Kockičicin iBlob

Pišu: Milorad BOŠNJAK i Slobodan JAKOVLJEVIĆ

Vladari u genima

STVARNO poreko i uloga Obrenovića, u Srbiji je dugo sakrivana, a u prelomnim vremenima originalna istorija čak uništavana.

Ovaj feljton otkriva malo poznate a važne fragmente o Obrenovićima, pozivajući se isključivo na autentične izvore: stare a merodavne hronike, našoj javnosti nepoznate, memoare istorijskih ličnosti i još neobrađenu i neobjavljenu arhivsku građu.

Iako su za deo ovih izvora znali i srpski istraživači od početka 20. stoleća, pa nadalje, njihov interes za proučavanje krvnih veza Obrenovića s drugim dinastijama utuljen je, posle zbacivanja Obrenovića s trona, krvavim majskim prevratom 1903. godine. Zato su retko istraživane i tajne političke veze Obrenovića, pogotovo s tajnim društvima Evrope, koja su određivala tok svetske i srpske istorije.

Utvrđene su i krvne veze Obrenovića s drugim istorijski značajnim porodicama u Evropi i krvne veze još živih potomaka Obrenovića, s njihovim precima. Suprotno tvrdnjama zvanične istorije, koja nas je učila da nijedan potomak Obrenovića od majskog prevrata više ne postoji!

ISTORIJA tajnih političkih veza Obrenovića koja je opstala, često je falsifikovana. To sakrivanje istorijskih (f)akata potvrđuju istoriografski izvori. Otuda motiv ovog rada da na osnovu naših traganja i kompilacije istraživanja uglednih srpskih i inostranih autora iz prošlih decenija i stoleća, u Srbiji objavljenih jednom ili nijednom, pokušamo da rasvetlimo važnije detalje sakrivene originalne istorije Obrenovića, deo istoimene knjige koja ovih dana, izlazi iz štampe.

Najdaljim poreklom Obrenovića, jedne od najznačajnijih srpskih vladarskih i blagorodnih porodica – prve srpske krune posle Nemanjića – srpska publicistika se premalo bavila. Izuzev utvrđivanja porekla do tri generacije predaka knjaza Miloša Obrenovića, zvaničnog rodonačelnika dinastije.

Za utvrđivanje krvnih veza vladarskih Obrenovića, razgranatih davno pre pojave knjaza Miloša na sceni srpske i evropske istorije, ključni su njihovi preci Balšići. I supružnici kralj Milan i kraljica Natalija Obrenović, bili su u obostranom(!) krvnom srodstvu sa Balšićima iz Rumunije-Moldavije, Zete-Srbije, Napulja i Provanse u Francuskoj. A Balšići su rodbina skoro svih evropskih vladarskih domova. Obrenovići su rod i Komnena – Paleologa, Orlovića, Nemanjića, Hrebeljanovića, Tomaševića, Kosača, Brankovića, Ivana Kastriota Skenderbega, Dragaša i Dejanovića. U rodu s Nemanjićima su i ženidbom Đurđa I Balšića unukom cara Dušana, iz roda Dragaš-Dejanović. Preko Dragaša i Dejanovića, Obrenovići dospevaju i u rodbinsku vezu s ruskom carskom porodicom Romanov. Nju je „premostio“ moskovski knez Ivan Vasiljevič, unuk srpskih despota Dragaša-Dejanovića, a deda kasnijeg cara cele Rusije Ivana IV Groznog. Preko Anžujaca, Balšići-Obrenovići su u rodu sa Savojama i Habzburzima, to svedoče stare hronike.

A KRALJ Milan i kraljica Natalija Obrenović ovako potiču od Balšića. Unuk Đurđa Balšića, Đurađ, 1778. ženi se Roksandom, kćerkom Grgura Sturze, iz moldavske kneževske porodice iz koje je Pulkerija Sturza, Natalijina mati. Esmeranda, ćerka Đurđa mlađeg, udala se za Konstantina Katardžija, velikog logofeta kneževine Moldavije, a njihova kći Marija po majci Balšićeva, za kneževića Miloša Jevremovog Obrenovića, sinovca knjaza Miloša a oca kralja Milana Obrenovića.

Kao rod poznate plemićke porodice Keško, Obrenovići su dokazano u dalekom srodstvu i sa Merovinzima. Porodicom, koja i sama još ima živih potomaka…

O vladarskim porodicama iz svoje istorije, Srbi znaju manje nego drugi evropski narodi o svojim. Najmanje o poreklu Obrenovića, o čemu su dokazi sistematski uništavani počev od 1903. Ali, ni zakleti protivnici Obrenovića, u službi Karađorđevića a posle komunista, nisu uspeli da nađu sve originalne dokaze, pa ni da ih unište.

Genetiku Obrenovića, naučni instituti u svetu i dan-danas proučavaju. A još davno pre nastanka nauke o genetici, davnim poreklom Obrenovića bavile su se naučne i vladarske elite evropskih naroda. Tako, stvarno poreklo predaka dinastije Obrenović, čitave tri generacije pre knjaza Miloša, potvrđuju zapadnoevropske hronike od 16. stoleća nadalje, ali i srpski stariji arhivski izvori.

Ima i savremenih istoričara, među njima i prof. dr Veljko Đurić, koji se slažu da u Kosovskom boju i burnim zbivanjima posle njega, od turske ruke nije ni izdaleka izginulo celokupno onovremeno srpsko plemstvo. To, kako ćemo videti, stoji i za pretke Obrenovića. Njihov i genetski trag svih preživelih srpskih plemićkih, blagorodnih porodica teže je pratiti, utoliko, što su one iz generacije u generaciju prisilno morale da menjaju – starinsko porodično prezime.

BLAGORODNA MEŠAVINA

OBRENOVIĆI potiču od Orlovića preko Martinovića i Balšić-Nemanjića, Karađorđevići od Klimenata (o Klimentima kasnije). Čistokrvne srpske vladarske porodice ženidbom ili udajom postajale su genetska mešavina blagorodnih porodica različitih naroda. Balšići su srpsko-latinsko-francuska krvna kombinacija, Ljubibratići i Vitkovići srpsko-latinsko-hrvatska, kao i Jelačići, i tako redom…

Koreni na lomači

TRAGAJUĆI za značajnijim srpskim pretkosovskim porodicama, u „Godišnjaku“ Mitropolije sremsko-karlovačke iz 1839. godine, našli smo zapis “Staro serbsko blagorodstvo iz XI, XII, XIII, XIV veka – Imena starih blagorodnih serbskih domorodaca, sa njihovim grbovima koji se u originalu mogu naći”.

Po originalu tog rukopisa, sultan Mehmed II Osvajač 1463. godine celokupnom preživelom srpskom plemstvu naređuje ukazom, da mu dođe u audijenciju u Jajce, gde je stolovao. I, da mu svi podnesu diplome, povelje, privilegije, hrisovulje i druge dokaze o svom blagorodstvu, da bi im ih sultan, kako je obećao, časnom odlukom potvrdio.

Veći deo srpskog plemstva to je uradio, ali sultan izigrava obećanje. Naredio je, da se sve te dragocene hartije bace u vatru, a srpsko blagorodstvo lišio poseda, privilegija i prava. Malo doscnije, drugim ukazom je, pod pretnjom smrtne kazne, naredio da se nijedna srpska plemićka porodica ne sme nazivati svojim starinskim prezimenom, već da se svaki blagorodac može prezivati samo po imenu svog oca. Staro prezime, imanja, prava i privilegije smeo je zadržati samo onaj, ko je primio muhamedansku veru.

Zbog ovog varvarskog i silovitog postupka sultanovog, mnogi znameniti i blagorodni srpski vlastelini behu prinuđeni da se odreknu svojih predaka i počasti.

KAD je reč o grbovima starih srpskih plemićkih porodica, dragoceno je raritetno delo znamenitog Čedomilja Mijatovića „Balšići – geneološka studija“ iz 1886. godine. A Balšići su, kako smo naveli, ključna spona Obrenovića s evropskim dvorovima. „U zborniku grbova stare srpske vlastele koja se čuva u manastiru… u Bosni na listu… nacrtan je u bojama, ispisan grb srpskih Balšića: osmokraka zlatna zvezda u crvenom polju. Kopiju zbornika video sam u G. A. Jovanovića, nekadašnjeg upravnika dvora kneza Mihaila“, piše Mijatović u studiji.

Mijatović nije otkrio ime manastira, ni ikakav trag o listini – povelji na kojoj je to video. Kao ni autori mnogo starijeg teksta kojeg smo pronašli, iz 1839. godine s jasnim razlogom: Bosna je tada još bila pod upravom Turaka, koji su uništavali sva srpska dokumenta o blagorodstvu od 1463. nadalje, kako potvrđuje i citirani sremsko-karlovački spis.
Anastas Jovanović (1817-1899), upravitelj dvora kneza Mihaila i štićenik knjaza Miloša, slikar, litograf, široko obrazovan Srbin, kopije grbovnika uradio je za oba ta vladara i jednu za sebe. Miloš i Mihailo su nesumnjivo bili odlično upoznati sa sadržajem grbovnika. Osnovano se veruje, da njegov primerak poseduje jedna poznata porodica u Srbiji. Miloša i Mihaila najviše je u tom grbovniku interesovalo – stvarno poreklo Obrenovića.

Aleksandar Solovjev u knjizi „Istorija srpskog grba i drugi heraldički radovi“ ističe da je “A. Matkovski napisao da je knez Pavle Karađorđević posedovao Ilirski grbovnik”. U katalogu biblioteke Belog dvora taj grbovnik se spominje, ali je posle Drugog svetskog rata nestao.

Reč je o istom grbovniku, kojeg su imali knjaz Miloš, knez Mihailo i Anastas Jovanović. Po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović u majskom prevratu 1903, Apisovi zaverenici (od njih, najverovatnije, Karađorđevići) dospeli su u posed dragocenih dokumenata o poreklu Obrenovića, pa i tog grbovnika. Posle prevrata, proganjani su svi, koji su poticali od roda Obrenovića.

POGREŠNO je za uništavanje originalnih dokaza o poreklu srpskih blagorodnih porodica optužiti samo Turke. To su radili Grci, Austrijanci i Nemci – spaljujući na lomačama hrpe dragocenih akata, ili ih odnoseći u svoje zatvorene arhive. Dokaza o tome ima na pretek. Navodimo samo neke.

U knjizi „Biblioteka Srpske lavre Hilandara“, dr Ljubomir Đurković-Jakšić nalazi: “J. Burković posetio je 1901. Hilandar i njemu su pričali kaluđeri kako je arhimandrit Grk, proiguman manastira njihovog, starim knjigama i rukopisima naložio i zagrevao peć, te je ispekao hiljadu hlebova za turske nizame (askere – vojnike) koji su se nalazili u Hilandaru. Dmitrovski je tužio na tako divljačko postupanje atonskih kaluđera Grka i Bugara sa serboslavenskim dragocenostima i svetinjama”.

Burković tvrdi, da je Antun Mihanović, austrijski konzul u Solunu, poznati hrvatski kulturni delatnik, od hilandarskih staraca izmamio šest vreća dragocenih rukopisa, ali ih nije vratio, iako su oni vodili s njim sudski spor. Slično tvrdi i dr Aleksa Ivić, u knjizi „Stari srpski pečati i grbovi“ iz 1910. godine: “U Dvorsko-državnom arhivu u Beču nalazi se oko 200 povelja starih srpskih vladara i vlastele koji počinju s krajem 12. i dopiru do kraja 15. veka. Osim nekoliko savremenih i deset latinskim jezikom pisanih, sve ostale povelje su originalne i napisane su ćirilicom i srpskim jezikom”.

