Kockičicin iBlob

Malo šta ostalo je danas od ideala studentskog protesta iz 1968. godine. Njegovi učesnici otišli su na različite strane, mladalački zanos im je odavno splasnuo, ali još sa ponosom ističu da su bili „šezdesetosmaši”
Milicija i studenti ispod podvožnjaka na Novom Beogradu (Foto Tanjug)

„Draga deco, zapamtite kakvi ste danas jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji. Koliko se toga budete sećali toliko ćete biti dobri” ove reči je, prema svedočenjima učesnika studentskog protesta iz 1968. godine akademskim građanima, okupljenim u dvorištu Filozofskog fakulteta izgovorila Desanka Maksimović, naša čuvena pesnikinja.

Ove njene reči imale su, izgleda, proročki karakter. Jer, kad je protest završen mladi „revolucionari” otišli su vremenom svako na svoju stranu. Jedni su postali deo sistema, drugi su „batalili” ideološke rasprave i počeli da se bave praktičnijim stvarima, treći su se okrenuli nauci, četvrti će postati istaknute stranačke vođe… Ali, bez obzira na to što im je mladalački zanos vremenom splasnuo i što ih je život odveo različitim putevima gotovo svi su, kasnije, sa ponosom isticali da su bili „šezdesetosmaši”. Kako iz sadašnje perspektive, posle tačno četiri decenije izgleda ovaj studentski protest i šta je, od nekadašnjih ideala šezdesetosmaša ostalo?

Mada je povod za studentsku pobunu bio banalan, uzroci su mnogo dublji. Naime, te 1968. u Evropi i SAD levičarske ideje bile su veoma popularne. Rat u Vijetnamu, trka u naoružanju, ekonomska kriza, sve veća društvena nejednakost ali i pobuna protiv autoriteta učinili su svoje, tako da su na ulicama velikih evropskih gradova vođeni pravi „ratovi” između policije i levičarski nastrojene omladine. Imena Rudija Dučkea, Tarika Alija, „crvenog Denija” i ostalih studentskih vođa svima su bila poznata, a njihovi primeri svakako su uticali i na naše studente. Ali, imali su oni i dovoljno „domaćih” razloga za pobunu. Jer, bez obzira na prividni mir „Titova” Jugoslavija prolazila je kroz mnoga iskušenja. Unutarpartijski obračuni, decentralizacija zemlje, sve veća društvena nejednakost, nezaposlenost, odlasci na rad u inostranstvo, narastanje birokratije, težak položaj univerziteta, sve je to tištalo mladu generaciju. Bio je dovoljan samo povod da počne bura…

On je nađen u jednom incidentu do koga je došlo u noći između 2. i 3. juna kada su, zbog ograničenog broja mesta u salu Radničkog univerziteta u Novom Beogradu na priredbu „Karavana prijateljstva” mogli da uđu samo učesnici omladinske radne akcije, a ne i studenti. Usledio je fizički obračun između studenata, sa jedne, i akcijaša i redara, sa druge strane, a zatim i brutalna intervencija veće grupe policajaca, što je bilo dovoljno da se Studentski grad pobuni. Potom je, oko ponoći veća grupa studenata, gurajući ispred sebe zaplenjena vatrogasna kola krenula prema centru grada, navodi u svojoj knjizi „Društveni sukobi izazov sociologiji – Beogradski jun 1968” Nebojša Popov, jedan od učesnika protesta iz 1968. Ali, kod novobeogradskog podvožnjaka studente je sačekala milicija, koja je intervenisala i razbila demonstracije.

Sve je to studente uzbudilo i oni, sutradan, 3. juna održavaju veliki protest ispred Studentskog grada na kome donose odluku da krenu u grad, na protest ispred Savezne skupštine. Ali na tom ih je putu, opet kod nadvožnjaka, sačekala milicija u punoj „ratnoj” opremi. Bili su tu i neki od istaknutih političara (Veljko Vlahović, Miloš Minić, Branko Pešić) koji su pokušali da studente odgovore od protesta, iznad nadvožnjaka je kružio vojni helikopter, a po pruzi manevrisala parna lokomotiva. Pregovori nisu uspeli i usledila je nova „akcija” policije čije je pendreke osetio veliki broj studenata. U opštoj gužvi od pendreka je stradao i Miloš Minić. „Nepregledno more plavih uniformi rasprostrto je po padinama i među žbunjem kao na pikniku. Tu je i veliki broj đubretara. Jedni skupljaju studentske cipele, sandale, tašne, satove, jakne i sakoe i to stavljaju na ledinu. Drugi na lomači spaljuju studentske transparente”, sećao se reditelj Živojin Pavlović u knjizi „Ispljuvak pun krvi”, kako je taj prostor izgledao posle sukoba.

