Kockičicin iBlob

Jedne noći s kraja 17. veka u Londonu, na jednoj od onih uobičajenih salonskih večera za višu klasu, sedeli su za istim stolom jedan Amerikanac koji se bavio izdavaštvom, Artur Konan Dojl i Oskar Vajld. Uglednik iz Amerike je dvojici talentovanih, ali u svetskim razmerama nedovoljno afirmisanih pisaca ponudio da napisu svaki po jedan krimi roman, koje bi on potom objavio. Tako, u otprilike isto vreme, nastadoše dva književna lika koji postahu poznati koliko i njihovi stavaraoci -Šerlok Holms i Dorijan Grej. Život obojice ostade večan.

Da u roman Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld nije utkao punu prirodu svoje ličnosti, i svoje shvatanje lepote kao same sebi dovoljne, njegov roman bi ostao ono što je po svom poreklu i trebao da bude – samo jedna, danas već zaboravljena, dosta rđavo napisana krimi priča. Henri Voton, sumirajući na kraju život Dorijana Greja kaže: „Život je bio tvoja umetnost. Ti si sam sebi komponovao muziku. Tvoji dani su bili tvoji soneti.“. Na isti način, Oskar je percipirao i svoj život.

Bio je dendi, bio je glasan i ekscentričan, bio je drzak i neskroman, neodoljivo šarmantan, bio je Oskar Vajld Neustrašivi!

A zašto? Da li zvog toga što izađe iz kuće – „broda ludaka“, od oca pijanice i neurednog ženskaroša koji je više dece imao van braka negoli u braku, od majke, još neurednije neuritične nacionalistkinje koja je svog sina, večno nesrećna što nije rodila devojčicu, oblačila i vaspitavala kao devojčicu…ko bi znao. No, to nije ni važno, dato nam je da navek uživamo u njegovom geniju. O, a on je to i te kako dobro znao. Prelazeći američku granicu, carinik ga je pitao da li ima nešto da prijavi. Rekao je: „Ah, baš i apsolutno ništa sem sopstvene genijalnosti.“. Jest’ da se carina za to nikada nije naplaćivala, ali nije mu bilo teško da i ubogog dražavnog službenika uputi na ovu činjenicu. I to je radio neprestano. U privatnom životu, dok je zabavljao prijatelje i salonsko društvo, uživajući u neumerenosti, u jelu, piću, novcu i zabavama, kao i u javnosti. Na premijeri predstave „Lepeza lejdi Vindermir“, nastaloj prema njegovoj drami, publika ga je dugim aplauzom pozivala na binu. Glumci i upravnik pozorišta morali su da ga preklinju da usliši molbe svoje publike. Konačno je izašao u ekstravagantnom odelu i sa zelenim karanfilom o reveru i pušeći cigaretu. Nije potrebno da kažem, ovo se oduvek samtralo u najmanju ruku, krajnjom arogancijom i neučtivošću. Obratio se publici rečima: „Gospođe i gospodo, možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali meni se čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim! Hvala vam na inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni.“. Nastavili su da mu aplaudiraju, nastavili da ga obožavaju, uživajući u njegovoj aroganciji i hirovitosti, verovatno koliko i on.

Još kao stipendista Magdalena koledža u Oksfordu i pre nego što je dobio Nagradu za englesku književnost, obećao je svetu da će biti slavan, ili bar ozloglašen. Posle samo dvadesetak godina od ovog obećanja, bio je i jedno i drugo.

Slavan, kao esteta i književnik, jer je za sobom ostavio zbirku pesama, zbirku bajki „Srećni princ i druge bajke“, zbirku pripovedaka „Kuća narova“, zbirku eseja „Namere“, komade „Vojvotkinja od Padove“, „Lepeza lejdi Vindermir“, „Salome“, „Žena bez značaja“, „Idealni muž“,“ Važno je zvati se Ernest“ i roman „Slika Dorijana Greja“.

