Kockičicin iBlob

Dijalozi, nešto redukovani u odnosu na original iz filma, pa koga zanima…
Film part 2/12

Mozak ne poznaje razliku između onoga što vidi u svojoj okolini i onoga što pamti. Mi puštamo virtuelnu stvarnost. Kako možete nastaviti da gledate svet kao stvaran ako je sopstvo, koje utvrđuje da je stvaran, neopipljivo?

Da li sve stvarnosti postoje istovremeno? Da li postoji mogućnost da svi potencijali postoje uporedo? Da li ste ikad videli sebe očima nekog drugog kad ste postali taj drugi i videli sebe očima krajnjeg posmatrača? Ko smo mi? Odakle potičemo? Šta treba da činimo? Kuda idemo? Zašto smo ovde? E, to je konačno pitanje, zar ne?

Šta je stvarnost?

Ja mislim da što više gledate kvantnu fiziku to ona postaje misterioznija i čudesnija. Kvantna fizika vrlo sažeto govoreći je fizika mogućnosti.

Ovo su pitanja koja se tiču toga kako mi doživljavamo svet: Da li postoji razlika između toga kako doživljavamo svet i onoga što svet stvarno jeste? Jeste li ikad razmišljali od čega su napravljene naše misli?

Mislim da su neke stvari koje danas vidimo kod dece znak da je kultura u pogrešnoj paradigmi i da se ne ceni moć misli.

Svako doba, svaki naraštaj ima svoje ugrađene pretpostavke da je svet ravan, ili da je svet obao, itd. Ima na stotine skrivenih pretpostavki, stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, koje možda jesu možda nisu istinite. Naravno, u ogromnoj većini slučajeva, istorijski gledano, te stvari nisu istinite. Tako recimo, ako je istorija nekakav vodič, mnogo toga, što mi uzimamo kao gotovu činjenicu o svetu, prosto nije istina. Ali mi smo zaključani u tim pravilima a da često to čak ni ne znamo. To je paradigma.

Moderni materijalizam oduzima ljudima potrebu da se osećaju odgovornim i vrlo često, to isto radi i religija.

Ali ako shvatite kvantnu mehaniku vrlo ozbiljno ona vam stavlja odgovornost pravo u krilo. I ona ne daje odgovore koji su određeni i koji su utešni. Ona kaže, da, svet je veliko mesto, vrlo tajanstveno. Mehanizam nije odgovor, ali neću vam reći šta je odgovor jer ste dovoljno stari da odlučite sami.

Postavljanje dubljih pitanja samome sebi otvara nove načine postojanja u svetu. To donosi dah svežeg vazduha. To čini život radosnijim. Pravi trik života je ne biti u znanju nego biti u tajni.

Zašto uvek iznova stvaramo istu stvarnost? Zašto stalno imamo iste odnose? Zašto stalno radimo iste poslove, ponovo i ponovo? U ovom beskrajnom moru potencijala koji postoje oko nas kako to da stalno ponovo stvaramo iste stvarnosti? Nije li neverovatno da imamo mogućnosti i potencijale koji postoje ali ih mi nismo svesni? Je li moguće da smo tako uslovljeni našim svakodnevnim životima? Tako uslovljeni načinom na koji stvaramo svoje živote da prihvatamo ideju da nemamo nikakvu kontrolu? Uslovljeni smo da verujemo da je spoljni svet stvarniji od unutrašnjeg sveta.

Ovaj novi model nauke kaže upravo suprotno. On kaže da će ono što se dešava u nama stvarati ono što se dešava izvan nas.

Postoji fizička stvarnost koja je apsolutno čvrsta a ipak, to samo ako želite to tako da izrazite, to samo ulazi u postojanje kad se sudari sa nekim drugim komadom fizičke stvarnosti. Taj drugi komad možemo biti mi, i naravno, mi smo pristrasni prema tim trenucima ali ne mora biti ni jedno ni drugo. Bilo je flozofa u prošlosti koji su govorili:

“Vidite, ako ja šutnem kamen i ako povredim prst na nozi, to je stvarno. Ja to osećam. To izgleda stvarno. To je jasno, to znači da je to stvarnost.“

Ali to je još uvek iskustvo, i to je još uvek percepcija stvarnosti te osobe. Naučni eksperimenti su pokazali da ako uzmemo osobu i uradimo 3D tomografiju njihovog mozga ili računarsku tehnologiju i zamolimo ih da gledaju izvestan objekat i oni gledaju, određene oblasti mozga se osvetle. A onda ih zamolimo da zatvore oči i sad da zamisle taj isti objekat. I kad su zamislili taj isti objekat to je proizvelo da se osvetle iste oblasti mozga kao da su stvarno očima gledali u to.

Zato je to navelo naučnike da to prihvate kao validno i da postave ovo pitanje. Dakle, ko onda vidi? Da li mozak vidi? Ili oči vide? I šta je stvarnost? Da li je stvarnost ono što vidimo našim mozgom ili je stvarnost ono što vidimo našim očima?

A istina je da mozak ne poznaje razliku između onoga što vidi u svojoj okolini i onoga što pamti jer onda se pale iste specifične nervne mreže. Tako se dolazi do pitanja: Šta je stvarnost?

Mi smo bombardovani ogromnom količinom informacija i to ulazi u naše telo i mi obrađujemo to što ulazi kroz naša čula, i to se filtrira kako ide naviše, i na svakom koraku mi eliminišemo informacije. Mozak obradi 400 milijardi delića informacija u sekundi ali mi smo svesni samo njih 2000. Tih 2000 delića informacija tiču se samo okoline, našeg tela i vremena.

Mi živmo u svetu u kome vidimo samo vrh ledenog brega, klasičan vrh ogromnog kvantno-mehaničkog ledenog brega. Ako mozak obradi 400 milijardi delića informacija a naša svest dobije samo 2000, to znači da se stvarnost sve vreme dešava u mozgu. On primi tu informaciju, a mi to ipak nismo integrisali.