Ostalo je, uglavnom, istorija. Studenti su formirali akcioni obor i istakli zahteve, Savet univerziteta doneo je odluku o sedmodnevnom štrajku, a milicija blokirala fakultete i zabranila demonstracije. Centar otpora bio je Filozofski fakultet čije je dvorište sa unutrašnje strane i terasa sa spoljne u narednih sedam dana postali pozornica slobode. Odatle su studenti, profesori, umetnici, bivši revolucionari, radnici govorili o svemu što ih je tištalo. Tražili su da se uklone nejednakosti, smanji birokratija, humanizuje društvo, reši sve veći problem nezaposlenosti i pruži šansa mladima, zahtevali smenu Nikole Bugarčića, načelnika beogradske policije i drugih koje su smatrali odgovornim za batinanje, spaljivali novine koje su pisale da su oni huligani, a svoje zahteve definisali su u dokumentima poznatim kao „Rezolucija” i „Proglas”. Studente je predvodio Vladimir Mijanović (poznatiji kao „Vlada revolucija”) a među profesorima i javnim radnicima istakli su se Dragoljub Mićunović, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović… Učesnici ovih protesta, kao studenti bili su i Sonja Liht, Vuk Drašković, Vladimir Gligorov, Milan Nikolić… Od umetnika koji su gostovali na „bini slobode” u sećanju je, sa interpretacijom Robespjera, naročito ostao Stevo Žigon, a dolazili su i Matija Bećković, Duško Radović, Ljubiša Ristić… Protest je, inače imao izrazito levičarski karakter. Beogradski univerzitet je 4. juna preimenovan u „Crveni univerzitet Karl Marks”, a fakulteti su bili oblepljeni Marksovim, Titovim i slikama Če Gevare, Mao Cedunga… U skladu sa tim bile su i njihove parole na kojima je pisalo „Dole crvena buržoazija”, „Studenti – radnici”, „Dole kneževi socijalizma”, „Posao svima”, ali i „Ne verujte štampi”, „Nećemo demokratiju u šlemovima”, „Recite birokrati da je nesposoban, pa ćete videti na šta je sve sposoban”…

Protest se ubrzo proširio i na ostale univerzitete – Ljubljanski, Zagrebački, Sarajevski… U Sarajevu je posle Beograda bilo i najbučnije. Tamo je došlo i do sukoba sa policijom, a u protestima na Sarajevskom univerzitetu istakli su se, pored ostalih, i Milorad Ekmečić, Rajko Petrov Nogo, ali i Radovan Karadžić. Za njega se čak govorilo da je zbog teksta u listu „Naši dani” bio isključen iz Saveza komunista.

Za to vreme vlast je bila u dilemi kako da obuzda protest. Da li silom (za šta su se naročito zalagali neki članovi SK Srbije) ili mirnim putem. Konačno, presudio je „vrhovni komandant”. On se u nedelju, 9. juna uveče, obratio javnosti i rekao „da su studenti u pravu”. Nije, doduše propustio da spomene i neke „neprijateljske elemente” među njima ali je i dodao „Ja sam došao do zaključka da je ogroman dio, mogu da kažem 90 odsto studenata poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, koje smo videli samo kao đake u klupama za koje još nije vrijeme da se uključuju u društveni život naše zajednice…”

Kada je još neprikosnoveni autoritet „blagosiljao” studente, protest je mogao biti završen. Usledilo je veselje, razvilo se „kozaračko kolo”, a samo manji broj studenata i profesora, naročito sa Filozofskog fakulteta bio je za nastavak štrajka. Naravno, maršalov govor bio je samo trik. Od promena nije bilo ništa, vođe protesta uskoro su na svojoj koži osetile posledice svog angažovanja (izbacivanje sa fakulteta, oduzimanje pasoša, pozivanje na informativne razgovore, nemogućnost zaposlenja). Zbog svojih tekstova u „Studentu” probleme sa vlastima imali su i Nebojša Popov, Đorđe Vuković… Ostali su samo ideali, „ispljuvak pun krvi” i sećanje na poslednji, veliki uzlet levice.

