U poslednje vreme u našu svakodnevnu komunikaciju ulaze, osim engleskih reči, gestovi i uzvici koji do sada nisu u nas postojali. Da nisu sa američkog već britanskog terena, sigurno se ne bi tako lako primili na našem tlu.
Svi narodi sveta doživljavaju nešto slično. Francuzi za pošast engleskih reči imaju čak i poseban naziv frangle. Protiv pošasti engleskih reči u francuskom jeziku angažovala se čak i drevna Francuska akademija. Ali nije mnogo pomoglo.
Ali vratimo se na početak! U nas sve generacije tokom javnog izlaganja kada nekoj reči ili sintagmi pripadaju navodnice, kažiprstom i srednjim prstom obe ruke u vazduhu naprave dva kratka gesta kojim sugerišu da je reč o navođenju.
Isto tako u nas se sve više upotrebljava američki uzvik „vau!” koji treba da sugeriše da se neko nečim iznenadio ili zadivio. Poznato je da uzvici spadaju u najstarije vrste reči. Nije slučajno da se npr. među slovenskim narodima mnogo više razlikuju uzvici od onih 2.000 reči istih korena svih slovenskih jezika. Jao, avaj, ju, pih gotovo da su samo naše, a reči ruka, noga, glava, glas su, sa malim varijantama, iste u svih Slovena.
Obe opisane imitacije gesta ili reči drugih podneblja najčešće su znak snobističkog priklanjanja, ne suštinskim već spoljašnjim pojavnim vrednostima druge sredine.
Na to me podseća i običaj da se na predstave i koncerte nosi mala plastična boca mineralne, koja se neprestano ispija tokom priredbe. To bi trebalo da bude još i znak posebne ležernosti tinejdžera, ovoga puta sa samo jednom rukom u džepu, što je naročito komično kad to imitiraju starije osobe.
Moram da naglasim da izuzetno cenim što su Sjedinjene Američke Države doprinele svetu u oblasti nauke i umetnosti u XX veku. Poznavanje i kontakt sa američkom civilizacijom, kojoj su dali doprinos i naši ljudi (Tesla, Pupin, Paja Radosavljević, Piter Bogdanović, Slavko Vorkapić i dr.), jeste za svako poštovanje i čak uzor. Ali ne i opisani gestovi, koji u stvari odaju neke naše nove „pokondirene tikve”.
Jovan Ćirilov
Komentari