Kockičicin iBlob

Fani Okič, odlomak, Crveni bogovi Anda

Najjasniju sliku odnosa prema zemlji iz koje su bili mučki prognani i odnosa Indijanaca prema progoniteljima, odslikava govor poglavice Šonija, koji je 1855. godine održao u Sijetlu, u Kaliforniji, a upućen tadašnjem predsedniku SAD Frenklinu Pirsu. Taj govor je jedninstven dokument osećajnog i doživljajnog sveta severno američkih Indijanaca u vreme genocida koji je sprovođen nad njihovim životima i njihovom kulturom.

„Veliki poglavica u Vašingtonu šalje nam poruku da kupi našu zemlju. Veliki poglavica šalje nam reči prijateljstva i dobre volje. To je ljubazno od njega, jer mi znamo da njemu ne treba naše prijateljstvo. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi, ali znamo – ako ne pristanemo, doći će beli čovek i oružijem uzeti našu zemlju. Kako je uopšte moguće kupiti ili prodati nebo i toplotu zemlje? Ta predstava nama je potpuno nerazumljiva. Ako ne posedujemo svežinu vazduha talasanje vode – kako ćete ih kupiti od nas? Mi ćemo reći našu odluku. Ono što okaže poglavica Šonija, u to se može pouzdati Veliki poglavica u Vašingtonu, tako sigurno kao što se naš beli brat može pouzdati u povratak godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde – one neće nestati.

Svaki komadić te zemlje svet je mom narodu. Svaka svetlucava borova iglica, svaka peščana obala, magla u tamnoj šumi, svaki osunčan proplanak, svaka pčela što zuji na cveću, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji se dižu stablima drveća sadrže sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi belih ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada je napuste, ako putuju pod zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju tu čudesnu zemlju, jer ona je majka crvenog čovek. Mi smo delovi zemlje i ona je deo nas. Mirisni cvetovi naša su braća, srna, konj, veliki orao – sve je deo nas. Visovi stene, sunčane livade, toplina ponija i ljudi, sve pripada istoj porodici.

Dakle, ako nam beli brat iz Vašingtona šalje poruku, da namerava kupiti našu zemlju, previše traži od nas. Veliki poglavica poručuje da će nam dati prostor gde ćemo živeti udobno i odvojeni sami za sebe. On će biti naš otac i mi njegova deca. Bog voli vaš narod, a napustio je svoju crvenu decu. On šalje mašine da pomažu belom čoveku u njegovom radu i gradi za njega velika sela. On jača vaš narod iz dana u dan. Uskoro ćete preplaviti našu zemlju kao brze reke koje padaju u bezdane posle iznenadne kiše. Moj narod odnosi bujica poplave bez povratka.

Mi smo različita plemena. Naša deca se ne igraju zajedno sa vašom decom i naši stari ne pričaju iste priče. Bog vam je naklonjen a mi smo siroti. Mi ćemo razmisliti o vašoj ponudi za kupovinu naše zemlje. Ako vam prodamu našu zemlju, morate biti svesni da je ona sveta i tako učite svoju decu, da svaki odsjaj u čistoj vodi jezera priča o događajima i predanju iz života našeg naroda. Žuborenje vode glas je naših predaka. Reke su naše sestre koje nam gase žeć. One nose naše kanue i hrane decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se toga sećati i iskazivati joj dobrotu kao bratu.

Crveni čovek povlači se ispred belog čoveka, baš kao što se rana magla povlači pred jutarnjim Suncem. Ali pepeo naših otaca je svet, njihovi grobovi su na posvećenom tlu. Mi znamo da beli čovek ne shvata naš način života. Njemu je svaki deo zemlje jednak, jer on je tuđinac koji dolazi noću i uzima od nje ono što mu treba. Zemlja nije njegov brat već neprijatelj, i kada je osvoji, on korača napred. On ostavlja grobove svojih otaca i ne brine o njima. On oduzima zemlju svoje dece i ne brine o njima, prava po rođenju su zaboravljena. On uzima svoju majku Zemlju i svog brata kao stvari koje se mogu kupiti i pljačkati i prodaje ih kao ivce ili svetleće bisere. Njegova pohlepa progutaće zemlju i za sobom će ostaviti samo pustoš.

