Kockičicin iBlob

Dazdevnjak

Za dazdevnjaka se vezuju slicna obelezja kao i za zabu i zmiju. To je zivotinja vlage i tamnih mesta. U drmitorskom kraju u Crnoj Gori „planinke“ ne vole da im dazdevnjaci i zabe prilaze kolibi, jer smatraju da se od njihove blizine kvari pomuzeno mleko. Posto mleko pripada opoziciji gore, jer ono nosi obelezje beline i kultne cistoce, onda je jasno zasto se ono stiti od zivotinja koje pripadaju opoziciji dole i samtraju se nedodirljivim, tj. necistim.
U okolini Zepca, u Bosni, dazdevnjak je stavljan deci na jastuk kao vid zastite od zlih uticaja. Takodje u Bosni, ljudi koje bole ledja otpasivali su pojas i stavljali na zemlju da preko njega predje dazdevnjak. U nekim slucajevima pustali su dazdevnjaka da predje i preko obolelog tela. U Negotinskoj krajini se verovalo da zensko, ako iduci kroz sumu nadje dazdevnjaka, treba da ga stavi u nedra, jer ce time dobiti sposobnost da lepo veze. Ocigledno, dazdevnjak kao „donja“ zivotinja dobija obelezja „sprovodnika“ neciste sile, a njegovo prisustvo u amajlijama zasniva se na stvaranju lazne slike, po kojoj se mesto i osoba koja se tu nalazi predstavljaju kao necisti i time se izbegava neprijateljstvo demonskog sveta.

Koza

Koza po narodnim predstavama nosi negativna obelezja. Ona, kako se verovalo, ulazi u red zivotinja koje je stvorio djavo. U narodnim pripovetkama likovi koji se vezuju za neki tudji i neljudski svet imaju uza se koze – npr. vile, baba-carobnica, itd. U bajanjima ona nema znacajniju ulogu. Po jednom medicinskom rukopisu iz 1859.god. u Rotvama u Sloveniji od nocnog bica more stitili su se tako sto su na postelju prostirali belu kozju kozu. U Bosni, u Visockoj nahiji, kugu su predstavljali kao kozu. U okolini Djevdjelije u Makedoniji od cume su se mazali tuzanim belim lukom i sircetom i trljali se krpom od kozine. Karavlsi u Bosni upotrebljavali su loj naprecac crknute koze za pravljenje kolacica koji su buseni vretenom i kroz njihovu rupu devojka „progledavala“ momka da bi je zavoleo. Uloga koze u magijskim postupcima uglavnom se zasniva na potiranju suprotnosti izmedju ljudskog(cistog) i neljudskog(necistog) sveta u vremenu i prostoru gde je takav susret moguc, ili je ona posrednik izmedju coveka i htonskih bica. U demonoloskim predanjima prikaze se cesto javljaju u vidu jareta. Po jednom svedocanstvu iz leskovackog kraja, kada su „ispratili“ vampira tako sto su carapu povampirenog pokojnika napunili zemljom s njegovog groba i pustili je kroz vodenicnu buku, culo se vrekanje jareta.

Zec

Zec u slovenskoj narodnoj kulturi ima visestruku simboliku. To je pokazao i A.V.Gura sistematizacijom mnogih verovanja i rituala vezanih za zeca kod slovenskih naroda.
U njegovoj simbolici preovladjuje erotska i demonoloska strana (koje se inace medjusobno ne iskljucuju). Cesto se smatra za necistu zivotinju i dovodi u vezu s mackom (po sapama on se uvrscuje u grupu zivotinja koje na nogama imaju nokte a ne papke i koje mogu biti prenosioci bolesti).
Pojedini delovi zeca u narodnoj medicini upotrebljavaju se kao lekovi. U jednoj lekarusi iz Makedonije kao lek detetu koje ne moze da spava preporucuje se da se spali zub zeca, a zatim da se stuca i da se izmesa s vodom ili vinom i da dete to popije. Voda u kojoj je stajao zub od zeca u boljevackom kraju davana je bolesniku koji je bolovao od proboda. U istom kraju je neplodnim zenama preporucivano da piju krv od zeca koji je ubijen na Raspeti petak. U juznoj Srbiji su verovali da zena moze odmah dobiti mleko ako se ubije zecica pa njeno mleko iz dojki popije. Od uroka deci se vezivao zecji rep, a da pcele ne bi bile urecene, pored ostalog, stavljali su pored kosnica i koze od zeceva.

