Kockičicin iBlob

Bastion na Dunavu (1)

NAJBOGATIJI EVROPSKI DESPOT

Piše Miodrag Milanović

Bila je kasna jesen, 6938. godina od stvaranja sveta (po tadašnjem važećem srpskom kalendaru), kada je pri vrhu visoke kule grada, koji dobi ime po Svetom Andreju, neimar crvevnim ciglama uzidao osmokraki krst i ispod njega sledeći tekst:“U Hristu bogu blagodaran despot Đurađ gospodar Srbima i pomorju zetskomu sazida ovaj grad“.

U XV veku Smederevo je bilo najveća evropska tvrđava, predodređena da se pod njenim zidinama odigraju sudbonosni događaji po celo srpstvo, srpsku državu i susedne evropske zemlje. O kule Andrejinog grada, stonog mesta velikog despota Brankovića, razbijali su se talasi muhamedanstva dok ga, naposletku, osmanlijski val nije sasvim progutao.

Dvor raskoši pun

Đurađ (Đurđe) Branković je bio najbogatiji evropski vladar svoga burnog vremena. Glavni njegovi prihodi bili su od mnogobrojnih rudnika zlata i srebra u Srbiji, te od imanja u Ugarskoj. Bio je najveći trgovački partner Mletačke i Dubrovačke republike. U Budimu, u trgovačkoj ulici zvanoj Italija, imao je palatu sazidanu od bračkog kamena sa odajama čiji su podovi bili obloženi mermernim pločama. Tokom leta, odmarao se u dvorcu Nekudimu, nedaleko od Kupinika (Kupinovo) na Savi; na ušću Jasenice u Kubršnicu podigao je raskošan letnjikovac. O veličini njegovog bogatstva najbolje svedoči spisak napisan pre opsade Smedereva 1439.g. kada je Dubrovačkoj republici ostavljen na čuvanje (u „poklad“) deo despotovog blaga, otprilike trećina. Drugi deo Đurađeve imovine (tj. srpske države) čuvao je mletački dužd, poslovni partner Brankovićev.Blago, mletački, srpski, turski i ugarski dukati, nakit, nekovano zlato i srebro, smešteno je u vreće pa u okovane sanduke i tako, karavanom, transportovano do Jadrana. Ukupno, 12 tona srebra i 8,3 tone zlata. Što se tiče Đurađevog novca, kovanog u topionicama na Rudniku, Novom Brdu, Srebrenici i Smederevu, on predstavlja najraznovrsnije i najlepše monete koji je, posle cara Dušana, jedan srpski vladar ikad kovao. Đurađev „dinar“ bio je tražena valuta i njom se trgovalo od Svaružja (Novgorod), Budima i Beča, do Londona.

Despotov dvorac se nalazio unutar zidina, u uglu između dunavske i jezavske strane, odeljen od ostalog tvrđavskog kompleksa. Iz mnogobrojnih zapisa uviđa se da je bio bogat i raskošan. Na žalost, danas je to najoštećeniji deo grada pa je nemoguća rekonstrukcija, ni najmanjeg dela, nekadašnjeg sjaja Despotovih palata.

Čeličnoplave despotove oči

Kad je neimar iz Mletaka postavio spomen ploču, Đurđe je napunio 55 godina. Sudeći po liku na njegovim novcima i slikariji sa darodavnih povelja izdatih u manastirima Žiča 1429.g, i Esfigmenu, Đorđe (Đurađ) je bio visok i lep čovek. Putopisac, njegov savremenik, Enej Silvije Pikolomini, koji je u Srbiju i Srbe bio „zaljubljen“, opisuje ga kao snažnog čoveka, gospodskoga lica, guste, kratke i okrugle brade, velikih brkova i duge kose koja mu je padala po ramenima. Pikolomini je bio prisutan kada je sklopljen ugovor o svakovrsnoj saradnji Srbije i Mletačke republike, potpisan 14. avgusta 1435.g: „…in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala magna audientie“ ( u velikoj sali za audijenciju kurijala kraj rezidencijalne palate Smedereva). Sporazum je nosio naslov:“Ugovor bratstva i prijateljstva Mletačke republike i Srbije“.

