учинили симболом освете и мајчинске љубави. Племе Масагета било је први сусед персијског царства и чувени освајач Кир Велики желео је њихову земљу да припоји већ позамашној држави Персији. Најпре је покушао ненасилним путем, затраживши од Томирамиде да се уда за њега. Оштроумна краљица прозрела је његову намеру и поручила му како он не тражи њену руку већ масагетско краљевство. Није устукнула пред војсковођом који је освојио Медију, Вавилон и Лидију; позвала га је да пређе реку и одмери снаге са Масагетима. Персијски цар је окупио велику војску и прешао Аракс, али ни тада није одустао од намере да лукавством задобије Темирамидину земљу. Позвао је непријатеља на гозбу, учинивши да се опусте и помисле како су већ добили рат. Послужио је Масагете ракијом коју они раније нису окусили и сачекао да дејство алкохола учини своје. Након што су опијени гости заспали, Кир их је заробио. Међу уснулим ратницима био је и Томирамидин син Спаргалије. Сутрадан, када се младић освестио и схватио шта га је снашло, извршио је, посрамљен, самоубиство. Дознавши за ово, озлојеђена краљица се заклела да ће Киру напунити уста крвљу. Тако је и било. Уследила је страшна битка коју је Херодот назвао највећом која се до тада водила међу древним народима. Након много муке, Масагети су однели победу над освајачима; Томирамида је затражила да нађу тело персијског цара настрадалог у борби; одсекла је Кирову главу и ставила је у посуду пуну крви – на тај начин је спровела своју сурову освету. Кирову главу је сачувала до краја живота, пијуцкајући вино из посуде где је почивао њен чудновати трофеј.
Када су Хуни, стотинама година касније, поразили Масагете, Сармати су могли да збаце туђинску власт. Остаци Масагета стопили су се са победницима па су Сарматима, суседи на истоку, били само Хуни. Колико је њихова моћ била велика, говори нам податак да је 125. године пре.н.е. једно кинеско посланство дошло код Сармата, с немером да их подстакне да зарате са Хунима и тако смање хунски притисак на кинеске границе.
Најпознатији Сармати, из средњег периода, су они који прешли преко Дњепра и угрожавали границе Рима. Биле су то Јазиге, Роксолани и Алани – директни преци данашњих Срба са Балкана. Амијан Марцелин, писац из IV века, оставио је један занимљив опис Срба. Истоветан је Херодотовом приказу Сармата, написаном осам векова раније. Начин живота и навике степских номада нису се, изгледа, столећима мењале. Марцелин каже да се „хране месом и великим количинама млека. Колиба немају, већ бораве на колима с крововима од коре. Они путују преко великих пространстава и, на местима богатим травом, постављају своја кола у круг и ту остају док има хране за стоку, а затим се опет селе. Кола су њихова стална боравишта; у њима живе и у њима се њихова деца рађају и расту. Где год дођу, они то место сматрају својим домом“. Скоро сви Алани, пише он, високи су и лепи, а коса им је обично плава; а, „од њиховог страшног погледа човека подилази језа“. Окретни су и вешти у руковању оружјем. „По начину живота и обичајима, они су мање дивљи од Хуна. Они уживају у опасности и ратовању. Човека који погине у борби сматрају срећним, док оне који остаре и умру природном смрћу нападају и прекоревају као слабиће и кукавице. Они се поносе да убију било кога и као славан плен убијеним откидају главе, деру кожу са њих и вешају је као украс на своје коње“. Као своје божанство рата, они су обожавали го мач пободен у земљу. „Они предсказују будућност на занимљив начин. У одређено време пролећа, они сакупљају врбове гранчице и размештају их певајући неке бајалице и тако тачно погађају шта ће се десити“. Овај обичај је и данас сачуван, у модификованом облику, као православно светковање врбице. Знамо, церемонијали врбице били су заступљени код свих српских племена. Робове нису имали – „сви су они племенитог рода, а за вође су бирали људе који се истичу дугим ратничким искуством“. У сарматску религију, улазили су елементи магије, жртвовања, прорицања и напола схваћени елементи грчке митологије. Обожавали су мачеве победене у земљу и изговарали тајне бајалице да би предвидели будућност. Обреди су вршени око светих каменова, прекривених знацима тамга, необичним симболима, делимично заснованим на знацима сличним винчанском писму. Пре V века н.