Omražen…jer je bio Oskar Vajld. Šokirao je London od trenutka kada se u njemu nastanio, hodajući unaokolo u zelenom kaputu sa širokim krznom, u jednoj ruci držeći štap, a u drugoj ljiljan ili suncokret. No, društvo bi sve ovo podnelo da ne beše još jedne sitnice. Naime tada otac dvoje dece i suprug bogatašice Konstans Lojd, a naš genije, naš majstor dijaloga i na javi i u fikciji, zaljubi se u mladjahnu, sedamnaestogodišnju osobu. Jasno je dakle, problem nije bio u godinama, svakako ne ni u tome što Vajld beše oženjen, već u tome što ta osoba beše muškog roda. Robert Ros, mladić nekih dvadesetak godina mlađi od svog slavnog ljubavnika, bio je do kraja Vajldovog života njegov jedini i najbolji prijatelj, u dobru i zlu, iako nežna ljubav nije dugo trajala. Naime, mladi lord Alfred Daglas zvani Bouzi, bio je fasciniran Vajldom i njegovim stvaralaštvom. Vajld je uskoro napustio Rosa i prepustio se ljubavnim uživanjima sa takođe mladim obožavaovem, obrazovanim i izuzetno lepim lordom. Nihova ljubavna veza postala je jedna od najvećih romansi tog vremena o kojoj su svi pričali. Vest o ovoj romansi uskoro dođe i do markiza od Kvinzberija, Vajldovog nekdašnjeg prijatelja, a Bouzijevog autoritativnog i veoma uticajnog oca koji ga optuži za perverziju i nakazno ponašanje i izvede na sud.

Uvek ekscentričan, uvek arogantan, večno svoj, Vajd je odbijao da po savetima ono malo bliskih ljudi što mu u tim trenucima ostade u blizini, pobegne iz Engleske govoreći da ne može odoleti želji da posrane robijaš. Markiz od Kvinzberija je potplatio muške prostitutke da na sudu govore o Vajdvovoj pervrziji, a dostavio je i lascivna pisma koja je slavni pisac slao njegovom sinu. Kada ga je sudija pitao da li je stalno ovako pisao lordu Daglasu, Vajld mu je odgovorio: “Naravno da ne. Čak ni ja tako genijalo ne bih mogao da pisem stalno.”. Iznosili su tokom suđenja i razne spise koje su smatrali nemoralnmi, a za koje je utvrđeno da nisu bili njegovi, i zahtevali da bar prizna da su nemoralni. “Još gore od nemoralnog,” govorio je Vajld, “Priznajem da su rđavo napisani.”.

Cela engleska javnost i sud, ogorčeni i razgnevljeni njegovom arogancijom osudili su ga na dve godine robije i teškog rada u tamnici u Redingu. Kada su ga sprovodili iz suda na izvršenje kazne, okupio se veliki broj ljudi, ali ovoga puta mu niko nije pljeskao. Bacali su otpatke, psovali ga. Samo je jedan čovek skinuo šešir kada je Vajld prošao pored njega, svestan da pred njim i dalje stoji velikan engleske književnosti. Vajld je u svom delu “De Profundi” napisao da je to bilo nešto najveće i najlepše što je za njega iko ikada učinio. Njegova dela su prestala da se izdaju, njegove predstave su skinute sa pozorišnih repertoara, prijatelji su ga zaboravili a supruga je sa sinovima pobegla u Švajcarsku i promila prezime u Holand. U Redingu je nastavio da piše, ali ne drame, ne pesme, niti romane. Pisao je pisma koja nije nikada poslao. Sava su bila naslovljena jednoj osobi – Lordu Alfredu Daglasu. Pisma su posthumno izadata pod naslovom De Profundis, a neskraćeni tekst je izdat tek 1962.

Jedin prijatelj koji je njemu pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnom životu bio je Robert Ros – čovek sa šeširom. Kada je Vajld izašao iz zatvora, njegovo stvaralaštvo je bilo potpuno zaboravljeno, ali njegov greh je i dalje živeo, bio sveprisutan i progonio ga, pa je promenio ime u Sebastijan Melmot i ostatak života proveo kao lutalica putujući po Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj. Težak život i naporan rad u Redingu sum u potpuno uništili zdravlje. Umro je od meningitisa u 44-oj godini života u prljavom sobičku sa ružnim tapetama. Jednom im je obećao Vajld, (da, baš tim tapetama): „Jedno od nas će morati da ode.“. I tako je otišao jedan izvanredni pisac, a napisao je u jednom delu: „U osnovi svega izvanrednog krije se neka tragedija.“.

„Strah od društva je osnova morala, strah od Boga je tajna religije. Te dve stvari nama upravljaju.“ (O.Vajld). Ni jedna od njih, primećujemo, nije upravljala njime.

„Ah! Ostvarite mladost, sada dok je imate. Nemojte rasipati zlato vaših dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propuštajte ništa! Tražite uvek nove doživljaje.

Ne plašite se ničega.“

Oskar Vajld Neustrašivi

Vedrana Madžar