Da li ste znali da mozak utiskuje ono što može da vidi? Na primer: Ova kamera vidi mnogo više oko mene od onoga što je tu, jer ona ne pravi primedbu i ne sudi. Jedini film koji se vrti u mozgu jeste onaj koji smo u stanju da vidimo. Pa je li moguće da naše oči, naše kamere, vide više nego što je naš mozak u stanju da svesno projektuje?

Po tome kako je naš mozak povezan mi vidimo samo ono što verujemo da je moguće. Upoređujemo uzorke koji već postoje unutar nas posredstvom uslovljavanja.

Postoji čudesna priča za koju verujem da je istinita. Kad su Indijanci američki Indijanci na Karipskim Ostrvima gledali Kolumbove brodove kako se približavaju oni ih uopšte nisu mogli videti, jer to nije bilo nalik ni na šta što su oni ikada videli i oni to nisu mogli videti.

Kad se Kolumbova armada iskrcala na Karibima niko od urođenika nije bio u stanju da vidi brodove premda su oni postojali na horizontu. Razlog zašto nisu videli brodove je bio što nisu imali znanje u mozgu, ni doživljaj, da jedrenjaci postoje.

Prvo šaman počne da primećuje da ima talasa na okeanu, on brodove ne vidi ali počinje da se pita šta izaziva taj efekat. Zato svaki dan izlazi i gleda i gleda i gleda. I posle nekog vremena on je u stanju da vidi brodove. I čim vidi brodove, on kaže svakom da tamo postoje brodovi. Zato što svi imaju poverenja i veruju mu, i oni ih tek tada vide.

Mi stvaramo stvarnost. Mi smo mašine koje proizvode stvarnost. Mi stvaramo efekte stvarnosti sve vreme. Uvek opažamo nešto nakon odraza u ogledalu našeg sećanja.

Što se tiče toga da li živimo samo u velikom virtuelnom prostoru, to je pitanje na koje nemamo nužno dobar odgovor.

Mislim da je ovo veliki filozofski problem kojim moramo da se bavimo u smislu toga šta nauka može reći o našem svetu zato što smo mi uvek posmatrač u nauci. Zato smo ograničeni. Zato je shvatljivo da je sve ovo zaista samo velika iluzija iz koje nemamo načina da izađemo da bi videli šta je zaista tamo napolju.

Vaš mozak ne poznaje razliku između onoga što se dešava izvan i onoga što se dešava unutra. Ne postoji ništa tamo napolju nezavisno od onoga što se dešava unutra. Postoje zapravo izbori smera u kome se život može odvijati, koji zavise od kvantih efekata niskog nivoa koji se zadržavaju.

Pre svega, hajde da govorimo o sub-atomskom svetu a onda ćemo govoriti o onome što nam on kaže o stvarnosti. Prva stvar koju želim da kažem o sub-atomskom svetu je da je to totalna fantazija koju su stvorili ludi fizičari pokušavajući da shvate šta se dešava kad oni izvode eksperimente. Kad kažem eksperimenti mislim na veliku energiju u malim prostorima i kratkim vremenima.

To izgleda dosta šašavo u toj sferi postojanja, a sub-atomska fizika je izmišljena u pokušaju da se shvati sve to. Potrebna nam je jedna nova nauka na tom nivou, ona se zove kvantna fizika i ona je podložna čitavom opsegu spornih hipoteza misli, osećanja, intuicija u pogledu toga šta se stvarno dešava.

Materija nije ono što smo dugo mislili da jeste. Naučnici su materiju smatrali nekom vrstom konačnog u onome što je statično i predvidljivo. Unutar svih atoma i molekula, u celom prostoru unutar njih čestice zauzimaju beznačajni deo ukupne zapremine atoma ili molekula, elementarne čestice. Ostali deo je vakuum.

Čini se da se dešava to da se čestice pojavljuju i iščezavaju sve vreme. Dakle, gde one odlaze, kad nisu tu? To pitanje je varljivo.

Ja ću vam dati dva odgovora, odgovor broj jedan:
One odlaze u neki alternativan univerzum
gde ljudi u tom univerzumu postavljaju isto pitanje o tim česticama kad
one uđu u naš univerzum. Oni kažu, “Gde su otišle?“

Postoji velika misterija zvana misterija smera vremena. Postoji jedan smisao u kojem fundamentalni zakoni fizike koje imamo, ne prave neke interesantne razlike, recimo, između prošlosti i budućnosti.

Na primer, sa stajališta fundamentalnih zakona fizike zagonetka je zašto bismo bili u stanju da pamtimo prošlost a da nemamo istu vrstu kognitivnog pristupa u budućnost? To je zagonetka sa stanovišta tih zakona.

Zašto bismo mislili nešto poput toga da radeći sada možemo uticati na budućnost ali ne i na prošlost.

Te stvari da imamo različitu vrstu kognitivnih pristupa u prošlost i budućnost da imamo različitu vrstu kontrole, delajući sada nad budućnošću, nego što je imamo nad prošlošću. Te stvari su tako fundamentalne za način na koji doživljavamo svet, da mi se čini, da ne biti radoznao u vezi toga znači biti, znate, maltene mrtav.

Zapravo, univerzum je uglavnom prazan. Mi volimo da mislimo da je prostor prazan a da je materija čvrsta. Ali u stvari, u materiji nema ničega. To je apsolutno nesupstancijalno. Pogledajte atom. Mi mislimo da je on neka vrsta tvrde lopte. Onda kažemo:

“E, pa, ne baš. To je ova mala, sićušna tačka zaista guste materije pravo u centru, okružena kao nekim paperjastim elektronskim oblakom verovatnoće koji se pojavljuje i nestaje. Ali onda ispadne da čak ni to nije ispravno. Čak i to jezgro, za koje mislimo da je tako gusto pojavljuje se i nestaje isto tako lako kao i elektroni.

Najpouzdanija stvar koju možete reći o svoj toj nesupstancijalnoj materiji da je ona više nalik na misao, to je kao koncentrisani delić informacije. Stvari nisu sastavljene od materije nego su stvari sastavljene od ideja, koncepata, informacija. Ti elektroni pojačavaju naboj i potiskuju od sebe druge elektrone pre nego se dodirnu. Tako niko ništa ne dotiče.

Samo se u doživljaju svesti čini da se krećemo napred u vremenu. U kvantnoj teoriji, možete takođe ići unazad u vremenu.