е. сви ови знаци имају магијско или религиозно значење. С доласком хришћанства, ови знаци губе старо значење и постају својинске ознаке или грбови. Знаке тамга усвојили су Сармати који су живели близу Босфора, крај истоименог краљевства, а звали су се Суријаци (Serrei). Малобројни предмети, нађени ван те области, очигледно су босфорског или кубанског порекла. Мање- више упрошћене тамге, нађене су у каснијим слојевима, даље на западу, очигледно су повезане са сеобама сарматских и српских племена, која су ове ознаке усвојила. Знаци са надгробних стела, требало је да воде и чувају покојнике у загробном животу. Урезане ознаке на котловима, огледалима и појасним копчама, имале су задаћу да штите своје власнике; после примања хришћанства, замењени су крстом или Христовим монограмом. У том смислу, ова традиција се одржала кроз цео Средњи век. Међутим, стари сарматски знаци који су, после преласка у хришћанство изгубили своје значење, нису били напуштени. Они су постепено ушли у хералдику. Многи српски грбови из ХII и ХIV века истоветни су са тамагама; на каснијим примерцима јављају се стилизоване верзије у облику потковице, полумесеца, стреле, крста итд. Порекло тамги је сарбско; у Керчу и другим градовима, ови знаци су урезани или изрезбарени на надгробним стелама и зидовима гробница, или се јављају као украси на металним пређицама и копчама појасева. Најстарији од њих, представљају монограме сарбских божанстава Вида, Зоби и Перуна, повезани са култом Сунца и веровањем у загробни живот. Касније се чврстина линија губи, детаљи се занемарују, а цео монограм добија упрошћенији облик; најзад, остаје само неколико карактеристичних црта које треба да подсете на првобитне узоре али, облици из којих је знак изведен, још увек се могу препознати.
Последњи велики миграциони покрет из постојбине сарматског народа учинили су Алани. Они су, до средине I века, стекли водећи положај међу источним сарматским племенима. Први покушај ширења водио је на југ. Године 123. напали су римску предњу Азију, спустили се низ западну обалу Каспијског мора и прошли кроз уски Дербентски пролаз. Историчар Јосиф оставио нам је опис српских Алана у борби: ,,Они су дошли у великом броју, изненада се сручилн на Међене и опљачкали њихову земљу без отпора.Међански краљ Пекор побегао је и препустио им је све штоје имао, а своју жену и наложницу спасао је једино тако што им је за њих платио одкуп од сто таланата“. Украјинске степе такође су пале под власт Алана, али пре него што су могли доспети до Дакије и појачати већ постојећи притисак на римске границе, морали су да се суоче с једним новим непријатељем са севера – Готима. У време готских најезди, западнији огранак Алана живео је у северној половини Бесарабије и суседном делу Молдавије, на другој страни реке Прут.
У овој области, становништво је углавном било словенско и Алани су чинили владајућу класу, јер савремени писци помињу ову земљу као Аланију, а Прут називају аланском реком (Alanus flavius). Готи се нису дуго задржали, заједно са Аланима, повукли су се пред најездом Хуна, најдивљијег и најсвирепијег од свих номадских народа што су се сручили на Запад. Алани потпадају под њихову власт и, како пише Марцелин, усвојили су многе хунске обичаје.
Једна нова појава, у овом позном сарматском периоду, скоро искључиво ограничена на Сармате источно од Дона, јесте деформисање лобање. Обичај, да се дечија глава полаже темељачом на узглавље како би добила нарочит, дугуљаст облик, запажен је у многим преисторијским културама, а у неким деловима Србије се одржао до данас. У првим столећима наше ере, раширио се у средњој Азији и међу Хунима. Један део Алана се повукао на запад; неке су захватила хунска племена и повукла их са собом у Средњу Европу и даље, све до Африке. Судбина Алана, који су се пред Хунима повукли на запад, сложена је и често патетична. Године 377. са Визиготима и Осроготима су прешли Дунав и опустошили римске територије на Балкану. Године 378. аланска коњица је одиграла одлучујућу битку код Хадријанопоља, где је римска војска натерана у бегство, а цар Валенс убијен. Две године касније, населили су Панонију. Већ 406.г. крећу у поход на Галију и Шпанију, зауставивши се у пљачки тек у Лузитанији, данашњој Португалији. У Галији је 14 аланских утврђења добило име по Лугу: Луже, Лужна. Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. Пустошење је трајало до 416.г. кад су Србе потукли Визиготи који су, у име римског императора, протеривали варваре. Том приликом, убијен је алански краљ Адак. Групе друга два краља – Гаре и Белог склопили су савез са Римом и касније се помињу као учесници у општим борбама 440.- 464.г. на почетку мрачног доба.
У разним фазама своје историје, Сармати су потискивани кроз скоро све земље западне Европе. Сарматска историја испреплетена је са историјом многих народа и нација. Па ипак, они су данас заборављени народ.