Posle potpisivanja, Đurađ i njegovi sinovi su postali počasni građani venecijanski.

Francuski hroničar Bertrandon de la Brokijer piše:“ Njegove čeličnoplave oči privlače tuđ pogled kao što magnet u sebi vuče gvožđe. Vrlo je priseban, rečit i ubedljiv. Tečno govori mađarski, grčki, italijanski i francuski jezik. Kao državnik, sa odlikama oštroumnog diplomate, okretnog finansijera i hitrog političara, on ne ustupa vojskovođi oprobanom u više prilika još za života despota Stefana. Pobožan je i milostive ruke prema ništim (siromašnim)“.

Despotica Jerina (Ϊέρίηίά), Romejka (Vizantinka) iz čuvene kuće Kantakuzina imala je u to vreme blizu 40 godina. Na Žičkoj povelji ona je prikazana kao visoka, vitka, sitna žena živa lica, sa kosom koja joj u viticama pada na leđa. Obučena je u dugačku crvenu haljinu od atlasa, ukrašenu cvetovima, utegnutu oko struka sa pripijenim rukavima.

Jerina i Đurađ su imali petoro dece iz braka sklopljenog i raskošno proslavljenog 1414.g. Jerina je bila njegova druga žena. U vreme zidanja grada Svetog Andreja, najstariji sin Grgur je imao 17 godina, srednji, imenom Stefan 13, najmlađi Lazar 11. Starija ćerka Kantakuzina (Katarina) je punila 15 a mlađa (i najmlađa) Mara 9 leta. De la Brokijer je o njima ostavio zapis 1433.g, kada je sa Despotovom porodicom letovao u dvorcu Nekudimu, svakodnevno jašući sa Despotom u lov na raznovrsnu divljač i ptice. Francuz je bio Đurađev poverljiv prijatelj i preko njega je išla trgovina Srbije sa zapadnim evropskim kraljevinama. O njegovim sinovima Bertrandon kaže da su pristalog izgleda, a za ćerke kako plene svojom pojavom i manirima. Najmlađe dete, Mara, kada je pošla za Murata II, bila je najlepša devojka u „svoj turskoj carevini“. Opise njene lepote zabeležili su istoričari turske Imperije, a opevali je srpski guslari.

Smederevo, drugi Carigrad

Sultan Murat II i Đurađ Branković zaključili su ugovor o zidanju „drugog Carigrada“ 1428.g. Obzirom da je prema Porti bio u vazalnom odnosu, Despotu je bila potrebna turska dozvola da podigne veliki grad na Dunavu. Murat, smatravši Srbe saveznicima, mislio je da bi bilo dobro podići jedno ovako veliko zdanje kako bi se predupredilo eventualno prodiranje Ugara u moravsku dolinu ili napad nekog budućeg „hrišćanskog saveza“,krstaša, na Otomansku imperiju. Sa druge strane, srpski suveren je želeo potpuno suprotno, tražeći savez sa evropskim vladarima protiv turske ekspanzije na sever. Sudbina Smedereva je donekle unapred bila jasna svim stranama, pre nego što su se gorostasne kule počele ogledati u bistroj vodi Dunava i Jezave.

Pripreme su počele 1428.g, dovlačenjem građevinskog materijala, a zidanju se pristupilo naredne godine. Drveta je bilo u izobilju, a kamen je dovlačen iz nekadašnjih rimskih municipijuma i gradova: Viminacijuma, Marguma i Mons Aureusa. Do tada izvrsno očuvane građevine nestale su sa lica zemlje, skoro u potpunosti. Nacrt je bio urađen po ugledu na carigradsku tvrđavu, zdanja čija je osnova bila u obliku trougla. Autor nacrta i glavni neimar bio je rođeni brat Đurađeve sestre i njegov imenjak, Đorđe Kantakuzin. On je, u svom poslu, bio neumoran – vreme je provodio, po ceo dan, na gradilištu, među zidarima, tesarima, drvosečama i „prostacima“(nekvalifikovana radna snaga). Majstori su bili iz Grčke, Dubrovnika i Mletaka, a „prostaci odasvud“ – iz Srbije, Ugaske,Nemačke, Turske. Na „kuluk“ su dolazile cele porodice. Žene su kraj šatora kuvale hranu i pekle meso dopremano iz Despotovih ostava, deca su, obično, radnicima nosila vodu i činila sitne usluge. Bertrandon beleži da je smederevsko gradilište „vrvelo“ ljudima i da je ispod kazana gorelo na stotine vatri. Danas se procenjuje da je Đurađ ukupno angažovao oko 70000 ljudi koji su se smenjivali na svakih mesec dana.

