Kockičicin iBlob

Poslednji časovi Atlantide

Osmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrusio i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni ljudi, unisten je biljni i zivotinjski svet u mnogim regionima nase planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva civilizacija koju je čovek izgradio. „Uzrok te apokaliptične katastrofe je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca dospeo u gravitaciono polje Zemlje“ – smatra nemački fizičar Oto Muk (Otto Muck), iz čije knjige „Sve o Atlantidi“ prenosimo najzanimljivije delove.
Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na sićusnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na bljestavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo polozenom trajektorijom telo se obrusilo na Zemlju.

Pir razularene stihije

Iz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske sirine, gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u drzavi Juzna Karolina. Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gusće slojeve atmosfere, temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Uzasna toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve sto joj se naslo na putu. Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad povrsine Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se obrusili na povrsinu Zemlje kao kakva kisa, sireći smrt i propast.
Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine Zemlje i pomesalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.
Prasak eksplozije čuo se sirom sveta. Bljestavi sjaj je pretvorio noć u dan 2.000 km unaokolo. Dzinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su se sa pučine ka kopnu i unistavali sve pred sobom… U tom piru razularene stihije potpuno je unisteno legendarno ostrvo Atlantida.

Platon o Atlantidi

Najveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela „Timaios“ i „Kricias“, u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov tragičan kraj.
Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini „Herkulesovih stubova“ – kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i Juzne Afrike zajedno, odlikovala se plodnosću i davala po dve zetve godisnje. Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile, pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska Atlantide je raspolagala sa 480.000 pesaka, 120.000 konjanika, 160.000 bornih kola, 240.000 mornara.
Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih podataka dosao na osnovu izvestaja starih egipatskih pisaca, koje je otkrio prilikom svojih putovanja.
Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila nasu planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i sarlatani pisali su o Atlantidi.

Tragom potonulih gradova

Da li, osim Platonove Atlantide, postoje bilo kakvi naučni dokazi o propasti nekog velikog dela kopna ili velikog ostrva u istoriji čovečanstva?

„Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi ( Casey ) jos 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo
pojaviti Atlantida“ – pise Oto Muk.

Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima svoje objasnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n. ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nizim primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo stanovnistvo. Engleska tada jos nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.
Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila daleko u okeanu. „Odatle se – pisao je on – moglo otploviti do drugih ostrva, a sa ovih i do nasuprot lezećeg kopna“.

Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a „nasuprot lezeće kopno“ je severnoamerički kontinent.

Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najvise vrhove ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteze prema jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura prosiruje u plato čija sirina dostize 500, a duzina 1.000 km. Plato se danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske povrsine, dok su obe strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene propasti. Za tu tvrdnju on navodi vise dokaza.

Dokazi Ota Muka

Kada su 1921. godine izvrsena prva vazdusna foto-snimanja Juzne Karoline, otkriveno je vise od 3.000 kratera zagonetnog porekla. Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2 . Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva dzinovska dela asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se ubrzo prosirila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz katastrofa.
Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od 30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premestao prema istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za apokaliptične kise i provale oblaka koje su se obrusavale na Zemlju. Prema Bibliji kise su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno verodostojne.

Istovremeno sa ovim nepogodama, nad planetom se sirio ogroman oblak otrovnih gasova koji su prodirali iz dubine Zemlje. Muk smatra da je upravo tom pojavom resio i jednu od najstarijih zagonetki : problem mamutskih grobova u Sibiru. Tamo, u večito zamrznutom tlu, otkriveni su ostaci desetina hiljada mamuta i to u takvom stanju kao da su uginuli juče, a ne pre deset hiljada godina.

Njihove leseve naučnici su detaljno ispitivali. Dijagnoza je bila: nagla smrt, bez spoljnih povreda izazvana gusenjem. U zelucima mamuta otkriveni su i njihovi poslednji obroci – lisće četinara. Međutim, takvo drveće ne raste tamo gde su pronađeni mamuti. Ono raste pod mnogo blazom klimom, u oblastima koje se nalaze i do 3.500 km juznije. Da su mamuti tamo uginuli, njihovi lesevi bi ubrzo istrulili i ostali bi samo skeleti. Sve to nameće pretpostavku da je gotovo trenutnu promenu klime prouzrokovalo kosmičko desavanje.

Muk objasnjava da je sudar Zemlje i asteroida pomerio osu Zemlje za čitavih 3.500 km. To je izazvalo trenutnu promenu klime. Mamuti, uguseni u otrovnom dimu, su i trenutno konzervisani u dzinovskom prirodnom zamrzivaču. Inače, pre katastrofe u tim predelima su rasli četinari i svo ostalo drveće.

Golfska struja kao dokaz

Činjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godisnju temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj sirini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska struja, ima srednju godisnju temperaturu od 00 C.

Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se zavrsilo oko 7.000 godina pre n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo objasnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopste ni dopirala do Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km siroko ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.

Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom ostrvu počeo je da popusta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama godina i nije zavrsen do danas.

Promenjena marsruta jegulja

Neobično putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polazu ikru u Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta veliku povrsinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To neobično more zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja strujanje tople vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju do Evrope gde se njihova ogromna jata dele – muzjaci ostaju u moru, dok se zenke uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama ostaju pet godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i ponovo sa muzjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.

Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je potpuno besmisleno i preterano opasno.
Muk objasnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo produzeno putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko milenijuma: i danas ga se pridrzavaju.

Stvaranje rase bledolikih

Gigantske količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu, prekrivale su nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000 godina. Biljke, kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su izgubile pigmente. To se desava i sa ljudima koji se duze ne izlazu Sunčevoj svetlosti. Muk pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima nastali bledoliki ljudi, iz dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To dokazuju i crtezi otkriveni u pećinama juzne Francuske.

Datum katastrofe Muk je izračunao tako sto je posao od Platonovog podatka, po kojem je Atlantida potonula pre 8.500 godina. Uporedio je taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca, koji započinje apsolutnim nultim danom, a moze se tačno fiksirati: 6. jun 8498. godine pre nove ere.

Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne moze biti slučajna. Sa tim datumom se moze povezati i interesantna astronomska konstelacija, povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u blizini Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.

Da li je konstelacija Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan izdvojeni asteroid iz grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje Zemljine teze? Muk smatra da to nije nemoguće.

Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali nasu planetu.
Tako je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdusnog udara, ljudi i konji su padali i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid koji je pogodio Atlantidu.

Atlantida – most među starim kulturama

Poslednja otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske proslosti Zemlje da idu jos dalje u proslost. Spomenici prastarih kultura, iskopine, motivi, legende i razni predmeti, kao i istrazivanja na kopnu i pod morem, ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe, praćene sveopstim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo indicija da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara, postojale uzajamne veze.

Zbog svega toga Platonova priča o Atlantidi pojavljuje se danas u novom svetlu. Istrazivači su skloni da veruju kako je nekada napredno ostrvo u Atlantskom okeanu, pre svoje propasti, predstavljalo ne samo most među praistorijskim kulturama Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa jedne, i drevne Amerike sa druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik. Za to jos ne postoje neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija ima sve vise.

Vestački diskovi na dnu Atlantika

Ruski časopis „Sputnjik“ objavio je članak o verovatnom postojanju i propasti Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.

„Sredinom pedesetih godina – pise „Sputnjik“ – američki brod za okeanografska istrazivanja podigao je sa dna Atlantika, juzno od Azurnih ostrva, oko 1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi, slični tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila relativno glatka, a unutrasnja izdubljena i hrapava, sto govori o vestačkom poreklu tanjira. Istrazivanja su pokazala da su stari oko 12.000 godina i, sto je jos vaznije, da su izrađeni na povrsini Zemlje, pod atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zasto? Kako su se u tako relativno velikom broju nasli na jednom mestu?

„Sputnjik“ ističe da se i druge grane nauke interesuju za resenje problema Atlantide, jer su za njeno postojanje vezana mnogobrojna pitanja. Uporedna etimologija postavlja pitanja: kako su koreni mnogih drevnih grčkih reči dospele u jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u pećinama slike i skulpture lavova i drugih zivotinja koje nisu nikada zivele na tom području?

Na ta i slična pitanja nauka ne moze da odgovori. Zbog toga se istrazivači uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa objektivnim nivoom znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on podatke o Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu pouzdanih izvora znali da je ona postojala.

I detalji koje je pominjao Platon, slazu se sa otkrivenim činjenicama. Podaci Platona o tome da su se zidovi i kule pravili od belog, crnog i crvenog kamena, potvrđuju se činjenicom da su i savremena zdanja na azurnim ostrvima napravljena od istog materijala; a ta ostrva su u stvari najvisi vrhovi ostrvskih planina.

Ruski hidrogeolozi su istrazivanjem tla sa dna severnih polarnih mora dosli do jos jednog zaključka koji, mada posredno, potvrđuje Platonovu priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi talasi golfske struje prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.

Do sličnih rezultata su dosli i američki naučnici. Oni su istrazili vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio pre 12.000 godina.

Kada se povede reč o 70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kazu da su se konji tek oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne svrhe. Oni tvrde da su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali neandertalci koji su koristili samo kosti i kamenje kao alat.
Međutim, Platon ne opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu Atlantide. A budući da je ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa svojim stanovnicima, zivotinjama, kulturnim blagom i kada je uzasna kosmička katastrofa izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga za tom izgubljenom civilizacijom.

Verovatno se nista vise ne moze dokazati sem činjenice da je čovečanstvo jos jednom moralo da krene sve ispočetka…