Kad ne gledate, to je kao talas. Kad gledate, to je kao čestica.
Kad ne gledate, postoje talasi mogućnosti. Kad gledate, postoje čestice iskustva.

Čestica, za koju mislimo da je čvrsta stvarno postoji u takozvanoj “superpoziciji“ u lepezastom talasu mogućih lokacija i ona je na svim tim lokacijama istovremeno. U trenutku kad to pogledate ona škljocne u samo jednu od tih mogućih lokacija. Kvantna super-pozicija implicra da jedna čestica može biti u jednoj ili više pozicija ili stanja istovremeno. Ovo je vrlo bizaran koncept, i jedno odglavnih obeležja kvantnog sveta.

Super-heroji koriste super-poziciju u svetu koji je sastavljen od potencijalnih stvarnosti, dok ne izaberu. Heroji odabiraju šta žele i oni su na mnogim mestima istovremeno, doživljavaju mnoge mogućnosti sve od jednom a onda se obruše na jednu.

Kako neki sistem ili objekat može biti u dva ili više stanja u isto vreme? To je vrlo lako. Umesto da mislite o stvarima kao stvarima.Mi imamo naviku da mislimo da je sve oko nas već stvar koja postoji bez mog upliva, bez mog izbora. Morate otkloniti tu vrstu mišljenja. Umesto toga, morate zaista da priznate da čak i materijalni svet oko nas, stolice, stolovi, sobe, tepih, kamera isto tako, sve to nije ništa osim moguće kretanje svesti. I ja biram od trenutka do trenutka iz tog kretanja da bih ispoljio svoj aktuelni doživljaj.

Ovo je jedina radiikalna promena u mišljenju koju treba da napravite. Ali ona je tako radikalna, to je tako teško, jer naša tendencija je da je svet već tu nezavisan od mog doživljaja. Nije. Kvantna fizika je vrlo jasna u vezi toga. I sam Hajzenberg, jedan od pronalazača kvantne fizike rekao je da atomi nisu stvari, oni su samo tendencije.

Dakle, umesto da mislite o stvarima kao stvarima morate misliti o mogućnostima. Sve su one mogućnosti svesti. Već sada možete videti u brojnim laoboratorijama širom Sjedinjenih Država objekte koji su dovoljno veliki da se vide golim okom i oni su na dva mesta istovremeno.

Možete zapravo fotografisati to. Sad, recimo, ako bi pokazali tu fotografiju, ljudi bi rekli, “Oh, sjajno, to je lepa grudvica obojenog svetla, i vidim da ima jedan komadić tamo i drugi komadić tamo, dakle, imate sliku dveju tačaka. Šta je tu neobično?“ kažete, “Pogledajte pravo u komoru. Možete to videti upravo tu.“

“Ja tu vidim dve stvari.“
“Ne, ne. To nisu dve stvari. To je jedna stvar. To je jedna stvar na dva mesta.“

Nisam siguran da bi ti ljudi zinuli od čuda zbog toga, jer mislim da ljudi stvarno ne veruju u to. I ne mislim da ljudi kažu:

“Oh, Vi lažete,“ Ili “Oh, naučnici su zbunjeni.“

Ja mislim da je to tako tajanstveno da ne možete čak da razumete koliko je to neverovatno. “E, šta to stvarno znači? “ Ali morate stvarno stati i misliti šta to znači. To je isti objekat i on je na dva mesta istovremeno. Kad se ljudi vrzmaju u laboratorij, i ljute zbog nečega, i ručaju, i odlaze kući i žive svoje živote baš kao da se ne događa ništa tako potpuno zaprepašćujuće jer ako morate da radite s tim. A ipak, tu je ta potpuno neverovatna magija koja vam je pred očima.

Kvantna fizika računa samo mogućnosti ali ako prihvatimo ovo, onda se smesta javlja pitanje ko šta bira između tih mogućnosti da bi izazvao aktuelni događaj doživljaja?

Zato vidimo direktno, neposredno, da svest mora biti upetljana. Posmatrač ne može biti ignorisan. Mi znamo šta radi posmatrač sa tačke gledišta kvantne fizike ali ne znamo ko ili šta je zapravo taj posmatrač. Ne znači da nismo pokušali da nađemo odgovor. Tražili smo. Ušli smo u glavu. Ušli smo u svaki otvor koji imate da nađemo nešto što se zove posmatrač. A kod kuće nema nikoga. U mozgu nema nikoga. Nema nikoga u moždanoj kori. Nema nikoga u oblastima ispod moždane kore ili u limbičnim oblastima mozga. Tu nema nikoga ko se zove posmatrač. A ipak, svi imamo taj doživljaj da smo nešto što se zove posmatrač koji posmatra svet tamo napolju.

Da li je ovo posmatrač i koji je tako komplikovan za razumevanje ovaj ćaknuti, čudni svet kvantnih čestica i kako one reaguju? Da li je to onda posmatrač?

***

U Vašingtonu, takozvanoj svetskoj prestonici zločina bio je jedan veliki eksperiment u leto 1993 gde je došlo 4000 dobrovoljaca iz sto zemalja da bi zajedno meditirali duge periode vremena tokom dana.

Pretpostavljalo se da ćete sa tako velikom grupom imati smanjenje nasilnog kriminala za 25% kako je definisano po F.B.I.-ju u Vašingtonu tog leta. E, šef policije je rekao na televiziji:

“Vidite. Pre će pasti pola metra snega nego što će se kriminal u Vašingtonu smanjiti za 25% ovoga leta.“

Ali na kraju, policijska uprava je postala saradnik i autor ove studije jer su rezultati zapravo pokazali smanjenje nasilnog krininala za 25 % u Vašingtonu, što smo mi mogli predvideti na osnovu predhodnih 48 studija koje su već bile urađene u manjm razmerama.

Ovo, prirodno, izaziva pitanje da li ljudi utiču li ljudi na stvarnost sveta koju vide? Budite sigurni da utiču. Baš svi mi utičemo na stvarnost koju vidimo čak i ako pokušamo da se sakrijemo od toga i glumimo žrtvu. Svi to radimo.

