Kockičicin iBlob

Зоран Радиновић,
14.12.2010. Београд

Поштовани,

Прошло је тачно годину дана од почетка примене новог ЗОБС-а и, према неким статистикама, број несрећа је смањен за око 40%, али у статистику нису ушле незгоде где саобраћајци нису изашли на увиђај због такозваног европског записника о незгоди. Такође, у статистику није ушао податак да је продаја горива мања, односно да људи мање возе, у односу на исти период прошле године. Све то време акценат је стављен на репресију, а не на превентиву, па тако имамо случај да је много важније то да ли неко има у ауту резервне сијалице, троугао, сајлу, ланце, прву помоћ, све 4 зимске гуме када је напољу 20 степени, него да ли имамо васпитане, културне и пажљиве возаче, који познају саобраћајне прописе и основне законе физике, као и основе функционисања возила.

На жалост, уз дужно поштовање према томе, али некима у овој земљи је важније да нам деца у школама, будући возачи и већ сада учесници у саобраћају, уче веронауку и грађанско васпитање, односно, да у школама уче оно што би требало да науче од родитеља, а некада се звало домаће, кућно, васпитање, него основе саобраћаја и саобраћајно васпитање и образовање. Веома је извесно да ће свако од нас, пре или касније, отићи код Бога на исповест, мање је извесно да ће свако од нас учествовати у политичком животу ове земље, али је врло извесно да ће свако од нас учествовати, и да учествује у саобраћају, било као пешак, возач или путник у неком возилу.

Сходно томе, од непроцењиве важности је да се под хитно у наше школство уведе обавезан предмет “Саобраћајно васпитање и образовање“, и то од првог до четвртог разреда основне школе са једним часом недељно, а од петог до осмог са по два часа недељно. У средњим школама би тај предмет морао да буде заступљен саа најмање једним часом недељно. На тај начин би се од малих ногу деци усађивала знања која би она примењивала када одрасту без потребе да их неко на то опомиње или кажњава, те би казнене одредбе у закону биле промењиване само на мали број људи на које учење саобраћаја у школи не би имало утицаја.

Изговор да нема новца у буџету је недопустив, јер ако би увођењем овог предмета прве озбиљне ефекте у повећању безбедности у саобраћају имали за 4 до 5 година, онда би то био прави успех и одлична инвестиција. У овом тренутку непосредни трошкови последица саобраћајних незгода достижу износ од око 100 милијарди динара (милијарду евра) годишње, где нису урачунати изгубљени радни сати и последице нечије инвалидности, а оно што се зове душевни бол је немерљива категорија у новчаном износу. Да ли треба поменути да је овогодишњи дефицит у буџету Србије идентичан том износу? Пуњење буџета казнама из саобраћајних прекршаја не сме да буде на листи ставки. Идеално стање би било када ни динар не би ушао у буџет са те стране. Једноставно, буџет ћемо напунити тако што га нећемо непотребно празнити на лечење последица саобраћајних удеса. Ако се нађе било ко сматра да је увођење саобраћаја у образовни систем Србије скуп, непотребан или бесмислен корак, онда ја одговорно тврдим да тај неко директно ради против националних и државних интереса Србије и њених грађана.

Када сам, у више наврата, путем електронске поште захтевао од владе Србије, али и медија, да дође до смене Демира Хаџића, и још неких људи, као главних узрочника лошег стања у саобраћају и очигледно лошег, да не кажем “полицијског“ закона како су га назвали људи из Комитета за безбедност саобраћаја, то није наишло ни на какву реакцију, чак ни на одговор. Зашто? Зато што је на садашњи ЗОБС у великој мери утицао трговачки лоби, коме је безбедност у саобраћају на последњем месту, јер, што је више слупаних кола то је више продатих нових, као и резервних делова, што механике, што лимарије, да не спомињем разне увознике ланаца, сијалица, произвођача прве помоћи, гума и сличних ствари, а онда сазнамо да су главни узроци незгода, у 99% случајева, превелика брзина, алкохол и непоштовање основних правила саобраћаја, што, у суштини спада у саобраћајну културу, васпитање и образовање. На жалост, овим законом неко покушава да лечи последице, а никако узроке. Уместо да у закону стоји врло јасан члан закона којим се Министарству образовања налаже да уведе обавезан предмет у школе и да ближе регулише ту материју, у сарадњи са стручањацима, написано је само како локалне самоуправе и школе морају да посвете пажњу безбедности у саобраћају, углавном, ништа обавезујуће и јасно. Зато имамо још један орган, паралелан МУП-у, који се зове Агенција за безбедност саобраћаја, чији годишњи буџет вероватно превазилази износ потребан за увођење обавезног предмета “Саобраћајно васпитање и образовање“, који ће да се бави возачким и саобраћајним дозволама, техничким прегледима и гомилом ствари које су уређене, или би требало да буду уређене, ЗОБС-ом или неким другим законима и правилницима. Но то је већ политичко питање, јер Србија је земља са највише Агенција у Европи, а вероватно и у свету, те је јасно да се толиким бројем обесмишљава њихово постојање и утицај. Ствари се разводњавају, мешају се надлежности и долазимо у ситуацију да ће се лоптица надлежности пребацивати између МУП-а и Агенције, а цех ће плаћати возачи, власници возила, и остали учесници у саобраћају.

Ако већ нисмо способни да уредимо многе делове друштва, искрено се надам да смо способни да уредимо овај веома важан део, и да из њега избацимо све оне којима је трговина и зарада на првом месту, а таквих није мало, на жалост. Ако желимо да ову материју регулишемо на прави начин, а не преписивањем “европских“ закона, онда неки људи морају да оду, да се баве стварима које немају везе са саобраћајем, а да ову материју препусте људима који су пуни искуства, возачког и животног, знања и добре воље да Србија најзад постане веома безбедна земља, када је саобраћај у питању. Да би се то догодило, потребно је да медији спроведу озбиљан притисак на државне органе, али и да надлежни државни органи покажу добру вољу и препознају добробит коју ћемо имати тек за неколико година по увођењу предмета “Саобраћајно васпитање и образовање“ у образовни систем Србије. Када би тај предмет успели да уведемо у школе од следеће школске године, или бар од школске 2012/2013, онда би могли да кажемо како смо постали друштво у коме се препознају проблеми и у коме се интезивно ради на њиховом решавању, у супротном, имаћемо и даље огроман број погинулих и повређених у саобраћају, и огромне износе материјалне и нематеријалне штете.

Даме и господо новинари, као и сви ви којима је ово писмо упућено, сада је на вама ред да предузмете кораке који спадају у ваш домен рада, којима ћемо успети да учинимо нешто за будућа поколења и њихове животе. Ако ово писмо остане без икаквог одјека у јавности Србије, онда, на жалост, заслужујемо да нам се дешава то што нам се дешава, и онда ће свима бити јасно да су интереси разних трговачких лобија важнији од општег интереса, од општег добра, а онда нам нема другог излаза него да сви почнемо да изучавамо веронауку, јер ће само Бог моћи да нам помогне.

P.S. Ово је писмо које сам упутио надлежним државним органима и значајнијим медијским кућама. Молим Вас да га проследите онима за које мислите да могу да помогну да се неке ствари у овом сегменту живота промене. Хвала!