Сармати су били вараваски народ, али нису озлоглашени као сродни Вандали или Готи. Спој сјајне сарматско-босфорске уметности и њене готске наследнице, био је база из које су поникле бројне гране средњевековне уметности западне Европе. Али, у овом случају се преко њихове улоге ћутке прелази. Можда, најзначајније достигнуће Сармата је била улога у формирању појединих словенских народа. Али, каснија ширења источних номада – Авара, Бугара, Мађара, која нису допрла до западне Европе, делимично је избрисала историјски траг предака данашњих Срба.

Сарматска ратовања

Сарматима – Србима или Сербоима, како их назива Птолемеј, није било суђено да мирно живе у својој земљи; селили су се, с времена на време, у потрази за новим пашњацима или били потискивани од моћнијих племена. Једно од њих је било племе Масагета, чија је владавина, или нека врста политичке надређености, оставила дубоко трага на старој сарматској култури. Она је почела да губи своје скитске карактеристике и почела да добија источњачки, средњеазијски вид, познат под именом раносарматски. Друга новина је била усвајање нове, масагетске тактике ратовања и израда нове врсте оклопа. Оклоп се састојао од коже или тканине, на коју су пришиване мале бакарне или гвоздене плочице. На тај начин су оклопљавани и коњи. Ударна оружја постају гвоздени мачеви и дуга, тешка копља, ношена о гвозденој куки, причвршћеној коњу око врата. Овако опремљени, Срби су ишли у борбу у густо збијеним коњичким редовима, тако да им се ретко који непријатељ могао супротставити. Нова тактика поступно је довела до реорганизације свих војски на истоку, укључујући хунску и кинеску. Првобитни, лаки одреди стрелаца, били су замењени оклопљеним коњаницима, који су касније чинили главнину сарматске војске. Угледавши се на Сармате и Римљани су, на крају, били приморани да неке своје одреде опреме на нови начин.
Ове војнике са дугим копљима, Римљани су називали серпентијусима – српљаницима (serpentius, по аналогији: копље – копљаник). Срби су, као и Сармати, име добили по сличним сечивима- српљаницима. Срби су носили бројна оружја. Најтипичнија су били бодежи: једни дуги и уски, други кратки и закривљени, са шиљатим врхом. Својим изгледом, подсећали су на српове, на првобитно сечиво срб које рга – кида, гребе и сече. Србом, односно српом се коси жито, па се данас користи израз одрубити или још чешће, порубити приликом ручне косидбе. Од овог срба или српа, рекли смо, развила се модерна сабља, која сече спољном страном. Кроз своје називе за сабљу , европски језици сведоче да је она некада била сарбска српа односно срба – алатка за одрубљивање. На истом трагу је и помињање Србинде (Србенде), ратника- хероја из индијског епа Рrведа, који је припадао ратничкој касти, те му отуда и цело име: Срб (ратник) Инда. Оружје витезова средњевековне Србије било је готово идентично сарматском: у главна су спадала тешка копља дуге оштрице и мачеви с дрвеним балчаком овалног пресека, на чијем се врху налазила oкругла или четвртаста јабука, од драгог или полудрагог камена. Коњи и људи су били оклопљени, с тим што је љуспасти сарматски оклоп био замењен каричастим. Главу су чували конични калпаци, а у наоружању и једних и других, лукови и стреле су имали споредну улогу.
Када је, 175.г. склопљен мир између Јазига и Марка Аурелија, сарматском племену су наметнути тешки услови. Између осталог, 5500 коњаника, са женама и децом, је упућено у Британију чиме је настављена уобичајена римска пракса пацификовања британског острва. Они су распоређени дуж северне границе у гарнизонима по 500 људи, придруживши се тако својим саплеменицима насељеним половином I века пре н.е. после римских ратова са Митридатом Еупатором. Њихови трагови су откривени на мноштву локалитета; између осталих, у римској тврђави на Хадријановом зиду, код Честерса, нађена је кацига са очним штитом украшена оцилима, коњски оклоп и већи број перли карактеристичних за Србе из Мађарске. У Честеру (или Честару на староенглеском), постоји надгробна стела на којој је приказан један коњаник Јазига. У старој тврђави Бреме (Рибчестер код Ланкастера), постоје натписи из којих се види да је ту било насеље са око 2000 Сармата. Најпознатија припадница Јазига из тог доба била је Будимка, удовица јазишког краља која је остала запамћена као једна од највећих хероина енглеске историје. Будимка је водила веома успешну побуну против Рима, отказавши савезништво, због окупаторове пљачке поседа, након смрти њеног мужа Престаге (Prastuage). Јазиге су живеле слично осталим британским племенима која су говорила келтски језик: обрађивали су земљу и, као новац, користили комадиће метала. Депилирали су цело тело и бојили кожу плавом бојом.