***

Izložba u metrou dolazi nam iz Japana od g. Masatu Emota. G. Emoto je postao strašno zainteresovan za molekularnu strukturu vode i ono što utiče na nju. Sad, voda je najprijemčivija od četiriju elemenata. G. Emoto je mislio da će ona možda reagovati na ne-fizičke događaje.

Zato je napravio niz ispitivanja, primenio je mentalne podsticaje pa je to fotografisao mikroskopom tamnog polja. Ova prva slika je slika vode sa brane Fudživara. A na ovoj slici je ista voda nakon primanja blagoslova od zen-budističkog monaha.

Sada, na ovoj sledećoj seriji slika G. Emoto je odštampao reči, i zalepio ih kao etikete na boce sa destilovanom vodom i ostavio ih napolju preko noći. Ova prva fotogafija je slika čiste destilovane vode samo suština vode. Sledeće fotografije, kao što možete videti, svaka je drugačija.

Ovo je “Či ljubavi.“ Prelazimo ovde na “Hvala ti“. I možete videti gde je to zalepio, na ovu bocu ovde. Ali ako čitate japanski, već znate to. Sad, g. Emoto govori o misli i nameri koje su pokretačka sila svega ovoga.

U nauci nije poznato kako u stvari to utiče na molekule osim molekula vode, naravno. I zaista je fascinantno kad se setite da su naša tela 90% od vode. Izaziva čuđenje, zar ne? Ako misli mogu to da rade vodi zamisli šta mogu naše misli da urade nama. Apsolutno, sama misao može promeniti telo.

***

Većina ljudi ne utiče na stvarnost na konzistentan, supstancijalan način zato što ne veruju da to mogu. Napišu neku nameru a onda je izbrišu, jer misle da je to budalasto. Mislim, ne mogu ja to. A onda opet napišu, pa opet izbrišu.

U vremenskom proseku, to je vrlo mali uticaj. I stvarno se svodi na činjenicu da oni veruju da to ne mogu. Ako prihvatite iz dubine svoga bića da ćete hodati po vodi, da li će se to dogoditi?

Da, dogodiće se. Ali, znate, to je to je kao pozitivno mišljenje. To je čudesna ideja ali to obično znači da imam tanak sloj pozitivnog mišljenja koja pokriva čitavu masu negativnog mišljenja. Zato misliti pozitivno ne znači stvarno misliti pozitivno. To je samo prikrivanje negativnog mišljenja koje imamo. Kad mislimo o stvarima, onda činimo realnost čvršćom nego što ona jeste i zbog toga se zaglavimo.

Zaglavimo se u istom stanju stvarnosti. Jer ako je stvarnost čvrsta, očito, ja sam nevažan. Ne mogu stvarno da j e promenim. Ali ako je stvarnost moja mogućnost, mogućnost same svesti, onda se odmah postavlja pitanje kako je mogu promeniti? Kako je mogu poboljšati? Kako je mogu učiniti srećnijom? Vidite kako širimo sliku o sebi? U starom mišljenju, ja ne mogu da promenim ništa zato što nemam baš nikakvu ulogu u stvarnosti. Stvarnost je već tu. To su materijalni objekti koji se kreću na svoj način po zakonima determinizma a matematika utvrđuje šta će oni raditi u datoj situaciji.

Ja, koji imam doživljaj, nemam nikakvu ulogu. U novom pogledu, matematika nam može dati nešto. Ona nam daje mogućnosti koje sva ta kretanja mogu imati. Ali ona nam ne može dati stvarno iskustvo koje ću imati u svojoj svesti. Ja odabirem to iskustvo. I zbog toga, ja doslovno stvaram svoju sopstvenu stvarnost. To može zvučati kao izvanredna, bombastična tvrdnja nekog njuejdžovca bez ikakvog razumevanja fizike ali kvantna fizika nam zaista to kaže. Stvarnost se svodi na doživljaj.

Da li ste ikada razmišljali od čega su napravljene misli? Da li postoji misaona supstanca? Mislim da to zavisi od toga šta vi mislite da je stvarno. Svet koji je mnoštvo vremenskih rasporeda stvarnosti dok ne izaberemo. Da li sve stvarnosti u kvantnom polju postoje istovremeno?

***

Postoje različiti svetovi u kojima živimo. Postoji makroskopski svet koga vidimo. Postoji svet naših ćelija. Postoji svet naših atoma. Postoji svet naših jezgara. Svaki od tih svetova je potpuno različit. Oni imaju svoj sopstveni jezik. Oni imaju svoju sopstvenu matematiku. Oni nisu samo manji, svaki je totalno drugačiji. Ali oni su komplementarni, jer moji atomi su ja ali i moje ćelije su ja.

Ja sam takođe svoja makroskopska fiziologija. Sve je to istina. To su samo različiti nivoi istine. Najdublji nivo istine koga je otkrila nauka i filozofija je fundamentalna istina jednosti. Na tom najdubljem sub-nukleanom nivou naše stvarnosti vi i ja smo doslovno jedno.

Probudim se ujutro i svesno kreiram svoj dan onako kako ja želim da se dogodi. Sad, ponekad, jer moj um ispituje sve stvari koje treba da se urade, treba mi malo da se sredim i dođem do trenutka kad stvarno svesno kreiram svoj dan. Kad kreiram svoj dan i ni od kuda se dešavaju male stvari koje su tako neobjašnjive. Znam da su one proces ili rezultat moje kreacije. I što više to činim, to više izgrađujem nervnu mrežu u mom mozgu da prihvatam ono što je moguće to mi daje moć i podsticaj da to činim i sledećeg dana.

I ono što ćemo saznati je da je ovisnost osećaj hemijske navale koja se poput slapa obrušava kroz naša tela kroz čitav asortiman endokrinih žlezda i kroz spinalnu tečnost osećaj koji bi neki nazvali seksualnom fantazijom. Treba samo jedna seksualna fantazija da se muškarcu digne. Drugim rečima, tu je dovoljna samo jedna misao da muškarac izazove erekciju u svom udu. A ipak, nije bilo ničeg izvan njega što bi ga podstaklo na to. Nešto unutar njega ga je podstaklo na to.