Strahovit napor koji je naš živalj pretrpeo zidajući grad Svetog Andreje zabeležila je i narodna pesma gde se Despotova žena neopravdano naziva „prokletom Jerinom“. Razlog ove omraze je neshvatanje ovog „neviđenog posla“ i činjenica da su glavni majstori, oni koji su zapovedali i radove nadgledali, bili stranci.
Čudesa svetog Luke

U najamnim četama despota Đurđa bilo je, pored Srba, Francuza, Italijana, Mađara, Nemaca, Grka i Albanaca. Između dva pohoda oni su živeli, kako svedoči jedna pesma, veselim životom unutar zidina Smedereva: „Što je grad Smederevo vas dan zatvoreno, vas dan zatvoreno – svu noć otvoreno?“ Grad je, unutar zidina, brzo rastao postavši glavni upravni i trgovački srpski centar.

12. januar 1453.g. bio je poseban dan za grad Svetog Andreje. Zakazana je opštenarodna svetkovina, prilikom polaganja moštiju Sv.Luke u smederevsku mitropoliju. Murat II je dozvolio održavanje proslave, pune dirljivih prizora i sjaja, a Đurađa je koštala neverovatnih 30 hiljada zlatnih dukata. Mošti velikog evangeliste prenete su iz Epira (Grčka) u srpsku prestonicu. Rodoljubivi vladar je, kako pišu žitija, verovao da će čudotvorčevo telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak. Izjahao je, sa svitom, u susret litiji i, ugledavši je, sjahao sa konja, kao sva njegova pratnja i, gologlav, sa suzama u očima od ushićenja, prišao je kivotu da ga celiva.

Jerina je ostala na dvoru u strogom postu. Danima je, iščekujući sveca, pila samo vodu i čaj. Kada je povorka, oko koje se tiskalo na hiljade ljudi, bila nadomak zidina, ona je,sa decom, izašla da je dočeka. Narod se oko ćivota toliko tiskao da je odred stamenih Germana iz Despotove lične garde morao Grkinji krčiti put.

Apostol je najpre unet u pridvornu crkvu, zatim u Đurđevu palatu gde je, cele noći, služeno bdenije Sutradan, svetac je, kako nalažu običaji, tri puta nošen oko gradskih zidina. Za moštima je koračao srpski vladar sa porodicom, za njima sveštenstvo, monaštvo i narod. Svako je u ruci držao upaljenu sveću. Monasi su pevali:“Stjeni grada da utvrdet se nepokolebimi prebudit“. Na čelu kolone su nošeni krstovi, barjaci i ikone. Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenja pri mitropoliji.Evo šta o tome piše Konstantin Mihajlović, znan kao Mihajlo iz Ostrovice, autor znamenitog istoriografskog spisa „Memoari jednog janičara“:“Pred kivot su dovodili bolesnike, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa Svetog Luke. Iz rake su se rasprostirali mirisi raznoga cveća iako je bila zima. Bilo je tu, uostalom i nevernika koji su pravili dosetke na račun duhovnika ali ih je svetac sputavao. Njega je Đurađ obdario skupocenim darovima, a dao je velike milostinje ništim i oskudnim. Svetac pomože jednom kljastom da prohoda, a behu ga donela dvojica i jednoj devojci, pred udaju, da progleda. Svi biše blagodarni a prašnjavi putnici se(u mimohodu) tiskaše u pobožničkoj vedrini sa vojskovođama u svečanoj opremi, do duboko u noć“.