SRPSKO PLEMSTVO

U POMENUTOM zapisu „Godišnjaka“ Mitropolije sremsko-karlovačke porodice su popisane ovim redom: Kovačevići, Predijevići, Drubajevići, Sagrelovići, Lebibratići, Sitničići, Kadunčići, Kostanići, Rešerevići, Vojkovići, Slilovići, Sokolovići, Gradanovići, Glavići, Tomanovići, Kozačići, Žarkovići, Rasprokovići, Himarovići, Ohmučevići, Kastriotići, Černojevići, Balšići, Korčinići, Neorići, Jeronići, Cvetinanići, Đipanovići, Vukotići, Sladojevići, Kotromanići, Nemanjići, Kopčići, Mirovlašići, Miljenovići, Saimirovići, Kneževići, Tasovići, Bosnići, Zubići, Tvorikovići, Lučići, Miljkovići, Mergnanovići, Brajkovići, Rubići, Burmazovići, Zlatonosovići, Kopljevići, Vladimirovići, Bogašinovići, Dubašinovići, Mrnjavčevići, Dukadinovići, Čikarići, Radijedovići, Crikalovići, Novakovići, Grubkovići, Bilazići, Mankovići, Rezići, Dičnići, Ljubetići, Koralovići, Didlovići, Klešići, Oblačići, Margušići, Zjendisalići, Mehlinići, Kupritići, Križići, Kukretići, Starsarovići, Hrabrenovići, Bjelovići, Debilići, Mirilovići, Klupkovići, Maupovići, Deškovići, Ugrenovići, Pazagići, Stankovići, Kupljenovići, Sestrići, Kalići, Smokrenovići, Brizojevići, Parmezanovići, Branilovići, Tolivići, Vojkovići, Vilići, Podrojčići, Bakići, Bibići, Markovići, Pikominići, Markovčići, Masnovići, Obilići, Kosovići, Krasijevići, Krasojevići, Prelazovići, Bezonpankovići, Ljubinkovići, Suvići, Orlovići (direktni preci Obrenovića), Subići, Muzevići, Rajkovići, Divovići, Marulovići, Senčevići, Nemičići, Blotijevići, Dunčići, Denovići, Tugovići, Zvjezdići, Miroslavići, Brankovići i Milišići.

Obren kao otac

TRAGANjE za „plavokrvnim” poreklom Obrenovića dovodi do dva oprečna nalaza. Prema istoričarima našeg doba, rodonačelnik ove dinastije je Miloš Obrenović, knjaz Srbije, kojem je ime poočima gospodara Obrena Martinovića bilo samo osnova za vojvodsko, kneževsko, a zatim kraljevsko ime porodice. Grupa jednako uvaženih istraživača s kraja 19. i prve polovine 20. stoleća, nalazi da je njen rodonačelnik bio – gospodar Obren a ne Miloš (!) po naslednim pravima dodeljenim ovoj porodici mnogo ranije.

Nalazi te starije grupe autora su našoj javnosti uglavnom nepoznati.

Prema Andriji Luburiću i drugim autorima, Martinovići iz Brusnice, kolevke Obrenovića kod današnjeg Gornjeg Milanovca, potiču od kneza Martina iz Bajica kod Cetinja, koji je direktni potomak vojvode Pavla Orlovića i njegovog oca vojvode Vuka Crnogorca, zvanog Orle ili Oro (Orao). Vojvoda Vuk Crnogorac bio je starešina Orlovog ili Soko-Grada u Užičkoj nahiji. Veruje se da su „Užička Crna Gora“, a možda i „Rudnička Crna Gora“ dobila naziv upravo po njemu.

Po A. Luburiću, Orlov-Grad i Soko-Grad je naziv za isto utvrđenje, u različitim vremenima. Srpski toponimi tokom razdoblja seoba prenošeni su iz jednog područja u drugo.

Koliko je vojvoda Vuk Crnogorac živeo? Ima jasnih tragova da je uoči Kosovske bitke još bio živ. Vukova supruga, mati vojvode Pavla Orlovića, bila je sestra Damjana Tomkovića, vojvode dukađinskog. Potomci vojvode Vuka prezivaju se Orlovići. Spomen-priče o Orlovićima, naročito o Pavlu, sačuvali su mnogi krajevi Srbije, Crne Gore i Hercegovine.

GENERAL Jovan Mišković, opisujući Rudničku nahiju, beleži predanje da je “Pavle Orlović rođen u selu Teočinu-Dragačevo i odatle sa 77 sabalja otišao u boj na Kosovo, a prema priči koju čuvaju kaluđeri tu je i sahranjen”.

M. Đ. Milićević u knjizi „Kneževina Srbija“ beleži da je „Pavle Orlović bio starešina rudokopa u selu Krasojevići u Rudničkom okrugu, gde je gradio tvrđavu“. Njene ruševine Milićević je tokom svog istraživanja video. Pavlova udovica sa sinovima Ivanom, Milijom i Martinom (rođen kao posmrče) pred Turcima beži u Hercegovinu.

Martinov unuk vojvoda Rade Orlović gospodario je trvđavom Moštanicom u Župi nikšićkoj, a braneći je od Turaka, 1482, junački gine. U narodnom predanju Rade „živi“ kao Orli Ban. Pod tim imenom je zapisan u Opštem listu manastira svetog Luke u Župi nikšićkoj i u fermanima, koje je sultan Bajazit Drugi dao drobnjačkom knezu Tomi Balotiću i Milutici Nikšiću.

IZ Gacka su Orlovići počeli rano da se raseljavaju u: Cuce, Cetinje, Komane, Zagarač, po Bosni, Boki Kotorskoj i Srbiji.

- Pleme Orlovića po zaslugama za srpsku slobodu zauzima prvo mesto u Staroj Crnoj Gori. Njihova prošlost da se pratiti od Kosova i ona je jedna svetla nit kroz dosta tamnu istoriju Crne Gore za doba posle 1482. Kada se budu ispitala porekla i prošlost svih srpskih porodica u našoj zemlji i objavili svi dokumenti iz mletačkih, austrijskih, srpskih i turskih arhiva, koji se odnose na Crnu Goru od 1482. do današnjih dana, moći će da se da iscrpan rad o ovom velikom i zaslužnom plemenu – pisao je Andrija Luburić.

Turci su 1710. na prevaru pozvali preostale glavare Crne Gore na skup, sa namerom da ih mučki poubijaju. Među glavarima, bilo je pet Martinovića, ali su bili oprezni pa su se svi spasli, osim cuckog kneza Radula (Perova) Orlovića. Ubio ga je lično Seljman-aga Selimović, kojeg potom ubija Radulov sinovac Manojlo (Nikolin) Orlović.

Radulovo telo Srbi su doneli na Cetinje i pred vladikom Danilom zakleli se da će udariti na Turke. Bi utanačeno da to bude u ponoć između Badnje večeri i Božića 1710. U ustanku, odabrana vojska braće Martinovića, potpomognuta ustanicima pod vođstvom Vuka Borilovića i svojim rođacima sa Cetinja, Bjelica, Cuca, Komana i Zagarača, napala je Turke. Po svim poznatim izvorima, taj ustanak je uspeo, jer je Crna Gora za neočekivano kratko vreme bila oslobođena od Turaka. Sam ustanak udario je temelje crnogorskoj državi i nezavisnosti, a Njegošu poslužio kao motiv za „Gorski vijenac“.

U svim ratovima sa Turcima, Francuzima i Austrijancima, odlikovali su se Orlovići-Martinovići. Iz Martinovića su osam vojvoda i tri serdara na Cetinju. Pre njih, cetinjski vojvoda bio je Vuksan Nikolić-Orlović. Drugi ogranak Orlovića-Milića dao je Bjelicama devet vojvoda.

POUZDANI IZVORI

ANDRIJA Luburić: „Orlovići i njihova uloga u crnogorskoj Badnjoj večeri 1710.“, Beograd, 1934, i „Drobnjaci“, Beograd, 1930. A. Luburić i kapetan Špiro M. Petrović: „Porijeklo i prošlost dinastije Petrovića“, Beograd 1940. Zbirka A. Luburića-dokumenta (ZAL) u Arhivu Srbije, Beograd. „Memoari Sava Matovog Martinovića“. Milan Đ. Milićević: „Kneževina Srbija“, Beograd 1876, i „Knez Miloš priča o sebi“. Jovan N. Tomić: „Cetinjski vladika Visarion“, Zemun 1901, i „Crna Gora za Morejskog rata“, Beograd 1907, Obrad Mićov Samardžić: „Porijeklo Samardžića i ostalih bratstava roda Orlovića“. Risto Kovijanić: „Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“ (15. i 16. vijek). Nikola Prvi Petrović Njegoš: „Memoari“. Miloš S. Milojević: „Istorija Srba“, Beograd 1872, Ministarstvo finansija, „Zbirka teftera“, Arhiv Srbije. Milivoje V. Knežević, „Šumadija i Šumadinci“, Subotica 1927.

Miloš Vukov cenzor

POTOMAK u desetom stepenu vojvode Vuka Crnogorca-Orla, odnosno u devetom kolenu slavnog Pavla Orlovića je, kako smo videli, knez Martin iz Bajica, nosilac nasledne titule.

U prvom braku, Martin je bio oženjen kćerkom bajičkog kneza Ivana Godeče. Po smrti tasta, knez Bajica postaje Martin. Od njega potiču Martinovići u Bajicama, koji su uz kneževsku titulu konstantno držali i vojvodsku. Kneževska je postala nasledna upravo od kneza Martina. Nastavili su da je nose i Obrenovići, njihovi potomci.

Iz prvog Martinovog braka su sinovi Jovan i Raiča. Mletački dokument iz 1687. pominje Jovana Martinovića.
Jovanovi potomci vremenom se sele iz Bajica u Bar, Skadar, Zetu i Srbiju. Svi su zadržali staro prezime Martinović. Jedan od sinova Jovana Martinovića, kojeg autori imenuju različitim imenima – kao Ivana ili Martina – preko Peštera i Sjenice početkom 18. stoleća doselio se u Brusnicu, kod današnjeg Gornjeg Milanovca, kasniju kolevku Obrenovića. Pouzdano se zna, da je Ivan/Martin Jovanov Martinović-Orlović imao dva sina: gospodara Obrena i gospodara Ivana, koji su takođe zadržali staro porodično ime Martinović.

Prema tome, gospodar Obren Martinović je unuk Jovana Martinovića, praunuk kneza Martina Nikolinog Orlovića, čukununuk kneza Ivana Godeče iz Bajica, direktni potomak u dvanaestom kolenu Pavla Orlovića i u trinaestom vojvode Vuka Crnogorca-Orla. Samim tim, i potomak stare blagorodne srpske porodice Orlovića.

Plemićko-vlastelinske titule sticale su se do srednjeg veka izborom, pa su postale nasledne. Tako je i gospodar Obren Martinović uz porodično ime punopravno nosio titulu kneza, po nasleđu od bajičkih knezova Martina i Ivana Godeče, a titulu vojvode od Orlovića. Ipak, zvanična istoriografija ga je „overila“ bez tih titula.

GOSPODAR Obren Martinović je u braku s Višnjom imao dva sina: gospodara Jakova i gospodara a kasnijeg vojvodu Milana, koji su po očevom imenu poneli prezime Obrenović. Od Jakova su današnji Obrenovići, prezimenom Jakovljevići.