Većina problema koje su religje i razni filozofski pokreti proizveli tokom vekova bili su greške jer su tu počeli, da je Bog posebno, odvojeno biće od nas koje moram da obožavam, koje moram da kultivišem, da mu povlađujem, da se dopadnem i od koga se nadam nagradi na samom kraju svoga života. To nije Bog. To je svetogrđe.

Bog je nešto jako široko a neki delovi toga, najveći deo toga, koji se povezuje sa organizovanom religijom je nešto iz čega ja nekako iskačem. To je nešto što mislim da je učinilo mnogo štete svetu, učinilo štete ženama ugnjetenim narodima, učinilo je štetu Trgovinskom Centru. A ipak, u tom trenutku imamo sažet prikaz velike nauke. Mi imamo sjajnu tehnologiju od anti-gravitacionih magneta i magnetskih polja energiju nulte tačke, imamo sve to, a još uvek imamo ovaj ružni, sujeverni ustajali koncept Boga.

Ljudi popuštaju vrlo lako kad im se preti tim kosmičkim kaznama večnog ispaštanja. Ali Bog ne postoji tako.
I jednom kad počnete da osporavate tradicionalne slike, karikature Boga ljudi misle da ste agnostik ili ateista ili podrivač društevenog poretka. Bog mora biti veći od najvećih ljudskih slabosti i zbilja od veličine ljudske veštine.

Taj Bog mora čak prevazići našu izvanrednu veštinu imitiranja prirode u njenom apsolutnom sjaju. Kako neki čovek ili žena može zgrešiti protiv takve veličine uma? Kako može neka mala jedinica ugljenika na Zemlji, u nekoj zabiti Mlečnog Puta, zbilja, nekoj provinciji izdati Boga Svemogućeg? To je nemoguće. Visina arogancije je visina kontrole onih koji stvaraju Boga po svojoj sopstvenoj slici.

***

Mozak, kad pali svoje misli poredi se sa pejzažom olujnog oblaka. A sinaptička pukotina je nebo između oluje i Zemlje koja prima. I gledate taj zloslutni tamni oblak koji ključa na nebu i vidite električne impulse koji se kreću kroz to vene od električnog svetla i onda vidite kako to udara u tlo.

Mozak izgleda kao oluja kad predstavlja neku koherentnu misao. Zato niko nikad ne vidi misao. Ono što oni vide u neuro-fizici jeste oluja koja besni oko različitih kvadranata mozga. To su oblasti koje su mapirane u telu i na šta osoba reaguje holografska slika bes, zločin, mržnja, saosećanje, ljubav…

Mozak ne poznaje razliku između onoga što vidi u svojoj okolini i onoga što pamti jer se pale iste spcifične nervne mreže. Mozak je sastavljen od sićušnih nervnih ćelija zvanih “neuroni“. Ti neuroni imaju sićušne grane koje se pružaju i spajaju sa drugim neuronima da formiraju nervnu mrežu. Svako mesto na kome se oni spajaju se izlegne u misao ili sećanje. Sad, mozak gradi svoje koncepte po zakonu asocijativnog sećanja.

Na primer, ideje, misli i osećanja sve je to konstruisano i međusobno povezano u toj nervnoj mreži i sve to može biti u međusobnom odnosu. Koncept i osećanje ljubavi, na primer smešteni su u ovoj ogromnoj nervnoj mreži. Ali mi gradimo koncept ljubavi iz mnogo drugih različitih ideja.

Neki ljudi imaju ljubav povezanu sa razočarenjem. Kad misle o ljubavi, oni doživljavaju sećanje na bol tugu, ljutnju pa čak i bes. Bes može biti povezan sa bolom, koji može biti povezan sa nekom osobom koja je onda opet u vezi sa ljubavlju. Mi izgrađujemo modele kako vidimo svet izvan nas.

I što više informacija imamo, to više prečišćavamo naš model ovako ili onako. I ono što na kraju radimo je da pričamo sebi priču o tome šta je spoljni svet. Svaka informacija koju obrađujemo, svaka informacija koju uzmemo iz okoline uvek je obojena doživljajima koje smo imali i emocionalnim odgovorom koji dajemo na ono što unosimo. Ko sedi za upravljačem kad kontrlišemo naše emocije ili odgovaramo na naše emocije?

U fiziološkom smislu, mi znamo da nervne ćelije koje se pale zajedno, povezuju se zajedno. Ako nešto praktikujete ponovo i ponovo, te nervne ćelije imaju dugotrajni odnos. Ako se ljutite svaki dan, ako ste frustrirani svaki dan ako patite svaki dan ako date povod za mučenje u svom životu.

Vi svaki dan prespajate i reintegrišete tu nervnu mrežu i sada ta nervna mreža ima dugotrajan odnosa svim onim drugim nervnim ćelijama koje se zovu “identitet.“

Takođe znamo da nervne ćelije koje se ne pale zajedno više se ne povezuju zajedno. One gube svoj dugotrajni odnos jer uvek kad prekinemo misaoni proces koji proizvodi hemijski odgovor u telu kad god to prekinemo, te nervne ćelije koje su spojene jedna s drugom počnu da prekidaju dugotrajni odnos.

Kad počnemo da prekidamo i opažamo ne podsticajem i odgovorom i tom automatskom reakcijom nego opažanjem efekata koje to izaziva onda više nismo telesno-emocionalna osoba koja reaguje automatski na svoju okolinu.

Da li to znači da su emocije dobre ili da su emocije loše? Ne, emocije su napravljene tako da to hemijski pojačava nešto u dugotrajno sećanje. Zato ih imamo. Svaka emocija je holografski utisnuta hemijska tvar. Najnaprednija apoteka u univerzumu je ovde unutra.

Postoji deo mozga koji se zove hipotalamus a hipotalamus je kao neka mala mentalna fabrika i na tom mestu se udružuju izvesne hemijske tvari koje se poklapaju sa izvesnim emocijama koje imamo. Te naročite hemijske tvari zvou se “peptidi“. To su mali lančani nizovi amino-kiselina. Telo je u osnovi jedinica ugljenika koja pravi oko 20 različitih amino kiselina da bi oblikovalo svoju fizičku strukturu.