Najmanje se vladarske veštine mogu osporiti Josipu Brozu Titu. Mogao je sve da obavi po kratkom postupku: imao je celu državu na dlanu. Mešao je karte kako je želeo, a često se služio trikovima u obavljanju poslova. Vrhunsku političku akrobatiku izveo je prilikom junskih studentskih demonstracija 1968. godine, koje su uzdrmale Jugoslaviju.

Demonstracije su došle kao grom iz vedrog neba. Zbunjeno i nepripremljeno, srpsko rukovodstvo je delovalo obezglavljeno. Svako je radio po svom instinktu. Na jednoj strani Miloš Minić, na drugoj Petar Stambolić, Branko Pešić, šef policije Bugarčić i razni komiteti. Policija je bila u mobilnom stanju, a vojska na oprezu. Studenti su neposredno kontaktirali sa generalima. Na jednom od ovih susreta, upitan je general Dolničar „da li je mogućno da vojska puca na studente?” Sa prijateljskim osmehom i roditeljskom brigom, general je dogovorio: „To nije moguće, ali vam savetujem da, ako naiđe vojska – raziđite se!” Time je sve rečeno.

Mada je studentska pobuna zahvatila Evropu, jugoslovensko vođstvo je bilo uvereno da će nas ta čaša mimoići. Po povratku iz Mongolije (april 1968), na moskovskom aerodromu Tito se sreo sa Brežnjevom, koji se zainteresovao kako će Beograd reagovati ako se studenti pobune. Tito odlučno odgovara: „Ne, to kod nas ne može da se dogodi.” Dogodilo se.

9. jun 1968

Tito je u početku ostavljao utisak vladara savršeno mirnog, koji celom događaju ne pridaje poseban značaj. Bliski saradnici, međutim, primećuju njegovu zabrinutost, a najviše ličnu povređenost. Doveden je u pitanje prestiž vođe koji uživa široku podršku. On je često osuđivao „političko podzemlje”, apostrofirajući univerzitete u Beogradu i Zagrebu i književne krugove. Prekorevao je rukovodstva što ne preduzimaju oštrije mere: „Ja njima kažem, oni me ne slušaju!” Uvek je pohvalno govorio o radnicima, omladini i Armiji. Utoliko pre ga je pogodio studentski ustanak.

Važan dan, 9. jun 1968. godine, koji određuje sudbinu studentske pobune. Svi očekuju najavljeno Titovo obraćanje javnosti. Njegova je reč poslednja.

U redakciji „Borbe”, gde sam tada bio novinar, obavešteni smo da je zakazana sednica Izvršnog komiteta posle koje će Tito dati izjavu Beogradskoj televiziji. Jedino pribrano deluje direktor lista Moma Marković, član CK Jugoslavije, inače brat Draže Markovića. Ponaša se kao čovek koji je upoznat šta će Tito reći. Tako se došlo na ideju da se unapred pripremi redakcijski uvodnik, koji će se pojaviti istog dana kada i Titovo obraćanje javnosti.

U Palati Federacije govorili su svi članovi Izvršnog komiteta, koji su, sa manje ili više žestine, osudili studente, verujući da govore ono što Tito misli. Najveća kritika je upućena njihovim vaspitačima, profesorima. Pominjane su i strane službe koje „pletu mrežu”, kao i pristalice Đilasa i Rankovića. Dobar deo krivice svaljen je na štampu, za koju je rečeno da je „svojim prekomernim informisanjem podsticala studente na pobunu”. Tito je zaključio sednicu u 13.30 časova i saopštio da će se odmoriti i dati izjavu televiziji.

U 16 časova, u Palati Federacije, posao su obavili direktor televizije Zdravko Vuković i novinar Jovan Šćekić. Prema njihovom svedočenju, Tito je bio dobro raspoložen. Govorio je ležerno kao da obavlja rutinski posao. Pomenuo je „neprijateljske strane elemente koji ne stoje na socijalističkim pozicijama”, ali je stao na stranu studenata: „O omladini nismo dovoljno vodili računa, u njoj smo videli samo đake u školama.”