Poruka iz Jedrena

Dvadesetak godina pre dolaska sveca u Smederevo, upriličena je sjajna svadba Kantakuzine (ili, Katarine) Branković i Urliha Celjskog. Udaja je poremetila prijateljske odnose Porte i Srbije. Despotovo orođavanje sa ugarskom krunom značilo je, mislile su Osmanlije, srpsko- ugarski savez. Da bi bio predupređen takav ishod, sredinom 1434.g. u Smederevo dolazi prvi vezir Mehmed Saridža paša sa porukom iz Jedrena, od sultana, da bi dobri odnosti Turske i Srbije bili obezbeđeni na duga vremena jedino udajom Mare Branković za Murata!

Đurađ je sazvao državno veće i, posle dugog i mučnog vaganja činjenica, sve oklevajući, Despot izdade naredbu da se njegova mezimica, kojoj tada nije bilo bi punih 14 godina, ima zaručiti za Murata II. Na jesen iste godine, obradovani Murat II šalje u Smederevo najslavnije svoje vezire Rejman agu i Ujnek agu kao i ženu (kadunu) Isak begovu. Bogati svatovi, u pratnji turske elitne konjičke jedinice, behu dostojanstveno dočekani i ugošćeni. Trećeg dana Mara je predana u ruke sultanovim poslanicima i odvedena put Jedrena gde ju je čekao nestrpljivi sultan. To se zbilo 4. septembra 1435.g, a letopisac Dragoman je zabeležio Despotovu ogromnu tugu što se morao rastati od svoje mezimice:“Moli se za blaženejšu i za celomudrenejšu i mnogo ti ridajuću kćer, koja dobrotu tela utroši radi prave vere k Bogu, blagočastija, roditeljske ljubavi i blagog povinovanja“.

Gospoda od Smedereva

Ko su bili ljudi koji su sa Đurđem Brankovićem delili teške brige i iskušenja? „Veliki čelnik“, „prvi sluga“ srpskog dvora, bio je Radoslav Oblačić- Radič. Nasledio je Damjana Šainovića, doglavnika despota Stefana, posle njegove smrti. Jedna kula tvrđave se i danas naziva po ovom čoveku, Šainova kula. Radiča, Konstantin Filozof naziva mudrim i hrabrim čovekom. U narodnom sećanju je ostao kao vitez koji živi i radi kako i šta hoće. Posedovao je velika imanja i vinograde u okolini Smedereva, a obnovio je svetogorski manastir Kastamonit.

Lični savetnik Đurađev bio je mitropolit Atanasije. Imao je titulu „Athanas, Metropolitani de Zendro“. Pratio je Despota 1439. na put u Veneciju, a 1451.g. njegov potpis se našao na ugovoru između Đurđa i Hunjadija. Despot mu je poverio čuvanje kivota Sv. Luke. Preminuo je na Veliku subotu 1456.

Toma Kantakuzin, najviđeniji Grk u srpskoj službi, mlađi brat Jerinin, važio je kao jedan od najvećih vojskovođa svoga vremena. 1448.g. potpuno je potukao, kod Srebrenice, pobunjenog bosanskog samozvanog kralja Tomaša. Ranije, 1439.g, u Despotovom odsustvu, uspešno je zapovedao odbranom Smedereva. Nakon par dana turskog atakovanja, opremio je jedan odred od 700 konjanika, u „gluvo doba“ noći izjahali su, predvođeni Tomom, iz tvrđave (kopita konja bila su umotana u platno da se ne čuje topot) i izvršili iznenadan napad na turski logor. Tomini ratnici pregazili su i posekli više hiljada usnulih Turaka i brzo se vratili pod skute smederevskih zidina. No, grad se kasnije ipak morao predati, zbog gladi, nakon višemesečne opsade. 1456.g. takođe je uspešno odbranio grad napadnut od desetostruko veće turske vojske naoružane topovima. Po Đurđevoj smrti, došavši u sukob sa Lazarom i Jelenom, sa Grgurom i sestrom Jerinom je odbegao u Tursku. Kao velikom vojskovođi, Sultan mu je dao sve prinadležnosti i jednu vilu da se u nju smesti. Umro je 1463.g.