Сукоб са Римом избио је због одредбе да, после смрти поглавице, ако он нема мушких наследника, земља припада Риму; Престага, обзиром да није имао мушког порода, за наследнице је прогласио своје кћери, обзиром на сарматско обичајно право. Римске легије одговориле су силом стигавши све до поседа умрлог краља. Удовица Будимка није седела скрштених руку, прогласила се краљицом и ступила у војни савез са келтским племеном Тринованта. У Каменграду (Камулодунум, данашњи Колчестер) потукла је Римљане, срушивши споменик божанског Клаудија. После су опустошени Лондон и Вероламијум. За само неколико месеци, пола Британије било је на ногама; страдала је читава римска легија. Катон, врховни заповедник Острва, побегао је у Галију. Нерон је брзо реаговао на лоше вести из провинције, пославши војсковођу Светонија Паулина да успостави ред у побуњеној земљи. Јазиге и Будимка нису имали одговор на силовит римски напад. Побијено је 80000 Јазига и Келта, Будимка је ухваћена жива и бачена у окове. Не могавши да отрпи ово понижење, она је, по старом сарматском обичају, себи одузела живот.
Сарматско друштво било је подељено у строго одвојене касте, односно класе. На врху су се налазили краљеви или кнежеви, а испод њих су следиле друштвене класе, међу којима су постојале велике разлике у богатству и повластицама. Наше знање о њиховом животу, углавном се заснива на материјалу из њихових гробова, који се деле на две групе: некрополе с равним гробовима (у којима је сахрањивана већина народа) и раскошне громиле (могиле), у које су покопавани припадници виших класа. У римским изворима из III века, стоји да су становници, досељени у Мезију, провинцију која се пружала између делте Дунава и реке Дрине, имали три одељена друштвена слоја – нижа класа, покорени староседеоци и словенска племена; средња класа, први талас Сармата; и владајућа виша класа, дошљаци из III века, који су називани себрима или Србима. У друштвеној хијерархији средњевековне Србије, сачуван је део хијерархије Сармата, захваљујући баш том владајућем слоју – себрима, остацима ратничке касте који су, упркос вишевековном раслојавању и разграђивању, остали слободни поседници малих парцела, раздвајајући сиротињу – меропахе – работнике на туђим имањима, од властеле и властеличића. Тако је, у Рашкој Средњег века, постојао етникон за читав народ – Срби и сродан, али ипак класни назив – себар, за свакако и тад бројан слој људи. Гробови прве групе били су без оружја; погребна места припадника друге групе, сахрањиваних у брижљиво израђеним урнама, садрже пастирске торбе, које једнако и данас изгледају, личне украсе, неколико гвоздених српова и римски новац; гробови треће групе, себарске, покривени су хумкама и садрже оружје, коње и накит, украшен оцилима. Једна нарочито занимљива громила, нађена је на планини Јухор, изнад Јагодине. У њој је сахрањен један себар са својим коњем; међу гробним прилозима, било је карактеристичних сарматских перли и једна лепа копча за штит, обложена позлаћеним лимом, декорисана у понтском стилу. Сама копча је били теутонског типа.
Сарматска историја је повест о више насељеничких таласа са истока на запад; потискивани су док не би ударили о границе Рима и ту се разбијали на још сложеније валове и струје. Прве борбе са Римљанима су из прве половине првог века, када долази до насељавања провинције Мезије и Паноније. Између река Дунава, Тисе, Саве и Дрине, Сармати ће бити активни у наредних 400 година, час у савезу са Римом, час против њих.