U vezi titula i statusa porodice Martinović-Obrenović, zanimljivo je razmatranje Vuka Karadžića.
„Milan bude u red onije poglavara srpski, koji niko nije postavio, nego su se u samom početku bune sami načinili; tako se on nazove Gospodar i postane zapovednik nahije Rudničke. Drugačije pričaju ustanički memoari i knez Miloš. Janićije Đurić kazuje da je Karađorđe, oslobodivši Rudnik, postavio Milana Obrenovića za ‘komandanta’ Rudničke nahije. I Jokić kazuje da je Milan Obrenović od početka ustanka bio starešina nahije, ali ne navodi da li je bio samonikli ili postavljeni vojvoda“, Vukov je zapis.

Vuk Karadžić je s pravom tvrdio da Milana Obrenovića niko za vojvodu nije postavio, već da se on „sam načinio“. Kako se „načinio“, Vuk nije objasnio. Važno je znati, da je Vuk zavisio od knjaza Miloša, kao mecene. Vodio je računa šta će pisati o Obrenovićima i Karađorđevićima. A, za kneza Miloša je, kako ćemo videti dalje, bilo bitno da se dokumentovano plemićko poreklo njegove polubraće – prikrije!

Buljubaša Petar Jokić, prijatelj Karađorđev, častan rodoljub, precizno i nedvosmisleno je tvrdio da je Milan Obrenović od samog početka otpora Turcima bio starešina. Da li je Milan to mogao postati naprasno, makar u kovitlacu vremena: da od ranije nije imao titule? Davno pre Prvog srpskog ustanka, po pravu nasleđa poneo je titule gospodara, kneza i vojvode.

NASELjAVANjE Šumadije je obavljeno između 1703. i 1715. kada se doselio i otac gospodara Obrena. Doseljeno stanovništvo je bilo iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i novopazarskog sandžaka, nešto manje s Kosmeta i ostalih srpskih zemalja.

Turska vlast naseljava ih dalje od gradova i daje im izvesnu autonomiju u skupljanju poreza, sudstvu i upravi. Ne brani im trgovanje, te krajem 18. veka trgovina beogradskog pašaluka sa Austrijom biva u rukama doseljenika u Šumadiji.

U kakvoj materijalnoj situaciji je Prvi srpski ustanak na tlu Šumadije zatekao doseljene, preživele nosioce naslednih titula iskonskih porodica, pa i porodičnu zadrugu-bratstvo gospodara Obrena Martinovića? Mihajlo – Kale Milovanović, u knjizi „Brusnica pod Rudnikom“, utvrdio je sledeće:

„Ne čudi, da je gospodar Obren sa svim genetskim nasleđem jednog starog serbskog blagorodstva bio imućan, po narodnom sećanju, a ne čovek siromašnog stanja koji je u nadnicu išao. Pored zemljoradnje bavio se trgovinom svoje i stoke otkupljene od drugih domaćina iz Brusnice i okolnih sela. Ako je Obren Martinović bio siromašan, kako bi Milan Obrenović, njegov mlađi sin, za kratko vreme iza očeve smrti mogao da postane imućan i ugledan trgovac i starešina u rudničkom kraju?“

Ovo navode i raniji autori.

Vojvoda Milan je svoja imanja uvećao, što svedoče tapije, a deo stekao i – kupovinom turskih nekretnina! Bio je jedan od četiri pismena člana ustaničkog Sovjeta.

Posle njegove iznenadne smrti 16. decembra 1810. u srpskoj deputatskoj misiji u Bukureštu, pod vrlo sumnjivim okolnostima – njegov položaj i imetak je „nasledio“ vojvoda Miloš Obrenović, potonji knjaz Srbije. Posle Jakovljeve smrti, njegova imanja nasledio je njegov sin Đorđe – Đoka Jakovljević. Tapije obaraju tvrdnje o „zdravom siromaštvu“ gospodara Obrena Martinovića i njegovih potomaka. Deo te imovine nasledio je Stanimir Jakovljević (1912-1990), direktni potomak Jakova Obrenovića u petom kolenu, otac Jakovljevih potomaka – sadašnjih Obrenovića.

PORODIČNA ZADRUGA

GOSPODAR Obren Martinović umro je 1777. i sahranjen na starom brusničkom groblju, kao mnogi Obrenovići. Mošti su mu prenesene 1833. u crkvu na Savincu, zadužbinu knjaza Miloša. Obrenovu nadgrobnu ploču na podu crkve postavio je sam Miloš. Imanja gospodara Obrena nasledili su njegovi sinovi iz braka s Višnjom: gospodar Jakov (rođen oko 1767) i vojvoda Milan (oko 1770). Dugo su živeli kao porodična zadruga. To svedoče pisma Hristifora, sina vojvode Milana, umrlog u Sankt Peterburgu, svom stricu Jakovu, koji je u porodici Obrenović imao status starešine. I, kazivanja knjaza Miloša, koje je zapisao akademik Milan Đ. Milićević:

- Na godinu dana dođe brat naš Jakov iz Brusnice, uzme mater i nas sve troje dece i odvede k sebi u Brusnicu.

Očuhovo ime – prezime

NETAČNA kazivanja da je Miloš svoje izvorno prezime Teodorović, dobijeno po imenu oca, promenio u Obrenović 1810. posle smrti svog polubrata Milana Obrenovića, iz ljubavi i pijeteta prema njemu. To, uostalom, ne svedoči ni sam knez Miloš, mada ne definiše kada je tačno uzeo novo prezime.

Ali, definiše tapija na imanje AS ZMP-52, po kojoj se Miloš prezivao Obrenović još 1808. Dakle, dve godine pre smrti polubrata Milana. Tekst te tapije glasi:

„Dajemo svakomu na znanje, kako je gosp. Vojvoda Lazar Mutap i Vojvoda Miloš Obrenović pri komisiji u Užicu voće nazivajemo parnice otkupite za 150 groša i položiše ove pare u narodnu kasu, na koju se ova tapija daje da svak znati može, da su gore popisate Vojvode pravi pritjagatelji (vlasnici, prim. autora) od pomenutog voća. Parnica, i da im se ne ima nitko mešati, no da mogu po svojoj volji, deržati i prodati komu hteli budu; vsvidetelj (potvrda, prim. autora) ih njima data ova tapija s priloženim pečatom u Beogradu 6 Novemb. 1808. Praviteljstvujušči Savet narodni serbski“

Neko vreme, Miloš je upotrebljavao i dvojno prezime Teodorović Obrenović. Tragom njegovog preuzimanja prezimena, ne treba ispustiti iz vida ove važne činjenice.

O stvarnom blagorodnom poreklu Obrenovića, nasleđenom od Martinovića-Orlovića, govorilo se na skupovima ove zadruge, s kolena na koleno. Prisustvovao im je i Miloš, otkako ga je gospodar Jakov preveo iz Dobrinje k sebi u Brusnicu. Miloš je morao znati da mu za ostvarivanje planova treba, videći sebe kao srodnika stare vlastelinske porodice, što je u neku ruku i bio. Uzimajući prezime Obrenović, Miloš je težio da preuzme i svaki drugi status i značaj te porodice. Zato je njene druge članove – potiskivao u stranu!

Mnogo posle, šansu za krvno srodstvo sa evropskim plemićkim porodicama Miloš je imao i ženidbom svog sina kneza Mihaila Julijom, iz čuvene grofovsko-kraljevske porodice Hunjadi iz Ugarske. Nažalost, iz tog braka nije bilo poroda. Miloševa želja da mu potomci budu orođeni sa drugim blagorodnim porodicama, ostvarena je i ženidbom kneževića Miloša (sin Jevrema Obrenovića) plemkinjom Marijom Katardži, a konačno rođenjem njihovog sina Milana Obrenovića, potonjeg kneza pa prvog kralja na tronu Srbije posle Nemanjića.

Krvno učvršćenje i proširenje blagorodstva desilo se i posle smrti knjaza Miloša, ženidbom kneza (kralja) Milana groficom pa kraljicom Natalijom i rođenjem njihovog sina Aleksandra, koji je u sebi definitivno nosio gen i krv jedne od najvažnijih evropskih plemićkih porodica.

KNEZ Miloš je svoj put obnove srpske samostalne države počeo kao član imućne blagorodne porodice Obrenović. Kad je 1815. na predlog svog pobratima, vojvode Nikole Lunjevice (dede kasnije srpske kraljice Drage Obrenović) izabran za vođu Drugog srpskog ustanka, Miloš je i sam već bio imućan. Jer, još 1810. preuzeo je deo imanja porodice Obrenović. I to onaj koji je pripadao vojvodi Milanu do njegove smrti te iste godine, a zna se da je Milan bio jedan od najimućnijih ljudi u Šumadiji tog vremena.

Miloš se nije obogatio tek kad je postao knez Srbije, kako tvrde neki autori. Kao knez, on je bogatstvo nasleđeno od Obrenovića uvećao umešnošću i privilegovanom trgovinom. Mudro ga je koristio za nacionalne interese, što nijedan autor ne osporava. Sa sadašnje vremenske distance, čini se da je Miloš pogrešio, što nije bolje osmislio i organizovao prenos naslednih statusnih prava. Da jest, na vreme bi pripremao svog naslednika iz roda Obrenović. Za to nasledno mesto, u Miloševo vreme najpodesniji je bio Hristifor, sin vojvode Milana. Imao je sve pozitivne moralne i nasledne osobine jednog naslednog vladara.

Za odluku o prenosu naslednog starešinskog prava na pobočnu liniju Obrenovića, Milošu je nedostajao generacijski prenosivi gen kome je svesrdno težio, ali ga nije posedovao. Miloš je imao i znatnog udela u naglom i nedovoljno promišljenom razbijanju porodičnih zadruga, iako su one imale ključnu ulogu u obnovi srpske države, kao tekovina višestoletnih iskustava slovenskih naroda, Srba pogotovo.

DALJE OD ISTINE

OD svirepog ubistva poslednjeg srpskog kraljevskog para iz roda Obrenović, Aleksandra Prvog (po prestolonasledstvu Obrenovića Petog) i Drage, u prevratu 29. maja 1903. godine, istina o srodstvu ove dinastije sa evropskim dvorovima je sakrivana. Istoričari i publicisti nisu baš „voleli“ ovu temu. Bežali su od nje.

Rod pod krunom

ISTORIOGRAFIJU često sputava embargo na autentične izvore i intrigantno zaturene arhivske fondove. Po isteku od najčešće 50 godina, ona dokumentovano dotiče ili čak u velikoj meri razotkriva istorijsku istinu. Ali, (f)aktima o krvnim vezama Obrenovića sa evropskim dvorovima trebalo je mnogo više da ih sazna srpska javnost – čak više od jednog stoleća.

Dokazi o tome postoje u starim verodostojnim hronikama i dokumentarnim knjigama. One izlaze počev od 1903. godine uglavnom u inostranstvu, a većina tih knjiga u Srbiji nije ni spomenuta, kamoli prevedena.
Već smo naveli da su i kralj Milan i kraljica Natalija Obrenović bili u obostranom krvnom srodstvu sa Balšićima iz Rumunije (Moldavije), Zete – Srbije, Napulja i Provanse u Francuskoj, i da su Balšići rodbinski povezani sa gotovo svim evropskim kraljevskim kućama, direktno ili indirektno.

Balšići u Rumuniju prelaze po preporuci cara Ferdinanda, njihovog rođaka, inače pripadnika Reda Templara, a po nekima i Teutonaca. Njihovo dotad već overeno rodbinstvo sa plemićkim porodicama Evrope, potvrđuje se i u Rumuniji. Od jedne grane tih Balšića potiče kralj Milan I Obrenović.