Bastion na Dunavu (2)

OPSADA GRADA SVETOG ANDREJA

Piše Miodrag Milanović

Pomenute 1439.g, juna meseca, 130000 turskih askera, predvođenih samim Muratom prekrlili su brda iznad Smedereva. U gradu je prvo komandu vodio Đurađ. Uskoro, s Jerinom, Lazarom i mitropolitom Atanasijem, na Tomin predlog, odlazi u Ugarsku da traži pomoć. Desna Tomina ruka, u odbrani grada, je despotović Grgur. S početka je opsada sporo napredovala, piše grčki istoričar Leonik Halkohondilo:“kišom strela nije se moglo dosaditi kulama grada smederevskog“. Međutim, sultan je sa sobom dovukao „nekolike grdosije od topova, pa ih namesti u prvu bateriju koja je zatreštala na obalama svetoandrejskog Dunava. Ogromna zrna od kamena počeše padati na devičanske kule smederevske.

Užasna pucnjava više je davala strave narodu koji se u gradu zatvorio, no što je štete nanosila. Bilo je mnogo njih koji su tada prvi put čuli grmljavinu topova, pa ih je ona poražavala“. Po uveravanju Halkohondilovom, gruvanje iz topova je trajalo bez prekida nekoliko dana, dok sva kamena đulad nisu potrošena. Gradska posada se junački branila i nije poklekla.

Međutim, grad se uskoro morao predati zbog gladi, 18. avgusta 1439.g. Murat II je ušao u Smederevo. Za gradskog vojvodu naimenovao je Turahan bega a onda naredio da se sve crkve pretvore u džamije. Toma Kantakuzin je prebegao u Dubrovnik gde ostaje naredne dve godine. Grgur je ostao u gradu gde mu se pridružio i mlađi brat Stefan koji je došao iz Jedrena. Murat je prema njima bio blagonaklon, obzirom da su bili braća njegove žene. Međutim, kada je saznao za njihovu tajnu prepisku sa ocem, internirao ih je u Malu Aziju gde su, po njegovom nalogu, oslepljeni 8. maja u Tokatu. Molba carice, njihove sestre, kasno je stigla. Ovo je bila najcrnja vest za Đurađa i Jerinu što je, u izgnanstvu, primiše.

Sibinjanin Janko i despot Đurađ

Posle velikog ugarsko-turskog rata u kome su i srpske jedinice uzele učešća, nakon mira sklopljenog u Segedinu, Đurađu je povraćena sva zemlja i on se trijumfalno vraća u Smederevo 22. avgusta 1444.g. Dočekao ga je turski emisar Baltaoglu, predao mu je ključeve od grada i doveo mu oslepljene sinove Grgura i Stefana.

U septembru 1444.g, uoči boja kod Varne, kralj Vladislav i Jovan Hunjadi dolaze u Smederevo i tu ostaju dok im celokupna vojska nije prešla na srpsku stranu Dunava. Mihajlo iz Ostrovice piše kako je Despot za njih pripremio čadore,“osobito jedan skupocen i iznutra urešen biserom i zlatom, za Vladislava kralja“ i kako je, pored toga što ga je odvraćao od rata, obdario lepim konjima i svotom od 50 hiljada dukata.

18. decembra 1446.g, u Smederevu je obavljena velika svadba despota Lazara i Jelene, kćerke morejskog despota Tome Paleologa. Istoga dana, izaslanik cara Jovana VIII Paleologa, Đorđe Filantropin je venčao najmlađeg Đurađevog sina za despoticu.

Nakon dve godine relativnog mira i blagostanja, nakon velike bitke na Kosovu (18 i 19 oktobra 1448) i „izgibenija ugarsko- srpskog“, vojvoda Jovan Hunjadi, prozvan od Srba Sibinjanin Janko, povlači se ka Budimu preko Srbije gonjen turskim trupama. Uspeo je, pod stalnim sukobima, sebe i ostatak vojske da skloni pod zaštitu smederevskih zidina. Turci traže od Đurađa da im preda Janka, ovaj odbija i kazuje da je Janko njegov zarobljenik. Mehmed II, sin Muratov, odlazi za Tursku bez Sibinjaninove glave a Đurađ, posle dva meseca ispraća Hunjadija. U proleće 1449.g, izaslanici ugarske vlade i Despot, kao opunomoćenik Porte, pregovaraju u Smederevu i potpisuju, u maju, mirovi ugovor po kome se i Ugarska i Turska obavezuju da neće sa vojskama prelaziti preko Srbije niti njenu teritoriju koristiti za vojne okršaje.