Jelen

u Makedoniji, u Kratovu, verovalo se da golema bolest (tifus) ne voli smrad jelenjeg roga, zato su kao zastitu od te bolesti zapretavali u gluvo doga vrelom pepelu jelenji rog i tako ga ostavljali do jutra. U apokrifnim molitvama i zli duh nezid se tera da ide iz coveka i da se useli u jelenju glavu. Jelen je deo divljeg prostora i po tom obelezju on i sudeluje u bajanjima. tako se u zavrsnici jedne basme tera bolest u divlji prostor, koji se prikazuje na sledeci nacin:
„da ides kude se srne prcaju,
kude se orlovi viju,
kude se zajci prcaju,
kude kurjaci viju.“

Lisica

Do nasih dana zadrzao se u Srbiji ritualni postupak kupanja bolesnika (najcesce od groznice) vodom u kojoj je potopljena lisicja lobanja. Prema zapisu T.R.Djordjevica muslimani u Ohridu stavljali su lisicju lobanju u reseto pa su preko nje izlivali vodu na dete koji boluje od uroka. U jednoj basmi lisica i zec odnose uroke od bolesnika:
„Dodje lijo i lisica,
zec i zecica,
odnesose uroke,
otidose niz nasip.“

Magarac

Magarac je imao vaznu ulogu u kultovima mnogih drevnih kultura. U antickom svetu vezivan je za rituale posvecene plodnosti, posebno za tzv. falologije. Zagonetna su kazivanja jevanjdjelista da je Hristos usao u Jerusalim na magarcu (ili magarici s magaretom), a narod mu je izasao u susret zasipajuci ga svezim zelenilom. Osvrcuci se na ova kazivanja O.Frejdenberg je iznela siroke mogucnosti za tumacenje simbolicke uloge magarca u mitovima Starog sveta. U narodnim bajanjima magarac nema znacajniju ulogu. Njegova rika se asocira s velikim kasljem, pa se otuda i ova bolest naziva „magarica“. Bolesniku od ove bolesti u Kratovu su u gluvo doba noci mesili pogacu sastavljenu od brasna, pepela, katrana, kopriva i mleka crne magarice (ovde se inace ovaj kasalj naziva „crna kaslica“). U juznoj Srbiji, ako neko dobije napad padavice, preporucivano je da mu se kane kap krvi od magarca (ako je musko) ili magarica (ako je zensko) koja je uzeta iz vrata jedne od ovih zivotinja, i to u trenutku kada one pocinju da njacu. Da magarac ima i obelezje neciste zivotinje, svedoci jedan magijski postupak koji se primenjivao u Bugarskoj, u okolini Custendila. Tamo su kada vetar duva u kovitlac („vihruska“) ljudi pljuvali u njega, jer se smatralo da je u njemu necista sila koja moze biti uzrocnik bolesti, vicuci: „Gadni sme, usrali sme se, pomocali sme se, ot magarca mleko sme kusali!“ U ovakvim slucajevima u Hrvatskoj, vihor se terao pominjanjem petla, svinje ili psa: „Odnio te crveni pevac!“ – Petrinja; „Evo t’ crne krmace govno!“ – Petrinja; “ Potera te svinjski drek i pesje cislo!“ – Hrvatsko zagorje. Mogucnost da se magarac pojavi u slicnim formulama koje su se izgovarale prilikom teranja neciste sile (gde se pojavljuju petao, svinja i pas, a takodje i vuk), ukazuje i na neku bliskost medju ovim zivotinjama.
Prema jednom podatku iz Srpske krajine u Hrvatskoj, ako zena nosi uza se strugotine od mulinog desnog kopita, nece imati dece, a kao to i popije, ostace zauvek bez dece.