Zanimljivo je, a i intrigantno to što se mnogo važnih evropskih događaja, pa i onih u vezi sa Obrenovićima, odigralo na posedima Balšića u Francuskoj – Langedoku, Provansi i Bijaricu, pored kojeg je dvorac Obrenovića, njihovo izuzetno važno političko uporište! Među prvih devet templara, koji su ispod ruševina Solomonovog hrama u Jerusalimu iskopali dragocenosti u starim hrišćanskim spisima, bio je i konte (grof) iz Provanse, koja je tada bila grofovija upravo – Balšića.

PRIHVATIMO li to da se sklapanje vladalačko-rodbinskih veza na tlu Evrope nije dešavalo slučajno, bez odabira, lakše ćemo slediti malo poznate izvore, koji potvrđuju davnašnje krvne veze Obrenovića sa drugim evropskim dinastijama, i blagorodnim porodicama nižeg vladarskog ranga u Evropi.

“Kako i kralj Milan i kraljica Natalija po materinoj strani dolaze od rumunskih Balšića, to je zaista čudno magnovanje istorijske promisli da na obnovljenom srpskom prestolu imamo potomke Balšić-Nemanjića, potomke jednog od najslavnijih među slavnim domovima Evrope”, pisao je o Obrenovićima znameniti Čedomilj Mijatović, u studiji „Balšići – geneološka studija”.

Mijatović (1842-1932) je bio istoričar, profesor političke ekonomije na Velikoj školi u Beogradu, ministar, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu i Carigradu. O Obrenovićima je pisao, pozivajući se samo na pouzdane izvore.
„Plavi“ međudinastički gen Obrenovića pratimo najpre po muškoj liniji, od kralja Milana unatrag, zahvaljujući sačuvanim izveštajima Sabora moldavskih bojara iz 1813. predatim knezu moldavskom, Aleksandru.

Po tim pedantnim istorijskim zapisima, moldavsko-rumunski Balšići poreklom su od srpskih Balšića. Tako, tragove ove krvne veze pratimo počev od Bojana Balšića (umro 1719. godine). Njegov unuk je Đurađ Balšić, koji se u istorijskim listinama prvi put pominje 1750. Sin tog Đurđa Balšića, Konstantin, postaje veliki logofet kneževine Moldavije. I Konstantin je imao sina Đurđa koji se 1778. ženi Roksandom, ćerkom Grgura Sturze, iz moldavske vladarsko-kneževske porodice u kojoj je rođena Pulkerija Sturza, mati kraljice Natalije Obrenović.

ĐURAĐ Konstantinov Balšić imao je sina Aleksandra, kasnijeg velikog dvornika, kćeri Nataliju i mlađu Esmerandu (u nekim izveštajima Smarandu). Esmeranda se udala za Konstantina Katardžija, velikog logofeta Moldavije. Kći njihova, Marija, venčala se sa kneževićem Milošem (Jevremovim) Obrenovićem, sinovcem knjaza Miloša. Od kneževića Miloša Jevremovog Obrenovića i Marije Katardži, po majci Balšićeve, rođen je niko drugi do – sin Milan, kao nasledni knez Obrenović IV, a potonji kralj Srbije Milan I.

Natalija, starija kći Đurđa Konstantinova Balšića, udala se za Jovana Keška, vlastelina i komornika. Njihov sin Petar Keško oženio se princezom Pulkerijom Sturzom – majkom kraljice Natalije Obrenović, čija porodica je već odranije bila u srodstvu sa Balšićima.

Natalija, kći vlastelina Petra Keška i princeze Pulkerije Sturze, potonja kraljica Srbije, venčala se 5. oktobra 1875. sa Milanom Obrenovićem IV, tada još knezom od Srbije, a od 1882. kraljem Srbije. Od kralja Milana po ocu Obrenovića, a po majci Balšića, i od kraljice Natalije unuke Balšićevih, rodio se poslednji kralj Srbije iz ove dinastije – Aleksandar I, po prestolonasledstvu Obrenović V. Prvi prestolonaslednik obnovljenog prestola nemanjićkog.

Rečeno istraživanje po narudžbi Sabora moldavskih bojara, vršila je posebna komisija, između dva ustanka u Srbiji protiv Turaka. Čim mu je podnet izveštaj, knez Aleksandar Kalimaki je, nezavisno od saborske komisije, poverljivim učenim ljudima naredio da sve te navode provere lično, kako bi se do kraja uverio u osnovanost izveštaja.

Kad su mu lični istraživači potvrdili verodostojnost komisijskog izveštaja, knez Kalimaki geneološko stablo rumunskih Balšića potvrđuje naročitom diplomom, u kojoj ističe: „Rumunski Balšići nesumnjivo potiču od zetskih (srpskih) Balšića.“

Provansalski Balšići su rodonačelnici svih ostalih Balšića. Od ove, nastaje njihova napuljska grana. Srpski Balšići dalje nastaju od Franka, sina Huga Balšića, rođaka Jelene i Karla Anžujskog, koji je iz Napulja došao u Zetu.

Tajna plave krvi

SRPSKU granu Balšića, za naše traganje ključnu, najbolje pratimo po najstarijem poznatom sistematizovanom delu, izuzetno retkoj „Tristanovoj hronici“.

Franko Balšić leta 1279. iz Napulja došao je u Dubrovnik pa u Zetu, na dvor svoje rođake Jelene, žene kralja Uroša II Nemanjića, a majke kralja Milutina i Dragutina. Kraljica Jelena Anžujska bila je bliska rođaka i kralja Karla Anžujskog i Balšića. Frankov sin Balša I postao je rodonačelnik zetskih Balšića – izvestio je Tristan.

I druge izvorne hronike koje smo pronašli, uveliko se slažu oko najvažnijih podataka o najstarijem poreklu Balšića, što znači i vladarskih Obrenovića. Jozef de la Piz u „Istoriji kneževa i kneževine Oranž“ iz 1638. piše: „Imao sam prilike videti najstarije rukopise o poreklu Balšića“, što potvrđuje mnoge napred navedene nalaze, sve do heraldike Balšića.
„Knezovi Balše su poreklom od jednog od tri cara, koji su pod blagonaklonim vođenjem zvezde išli u Vitlejem, da se poklone Spasitelju sveta. U znak te časti nose u svom grbu zlatnu zvezdu (vitlejemsku) sa šesnaest zrakova (grb stoji i danas na mnogim mestima u državi Oranžu, pa i na kastelu De Kurtezon). Kastelu svom dadoše svoje ime „Balšić“ koje se održalo do naših dana, kad 1638. u nemirima u Francuskoj kastel taj razoriše“.

Krvne veze dinastije Obrenović ponovo sledimo unatrag, ali sada po ženskoj liniji: od kraljice Natalije Obrenović, rođene Keško, ključne ličnosti za utvrđivanje međudinastičke „plave krvi“ i genetičkih spona između Obrenovića i drugih evropskih vladarskih porodica.

U Londonu je 1903. izdata knjiga o Milanu i Nataliji autora F. Džerarda. Citirajući više starih izvora, Džerard piše: „Porodica Keško potiče direktno od vizantijske vladarske porodice Komnena. Posle turskog osvajanja Carigrada, porodica Keško napustila je Carigrad i naselila se u južnoj Rusiji.”

Srodstvo Keškovih sa Komnenima niko nije opovrgao, čak ni protivnici dinastije Obrenović. Natalija Keško se za Milana Obrenovića udala sa titulom rusko-moldavske princeze i grofice (kontese), kako je u pismu-čestitki oslovljava ruska carica, supruga Natalijinog daljeg rođaka, cara Sve rusije Aleksandra II Romanova Oslobodioca.

JEDINI potomak kraljice Natalije, kralj Srbije Aleksandar ubijen 1903. je, po dokazanom srodstvu sa Komnenima, bio u „plavokrvnoj“ vezi sa vizantijskim Paleolozima, što znači i sa Nemanjićima i Lazarevićima. U srodstvu sa Anžujskim dvorom u Francuskoj, vladaocima Ugarske i plemstvom Italije bio je, kako smo već objasnili, i po majčinskoj i očinskoj liniji. O tome više svedoče strani izvori nego srpski.

Cvetovi ljiljani simbolizuju gen i titularni sled Merovinga, odnosno njihovih potomaka Anžujaca. Simboliku ljiljana i u heraldici Obrenovića, pogotovo Drugog srpskog ustanka, više objašnjavamo u poglavlju o vezama Obrenovića sa tajnim društvima, koja su krojila istoriju i mape Evrope.

Po Natalijinim precima, istorijski gen Komnen – Keško -Obrenović moguće je dalje slediti kroz delo Jovana M. Tomića „Sastanak i dogovor srpskih glavara u Kučima 1614. radi ustanka na Turke“. Tomićev rad se, uz zanimljiva pojašnjenja, delom bazira i na hronike o starim Balšićima.

„Karlo II od Gonzaga i Kleva, francuski vlastelin, poreklom je od vizantijskog imperatora Andronika Starijeg Komnena, čija je žena Jolanda (Irena) Manferatska – mati Simonide, žene kralja Milutina. Andronik i Jolanda imali su sina Teodora Porfirogenita, kome je mati 1306. dala markizat monferatski, dobijen od svog brata Jovana Pravičnoga. Od Teodora, u šestom muškom neposrednom kolenu vodila je poreklo Margarita, kći Marije, unuka slepog despota Stevana Đurđevića Brankovića, kći Bonifacija IV Paleologa, koja se 1532. udala za Frederika Gonzaga pa je, prema tome, njen unuk Karlo Drugi Gonzag, vojvoda navarski. Prema ovome, Frederik je bio potomak carigradskih Paleologa i Komnena, i naslednik carigradskog prestola, i grčkog.”

Istraživači M. Bejdžent, R. Li i H. Likoln su u knjizi „Sveta krv – Sveti gral“ objavili nalaz: „Porodica Gonzage je u rodu sa Anžujcima, a njena dva člana bili su Veliki majstori Sionskog priorata, i to Ferdinand od Gonzage (1527-1575.) i Luj de Gonzage, grof (konte) od Nevare (1575-1595)”.

U HISTORIJSKOM državnom arhivu u Zagrebu, nalazimo staro delo S. M. Štedimilja „Tragom popa Dukljanina“. Nekompletni prepisi ovog dela postoje i u nekoliko arhiva u Srbiji. U originalu. Na strani 56. stoji: “Kraljica Jelena, princeza Anžujska, žena kralja Uroša I Nemanjića i majka kralja Milutina i kralja Dragutina, bila je po poreklu Francuskinja i katolkinja. Ona je od sina Stefana Dragutina, posle smrti svoga muža, dobila na upravu zemlje u Duklji (Zeti) u Primorju i samostalno je upravljala njima.”

Kraljica Jelena Anžujska, daleki predak Natalije i Aleksandra Obrenovića, sahranjena je u manastiru Gradac na Ibru. U narodu je sačuvano predanje kao o „Svetoj kraljici“. Po dokumentima iz francuskih arhiva, kraljica Jelena Anžujska bila je merovinške krvi. Njen pratilac za vreme dolaska u Srbiju bio je Rože de la Tur d’ Obernj, po hronikama pripadnik tajnog viteškog reda templara.

Tragom radova Duška Lopadića „Letopis Velikih župana“ i „Potomci Nemanjića“, lako se prati srodstvo Nemanjića sa blagorodnim porodicama Evrope i razgranate krvne veze porodica Komnen i Keško, znači kraljice Natalije i dinastije Obrenović, s njima. Detaljan (p)opis tih veza, štampali smo u knjizi.