Telo je mašina za proizvodnju proteina. U hipotalamusu uzimamo sitne nizove proteina koji se zovu peptidi i sklapamo ih u izvesne neuro-peptide ili neuro-hormone koji se poklapaju sa emocionalnim stanjima koje doživljavamo svaki dan.

Tako postoje hemijska jedinjenja za ljutnju, i postoje jedinjenja za tugu i postoje jedinjenja za patnju. Postoji hemijsko jedinjenje za požudu. Postoji jedinjenje koje odgovara svakom emocionalnom stanju koje doživimo.

I u trenutku kad doživimo to emocionalno stanje u svom telu ili svom mozgu hipotalamus će odmah sastaviti peptide a onda oslobađa to preko hipofize u krvotok. U trenutku kad se ubaci u krvotok to odmah nalazi put do različitih centara ili različitih delova tela.

Svaka pojedina ćelija u telu ima spoljašnje receptore. Jedna ćelija može imati hiljade receptora koji štrče iz njene površine, i tako se otvara prema spoljnom svetu. A kad se peptid prikači na ćeliju, doslovno kao ključ koji ulazi u bravu i prihvati se na površinu receptora tu se zakači i nekako aktivira receptor i kao kad zvoni zvonce na vratima, šalje signal u ćeliju.

U zrelom dobu se dešava to da većina nas koji imamo probleme tokom života radimo na emocionalno odvojenom mestu ili radimo kao da je danas juče. Ili se isključimo ili reagujemo previše emocionalno jer smo otišli u ranije vreme stvarnosti ta osoba ne funkcioniše kao integrisana celina.

Po spoljašnjosti ćelije ima na milijarde receptorskih mesta koji su stvarno samo prijemnici dolazeće infomacije. Receptor na kome se nalazi peptid menja ćeliju na mnogo načina. On pokreće čitav niz bio-hemijskih događaja od kojih se neki odvijaju u samom jezgru ćelije.

Svaka ćelija je definitivno živa i svaka ćeija ima svest posebno ako definišemo svest kao tačku gledišta posmatrača. Uvek postoji perspektiva ćelije. Zapravo, ćelija je najmanja jedinica svesti u telu. Pa, moja definicija ovisnosti je zaista vrlo jednostavna: to je nešto što ne možete prestati. Mi sebe dovodimo u situacije koje će ispuniti bio-hemijsku potrebu ćeija našeg tela tako što stvaramo situacije koje odgovaraju našim hemijskim potrebama.

I ovisniku će uvek trebati još malo da bi postigao navalu ili ushićenje, ono što traži hemijskim putem. Zato moja definicja stvarno znači, ako ne možete da kontrolišete svoje emocionalno stanje morate biti ovisni o njemu.

Dakle, kako neko stvarno može da kaže da je zaljubljen u neku specifičnu osobu? Oni su samo zaljubljeni u očekivanje emocija o kojima su ovisni. Jer ista osoba može da izgubi naklonost iduće nedelje, ako se ne povinuje. Zar to ne menja pejzaž našeg emocionalnog pogleda na lične potrebe i identitete?

Mi smo emocije a emocije su mi. Opet se ne mogu odvojiti emocije. Kad to uzmete u obzir svaki aspekt vašeg varenja svaki sfinkter koji se otvara i zatvara svaka grupa ćelija koja uđe radi prehrane i kreće da isceli nešto ili da popravi nešto sve su one pod uticajem molekula emocije. To je ta totalna zvonjava.

Dakle, pitate da li su emocije loše. Emocije nisu loše. One su život. One kolorišu bogatstvo našeg iskustva. To je naša ovisnost, u tome je problem.

Ono što većina ljudi ne razume je da su ovisni o emocijama a to je bio-hemijski. Mislite o tome. Heroin koristi iste receptorske mehanizme na ćelijama koje koriste naše emocionalne hemikalije. Lako je onda videti da ako možemo biti ovisni o heroinu onda možemo biti ovisni o bilo kom nervnom peptidu, bilo kojoj emociji.

Relevantna zapovest potrage koja se dešava povezana je sa nalaženjem izvesnog emocionalnog stanja. Mislim, ne možemo čak ni da usmerimo svoje oči a da u tome ne postoji emocionalni aspekt. Šta je sa ljudima koji su ovisni o seksu?

Naš um doslovno kreira naše telo. Tako sve počinje u ćeliji. Ćelija je mašina za proizvodnju proteina ali ona dobija signal iz mozga. Jedna od stvari u vezi receptora je da oni menjaju svoju senzitivnost. Ako se dati receptor za datu hemikaliju ili unutrašnju lučevinu bombarduje duže vreme velikom žestinom on će se doslovno smanjiti. Biće ih manje. Ili će se vezivati tako da se desenzitivizuje ili se dereguliše. Zato će ista količina hemikalije ili unutrašnje lučevine imati mnogo manju reakciju.

Ako bombardujemo ćeliju istim stavom i istom hemijom ponovo i ponovo, svaki dan kad ta ćelija konačno odluči da se podeli kad proizvede sestru ćeliju ili ćerku ćeliju ta ćelija će imati više receptorskih mesta za te posebne neuro-peptide i manje receptorskih mesta za vitamine, minerale hranjive sastojke, razmenu tečnosti ili čak za oslobađanje štetnih produkata ili toksina.

Svako starenje je proizvod neprikladne proizvodnje proteina. Šta se dešava kad starimo?

Naša koža gubi elastičnost. Elastin je protein. Šta se dešava sa našim enzimima? Takođe nemamo dobro varenje. Šta se dešava sa našom sinuvijalnom tečnošću? To su proteini koji su postali krti i kruti. Šta se dešava sa našim kostima? One postanu tanke.

Dakle, svako starenje je rezultat neprikladne proizvodnje proteina. Tako se postavlja pitanje da li je stvarno bitno šta jedemo? I da li ishrana stvarno ima uticaja ako ćelija nema čak ni receptorska mesta posle 20 godina emocionalne zloupotrebe da čak i primi, ili da propusti hranjive sastojke koji su neophodni za njeno zdravlje?