Za dve godine, 7. avgusta 1451.g, potpisana je „listina“ (ugovor) o izmirenju Srbije i Ugarske i, u isti mah, kao zaloga srdačnih odnosa u budućnosti, zaključena je veridba Đurđeve unuke Jelisavete, ćerke Urliha Celjskog, sa Matijom, mlađim Hunjadijevim sinom. Naposletku, te iste 1451.g, na srpski dvor se vraća Despotova ćerka Mara, sad udova Murata II. Nju je Mehmed opremio na put „sa čašću i vrlo darežljivo“.
Pad Carigrada

29. maj 1453.g. upisan je crnim slovima u povest evropske kulture i civilizacije. Na taj dan turske trupe su osvojile Carigrad, drevni grad Konstantina Velikog. Mihajlo iz Ostrovice beleži:“ Do dna duše potresen, služao je stari Despot tužnu vest. Potom se zatvori u sobu i tri dana nikoga nije puštao k sebi. Razabravši za pad Carigrada, osećaše on dobro da i njega ista sudba čeka. Od nagomilanog ratnog plena poslao je Sultan Despotu, kao trofeje, nekoliko slika i crkvenih utvari“.

Posle pada Romejskoga carstva (Vizantije) mnogo je Grka našlo utočište u Srbiji. Među njima je bilo plemića i uglednih intelektualaca. U Smederevo je prispeo i Đorđe Kantakuzin, arhistrateg (vojskovođa). Po jednoj zabelešci njegova prijatelja Dimitrija Laskarisa, Kantakuzin je doneo sa sobom i dva rukopisa istoričara iz VI veka Prokopija Cezareca, pisca Povesnice Justinijanovih ratova i Tajne povesnice. Uvidevši važnost ovih dela, a predosećajući teške dane za svoju zemlju, Đurđe je rukopise sklonio u Veneciju. Danas se nalaze u Vatikanskom centralnom arhivu.

Despotove crne slutnje uskoro su se obistinile. Iste godine, mesec dva po padu Carigrada, Porta šalje u grad Svetog Andreja izaslanika sa zahtevima da im se preda tvrđava Golubac i grad Smederevo. Đurađ je to rezolutno odbio pozivajući se na ugovor o prijateljstvu sa Osmanlijskom imperijom. Uskoro do Smedereva dođoše glasnici da je Mahmed II opremio 80000 vojnika i da sa Isak beg Arbanazevićem kao vojvodom kreće na Srbiju. Predvođeni Tomom Kantakuzinom Srbi odbiše sve napade Turske i Mehmed II je, posle velikih gubitaka i neplanski vođenog napada, morao da se vrati u Carigrad.
Kuga mori Smederevo

Mehmedu II je trebalo pune tri godine da spremi novi napad na Srbiju. Ovaj put je, poučen čestim napadima brze srpske konjice, osigurao pobočne trupe da ga Srbi ne bi uznemiravali prilikom nastupanja. Despot se bio sklonio na svoja imanja u južnoj Ugarskoj (Bečkerek) predavši, po običaju, zapovedništvo Tomi i Đorđu Kantakuzinu. Nije se puno uznemirio na vest o napredovanju turske vojske sa preko 100000 vojnika. Naime, pre odlaska u Ugarsku, Đurađ je Smederevo snabdeo velikom količinom hrane (vode je bilo u izobilju) i, što je najvažnije – najmodernijim vatrenim oružjem.Naime, pod rukovodstvom mletačkih inženjera, izliveni su u topolivnici Novo Brdo najmoderniji topovi i đulad velikog dometa i razorne moći. Smederevski arsenali bili su puni baruta i spremni da dočekaju Mehmedovu soldatesku.