„Mlado žito i kukolj“

Ovakav Titov istup nije očekivan. U njegovim bliskim krugovima se znalo da o pobunu misli sve najgore. Ali, maršal ne bi bio ono što jeste da bez preke potrebe koristi silu, kad može drukčije. Umeo je u delikatnim situacijama da vidi ono što je korisno i moguće. Kad je izgovorio svoju poruku naciji, ustao je od stola, pozdravio se sa Vukovićem i Šćekićem, i više za sebe, kao da se pravda zbog onog što je izgovorio, kratko je rekao: „E, i ovaj posao smo završili. Tako je to, drugovi, kad se nekoliko mangupa ne pohapsi na vreme!” Koga je imao na umu, ubrzo će se saznati.

Brežnjev i Tito
Dok teče ova priča, u redakciji „Borbe” su urednici trljali ruke. List će imati ekskluzivu, prvi komentar Titovog nastupa. Već po podne, u času dok je sniman intervju, složen je uvodnik pod naslovom „Mlado žito i kukolj”, koji su sročili dvojica profesionalaca. Kraj njih se našla i flaša viskija, koja se tanjila kako se zagrevao tekst. Novine su pripremljene za štampu, samo se čekalo Titovo izlaganje. A sadržaj uvodnika je u skladu sa prethodnim obaveštenjima – da će Tito osuditi studentsku bunu. Već u naslovu se video stav uvodničara: postoji mlado, nezrelo žito koje treba uzgajati, i opasni kukolj koji truje zdravlje biljke. Uz izvesna opravdanja, kao što je težak socijalni položaj mladih, pljuštale su optužbe protiv „galamdžijskih demonstracija”, umesto da se izlaz traži „na liniji daljeg unapređenja samoupravnog sistema”.

Kao i obično, to veče smo sedeli u klubu redakcije, u iščekivanju svežih primeraka novina. Niko nije slutio sa čim ćemo se suočiti. Na prvoj stranici, sa leve strane Titovo izlaganje, a sa desne „Borbin” uvodnik, dva teksta o istoj temi, a različitih poruka. Tako nešto se nije moglo zamisliti. Da „Borba” misli drukčije od druga Tita, taman posla!

Nastala je opšta pometnja, uz komentare: „Ljudi, je li ovo moguće!” Urednik spoljnopolitičke rubrike Obren Milićević predložio je da se uništi štampani tiraž i spremi novo izdanje, bez uvodnika. Takvu odluku je mogao da donese samo direktor Moma Marković, inače šef koji je, i pored ovakvih epizoda koje su nas pratile, ostao u lepom pamćenju novinara. I sam uznemiren, Moma se složio da je neprijatno to što se dogodilo, ali da ne treba stvarati paniku: „Daj još da vidimo” rekao je, izašao iz kluba i posle petnaestak minuta saopštio da se ništa ne menja: „Neka sve ostane u prvobitnom obliku.”

Direktor je očigledno u međuvremenu obavio telefonski razgovor sa nadležnim zvaničnicima. Ubrzo se pokazalo da nije bilo greške, samo je u pitanju „raspored posla”. Ono što je napisano u „Borbi”, to je izvorna politika, to misli i Josip Broz, a ono što je on rekao namenjeno je javnosti i studentima koje je trebalo umiriti. Sledećeg dana je objavljen novi komentar „na Titovoj liniji”, uz stidljivo priznanje da je „uvodnik, ranije pisan, donekle imao drukčiji ton”.

Ovo političko pozorište je zaokruženo nekoliko dana docnije na informativnom sastanku u CK Srbije (14. jun), sa direktorima vodećih glasila, na kojem je rečeno da Tito „ne ocenjuje negativno ’Borbin’ uvodnik”. Bio je to jedinstven slučaj da se vodeće partijske novine suprotstave Titovom gledištu, ali uz Titovu saglasnost.

Kraj demonstracija

Mnogima je pao kamen sa srca, olakšanje je opšte. No, dalji događaji su nastavljeni uznemirujućim tokom. Posle studentske pobune, nizale su se političke afere, a Tita su sve više opsedale neprijateljske snage koje je video u štampi, na Beogradskom univerzitetu i među disidentskim intelektualnim grupama. Pominjao je i demokratiju, uz obaveznu napomenu da „demokratija nije za nedemokratske elemente”.

U javnim istupima često je pominjao „beogradsku čaršiju” i „beogradsko podzemlje”, a fiksacija mu je bio Beogradski univerzitet. Nije zaboravio studentsku pobunu, i nju je pripisivao problematičnim profesorima: „Šta smo mi dosad, drugovi, učinili? Nismo makli nijednog čovjeka. Na Beogradskom univerzitetu, na primjer, tačno smo znali ko je izazvao i ko je zapravo bio protagonista onih poznatih nemira studenata. To je bilo poznato, a ipak su ti ljudi ostali tamo i dalje.” (Iz govora u Karađorđevu, jesen 1971).