Promena kursa je kretanje ka novoj paradigmi ili samo proširenje stare, baš kao što je univerzum veći nego što smo mislili po našim modelima. I uvek je veći nego što mislimo.

Niko još nije naišao i dao nam dovoljno inteligentno znanje o našem divnom unutrašnjem biću kako da radite iz nutrine ka spolja.

Zašto imate ovisnosti? Jer nemate ništa bolje. Niste sanjali ni o čemu boljem jer vas niko nije ni učio kako da sanjate bolje. Da li mislim da ste loši? Ja ne mislim da ste loši. Da li mislim da ste dobri? Ne mislim ni da ste dobri.

Uopšte uzev, polje psihijatrije stvarno ne dopušta dovoljno slobode za akciju od strane ljudi što znači da užasno mnogo problema, ne svi, sigurno ali užasno mnogo problema koji se označavaju kao psihološki problemi stvarno se svode na to da ljudi prave rđave izbore, i njima treba dati uputstva da prave drugačije izbore. Kad govorim da „mi“ nestajemo ne mislim da mi fizički iščezavamo. Mislim to da krećemo izvan oblasti mozga koja ima veze sa našom ličnošću koje ima veze sa našom asocijacijom na ljude, sa našom asocijacijom na mesta našom asocijacijom na stvari, vremena i događaje.

Mi ne postojimo u asocijativnim centrima u našem mozgu koji reafirmišu naš identitet i reafirmišu našu ličnost. Za prosečnu osobu u svetu koja živi život i smatra svoj život dosadnim i neinspirativnim to je zato što nisu pokušali da steknu znanje i informaciju koja će ih inspirisati.

Oni su tako hipnotisani svojom okolinom putem medija, putem televizije, ljudima koji žive i stvaraju ideale za koje se svako bori da ih ostvari ali koje niko ne može da ostvari u smislu fizičkog izgleda, definicija lepote i hrabrosti sve su to iluzije kojima se većina ljudi predaje i žive svoj život u osrednjosti.

I mogu živeti taj život a duša možda stvarno nikad njegova želja možda nikad stvarno ne izađe na površinu da mogu želeti da budu nešto drugo. Ali ako to izađe na površinu pa zapitaju sebe da li postoji još nešto, ili zašto sam tu? Šta je svrha života? Kuda idem? Šta se dešava kad umrem? Oni počnu da postavljaju pitanja. Oni počnu da koketiraju sa percepcijom da možda doživljavaju nervni slom ali u stvarnosti se dešava to da njihovi stari koncepti o životu i svetu počnu da se raspadaju.

Nalazimo se na potpuno novoj teritoriji u našem mozgu i zato što smo na potpuno novoj teritoriji mi u mozgu stvaramo nove veze doslovno se prespajamo na novi koncept. I konačno, to nas promeni iznutra.

Ako promenim svoj um, da li ću promeniti svoje izbore?
Ako promenim svoje izbore, da li će se promeniti moj život?
Zašto ne mogu da promenim ono o čemu sam ovisan?

Šta ću izgubiti od onoga na šta sam hemijski prikačen ili koju osobu, mesto stvar, vreme ili događaj za koje sam hemijski vezan a koje ne želim da izgubim jer možda ću morati da doživim hemijsko povlačenje iz toga?

Zemlja je jedina planeta u Mlečnom Putu koje ima prebivalište tako potopljeno u enormnu religioznu pokornost. Znate li zašto je to? To je zato što su ljudi odredili šta je ispravno i pogrešno. Ako uradim ovo, kazniće me Bog. Ako uradim ono drugo, biću nagrađen. Ovo je stvarno loš opis koji pokušava da trasira stazu u životu kojom treba da idemo ali sa žalosnim rezultatima. Jer stvarno ne postoji tako nešto kao dobro i loše. Mi tako sudimo previše površno. Da li to znači da ste u službi greha nemorala i izopačenosti? Ne. To prosto znači da treba da poboljšate vaše izražavanje i razumevanje onoga što radite.

Postoje stvari koje radim i znam da će me to razviti. Postoje druge stvari koje me neće razvijati. Ali to nije dobro ili loše. Nema Boga koji čeka da vas kazni zato što ste uradili ovo ili ono. Ne postoji Bog koji osuđuje ljude.

Istovremeno, Bog je kao neka vrsta opšte zamenice za one delove našeg doživljaja sveta koji su nekako transcedentni, nekako uzvišeni. Ja nemam pojma šta je Bog ali imam iskustvo koje je Bog. Ima nečeg veoma stvarnog u vezi tog prisustva zvanog Bog premda nemam pojma kako da definišem Boga.

Ne mogu, čini mi, se ljudsko biće da objasni šta je Bog, to je kao da pitate ribu da objasni vodu u kojoj pliva. Bog je superpozicija duha u svim stvarima. Vi ste Bog u stvaranju i morate ići ovom stazom.

Jedini način na koji ću biti velika samoj sebi nije šta da radim svom telu nego šta radim svom umu. Zato, ako svesno gradimo našu sudbinu i ako se svesno, sa duhovnog stanovišta ubacimo sa idejom da naše misli mogu da utiču na našu stvarnost ili da utiču na naš život, jer stvarnost znači život, onda imam taj mali sporazum kad kreiram svoj dan. Kažem, “Koristim ovo vreme da kreiram svoj dan “i utičem na kvantno polje.

Znači, mozak je sposoban za milion različiih stvari koje ljudi tek treba da nauče, kako su oni zapravo neverovatni i kako su naverovatni njihovi umovi i ne samo da oni imaju tu neverovatnu mogućnost u svojoj glavi koja može da učini tako mnogo za njih i može da na pomogne da saznamo, može stvarno da se menja i prilagođava, može da nas učini boljim nego što jesmo i može nam stvarno pomoći da transcendiramo sebe. Možda postoji neki način koji nas može dovesti na jedan viši nivo postojanja gde zapravo možemo razumeti svet na jedan dublji način, gde možemo razumeti na dublji način naš odnos prema stvarima i ljiudima da možemo konačno da stvorimo više smisla za sebe u svetu. Možda možemo pokazati da postoji duhovni deo mozga ali to je deo kome svi možemo pristuptiti i to je nešto što svi možemo da radimo.