Orodivši se sa plemićkom porodicom Keško, Obrenovići su se po ženskoj liniji orodili i sa genima Merovinga, čiji genetski trag seže do ranohrišćanskog bratstva Esena. Ovome su, po novijim zapadnoevropskim piscima, „pripadali Isus Hristos, njegov brat Jakov i Jovan Krstitelj“. Merovinzi, jedna od ključnih familija za istoriju Evrope i sveta, i sama još ima živih potomaka!

Tron pored lože

IZ vladarskih porodica, srodničkih dinastiji Obrenović ili njenim precima, bilo je mnogo članova uticajnih tajnih bratstava, najviše Vitezova templara i Slobodnih zidara -masona. To razjašnjava niz nedoumica oko ključnih istorijskih poteza Obrenovića, koji su i sami ili pripadali tajnim bratstvima, ili su bili s njima u tesnoj vezi.

Kastele Balšića, direktnih predaka kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović, u starim hronikama i u njihovim kasnijim naučnim obradama nalazimo i kao ishodišta krstaških pohoda u Svetu zemlju – kao zamkove templara. Pouzdano je utvrđeno da su Ig de Pejen i njegovih devet vitezova, osnovavši Templarski red, u Svetu zemlju jerusalimsku pošli iz središnjeg kastela u Langedoku, posedu Balšića.

Balšići i potomci su krvno vezani sa Merovinzima-Anžujcima. Bili su članovi i Veliki majstori templara, masonskih loža i Sionskog priorata. Templarski verski, vojni i viteški Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, kako se on punim imenom zove, osnovan je 1118. kad su vitezovi krstaši koje je vodio Ig de Pejen, tražili od jerusalimskog kralja Boldvina da im dozvoli da od Saracena štite hodočasnike u Svetoj zemlji, što im je on odobrio.

U istoriju i legendu ušli su po tipičnom belom ogrtaču sa velikim crvenim krstom. Ovo ističemo zato, što je pod belom zastavom sa istovetnim krstom, dignut Drugi srpski ustanak, pod vođstvom Miloša Obrenovića!

Prema Lorensu Gardneru, stručnjaku za rodoslove kraljeva i vitezova, templari su pod ruševinama Solomonovog hrama “došli u posed prvih i najčistijih hrišćanskih dokumenata, daleko važnijih od sinoptičkih jevanđelja”. Za (i)storiju koju pišemo tragom Balšića, predaka Keško-Obrenovića, vrlo je zanimljiva tvrdnja izvornih hroničara: “Upravo u kastel Langedok, posed francuskih Balšića, po iskrcavanju iz Svete zemlje dospela je grupa ranohrišćana. Sa njima je bila i Marija Magdalena, ubrzo posle razapinjanja Isusa Hrista.”

Gardneru je bilo dato da prouči privatne istorijske spise, koji su u posedu 33 porodice. Na osnovu tih spisa, uz punu naučnu odgovornost, potvrdio je da su „Merovinzi u srodstvu sa Isusom Hristom, ali preko njegovog brata Jakova, koji je po drugim istraživačima saosnivač, po nekima prvosveštenik ranohrišćanskog bratstva Esena.“

MEROVINZIMA se ukratko bavimo zbog krvnog srodstva predaka i kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović sa njima, preko Balšića. A posed Balšića, Langedok, obuhvatao je krajeve uz mediteransku obalu Francuske, Crnu planinu i Pirineje.

Nepobitan dokaz pripadnosti Obrenovića tajnim redovima su i porodični grbovi, na njihovom srpskom tlu, koji su kroz vekove vrlo slični. Da li bi se simbolika mogla tako jasno i upadljivo ponavljati, da Obrenovićima nije mnogo davnije zakonito odobrena i dodeljena?

Grb vojvodskih Orlovića, predaka Martinovića-Obrenovića je jednoglavi orao u uzletu – akciji, stvaranju – ostvarenju, beo i rujnocrven. Kao boje barjaka vitezova krstaša, Pavla Orlovića i onog pod kojim je knez Miloš Obrenović određen da povede Drugi srpski ustanak u Takovu, na svetkovinu biblijskog ulaska Isusa Hrista u Jerusalim, Cveti 1815. Sva tri bela sa crvenim krstom.

Bela boja je u staro vreme značila najčistiju svetlost, svetinju, slobodu i ljudsko prosvećenje. Crvenorujna, prema M. Milojeviću, je „kod Serba odvajkada bila boja naših careva i kraljeva i znak nezavisnosti, glavna boja Serboslovena. Ova boja krvi znači uzdanje u sebe i u junaštvo svoje“.

Grb vojvode Milana Obrenovića u osnovi podseća na grb kneza Obrena Martinovića i sina mu, gospodara Jakova. Grb Martinović je ovakav: dole lav, zemaljski kralj zlatne boje, na crvenom štitu, boji starosrpskoj. Gore divlji vepar sa sabljom u ruci. Po M. Milojeviću, lav je Raški grb. U grbovniku srednjeg veka, grb raškog plemstva je i beli ili srebrni jednoglavi orao u poletu, sa repom u obliku ljiljana. Cveta vrlo simboličnog, kojem ćemo se još vratiti kasnije.
Grb vladarskog doma Obrenovića je isto kombinacija prastare crvenorujne boje slobode Srba i svete bele boje. Sastoji se od dvoglavog orla sa crvenim štitom na grudima, u kojeg su ugravirani krst sa četiri ocila i godine 1389-1815. (od Kosovskog boja do Drugog srpskog ustanka). U sredini je mač uzdignut, ali u ime mira, kao na još nekim heraldičkim obeležjima Obrenovića.

NAJINTERESANTNIJE za znamenje Obrenovića: često su koristili oko štita obavijen uroborus – lik zmije, koja kao da sama sebi grize rep. Za poznavaoce, jasnu simboliku koja prenosi poruku „i posle mene novi početak“. Uroborus je u staro doba bio simbol plodnosti zemlje i svega na njoj, još zvan Svaroški krug – ostvarenje jednog vremenskog ili ciklusa druge vrste i početak novog.

Ko je Obrenovićima odobrio heraldičko korišćenje uroborusa? Jasnih tragova nema. Nema sumnje jedino u to da su ga iz tajnoistorijske tradicije predaka preuzimali regularno, uz sopstvene doprinose toj tradiciji. A retko je ko iz „kluba plavokrvne elite”, da ih tako nazovemo, uroborus ili drugi amblem koristio neregularno, neovlašćeno.
Ispod svake orlove kandže na grbu Obrenovića, stoji po jedan krin. Baš kao na grbu Anžujaca. Simbol krvne veze sa Anžujcima, odnosno, Merovinzima, sve to preko Balšića?

Svetac zaštitnik Orlovića i Martinovića, predaka Obrenovića, je sveti Jovan. On je, podsetimo, i svetac masonskog i templarskog bratstva. Vojvoda Pavle Orlović se svom ujaku vojvodi Damjanu Tomkoviću zakleo svojim sv. Jovanom da će u Kosovskom boju čuvati svoju i njegovu čast. Slavno je poginuo, noseći u ruci templarski hrišćanski barjak, kojeg Miloš Obrenović drži na slici Paje Jovanovića “Drugi srpski ustanak u Takovu”, ali i u pisanim izvorima.

Poruka sa čardaka

NA SAKRALNIM građevinama zadužbinama Obrenovića jasno se vidi simbolika nastavka tradicije njihovih predaka i najuticajnijih tajnih bratstava. Ko ume da je prepozna.

Na vratima tih crkava, ponegde u unutrašnjosti je krst širokih jednakih krakova nalik stilizovanim trouglovima. Oko njega je katkad opisan savršeni krug. U pravoslavnoj stavrografiji, ovaj krst bez kruga zove se „grčki krst“. S krugom okolo, on je za upućene prepoznatljiva stilizacija koja prenosi poruke templarskih i masonskih stepena i dokazuje usku vezu Obrenovića s njima. Ili, pripadnost njima.

Sami za sebe, ti stilizovani istokračni krstovi ne govore mnogo. U kombinaciji sa svim ostalim simbolima, čije razmatranje sledi, nemo svedoče i te kako mnogo.

U svojoj rodnoj Gornjoj Dobrinji kod Požege, knjaz Miloš je 16. avgusta 1860. za dušu svom ocu gospodaru Teodoru, upokojenom 1802, podigao mističnu čardak-česmu kod crkve svetih apostola Petra i Pavla, uz čiji oltarski zid mu je otac sahranjen. Ovo zdanje samo neupućenima liči na onovremene kuće.

- Mada se radi o dosta rasprostranjenom tipu seoskog neimarstva u zapadnoj Srbiji, činjenice ukazuju da je čardak, nešto posebno i da u svojoj biti krije elemente koji određuju njegov spomenički karakter – smatra istraživač Dragana Milovanović-Grgurević.

Arhitektonski, čardak se bitno razlikuje od tipične „kuće na ćelicu“, s krovom „na četiri vode“. Telo mu ima formu kocke. Nad čardakom je krov oblika impozantne piramide. Šta je suština metaforičnog „jezika“ arhitektonskih oblika?

Citirana autorka je razrađuje detaljno i, za dosadašnja istraživanja o Obrenovićima neoubičajeno a dragoceno.
- Kuća je slika kosmosa. Kao posvećeni prostor, u čoveku izaziva osećaj zaštićenosti. Kvadrat, kao savršena četvorougaona forma, i kocka, predstavljaju najčistije simbole u kojima su koncentrisana sva značenja četvorougaonih figura i šestostranih tela. Po mitsko-religijskom verovanju, oni sadrže i određene kosmičke sile koje im određuju suštinu. Kad se u arhitekturi primene kvadrat i kocka, kao u slučaju čardaka knjaza Miloša, „poruka“ je jasno iskazana, u prvi plan je istaknut simbolizam i memorijalni karakter građevine – nalazi ovaj istraživač.

Kvadrat je simbol zemaljskog postojanja, a istovremeno s kockom simbol stabilnosti, trajnosti. Izraz koji spaja i sukobljava dva bitno različita sveta, ovozemaljski i svet preminulih. Ne treba posebno istaći, da je kocka kao simbol savršenstva ljudske duše i vrlina centralna u masonskoj simbolici. I piramida, simbol nebeskog sveta i masonske hijerarhije. Da li je knjaz Miloš bio svestan snage cele te simbolike? Bez sumnje, jeste. Možemo li to zaključiti i za neimara kojem ne znamo ime? Verovatno, da.

Na ploči iznad česme uklesana je posveta:
„Ovu vodu i čardak podiže svetli Gospodar Miloš Obrenović I, knjaz Srpski, 15. avgusta 1860. svome ocu Gospodaru Teodoru za dušu“

IZNAD ploče, uklesan je neuobičajen simbol, čiju analizu nismo našli ni u jednom dosad dostupnom istraživačkom radu: dve ruže, spojene stabljikama u obliku latiničnog slova V između kojih je krst – upravo onaj istokračni, iz masonske ornamentike.

Ruža, jedna a obavijena oko krsta, simbolizuje bratstvo Ružinog krsta (Rozenkrojcera) slično masonskom. Dve Miloševe ruže oko krsta na ionako mističnom čardaku, deo su slične simbolike, nesumnjiva aluzija na tajna znanja i pripadnost.

Dolazimo do najvažnijeg i najjasnijeg dokaza o tesnim vezama Obrenovića i predaka s tajnim bratstvima. Pred simbolikom čiji prikaz sledi, i upućenim očevicima zastaje dah. Sve je uklesano na crkvi brvnari u Takovu, kod Gornjeg Milanovca, u kojoj je blagosiljan početak Drugog srpskog ustanka. Simpatično sakralno zdanje, sagrađeno pre ustanka, njegovo je duhovno, a legendarni hrast-zapis Takovski grm, zavetno ishodište.