Praktično, slučaj Beogradskog univerziteta trajao je od 1968. do 1975. godine, i to najviše na Titovo insistiranje. No, tu su nastali problemi koji su se sve više javljali u poslednjoj fazi titoizma. Poučeni lošim iskustvom, partijski forumi su izgubili nekadašnji naganjački polet. Svako je želeo da nečiste poslove neko drugi obavi. Upravo zbog toga, više godina je trajao slučaj osam filozofa, apostrofiranih 1968, a štampa je bila prepuna poziva da se oni isključe iz nastave.

Edvard Kardelj
Tita je nervirala ova neefikasnost. U govoru u Banjaluci (7. decembar 1973), on je optužio srpsko rukovodstvo zbog oportunizma prema profesorima koji „truju našu mladež”. I posle toga ova afera se valjala još dve godine. Tek 28. januara 1975. Skupština Srbije donela je odluku da se osmoro nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta udalji sa nastave: Zagorka Golubović (1930), Mihailo Marković (1923), Trivo Inđić (1938), Dragoljub Mićunović (1930), Nebojša Popov (1939), Svetozar Stojanović (1931), Ljubomir Tadić (1926) i Miladin Životić (1930). U debati koja je prethodno vođena, jedan revoltirani poslanik je rekao: „Mi smo za četiri godine pobedili u revoluciji, a treba nam dvostruko više da iziđemo na kraj sa grupom profesora.”

Da završim ovu ograničenu priču jednim opažanjem. Uz sve kontroverze studentske pobune, ovaj pokret je, na svoj način, nagovestio sudbinu Jugoslavije: da više neće biti ono što je bilo. I Tito je gubio raniju sigurnost. Mirko Tepavac svedoči o jednoj njegovoj izjavi, posle boravka u Rumuniji (kraj novembra 1971). U salonu „Plavog voza” poveo se razgovor o političkom stanju u zemlji. Tu su, pored Tita, još bili premijer Džemal Bijedić, Stane Dolanc, Draža Marković i Tepavac. Kako su se približavali Beogradu, sve je vidnije bilo Titovo neraspoloženje. U jednom trenutku je rekao: „Kada biste vi znali kako ja vidim budućnost Jugoslavije, vi biste se zgrozili!” Prvi put se tako nešto čulo od čoveka koji je duboko verovao u sopstveno delo. I ta „budućnost” je uskoro došla.

——————————————————-

Strepnje

Kako je Tito zalazio u godine, jugoslovenski vrh je bio sve više u zebnji šta će se dogoditi posle njegove smrti. Ostao je u pamćenju izveštaj Edvarda Kardelja na sednici Predsedništva SKJ (4. oktobar 1970), kada je on referisao kako je protekla Naserova sahrana kojoj je prisustvovao kao jugoslovenski izaslanik.

Latinka Perović:

– Kardelj se toliko zaneo u prikazu ovog događaja, da je prestao sebe da kontroliše. Opisivao je atmosferu, ponašanje ljudi, već započetu borbu za vlast, a sve je to toliko sugestivno pričao gledajući u Tita, da su mnogi doživeli kao nešto što nas čeka.

Sukobi u Jugoslaviji sve više su se zagrevali početkom sedamdesetih godina. Bio je to povod jednom stranom novinaru da upita Staneta Dolanca da li preti opasnost opstanka zajedničke države. On je na to odgovorio: „Koliko smo jedinstveni i jaki, videli biste ako nas neko spolja napadne!” „A šta ćete da radite ako vas niko ne napadne?”, nastavio je uporni novinar. Dolanc je to primio kao šalu, ne sluteći da će upravo baš tako biti: pobićemo se između sebe.

—————————————————

Hapšenje po ključu

Teško je utvrditi koliko je bilo zabrana i presuda. Postojali su razni centri moći koji su često nastupali svako za sebe, po svojoj volji i uverenjima. Tu su savezni partijski vrh, zatim CK Srbije, Gradski i Univerzitetski komitet, Skupština Srbije, savezna i republička policija, vojna obaveštajna služba. Vlast je izbegavala da o tome javno govori. Nešto više se moglo saznati iz izveštaja Staneta Dolanca na sednici Predsedništva SKJ, aprila 1976.