Znam, vaš način života je drugačiji od našeg. Pogled na vaše gradove prouzrukuje bol očima crvenog čoveka. Možda je to zbog toga što je crveni čovek divljak i to ne razume. U gradovima belaca nema tišine. Nema prostora gde bi se čuo rast lišća na drveću u proleće, ne čuje se zujanje insekata. Možda je i to zato jer sam divljak, pa ne razumem buku i galamu. Buka samo ranjava naše uši. Pa kakav je to život, kada ne možeš oslušnuti zov usamljene ptice ili svađu žaba kasno u noć? Ja sam crveni čovek i to ne razumem. Indijanac voli nežan šapat vetra koji klizi površinom jezera i miris borovine u vazduhu posle popodnevne kiše. Vazduh je najveće blago crvenog čoveka, jer sva živa bića udružuje isti dah. Životinj, drvo, čovek – svi dele isti dah. Izgleda kao da beli čovek ne razume vazduh koji udiše, ne oseća ga, kao neko ko je već više dana mrtav.

Ako vam prodamo našu zemlju ne smete zaboraviti da nam je vazduh dragocen, da pripada svemu živom što postoji. Vetar je dao prvi dah našim očevima i primio njihov poslednji izdisaj, vetar može i našoj deci dah života. Ako vam prodamo našu zemlju, morate je smatrati za nešto posebno dragoceno i sveto, kao prostor gde vetar slatko miriše na poljsko cveće.
Razmislićemo o vašoj nameri da kupite našu zemlju, i ako pristanemo, to će biti samo pod jednim uslovom: beli čovek mora postupati sa životinjama naše zemlje kao sa svojom braćom! Ja sam divljak i ne znam drugačije. Video sam na hiljade odranih bizona u raspadanju ostavljenih od belog čoveka koji ih je ustrelio iz voza u pokretu. Ja sam divljak i ne mogu razumeti kako može biti važniji železni konj od bizona kojeg mi ubijamo samo zato da bismo preživeli. Šta je čovek bez životinja? Da nije životinja čovek bi umro zbog velike samoće duha. Što god se desi životinjama, vrlo brzo zadesi i čoveka. Sve stvari su povezane jedna sa drugom.

Ko nasrće na zemlju, nasrće i na sinove zemlje. Vi morate naučiti vašu decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo naših predaka. Učite vašu decu kao što mi učimo našu. Zemlja je naša majka. Ako ljudi pljuju na zemlju, pljuju na sebe. Jer mi znamo: Zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada zemlji, sve je povezano među sobom, kao što krv udružuje porodicu. Sve je povezano, ono što pogađa zemlju, pogađa i njene sinove. Čovek nije stvorio tkanje života, on je u njemu samo nit.Što god budete učinili tkanju, učinićete sebi…

Dan i noć ne mogu da postoje zajedno. Naši mrtvi produžavaju život u slatkim sokovima zemlje, vraćaju se ponovo s laganim korakom proleća i njihova duša je u vetru koji talasa površinu jezera.

Razmislićemo o nameri belog čoveka da kupi našu zemlju. Moj narod se pita šta hoće beli čovek. Kako može kupiti nebo ili toplinu zemlje ili brzinu antilope. Kako da vam prodamo te stvari, kako vi možete da ih kupite? Zar možete napraviti sa zemljom sve što vam se prohte samo zato jer je crveni čovek potpisao komad papira i dao ga belom čoveku? Ako ni mi ne posedujemo svežinu vazduha i svetlucanje vode, kako to možete kupiti od nas? Možete li ponovo kupiti bizona, onda kada je on već ubijen?