Četiri su očigledna i nedvosmislena simbola tajnih društava na toj znamenitoj brvnari, za Srbiju pod Obrenovićima crkvi pramajci moderne državnosti i samostalnosti.

Svađa zbog Todora

U TRAGANJU za nepoznatim Obrenovićima, nepobitno dospevamo do još jednog vanbračnog sina knjaza Miloša – Todora, kojeg je izrodio sa Jelenom Herbez. On je knjaževo do sada deseto po redu poznato vanbračno dete. Ovim, Todor u rodoslove Obrenovića ulazi prvi put. U njih su, uz zakonite potomke, upisani i svi dosad poznati knjaževi vanbračni.

Postojanje ovog Miloševog sina, iskrenom očinskom milošću zvanog Toša, dokazujemo pismima nepoznatim javnosti, koja smo našli u Arhivu Srbije, u Fondu poklona i otkupa.

Za staranje o Toši i Jeleni, knjaz je iznajmio porodicu Marka Georgijevića, voditelja imanja Obrenovića u Hereštiju, u Rumuniji. Dokazuju to Georgijevićeva pisma Milošu iz Hereštija, početkom 1842. o brizi za imanje i o nezi Todora. Zatim, pisma same Todorove majke Jelene Herbez njegovom ocu, knjazu Milošu te godine, iz Zemuna. Na koncu, pisma knjaza Miloša svom zakonitom sinu, knezu Mihailu, 1841. godine iz Hacinga, u kojem mu opovrgava intrige da je sve svoje imanje ostavio – vanbračnom sinu Todoru. Najvažnije delove prepisa tih pisama objavljujemo bez pravopisnih intervencija.

“Vaša Svetlosti, Milostivi Gospodaru (…)Nalog Vaše Svetlosti zarad preljubaznog malog sina Todora će da bude sačuvan od svačeg što mu može škoditi, kako i od mesnog jela i pića; Vaša Svetlosti prvo Bog, i ja sam dužan sačuvati kako mi se dopada najbolje, od svašta, i od jela, ponajviše mu se daje jesti nešto od mlada pilenceta, batačića ispečena, i drugo što za neškodljivo nalazim; Pokorno molim Vašu Svetlost da se o tome za sada ne brinete, jer je preljubazni sin momčić jak, zdrav, veseo, radostan, pozdravlja svog ‘Babajku’ i ljubi mu desnicu. Pokorni sluga Marko Georgijević”

PISMO koje sledi, knjazu Milošu napisala je Jelena Herbez – prvo po svom i detetovom prelasku iz Hereštija u Zemun.

“Vaša Svetlosti, Milostivi Gospodaru
Nadajući se u velikodušnost Vašu da ćete mi oprostiti što Vam do sada, po prelasku našem ovamo, nisam ništa pisala, prvo zbog uzroka što nisam od briga, u kojima se i sada jednako nalazim, mogla, a drugo što nisam imala ni sigurne prilike po kojoj bi poslala, sada trefivši ovu sigurnu priliku, nisam mogla propustiti da Vam, Milostivi Gospodaru, ovo nekoliko rečica ne napišem i javim, da sam hvala Bogu i ja i Toša zdravi, no u velikoj brizi i, kako je Bog dao, koga za pomoć moleći a Vama Svetli Knjaže preporučujući se za nas, milosti Vaše ne isključite i ljubeći Vam ruku zajedno s Tošom sa svakim strahopoštovanjem imam čast biti. Vaše Svetlosti Prepokorna Jelena Herbez, 29 sept. 1842 u Zemunu.“ (Vidi: AS PO kut. 94 br. 113)

Zbog Toše, Miloš u razmirice sa svojim zakonitim sinom, knezom Mihailom, dospeva još 1841, što svedoči i ovo pismo.

„U Hacingu, 12/24 Avgusta 841,
Voljeni moj Sine
Čuo sam da e edan sovet držan između mene i Tebe. Sine, uveren budi, da ja tebe kao moje rođeno dete volim iskreno i čisto, i da je meni teško čuti ako je to istina i da može biti takvih ljudi koji najsvetiju vezu između roditelja i dece prekidati trude se. Ako takvi ima, to su laskavci, a ja sam Tvoj najiskreniji kome zaista na srcu leži, da moja sva čeda, dobrog i pravednog oca u meni imaju i da se tuđinci među mene i moje dečice ne mešaju.

(…) AKO te je kogod prevario, da sam ja celo moje imanje ovom mom Todoru ostavio, to te je takav neprijatelj hteo od mene da odvoji, jer ja Te uveravam da si Ti moj najstariji sin i da želim i naročito hoću da se Ti kao moj zakoniti sin i za ostalu moju dečicu brineš. Ja imam hvala Bogu dovoljno imanja i za više dečice, nego što mi je Bog dosad poklonio, – i sad sam u pogodbi za jednu mošiju (imanje, prim. autora) od 50.000 dukata, i zato gledaj, da pripraviš i Ti sa svoje strane, da kad dođe vreme za isplatu i Ti pritekneš – i mislim i druge mošije još kupim, da moju decu još bolje osiguram. (…)

Bolim i pozdravljam Tebe i Tvoju majku, i preporučujući Te zaštiti i milosti Boga jesam Tvoj pravi otac Knez Miloš Obrenović“

Knežević i car

CITIRANA u jučerašnjem nastavku feljtona prepiska dokazuje da je Todor Milošev tada još bio dečkić. Kakva sudbina ga je kasnije zadesila? O tome dosad nismo pronašli pisanih tragova. A sva vanbračna deca knjaza Miloša poumirala su u ranom životnom dobu. Živeli su od dve do svega sedam-osam godina! Tako stoji u svim poznatim rodoslovima Obrenovića, po kojima je Miloš imao devetoro vanbračne dece, ne računajući Todora.

Po rodoslovima, to su: kćer Velika, pa nedoumica (Marija ili sin Gavrilo?), zatim sin Gavrilo, pa još jedna rodoslovna nepoznanica (opet Marija ili Gavrilo), Teodor, pa neimenovano dete rođeno u Beču, sa Franciskom Fanikom Hitenberg. U Beču, sa Marijom Graf Miloš dobija kćer Mariju Klaru. Po rodoslovima, poslednje njegovo vanbračno dete je Milan, ime majke se ne navodi, rođen 26. juna/8. jula 1857. u Bukureštu, gde i umire 12/25. aprila 1859.

KNEŽEVIĆ Miloš još je jedan od Obrenovića zabašurenih u zvaničnoj istoriografiji. Sin gospodara Jevrema Obrenovića i Tomanije, ćerke vojvode Anta Bogićevića, otac prvog srpskog kralja troniziranog posle Nemanjića – Milana I Obrenovića, a deda Božjeg miropomazanika kralja Aleksandra I Obrenovića, ubijenog u Majskom prevratu 1903.
Njegovo kratko, istorijski burno žitije, srpskoj javnosti je malo poznato. Rođen je 13. novembra 1829. u Šapcu, školovao se u domu svojih prosvećenih roditelja u Beogradu, do 11. godine. Otac Jevrem mu je pozvao učitelje iz Austrije. To svedoče pisma, koja je mladi Miloš pisao braći, kneževićima Milanu i Mihailu u Požarevac. Tada u Srbiji nije bilo škola za više obrazovanje, iako potreba za ljudima naukom bogatim beše velika. Trošak školovanja svog sinovca u inostranstvu, knez Miloš prima na sebe. Najpre u Rusiji, u Paškom korpusu u kom je car Nikolaj Prvi vaspitavao najotmenije plemstvo ruske imperije. Tamo, menja nekoliko vojnih univerziteta.

- Šta ću ja u Rusiji, koja samo gleda kako srpski narod živi na mukama? Sa tim obrazloženjem, kadet knežević Miloš Obrenović je – napustio Rusiju!

U Kijevu 1843. knežević Miloš sreće Ivana Vukovića Mrkšu. Između, dokazanog i uticajnog prijatelja gospodara Jevrema.

- Pravo da mi odgovorite, ako duše imate: zašto knjaz Miloš tako dugo sedi u Vlaškoj? – pitao je knežević.

- Knjaz je, gospodaru mladi, u Beču – odgovorio mu je Vuković. A, kad ćemo knjaza videti u Srbiji, to je u Božjoj ruci. Ali, ne brinite: narod će knjaza vratiti!

- A zašto ga narod ne zove odma’ i kako mu je bez knjaza?

- Narod danas u Srbiji usta nema. Njega pritisli Turci, pritisle ga velike države, a Srbi izrodi, koji silom drže vlast, muče i ubijaju svakog, koji bi ma jednu progovorio.

Na ovo, mladi knežević zaplače, a kad se primirio, odluči:

- A ŠTA ću ja ovde u zemlji cara koji je ojadio mog knjaza i celu moju porodicu? Šta ću u Rusiji, koja gleda kako srpski narod živi na mukama? Sve dok mi je noga na ruskoj zemlji, u školu više neću odlaziti, iz kuće neću izlaziti!
Deseti dan po ovom mučnom razgovoru, knežević Miloš već je bio na putu. Ja ću videti Rusiju samo, kad budem mogao uzdignute glave stati pored cara! – kazao je, odlazeći.

Školovanje nastavlja u Pešti, Beču i Berlinu, u Ratnoj školi. Evropom se brzo pročuo njegov nagli odlazak iz Rusije i gorko razočaranje u ruskog cara. I njegov čvrst stav: “Ako je dozvoljeno običnim smrtnicima da se mogu predati svojim osećajima, ljudima rođenim u porodici vladalačkoj to je prekraćeno. Njihov život pripada narodu.”
Ruski car Nikola I došao je 1847. u posetu svom šuraku, pruskom kralju Vilhelmu IV. Posetio je i Ratnu školu, a svi pitomci bili su mu postrojeni za smotru. Kad je prolazio pored kadeta Miloša, ovaj se sagne da mu poljubi ruku, a car Nikola naočigled svih Prusa i pitomaca, poljubi ga u obraz.

Kao pitomac, Miloš je bio inovator. Konstruisao je naročito koplje, pogodno da čuva ruku od sablje. Kralj Fridrih Viljem IV ga je za to odlikovao. U februaru 1850. Miloš je završio Ratnu školu sa odličnim. Oficirsku karijeru u pruskoj vojsci počeo je – u apsu! Nije trpeo krutost maršala Vrangela, a nedugo zatim postao je njegov ordonans.

Zebnja mladog kralja

EVO meni sina Miloša, evo knjazu kosovskog osvetnika! – uzviknuo je knjaz Miloš, kad mu je sinovac knežević Miloš salutirao u Hereštiju, kod Bukurešta, gde je knjaz boravio u egzilu. Kralj Fridrih Vilhelm IV je mladog kneževića Obrenovića ispratio porukom: “Nameravam da pošaljem svoga predstavnika u Srbiju. Knezu Milošu izjavite iskrenu moju i želju mog zeta cara Nikole, da se što pre vrati u Srbiju.“

Život je ispisao čudesnu ljubavnu priču između kneževića Miloša i lepe plemkinje, moldavske bojarke Marije Katardži, koju krunišu brakom.

U romansi, simbolično i sudbonosno značenje imala je – kitica poljskog cveća, koju je mladi Obrenović dobio od nje još osam godina pre braka, kad je napuštao Rusiju i sa pratnjom sustigao Mariju i njenu svitu. Tu kiticu cveća, presovanu, odneo je sa sobom u grob.