Dolanc je obavestio članove Predsedništva da je 1975. godine u Jugoslaviji bilo 2.417 prijava političkih delikata, „što je manje nego prethodnih godina, ali više teških delikata informbirovskih i nacionalističkih grupa”. Uz to je saopštio da je „92 odsto pritužbi zbog verbalnog delikta, osam odsto zbog organizovane neprijateljske delatnosti, i da 500 lica izdržava kaznu po ovim osnovama”.

Tito se ljutio što neko, po imenu i prezimenu, nije uhapšen. Jednom je došlo do komične situacije. Kad je rekao da bi trebalo uhapsiti „bar po dvojicu najvećih nacionalista iz svake republike”, zabrinuto se za reč javio Sarajlija Dragutin Kosovac, koji je toliko bukvalno shvatio Titovu preporuku da je osetio potrebu da primeti kako je to komplikovanije u Bosni i Hercegovini: „Zbog nacionalne strukture, moraćemo da uhapsimo po jednog Srbina, Hrvata i Muslimana”. I Tito se nasmejao: „Dobro kaže drug Kosovac, pravilno.”

Slavoljub Đukić

Studentska pobuna na Zapadu 1968. godine

…Pristalice „šezdeset osme” tvrde da su tek posle studentske pobune na Zapadu konačno pobedile socijaldemokratske ideje, jer su ih tada u velikoj meri prihvatile i konzervativne partije. Posleratni politički i ekonomski razvitak stvorio je novi tip mladog čoveka koji je navikao da ima besplatno ili, bar, jevtino školovanje i zdravstveno osiguranje, kao i visoku finansijsku podršku u slučaju da je nezaposlen. Za njega ta velika socijalna davanja nisu bila milost države, već ih je on shvatao kao svoje pravo, ne bitno drugačije od prava da može slobodno da iznosi svoje političko mišljenje, glasa na izborima ili se učlanjuje u sindikat. Samosvesnih mladih ljudi najviše je bilo upravo među studentima i oni su u pobunama 1968. godine pokazali da ne prihvataju strogu društvenu hijerarhiju i nekontrolisanu državnu moć. Sve političke partije morale su to da uzmu u obzir.

„Šezdeset osma” je, dodaju još njene pristalice, uticala i da odnosi među ljudima, i na poslu i u privatnom životu, postanu manje formalni, da sudski sistem postane humaniji i pravedniji prema nižim društvenim slojevima, a ubrzala je i reformu univerziteta.

Ako pristalice studentske pobune ne štede pohvale, protivnici su nemilosrdni u svojoj kritici. Za njih je „šezdeset osma” razorna kulturna revolucija, koja nije donela nikakvo oslobođenje, već je iza sebe ostavila pustoš. Odbacivanje tradicionalnog građanskog ponašanja i normi nije stvorilo društvo jednakosti i bratstva, već je otvorilo put lakomosti i nepoštenju.

Društvo je izgubilo moralno središte, standardi u književnosti i umetnosti su se srozali, a droge i nedaroviti rok muzičari postali su nerazdvojni deo života mladih. Zbog „šezdeset osme” nastava u školama i na univerzitetima postala je slabija, stručno i opšte znanje đaka i studenata se znatno smanjilo, i sve je više dece koja nisu ovladala ni osnovnim računskim radnjama i pravopisom.

Glavna žrtva „šezdeset osme”, nastavljaju protivnici, su odnosi među polovima i porodica. Seksualna revolucija koja je tada dostigla svoj vrhunac, nikome nije pružila pravo zadovoljstvo – umesto strasti, zavladao je hladni hedonizam. A potcenjivanje i ismejavanje porodice, tako često kod revolucionarnih studenata, povećalo je broj razvoda. Deca su zato sve češće imala psihološke probleme i među omladinom je rastao kriminal.

Rasprave između pristalica i protivnika „šezdeset osme” sigurno će se nastaviti. Argumente obe strane treba pažljivo saslušati, jer i u jednima i u drugima ima dosta istine. Ipak, ako se zapadna omladina, razočarana materijalizmom i nedostatkom ideala, ponovo pobuni, to sigurno neće biti pod crvenim zastavama i s revolucionarnim idejama „šezdeset osme”. One zauvek pripadaju prošlosti.