Moramo da formulišemo šta hoćemo i da budemo tako koncentrisani na to i tako fokusirani na to i da budemo tako svesni toga da zaboravimo na sebe. Zaboravimo na vreme. Zaboravimo na svoj identitet. I svako je imao to iskustvo kad smo odlučili da želimo nešto. To je kvantna fizika u akciji. To je stvarnost koja se manifestuije. To je posmatrač u punom dejstvu. Vaša svest utiče na druge oko vas. Ona utiče na materijalna svojstva. Ona utiče na budućnost. Vi učestvujete u stvaranju svoje budućnosti.

Da li stvarno poznajemo jedni druge? Šta je moj život? Religijska svest je nešto fundamentalno. Da li ste ikad videli sebe očima nekog drugog a da ste postali taj drugi? Kakva inicijacija. Da li ste ikad stali na trenutak
i pogledali sebe očima krajnjeg posmatrača?

Ja sam mnogo više nego što mislim da jesam. Mogu da budem mnogo više, čak i od toga. Mogu da utičem na svoju okolinu, na ljude. Mogu da utičem na sam prostor. Mugu da utičem na budućnost. Ja sam odgovoran za sve te stvari. Ja i okruženje nisu odvojeni. Oni su deo jednog. Ja sam spojen sa svim tim. Nisam sam. Znajući da postoji ta međusobna povezanost univerzuma da smo svi povezani da smo spojeni sa univerzumom na fundamentalnom nivou. Mislim da je to dovoljno objašnjenje za duhovnost.

Moje verovanje je da je naša svrha ovde da razvijemo naše darove svesnog delovanja i da naučimo kako da budemo delotvorni stvaraoci. Mi smo tu da budemo stvaraoci. Mi smo tu da infiltriramo prostor idejama i strukturama misli. Mi smo tu da napravimo nešto od ovog života. Da priznamo kvantno sopstvo da priznamo postojanje meste gde stvarno imamo izbor da priznamo um. Kad se desi to pomeranje perspektive mi kažemo da je neko prosvetljen. Kvantna mehanika dopušta da neopipljiva pojava slobode bude utkana u ljudsku prirodu.

Kvantna fizika, vrlo sažeto govoreći je fizika mogućnosti. Ona fundamentalno otvara pitanje čijih to mogućnosti i ko bira iz tih mogućnosti da nam da stvarni događaj iskustva. Jedini odgovor koji je zadovoljavaući i logički i manifestno je odgovor da je svest temelj celog postojanja.

Moramo tražiti znanje bez ikakvog mešanja naših ovisnosti i ako možemo to da uradimo, manifestovaćemo znanje u stvarnosti i naša tela će to doživeti na nove načine, u novoj hemiji, u novim hologramima novim mislima iza naših najluđih snova.

Razmišljajte o tome neko vreme.

***

Moje ime je Dejvid Albert, doktorirao sam teorijsku fiziku.

Ja sam studirao bio-hemiju na Ratgers Univerzitetu a onda sam išao na kiro-praktički koledž na Univerzitetu Života u Atlanti, u Džordžiji, moja post-diplomska praksa je iz anatomije i fiziologije neuro-hemije, neuro-fiziologije i genetike.

Ja proučavanm kvantu fiziku. Ponekad predajem. Napisao sam knjigu o kvantnoj fizici i mnogo knjiga koje pojašnjavaju smisao kvantne fizike. Po završetku studija na Harvardu, išao sam na CERN Evropsku laboratoriju za istraživanje nuklearnih čestica onda saam radio na fakultetu u Stanfordu. Moj posao tamo bio je razvoj ujedinjenih teorija kvantnog polja. Imam oko sto publikacija u toj oblasti, ali možda sam najviše poznat po otkriću supersimetričnog flip SU5 modela teorije velikog ujedinjenog polja.

Ja zarađujem za život kao anesteziolog. I svaki dan kad uspavam svoje pacijente nekako se pitam kuda idu i zašto su tamo, pre svega. To je jedan od razloga koji su me privukli anesteziji i proučavanju svesti.

Zovem se Majkl Ledvid i veći deo života sam bio profesor teologije.

Ja sam dr. Danijel Monti. Ja sam lekar specijalista sam za psihijatriju i ljudsko ponašanje. Redovni sam predavač na medicinskom fakultetu Džeferson. Ja sam se zapravo jako interesovao za proučavanje čitave te teme o mozgu i duhovnosti jer je to imalo veze sa pitanjima koja sam postavljao još kao dete o stvarnosti o tome kako mi razumemo istinu i šta je stvarno. Kad sam odrastao i kada sam shvatio da dok je duhonost, u nekom smislu vrlo značajan deo pokušaja nalaženja tih odgovora. Nauka je takođe vrlo značajan deo. Konačno sam tražio neki način da se spoje ove dve sile.

Moje ime je Kendis Pert i profesor sam u medicinskoj školi u Džordžtaunu.

Mi, tu zapravo,snimamo velike mislioce. Svako u ovoj sobi je veliki mislilac pošto smo ih sad naveli da misle.
To je uvek trik, Zar ne?

Pojasnio bih da ja završavam studije fizike. Još nisam zreo teoretičar fizike. Ali ako mi se sreća nasmeši i ako nastavim vredno da radim na svjim testovim i ispitima itd nadam se da ću na kraju od svega toga primenti fundamentalnu kvantnu teoriju u obradi kvantne informacije.

Tako sam odlučio, ako odustanem od mesta šefa odeljenja i ako napustim sve te profesionalne odbore i ako napustim državne odbore, da bih imao dobar deo vremena koje bih iskoristio za rad. Naravno, odrekao sam se svih položaja na vlasti ali nešto morate žrtvovati. Morao sam da zadržim svoj dnevni posao jer moram da hranim porodicu. Pretposavljam da ćete me pitati kako naučnik može da zvuči tako šašavo jer ja moram da zvučim šašavo. To je zaista interesantno pitanje. Ako se dugo bavite naukom i dovoljno ozbiljno i dovojno duboko ako ne izađete iz toga osećajući se šašavo, niste razumeli ništa.

Prijevod: Danijel Milčić