KATARDŽIJEVI su bili stara plemićka porodica, rod vladarskim porodicama Sturza, Balša (Balšića), Besaraba i drugih.
U braku kneževića Miloša Obrenovića i bojarke Marije rođena je 1852. ćerka Tomanija, a 10. avgusta 1854. sin Milan, koji će kasnije postati kralj Srbije. Rodio se u Jašiju, prestonici tadašnje Kneževine Moldavije. Krstio ga je knjaz Miloš, čija desna ruka u egzilu postaje knežević Miloš. U to vreme, odigrao se drugi susret kneževića Miloša sa ruskim carem, Nikolajem I Romanovim. Car je pozvao knjaza Miloša da prisustvuje manevrima carske vojske, pred skori Krimski rat protiv Turaka. Zbog prismotre tajnih službi velesila i agenata karađorđevićevaca, knjaz Miloš ne ide na manevre. Na državnički put šalje kneževića Miloša.

Politički značaj kneževića Miloša narastao je do namere Narodne stranke, da kao kandidata za kneza Vlaške kneževine istakne – upravo njega. Nije to postao, jer je 11. decembra 1858. Narodna skupština Srbije pozvala knjaza Miloša da se vrati na srpski tron. Knjaz ostavlja kneževića još godinu dana u Vlaškoj, ali mu za to vreme tuberkuloza uzima maha. Knjaz ga vraća u Srbiju nedugo pred svoju i njegovu smrt. Knežević Miloš umro je u 31. godini. Ostavio je iza sebe sina Milana Obrenovića IV, prvog kralja obnovljene Kraljevine Srbije. Ženidbom sa bojarkom Marijom Katardži, knežević Miloš je svom sinu i srpskom tronu darivao obnovljenu krvnu vezu sa vladarskim Balšićima, Nemanjićima, Lazarevićima, Komnenima, Paleolozima, Romanovim, Anžujcima, Merovinzima…

TRAGOM skrivenih (f)akata o Obrenovićima dospeli smo i do u Srbiji nepoznatog spomenara Aleksandra, poslednjeg srpskog kralja iz ove dinastije. Počinje datumom njegovog krunisanja 22. februara 1889. posle abdikacije njegovog oca, kralja Milana. U času stupanja na tron i pisanja dragocenog dnevnika, kralj Aleksandar bio je – pubertetlija! Imao je samo 13 godina.

Taj dnevnik, svoju jedinu do sada poznatu pisanu ispovest iz tog doba, mlađani kralj je brižno skrivao od regenta Ristića, svog tutora Krstića i ađutanata. Interesantan je i zato, što je ovo dete, naprasno ustoličeno za kralja zbog političkih smicalica u Srbiji koje su dovele u opasnost njenu sudbinu – samo sebi prognoziralo tragičan kraj.
Dnevnik kralja pubertetlije našli smo u Arhivu Srbije. Bez imalo naših pravopisnih intervencija, uz manja skraćenja, glasi:

“U ime Boga 22ga februara 1889 godine. Već od dva dana kako sam nemiran, a i spavati ne mogu, od kako me je moj dragi otac izvestio da hoće da se odreče prestola. Više me je žalost nego li radost onog trenutka obuzela, kad sam postao srpski kralj, jer smatram jednu državu za nesrećnu, čiji je kralj prinuđen davati ostavku. Ovo me utoliko jače boli, što je mog dragog oca ova nesreća postigla i ko zna da li neće i mene danas-sutra ova ista sudba zadesiti.
Ali me opet spopada neka zebnja što me otac samog ostavlja. On mi reče: Srbije i moj interes traže da zemlju ostavim i dok ja budem u odsustvu, g. Ristić će me zastupiti. To mi reče i sam g. Ristić, koga su mi danas prvi put predstavili. (…) Osećam da je g. Ristić jedini, koga ja sem mojih roditelja najviše volim.“

Krunisanje u Žiči

KRUNISANJE i miropomazanje mlađahnog kralja u manastiru Žiča je, po njegovim dnevničkim zapisima, proteklo ovako.

„Čelo i oba obraza pomazali su mi svetim mirom. Za vreme čitanja Evanđelja odjedanput me nesvest spopala i brzo su me izveli napolje i odveli kod nastojnika manastira. Ponovo sam se vratio u crkvu gde mi predadu više čestitaka. Car ruski bio je prvi, a potom otac i mila majka”, piše Aleksandar.

Dnevnik je dragocen izvor saznanja o prilikama na dvoru, posle uklanjanja kraljice Natalije Obrenović iz javnog života.
“Jedva posle mog velikog navaljivanja dozvolili su mi da svoju mater vidim. Nikad nisam u sebi osećao tako jaku detinjsku ljubav kao tad. Tako se osećam ostavljen i mada sam jako učenjem opterećen, vrlo su mi često misli kod mojih roditelja a naročito razmišljam više puta o sudbini njihovoj. Danas, kad sam se s majkom sastao, tako me obuhvati bol kad videh suze koje ne mogu zaustaviti. Sirota, mnogo je pretrpela. Pa opet i danas sumnjaju na moju mater da me ona savetuje da oca gonim. O, to samo oni govore koji moju mater ne poznaju. Nikad nije ona ni reči o ocu mi govorila, kao i obratno, što mi ni otac nikad o njoj govorio nije”.

O progonu kraljice Natalije iz Srbije, njen sin piše:

“Palo mi je u oči da se nisam već tri dana izvezao. Na moja pitanja odgovarali su mi da u varoši vlada epidemija i iz tog uzroka da se moralo izvoženje obustaviti. Ja sam ovome verovao. Sa sokaka čula se vanredna larma, mnoga svetina išla je gore dole ispred konaka. Tražio sam od mojih učitelja ađutanata da me o ovim izvanrednostima izveste, i svaki mi je odgovarao da ne zna uzrok ovom metežu.

Svi su me bili ostavili i samo je jedini major Mašin bio kraj mene. Na moju veliku molbu g. Mašin mi je kazao da moju majku gone iz Beograda. Tražiću zadovoljenja i osvetiću se onima koji su tebi, majko, i meni tu sramotu naneli. Kad već ne dozvoljavaju da je sa mnom, onda bar neka je ostave u Beogradu. Ah, sad tek osećam da sam maloletan. Sad razumem svoju okolinu u kojoj je najbolji g. Mašin kome ću ja za njegovu ispovest do smrti biti blagodaran“.
Koliko su se detinjski utisci sa prijema na evropskim dvorovima u svesti srpskog monarha ukorenili kao njegov putokaz za biološku i političku zrelost? Oni glase ovako.

“Mnogo sam lepoga čuo i čitao o Rusiji i mome obljubljenome kumu caru Aleksandru. Mene je iznenadio doček i basnoslovan sjaj dočeka i svečanosti. Prijem je tako odmeren i hladan bio. Car i carević istina su bili spram mene ljubazni, ali sam sa njihova lica mogao čitati da su me sa nekakve visine posmatrali. Posle nedelju dana prispeli smo u Beč, posle odmora u Išlu, gde me je Franc Josif sa srdačnošću očinskom zagrlio i pozdravio ljubaznim rečima. U dvoru sam svuda nailazio na lep i prijateljski doček bez ikakve usiljenosti. Kad sravnim prvi i ovaj doček, moram priznati da je kod Rusa bio veći i velelepniji, a u Išlu srdačniji i on me je tako očarao da ga neću nikad zaboraviti”.

Regent Ristić i tutor Krstić dokopali su se tajnovitog dnevnika mladog kralja na prevaru, po dojavi jednog kraljevog ađutanta da „on nešto piše i krije od svih“. Po regentovom uputstvu, kralja pubertetliju su izvezli u lov, u Košutnjak. Taj ađutant, simulirajući bolest, ostaje u dvoru, da bi kraljev pisaći sto otključao kalauzom. Našao je dnevnik – u somot uvezanu knjižicu pod imenom „Spomenica“ i sliku kraljice Natalije, tada već prognane iz Srbije.

PRVA kraljica obnovljene Srbije, posle Nemanjića, bila je Natalija Obrenović. Kad je 1891. prognana iz Srbije, francuski deo Baskije gde je bila obožavana, govorio je da ona nije samo srpska, već i – baskijska kraljica!
Jer, narod i hroničari te oblasti, dobro su pamtili Balšiće – istorijsku vladarsku porodicu o kojoj smo govorili, a iz koje su potekli i kraljica Natalija i kralj Milan Obrenović.

Kao Natalija Petrovna Keško rođena je 1859. u Firenci. Njen otac Petar bio je ruski plemić-bojar, pukovnik Romanovih, mati Pulkerija Sturca moldavska princeza. Pred njeno venčanje sa kraljem Milanom, carica Rusije, njena kuma, piše: “Draga grofice, Romanovi odvajkada cene vrline kuće Keško, koju poslednji izdanak, Vaša visost, uzvisi na presto male, hrabre i izuzetno moralne slovenske države, radujući se da na njega seda naša zemljakinja. Car i Ja Vam želimo sreću”!

Kraljica – napolje!

KAKO je kraljica Natalija prognana iz Srbije? Taj sramotni deo srpske istorije dokazuju hronografski akti o perfidnoj političkoj igri, koju je za njeno progonstvo skrojila vlada Nikole Pašića. Navodimo samo najvažnije.

Pašić i ministri cinično “mole” kraljicu Nataliju da ne ide na imanje Donuceniju, u Besarabiji, kako je nagovestila, “jer će vladu ostaviti na nemilost kralju Milanu i Namesništvu“. Pašićeva vlada i Namesništvo isto veče potpisuju sasvim suprotnu pogodbu sa kraljem Milanom. A za tri dana, na Pašićevu inicijativu, Narodna skupština donosi rezoluciju, čiji najvažniji deo glasi:

“Narodno Predstavništvo stavlja u dužnost Kraljevskoj vladi i ovlašćuje je, da izdejstvuje kako bi i Nj.V. Kraljica Mati, življenjem van Srbije do punoljetstva Nj.V. Kralja Aleksandra I, doprinela da se otkloni sve, što bi moglo biti štetno po interese zemlje i ugled prestola. Ali, u slučaju ozbiljne bolesti Nj.V. Kralja Aleksandra, Kraljevski roditelji, na poziv Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade, mogu doći u pohode za trajanja bolesti, svome uzvišenom Sinu.”

APRILA 1891. Pašić upućuje rezoluciju, najvažniji deo glasi: „Narodno Predstavništvo stavlja u dužnost kraljevskoj vladi i ovlašćuje je, da izdejstvuje kako bi Nj.V. Kraljica Mati, življenjem van Srbije, do punoletstva Nj.V. Kralja Aleksandra I doprinela da se otkloni sve, što bi moglo biti štetno po interese zemlje i ugled prestola.“

Dva dana kasnije, kraljica Pašiću odgovara pismom: „Nikako ne mogu priznati da je moje bavljenje u Srbiji štetno po njene interese i po ugled prestola. Svi vi i možete biti vrlo odani mladome Kralju, ali ni jedan među vama ne može Mu želeti dobra, koliko Njegova rođena mati. Od dana, kad su mi na onako svirep način oduzeli sina u Visbadenu, jedina je misao moja, čežnja bila i jeste, da sam opet pored Njega. Ali, evo već tri godine kako se sama samcita borim protivu svoji naših vlasnika, koji se svi redom smenjuju da mi spreče pristup srcu sina moga.