Zmija

Zmija ulazi u red najvaznijih simbola u kulturama mnogih naroda. Nabrajanje i tumacenje obreda i verovanja vezanih za ovu zivotinju kod Juznih Slovena, podrazumeva studiozan i obiman rad. Trudom mnogih istrazivaca pitanje simbolicke uloge zmije u narodnoj kulturi i stvaralastvu u velikoj meri je osvetljeno. Ovde ce biti reci samo o nekim aspektima te simbolike u narodnim bajanjima.
Kod Juznih Slovena, kao i kod mnogih drugih naroda, postoji na desetine basama od zmijskog ujeda, kako za ljude tako i za stoku. Ove basme se grupisu u nekoliko krugova. Kod Slovenaca najcesce se javljaju basme u kojima se pomoc trazi od svetog Sempasa, koji je na nekoj gori, na kamenu. Kod Srba prevladavaju dva sizejna jezgra, koja se nekad i medjusobno kombinuju. Jedno jezgro ima osnovu u predanju da je svetac ili bog, koji se shvata i kao zivotinjski pastir, zanocio u kuci nekog coveka, pa mu je zena mesto prave postelje pripremila trnovitu (najcesce od rogobora), a mesto jastuka stavila mu kamen, dok mu pokrivac nije dala. U gnevu prilikom odlaska, svetac ili bog ucini da se stvori zmija u toj postelji, i ona ujede zenu ili dete tog coveka. Covek umoli gnevnog boga da spase ujedenog, koji onda oznaci da je lek od ujeda ta njegova postelja i kamen podglavac. Drugo jezgro se zasniva na mitoloskoj osnovi izjednacavanja zemlje i zmije, a takodje i coveka koa „zemljinog“, sto se najcesce izrazava formulom „zemlja zemlju ljubi“. Naime, u nizu indoevropskih jezika oznaka za „coveka“ izvodi se od korena *dh(e)ghom – „zemlja“: lat. homo „covek, osk. humuns „ljudi“, got. guma „covek“, lit. zmuo „covek“, prus. smoy „covek“, itd. Kod Srba covek je slikovito prikazan izrekom: „Zemlja po zemlji hoda“. Kod ove izreke Vuk Karadzic je jos dodao: „Pripovijeda se kako nekakav covek kazao caru: – Pomozi Bog, zemljo, zemlji gospodaru!“ Na drugom mestu Vuk je naveo ovakve uzrecice (kao zakletve): „Tako mi zemlje koja me je dala i koja ce me uzeti“, „Tako mi zemlje koja me rani i koja ce me uzeti“. U slovenskim jezicima uglavnom je zamenjena starija oznaka za zmiju *qzi eufemistickim nazivom zmija, koji se izvodi od istog korena kao i zemlja *ghdh-e/om-: het. tekan „zemlja“, toh. A tkam, B kem „zemlja“, st.ind. ksam „zemlja“, lat. humus „zemlja“, lit. zeme „zemlja“, itd. Svodjenje zmije i coveka na zemlju verovatno je motivisano time sto zemlja „ispusta“ u prolece zmije iz svoje „utrobe“ (zmijsko staniste se zove „mrtvilo“), a u jesen ih „prima“ u sebe, kao svoju decu. Cak postoji verovanje da zemlja ne prima onu zmiju koja je ujela coveka i zato je ona osudjena na raspadanje. Covek pak kao pokojnik odlazi u zemlju i po nekim predstavama utice na rodnost i plodnost na zemlji. I zmija i covek, kao zemaljska bica, suprotstavljeni su nebeskim bicima – bogovima (up. st.ind. deva „bog“, deus „bog“. prema st.ind. divya „nebeski“, lat. dius „nebeski“, lit. dievo suneliai „sinovi neba“, sve izvedeno od korena *t’ieu-/*t’iu- „nebo“). Sinonimnoscu zmija-covek ukida se suprotnost izmedju njih, a sama radnja ujedanja dobija obrnuto obelezje – ona se usmerava na subjekat koji je izvodi. Na toj osnovi je i jedna jezicka formula, takodje u bajanju od zmije, koja glasi: „Ujija rep, rep“, tj. ujela si svoj rep, a ne coveka. Sklupcana zmija koja sama sebe ujeda za rep jeste spajanje pocetka i kraja, sto je simbolicna predstava zemlje, shvacene kao „godisnji prostor“, koja se vraca samoj sebi – kako sto se i zmija vraca samoj sebi „svlacenjem“ koze, cime postaje od stare – nova. Po pomenutom modelu „povratnosti“ izgradjena je jedna basma „od zlikovca“ (verovatno od crnog prista), koja glasi:

„Vele, (Maru) zabolelo stopalo.
Nije, nego zemlja zemlju boli!“

Sam ujed zmije shvata se kao ulazenje necistog duha u ljudsko telo, pa se on u nekim basmama tera na „samanski“ nacin – tj. bajalica ga tera svojom dusom. Otuda suprotstavljanje zmijskoj „ljutoj dusi“ ljuce duse bajalice, o cemu svedoce i neke basme koje se koriste u ovim prilikama:

„Zmija, ljuta ljutice!
Tvoja dusa ljuta,
a moja jos po ljuta!“

„Ti guja, ja devojka,
zesci moj jed nego tvoj“.

Prilikom bajanja bajalica usmerava svoju dusu na zmijinu time sto hukne ujedenom coveku u usta, a stoci u uvo.
Pored svog necistog duha (otrova) zmija moze da nosi i neku drugu necistu silu, pa se pojavljuje i kao gospodarica zlih i prema coveku neprijateljski raspolozenioh bica:

„Posla zmija troglavkinja;
u edna usa nosi vile i vetrovi,
druga usta – izdat i zle bolesti,
treca usta – ucinci, rasturnici.
Pa presrete (Marka);
pa snagu oklobuci,
pa snagu posinji,
pa snagu pocrvi,
muku zadade…“