Mehmed je opseo Smederevo i krenuo sa koncentričnim napadima kombinujući napade topovima i streljivom. Arhistrateg Kantakuzin odgovarao je topovima kratkog dometa držeći soldatesku neprijatelja na odstojanju. Kada je ocenio da se Mehmed II uljuljkao u uverenju da ima premoć, krenuvši u sveobuhvatan napad, grunuli su teški topovi dalekog dometa. Jedno đule je pogodilo čador sa Sultanovim vojskovođama sve ih pobivši. Podno zidina Smedereva nasta prava klanica. Turke su zasipali dalekometni i topovi kraćeg dometa praćeni kišom strela. Mehmed nije žalio svoje mrtve askere ali se morao povući kada je ostao bez trećine vojnika. Druga trećina je bila ranjena ili nesposobna za borbu. Turski anali beleže Mehmedov zaključak da je Smederevo nemoguće osvojiti. Tako je i bilo. Smederevo su Turci,na kraju, dobili bez borbe u sredu 20. juna 1459.g.

Povlačenjem Turaka nisu prošle sve muke žitelja stonoga grada. U gradu je decembra meseca zavladala kuga i, da bi se izbegao pomor, žitelji su otišli za Beograd. Smederevo je bilo pusto sve do proleća naredne godine kada su dvorski lekari odobrili povratak stanovništva, uverivši se da je kuga „netragom otišla“, kako beleži Mihajlo iz Ostrovice.

Dubrovčani

Najveća zvanja u Đurađevoj despotovini imali su Dubrovčani, pogotovo nakon njene obnove 1444.g. Od 1445. do 1453.g. glavni protovestijar (čuvar riznice) bio je Paskoje Sorkočević. Istoričar i pisac znamenite knjige Kraljevstvo Slovena Mavro Orbini, piše kako je Sorkočević bio „jako po volji Despotu pa je grb ove dubrovačke slavne porodice namestio bio na jednu kulu gradsku u Smederevu“. Paskojev sin Junije, za račun Despota, je trgovao sa inostranstvom uvećavajući bogatstvo srpske vladarske kuće.

Među logofetima smederevskim, najpoznatiji su Manojlo (1440), Bogdan (1445) i Stefan Ratković koji će, pod vlašću despotice Jelene, igrati glavnu ulogu u pregovorima o udaji njene kćerke za bosanskog prestolonaslednika. Po Đurađevoj smrti, veliki čelnik Mihajlo Anđelković uspeva pomoću svoga brata, beglerbega Rumelije, da sa Portom zaključi izuzetno povoljan ugovor za Srbiju.
Zaplačite sa nama

1456.g. bila je najteža za Smederevo. Nakon turske opsade sledila je kuga a, potom i Despotova smrt. Oko njegovog kraja do danas vladaju nedoumice. Naime, Đurađ je umro od posledica mačevanja sa Mihailom Silađijem, beogradskim zapovednikom i šurakom Sibinjanin Janka, Despotovog prijatelja. Incident se desio u Brankovićevom dvorcu u Kupiniku. Jedni kažu da je u pitanju bio dvoboj, a drugi da je Mihailo mučki napao Despota sa isukanom sabljom. Najverovatnija verzija je dolazak Hunjadija u Kupinovo kako bi od Despota uzeo novac kojim bi se platio smeštaj izbeglica koje su evakuisane iz Smedereva za Beograd, zbog kuge. U svađi (Mihailo je tražio bezobrazno veliku sumu) potegnute su sablje i Mihailo je Đurađu odsekao dva prsta na ruci. Đurađ je beogradskom zapovedniku platio izvesnu sumu, ali se od rane nije oporavio. Umro je, na Badnji dan, iste godine.

Njegova smrt je značila obroman gubitak za celu Srbiju. Nad odrom, hroničar je zabeležio besedu nepoznatog govornika koja i danas predstavlja redak biser srpske epske poezije:“Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: jaoh, haoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi zakukajte:jaoh meni! Jaoh meni! O zemljo i vazduše i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku i s nama nepretrpljeno pretrpite! Jer, kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?