Rezignirana da do kraja otrpim nepravdu koja me goni i da strpljivo očekujem dan zadovoljenja pravde, koristim se ustavnim pravom svakoga Srbina da živi u svojoj domovini. Pošto mi je otrgnuto jedino čedo moje, što mi ga je Bog za utehu dao, evo se hoće da mi se zabrani i da dišem isti domovinski vazduh sa Njime. Kad su jednom pogaženi božanski zakoni, lasno je za njima i ljudske zakone žrtvovati. Neću da istražujem politične razloge, sa kojih su donete rezolucije u Narodnoj Skupštini. Neću ni da ukazujem kome se upravo služi ovim rezolucijama.

ALI što znam i što ću javno potvrditi, pred Bogom i pred otadžbinom, to je: da se time ne služi dobru ni Srbije ni njenoga Kralja, sina moga. Nasilje mi je otrglo iz naručja Sina; samo bi me nasilje moglo iz otadžbine odvojiti.“
Kroz beogradsku političku čaršiju potom se iz Vlade pronose sračunato netačne glasine o Pašićevoj pogodbi sa kraljicom. Pašić i Đaja mole je 3. maja za audijenciju, kraljica ih zbog upalne groznice prima sutradan. Posedujemo integralni zapisnik sa sastanka, kojeg je kraljica ispisala po njihovom odlasku iz dvora. U najkraćem: Pašić joj nudi da ode iz Srbije i da ne kaže da to čini usled rezolucije, što ona odbija. Pašić: “Kralj Milan ne bi onda nikad otišao. Vaše Veličanstvo otputovalo bi kad bi i kako bi htelo, a moglo bi se vratiti u zemlju.“ Kraljica: „A ko mi jamči za povratak?“ Pašić: „Ja bih vam dao moju časnu reč.“ Kraljica: „A ko jamči da ćete biti za šest meseci na vladi?“ Pašić: „Ja i moja stranka bićemo još za dugo moćni faktori.“ Kraljica: „Bez sile neću ni za korak maći!“

Kraljica se nije uplašila ni kad je to veče dobila anonimno pismo od ličnosti, čiji se identitet još ne zna, dobro upućene u ujdurmu oko njenog izgnanstva:

„Fakt je, da se Deligrad (državni rečni brod) sprema da Vas odveze. Gospodin, koji mi je ovo kazao, zvat je da pregleda Deligrad i kazao je da ta lađa nije za plovidbu sposobna. No pri svem tom Deligrad je spreman već, bez obzira na opasnost i na ono što se može na putu dogoditi. Budite smotreni, na sve spremni. Verujte u istinitost mojih reči“.

Sledi drama, u dvoru pa u gradu. Narod blokira policijsku kočiju u kojoj je kraljica, a žandarmi su ga rasterivali sabljama. „Mater sinu! Smrt Đaji!“, uzvikivale su mase.

Ponudi Dragi razlaz

TRAGOM nepoznatih činjenica i akata o prisilnom egzilu kraljice Natalije u Francusku, našli smo dva njena poslednja, nepoznata pisma, pisana sinu kralju Aleksandru, uoči njegove nasilne smrti i njenog zamonašenja u katoličanstvo, usled razočaranosti svetovnim životom.

“Mirno gledah, kako mi zverovi razneše čedo olovom i nožem”, pisala je Natalija prijateljici, nekadašnjoj dvorskoj dami Mici Novaković, odlazeći u samostan Sen Deni kraj Pariza.

Kraljica Natalija sa sinom, kraljem Aleksandrom I Obrenovićem V, zvanično ni iz progonstva nije kontaktirala od njegove ženidbe sa udovicom Dragom Mašin. Tom braku kraljica se zdušno protivila. Prekid njihovih kontakata traje do prvih dana maja za sve Obrenoviće zlokobne 1903. godine.

Tada, kralj Aleksandar po najpoverljivijim emisarima kraljici majci šalje poruku pomirenja. Ona oberučke prihvata sinovu ponudu. Po istim emisarima, uzvraća mu porukom sa potvrdnim odgovorom – koja mu nikad neće stići.
JER, njen „mili sin“, kako ga je običavala zvati, 29. maja 1903. pre povratka emisara u Beograd, je sa kraljicom Dragom ležao mrtav u cvetnoj bašti dvora, varvarski iskasapljen. “Rastrgnut kao srndać od vučjeg čopora”, kako su dan posle pisale dnevne novine u Francuskoj.

Kraljica Natalija je u tom svom poslednjem pismu sinu, nedelju dana uoči Majskog prevrata 1903. majčinski, proročanski i tačno, predvidela njegovu ličnu i jednako tragičnu sudbinu dinastije i Srbije. Tri nedelje po prevratu, ispisala je i svoje poslednje intimno pismo za života, tren-dva uoči svog rezigniranog zamonašenja u katolički samostan. Ti svojeručni spisi kraljice Natalije nepoznati su javnosti u Srbiji.

Ona je svoje poslednje pismo sinu, odgovor na njegovu ponudu za pomirenje s njom, napisala u Bijaricu, svom utočištu u egzilu. Njen odgovor doslovno glasi:

„MILI sine, Bog htede da se ti mlad izvrgneš iskušenju njegovom, ali ti nijesi čvrst bio – podlegao si!
No, još nije kasno! Vrati se u naručje matere koja hoće i može da ti pomogne. Draga je pametna žena. Dogovori se s njom. Ona je htela da bude kraljica i postala je. Njeno će ime povest beležiti pored tvog. Ali joj sada, kao pametnoj ženi, ponudi miran razlaz. Neka pođe u tuđinu, pa se tamo i dalje ako hoćete ljubite, samo neka na prestolu ustupi mesto dostojnijoj i boljoj ženi, koju će narod sa radošću prihvatiti. Ti ćeš biti sretan. Ona će biti sretna. Svi ćemo biti sretni. Do vas stoji sve. Ljubi te tvoja nesretna mati. Natalija“.

Za sinovu i Draginu mučku pogibiju, kraljica majka saznala je – slučajno, za vreme uobičajene šetnje parkovima dvorca Versaj. Kakav je smisao i cilj imao njen dalji život? Sa materinskog gledišta, nije teško pretpostaviti njenu bol, rezignaciju i razočaranost u Srbe, nastalu posle sinovog ubistva kao vrhunac njenih stresova tokom godina življenja u Srbiji do i posle njenog progonstva. Šta je sve uzrokovalo njen raskid sa svetovnim životom?

Kivna na Srpsku pravoslavnu crkvu zbog raskida (ne razvoda) sa kraljem Milanom (ne i razlaza od stola i postelje, kako su pisali najtiražniji francuski listovi), zatim Aleksandrovog braka sa Dragom Mašin, kojem se protivila, na kraju i u dubokoj boli zbog sinove pogibije, kraljica Natalija demonstrativno prelazi u – katoličku veru. Kao monahinja.

BEG IZ SRBIJE

DA bi sprečila krvoproliće, kraljica Natalija pristaje na izgon. Po njenoj želji, “Deligrad” plovi što dalje od srpske obale, bez zastave. Pašićeva vlada naredila je da se duž cele obale postave jake straže, a na svim srpskim pristaništima putnici su strogo pregledavani.

Tako se odigralo progonstvo kraljice Natalije iz Srbije – u Zemun pa u Donuceni, odakle je otišla u egzil u Francusku, gde je primila i najcrnju vest – o sinovom ubistvu 1903, i gde se, duboko razočarana u svetovni život, zamonašila.

Boginja i bednica

TAJ Natalijin kardinalni gest, prilično neuobičajen za krunisane glave kada se radi o promeni veroispovesti, tadašnja Evropa je dočekala sa iznenađenjem, ali i sa razumevanjem. Sam papa joj, kao znak osobnog odobravanja, šalje Zlatnu ružu.

Kraljica Natalija se povukla u skrovitu intimu u katolički samostan (manastir) Sen Deni (Saint Denisse u Rue d’Asas), kod Luksemburške bašte u Parizu. Zamonašenjem, ipak se nije povukla u monašku keliju, nego u mali paviljon, u kojem je imala salon i trpezariju. U salonu je 38 godina primala posete, iz svog ranijeg srpskog društva u Francuskoj. U paviljonu ju je „čuvala“ gospođe Cukić, njena dvorska dama. Kada je Cukićeva umrla, a njena kći se po uzoru na kraljicu Nataliju zamonašila, „čuvanje“ je preuzela gospođa Ruža Orešković, sestra pokojne Cukićeve. U toj osami i polusenci, u paviljonu okruženom statuama Bogorodice, kraljica Natalija će 5. maja 1941. završiti svoj mučenički život. Godinama nasilno „zaboravljena“ u zvaničnoj Srbiji, ali ne i u narodu.

POSLEDNJE slovo uoči svog zamonašenja, kraljica Natalija je uputila vernoj prijateljici Mici, supruzi srpskog ministra Novakovića. Taj bračni par je nad Natalijinom sudbinom bdeo u svim kritičnim momentima uoči njenog progonstva. Ovo izvorno, do sada nepoznato objašnjenje Natalijinog raskida sa svetovnim životom i prelaza u sakralni, citiramo u celosti.

“Bijaric, 20. juna 1903. Cenjena prijateljice, mila Mico!
Od trenutka kada sudbina čoveka zavisi od volje pojedinaca, prestala je svaka klica čovekoljublja da niče u srcima ljudi. Zlo koje se rađa ne potiče od danas, porod je zla koje se rodilo davno, od matere zlobe i oca zavisti.
Šta sam ja? Najveća nesrećnica koja ugleda svet – na grobu muža nema moje suze, na grobu sina nema moga celivanja… Ne, ti ne možeš znati koliko je bolova jedan od tih bola, koliko suza bi poteklo iz očiju da mogu plakati, ali je izvor mojih suza presušio, usahnuo, i ja žalim bez suza, ali sa duplo većim bolom. Gledala sam sliku Aurijevu, kako hijene raznose mrtvu lešinu lavčeta, a lavica se bori za ostatak njenog čeda. Tada još ne pojmih bol matere, a sada ga znam. Hijene rastrgnuše moje čedo, zverovi ga razneše olovom i nožem, a ja to mirno gledah, jer oni mi vezaše ruke rečima: ‘Naš je on kralj!’ Njihov kralj?! Ali, on je moje dete, moja krv i meso, moje neprespavane noći, moj dah.
Ja sam svoj život počela kao boginja, završavam ga kao bednica. Moju glavu je kitila kraljevska kruna, sada će je kititi kaluđerski pokriv. Zbogom, Mico! Pomoli se Bogu za Sašu, a zaboravi njegovu nesrećnu majku! Pisma i pribeleške koje ti šaljem, uzmi u svoju svojinu, jer ja prestajem deliti prava sa svetom. Natalija.”

UMRLA je 5. maja 1941. u manastiru Sent Deni. Sahranjena na groblju u Lardiju, 40 kilometara od Pariza.

Datumi usuda

VRLO interesantno: Obrenoviće su, kao usud, pratila tri datuma 29. maj. Prvi, iz 1815. kad su ustanici porazili najelitniji turski garnizon, zatim ubistvo kneza Mihaila 1873, pa Majski prevrat 1903.

UBISTVO kralja je kao vrtlog, sve odvlači za sobom – pisao je Viljem Šekspir u „Magbetu“. Ubistvo kralja i kraljice Srbiju je povelo u vrtlog. Molitveno se zahvaljujemo tragično stradalom kraljevskom paru i svim Obrenovićima, za sveukupne zasluge za Srbiju – deo je besede prvog zvaničnog parastosa Aleksandru i Dragi Obrenović, posle sto godina od njihovog ubistva, održanog 29. maja 2003. u manastiru Vujan, kod Gornjeg Milanovca, zadužbini dede kraljice Drage Nikole Milićevića Lunjevice i Obrenovića.