Ovde se zmija javlja u vidu zmaja, mitlosokog bica koje je protivnik kosmickog i socijalnog reda. Zmijolikost je cesto obelezje raznih cudovista, koja su po pravilu protivnici ljudskog roda.
U basmama od ujeda zmije kod Istocnih Slovena cesto se pominje carica zmija, koja lezi na Latir kamenu, na ostrvu Bujanu, na crnom runu, itd., i od nje bajalica trazi da povuce otrov (prakticno da vrati necistog duha) iz ujedenog coveka, ili da naredi da to ucini ona zmija koja je u telu coveka ostavila otrov. Iz ovoga se vidi da je zmija zlo zensko bozanstvo shvaceno mozda kao personifikacija zemlje. Inace, veza zmije i zemlje osnova je za izvodjenje nekih magijskih postupaka namenjenih dobijanju dece, za udaju i zendibu i za zdravlje. Neke od tih postupaka koji se izvode 1. i 9. marta (po starom kalendaru) u okolini skoplja, opisao je Milenko Filipovic.
Zmija je i magijsko sredstvo koje se upotrebljava u lecenju razlicitih bolesti. Po jednom zapisu, „kad padnes u veliku bolju“, treba izvaditi zmiji srce, osusiti gai sitno satrno popiti u rakiji. Od bolesti, „zasip“, u okolini Leskovca kao lek koriscena je zmija uhvacena izmedju Djurdjevdana i Uskrsa ili izmedju Velike Gospojine i Krstovdana, koju su potapali u rakiju da ugine, a zatim su je vadili a rakiju davali bolesniku. Zmija koja je po ledjima crna a po stomaku bela, uhvacena posle zalaska sunca i izlaska meseca, spaljivana je bez koze, i taj prah je koriscen „za dvanaest stvari“ (kao zastita od maca, za izazivanje naklonosti suprotnog pola, kad se ide na sud itd.). Kosuljicu od zmije smuka (zmijin svlak) potapali su u vodu, kojom su posle kupana deca od groznice, ili su se nad njom kadila (od strave i dr.). Ako se vidi zmija pre Djurdjevdana i novcicem (cvancikom) odreze joj se glava kada se kroz takvu glavu napije vode covek bolestan od groznice, ta bolest ce ga, po narodnom verovanju, proci. Konac provucen zivoj zmiji kroz oci smatran je lekovitim za bolesti „guse“. Marama ili peskir baceni na splet zmija korisceni su za lecenje „velike bolesti“ (padavice) ili pri teskom porodjaju. Za lecenje padavice sluzio je i stap kojom je oslobodjena zaba koju je uhvatila zmija. Zmija je koriscena i u ljubavnim cinima za izazivanje naklonosti devojke prema odredjenom momku. Jedan od postupaka nalagao je da momak odsece zmiji glavu, da metne u nju zrno zita i da to zajedno posadi u zemlju. Kad zito nikne i sazri, treba samo jednim zrnom iz tog klasa dodirnuti zeljenu devojku, i ona ce odmah zavoleti tog momka.
Po nekim obelezjima zmija se moze uporediti s vukom – ona izlazi i ulazi u zemlju, prelazeci granicu dva razicito obelezena prostora (pod/na), dok vuk, u horizontalno shvacenom prostoru prelazi granicu divljeg i socijalnog (izvan/unutra). Pokroviteljica zmija jeste zensko bozanstvo, dok je gospodar vukova bog-pastir, koji je u isto vreme i bog zagrobnog sveta. Bliskost izmedju ove dve zivotinje vidi se i iz naziva nastalih kao proizvod tabua: u juznoj Srbiji, da joj se ime ne bi spominjalo, zmija se zove „gadina“, a vuk – „gadnicina“, ili u drugim krajevima zmiju zovu „kamenica“, a vuka – „kamenjak“.
Figure nastale kombinacijom zmije i petla koriscene su kao zastitno sredstvo od neciste slie (tzv. geme). Takve figure nalazene su i na nasem prostoru. Po narodnom verovanju na ostrvu Cresu, postoji zmija koja ima na glavi krestu i kukurice kao petao. Ona pod jezikom nosi veliki dijamant i ko se njega domogne, moze mu se izpuniti svaka zelja. U ovoj predstavi spojena su dva „granicna“ obelezja – jedno je po suprotnosti gore/dole a drugo po suprotnosti blisko/daleko, cime su povezane dve suprotne ose, veritkalna i horizontalna. Kad bi te dve ose bile spojene nekom podzemnom, zamisljenom linijom, takav prostor bi imao oblik trougla, koji je izance jedan od najrasprostranjenijih oblika u magiji mnogih naroda.
Kod Srba je rasprostranjeno verovanje o kucnoj zmiji koja se ne sme ubiti, jer ona donosi srecu i bogatstvo ukucanima.

Ljubinko Radenkovic, Simbolika sveta u narodnoj magiji Juznih Slovena, Prosveta, Nis, 1996.