У свом кретању на запад, најпре су дошли до делте Дунава, предстраже дачке краљевине, чији се средиште налазило у данашњој Трансилванији. На другој страни реке, налазила се римска провинција Мезија. Ускоро су прешли преко Карпата и широко се населили у панонској равници, између Тисе и Дунава. Дачка племена су морала да им плаћају данак. Сармати су се сада, на западу, граничили са покрајином Панонијом, али уместо да покушају да је одмах освоје, они су се нагодили с Римљанима и примали су од њих новац, уз обавезу да служе у њиховој војсци као најамници. Били су на страни Рима у Трајановим дачким ратовима (85-88. и 101.г.), али су истовремено вршили упаде у римску Мезију. Трајан је Дакију, уз помоћ Срба, претворио у римску покрајину, али је 117.г. тај савез раскинут. Хадријан је Дакију морао да брани од Сармата са истока и запада. Године 169. Марко Аурелије је спречио њихов поход на Панонију. Дион Касије је, у борби Сармата и Римљана на залеђеном Дунаву, оставио живописан приказ. Сармати, надајући се да ће Римљане, који су их гонили, лако победили на леду, окренули су се против њих. Римљани су се сврстали у густо збијене редове, положили штитове на лед и стали једном ногом на њих да се не би клизали: „И тако дочекају јуриш непријатеља. Једни су дохватили узде а други штитове и копља нападача и повукли их према себи; и тако ступивши у борбу прса о прса, они су обарали људе и коње пошто се варвари, у свом налету, нису више могли задржати на леду. И Римљани су се клизали, али они који би пали на леђа повлачили су са собом своје непријатеље, док су они, који би пали напред, у суштини зубима хватали своје непријатеље који би пали први. Јер, варвари ненавикли на борбе те врсте, нису могли да им се одупру тако да се од велике војске спасло смо неколико људи.“ Године 175. склопљен је мир и Марко Аурелије је узео назив Sarmaticus. Његове победе биле су забележене и на новцу. Мир је Сарматима донео многе погодности, укључујући допуштење пловидбе Дунавом сопственим лађама, као и могућност слободне трговине са истоком. О густој насељености Сармата у Војводини сведочи Птелемејев Атлас и римски итинерер, познатији као Појтингерова табла. Они су крцати топинимима потенцијалног ср типа. Тако се, иза данашњег назива области Срем, крије име некадашње Сарматије. Ту је и утврда Seronis на Драви, а само неколико километара даље, лежи и Serbis – данашњи Србац. Serbitio на Сави (данас се зове Градишка) има свог парњака у оближњем низводном месту Surbatee – данас Српце. Најпознатији Sirmium се првобитно звао Sertium или Serbium.
Сукоби са Римом су се повремено настављали, па историчари бележе ратове 236-238.г. 260. и 271.г. Против побуњеника Рим је, између 290. и 330. г. упутио чак осам казнених експедиција, опустошивши сарматску територију, после чега су цар Галерије Максим и његови наследници, Константин и Лициније, узели назив Sarmaticus. Римске казнене експедиције нису Сармате сломиле али су их знатно ослабиле, те се нису успели одупрети најезди Визигота 321. године.
Након Визигота, у Панонију су, заједно са другим великим сарматским племеном Алана, дошли и Остроготи и ту се населили. Године 378. поразили су римску војску. Године 406. заједно са Вандалима, Алани крећу у поход на Галију. Прешли су Рајну и, код Мајнца, савладали Франке, који су покушали да им се супротставе. Од Мајнца, пут их је водио преко Трева, Ремса, Тураса, Амијена и Араса, према Паризу. Овде није било војске да им се супротстави и они су пустошили Галију све до 408.г. када су прешли у Шпанију, похарали и опленили цело полуострво и најзад се зауставили у Лузитанији, данашњој Португалији. Савезнички, вандалски краљ Гундерих, усвојио је назив „Rex Vandalorum et Alanorum“; титулу су његови наследници задржали све до пропасти вандалског краљевства 533.г. Шпанију су, уједињени Вандали и Алани, напустли 422.г. отишавши за Африку 429.г.
За нас је занимљива судбина аланског краља Беога, који је постао „Rex Alanorum et Vandalorum“ 464.г. и кога повест помиње као оснивача Београда и чију је титулу признао римски папа. Римљани су Беогову градину спалили, али је њен назив заменио древно име којим су је звали Римљани. Почетком V века дошли су Хуни и покорили Сармате и Готе. После Атилине смрти, Алани су се ослободили њихове власти и опет налазимо њихове трупе у рату против Рима, у историјским вестима тог доба. Године 472. победио их је визиготски краљ Теодорик и, у тој борби, гину два сарматска краља. То је изгледа последњи запис о војвођанским Сарматима, потомцима оних који су се доселили 500 година раније. Добили су надимак lantrunculi (лантрикули, разбојници, лопови); један историчар каже да су били „племе изванредно вешто у отимачини“. Па ипак, они су били толико моћни да је шест римских царева усвојило назив Sarmaticus, после успешних ратова против њих тe да је, у неколико махова, кован посебан новац да би се обележиле победе над њима. Разбијени на мање групе, раштркани по многим, међусобно одвојеним областима, они нису могли у потпуности сачувати свој идентитет и било им је суђено да се стопе са Словенима или својим каснијим завојевачима.
Име Срби данас је готово једини траг њиховог боравка на многим азијским и европским просторима.