Razmislićemo o vašoj ponudi. Znamo, ako je ne prodamo, doći će beli čovek sa oružijem i uzeti našu zemlju, jer smo mi divljaci. Doći će beli čovek, koji trenutno misli da je već Bog, kome jedino pripada zemlja. Kako čovek može posedovati i prodati svoju majku?

O vašoj ponudi ćemo razmisliti. Dan i noć ne mogu postojati zajedno. Razmisli ćemo o ponudi da odemo u rezervat. Mi ćemo živeti postrance, u miru. Nije važno gde ćemo proživeti ostatak života. Naša deca vide svoje očeve ponižene, pobeđene, naši ratnici su osramoćeni. Posle poraza proživljavaju dane besposleno i truju telo poslasticama i pićem. Još malo vremena, nekoliko zima, i više neće biti ni jednog deta iz velikog roda koji je nekada živeo u ovoj zemlji, a sada putuje u malim grupama po šumama da bi žalovao na grobovima naroda što je nekada bio snažan i pun nade, baš kao vaš.

A zašto da oplakujemo propast svog naroda? Narod se sastoji od ljudi. Ljudi dođu i odu kao valovi mora. Čak i beli čovek, čiji Bog putuje zajedno sa njim i govori kao prijatelj sa prijateljem ne može pobeći od zajedničke sudbine. Možda smo ipak braća. Videćemo… Mi već znamo ono što će beli čovek otkriti jednoga dana: naš bog je isti bog. Vi mislite da ga posedujete kad pokušavate da zauzmete našu zemlju, a to ne možete jer je on Bog svih naroda, podjednako crvenih i belih. Ta zemlja mu je dragocena. Raniti zemlju znači omalovažiti njenog Tvorca. I vreme belih ljudi će proći. Možda čak brže nego u drugih plemena. Produžite da zagađujete vaše postelje i neke noći zagušićete se u otpacima. U svojoj propasti svetlo ćete žariti, spaljeni od moći Boga koji vas je doveo u ovu zemlju i odredio da vladate njom i crvenim čovekim. Ta sudbina nam je zagonetka. Kad budu svi bizoni poubijani, divlji konji ukroćeni, skriveni kutovi šuma teški od zadaha mnogih ljudi a zeleni brežuljci osramoćeni od „govorećih žica“, gde će biti čestar, gde orao? Šta znači odreći se brzog ponija i lova? To je kraj života i početak životarenja. Bog vam je dao da gospodarite našim životima i šumama, a crvenom čoveku je taj razlog nepoznat. Možda bismo razumeli kada bismo znali o čemu sanja beli čovek, šta priča svojoj deci za dugih zimskih večeri, kakve vizije ugrađuje u njihove duše tako da čeznu za nekim jutrom. Ali, mi smo divljaci, snovi belog čoveka su nam nepoznati. I kada su nam nepoznati, mi ćemo koračati svojim putevima. Mi pre svega poštujemo pravo svakog čoveka da živi onako kako sam želi, bez obzira koliko je različit od ostale svoje braće. Razmislićemo o vašoj ponudi. Ako pristanemo, pristaćemo samo zato da sebi osiguramo rezervat koji ste nam obećali. Možda ćemo tamo moći da proživimo svoje katke dane na naš način.

Kada se bude poslednji crveni čovek povukao sa ove zemljei kada sećanje na njega bude još samo senka iznad prerije, još uvek će živeti duh naših predaka na tim obalama i šumama, jer oni vole ovu zemlju kao što novorođenče voli kucanje srca svoje majke.

Ako vam prodamo svoju zemlju, volite je kao što je volimo mi, i brinite se o njoj kao što smo mi brinuli. Sačuvajte uspomenu na tu zemlju onakvu kakvu je uzimate sa svom vašom snagom, vašim duhom i vašim srcem. Sačuvajte je za vašu decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jer mi zanamo: naš bog je isti bog. Ta zemlja mu je sveta. Čak nibeo čovek ne može pobeći od zajedničke sudbine. Možda smo ipak braća.Videćemo…