Kockičicin iBlob

Kao i virusi, terorizam je svuda. U toku je planetarno razgranavanje terorizma, koji je poput senke svakog sistema dominacije svuda spreman da se probudi kao dvostruki agent. Nema više demarkacione crte koja bi ga ograničila, on je u samom srcu kulture koja se bori protiv njega, a vidljiva pukotina (mržnja) što suprotstavlja na globalnom planu ugnjetavane i nerazvijene, na jednoj strani, i zapadnjački svet, na drugoj, potajno se nadovezuje na unutrašnju pukotinu u dominantnom sistemu. Ovaj se može odupreti bilo kojem vidljivom antagonizmu. Ali protiv jednog drukčijeg, strukturiranog poput virusa (kao da svaki aparat dominacije luči vlastiti antidispozitiv, ferment vlastitog poništenja) protiv te gotovo automatske reverzije vlastite sile, sistem ne može ništa. A terorizam je udarni talas te tihe revizije.

Prema tome, posredi nije sudar civilizacija niti religija, to nadaleko nadilazi islam i Ameriku, dva elementa na koja se konflikt nastoji da usredsredi da bi se stekla iluzija o jednom vidljivom sukobljavanju i nasilnom rešenju. Posredi je, doduše, temeljni antagonizam, ali koji ukazuje, kroz sablast Amerike (koja je možda epicentar, ali zacelo ne utelovljenje celokupne mondijalizacije) i kroz sablast islama (koji takođe nije utjelovljenje terorizma), na pobedonosnu mondijalizaciju, koja se bori sa sobom samom. U tom smislu i te kako možemo govoriti o svetskom ratu, ali ne o trećem, nego o četvrtom i jedinom istinski svetskom, stoga što je njegov ulog sama mondijalizacija. Prva dva svetska rata su odgovarala klasičnoj slici. Prvi rat je stavio tačku na evropsku prevlast i kolonijalno doba. U drugom je dokrajčen nacizam. Treći, koji je već dogodio u vidu hladnog rata i nuklearnog zastrašivanja, stao je na put komunizmu. Nakon okončanja svakog rata išli smo sve dalje i dalje prema jedinstvenom svetskom poretku. Danas se taj poredak, koji se virtuelno približio površini, uhvatio ukoštac s antagonističkim silama rasutim svuda u samom srcu globalnosti, u svim aktuelnim trzavicama. To je fraktalni rat svih ćelija, singularnosti koje se bune kao protivtela. To je sučeljavanje tako neuhvatljivo da ponekad treba sačuvati ideju o spektakularno predočenom ratu, kao u zalivskom ili avganistanskom primeru. Ali četvrti svetski rat je negde drugde. On ne da mira bilo kakvom svetskom poretku, bilo kojoj hegemonijskoj dominaciji – kad bi islam vladao svetom, terorizam bi se okomio na islam. Jer se upravo sam svet odupire mondijalizaciji.

Terorizam je amoralan. Događaj Svetskog trgovačkog centra, taj simbolički izazov, jeste amoralan i samo je odgovor na mondijalizaciju koja je takođe amoralna. Pa, budimo i mi amoralni i želimo li da nešto od toga shvatimo, bacimo malo pogled pokraj Dobra i Zla! Kad se već suočavamo s događajem koji je izazov ne samo moralu nego svakoj formi imaginacije, pokušajmo da se poslužimo inteligencijom Zla.

Upravo se tu nalazi ključna tačka – u pogrešnom tumačenju zapadnjačke filozofije, filozofije prosvetiteljstva, kad je u pitanju odnos Dobra i Zla. Naivno verujemo da progres Dobra, vrtoglav uspon u svim područjima (nauke, tehnike, demokratije, ljudskih prava), odgovara porazu Zla. Izgleda da niko još nije shvatio da moć Zla i moć Dobra rastu istovremeno, istom dinamikom. Trijumf jednog ne povlači za sobom iščeznuće drugog. Naprotiv. Zlo metafizički smatramo slučajnom penom na ustima, ali je taj aksiom – iz koga proishode sve manihejske forme borbe Dobra i Zla – zabluda. Dobro ne umanjuje Zlo: jedno se ne može svesti na drugo i njihova relacija je nerazmrsiva. U osnovi, Dobro može stati na put Zlu samo ukoliko odbije da bude Dobro, budući da, prisvajajući svetski monopol moći, ono potpaljuje uzvratni plam proporcionalnog nasilja.

U tradicionalnom univerzumu još je prisutan balans između Dobra i Zla, shodno dijalektičkoj relaciji koja je kako-tako garantovala tenziju i ravnotežu u moralnom univerzumu – kao što je u hladnom ratu sučeljavanje dveju supersila garantovalo ravnotežu straha. Dakle, nema prevage. No, tasovi na vagi su se zaljuljali otkako je obavljena totalna ekstrapolacija Dobra (hegemonija pozitivnog nad bilo kojim oblikom negativnosti, isključenje smrti, svake potencijale protivsile – potpuni trijumf vrednosti Dobra). Tako je ravnoteža poremećena i Zlo kao da stiče nevidljivu autonomiju bujajući geometrijskom progresijom.

Uz značajne razlike, to se dogodilo s političkim poretkom nakon iščezavanja komunizma i svetskog trijumfa liberalne sile. Upravo se tada pojavio fantomski neprijatelj što preplavljuje celu planetu, provlačeći se svuda kao virus, izranjajući iz svih naprslina vlasti – islam. Ali islam je tek promenljivo lice kristalizacije tog antagonizma. Taj je antagonizam svuda i u svakom od nas. Dakle, teror protiv terora. Samo, asimetričan teror. I upravo ta asimetrija svetsku silu sasvim razoružava. Rvajući se sa samom sobom, ona će se samo još više zapetljati u vlastitu logiku odnosa sila, nesposobna da igra na poprištu simboličkog izazova i smrti, o kojima nema pojma budući da ga je izbrisala iz svoje kulture.

Dosad je tada integrišuća sila naširoko uspevala da upije i upija svaku krizu, svaku negativnost, stvarajući upravo tako jedno duboko očajno stanje (ne samo za zemaljsko roblje nego i za bogataše i povlašćene, sklonjene u svoj komfor). Prelomni događaj je u tome što su teroristi prestali da se ubijaju ni za šta, oni igraju na vlastitu smrt ofanzivno i delotvorno, povodeći se za strateškom intuicijom, koja nije ništa drugo do intuicija goleme krhkosti protivnika, sistema koji je gotovo dostigao savršenstvo i, posledično, postao osetljiv na najmanju posekotinu. Teroristi su uspeli da od vlastite smrti naprave apsolutno oružje protiv sistema koji živi od izuzeća smrti i kome je ideal nulta smrt. Svaki je sistem nulte smrti u krajnosti nulti sistem. Sva sredstva zastrašivanja i destrukcije ne mogu ništa protiv neprijatelja koji je od svoje smrti napravio kontraofanzivno oružje. „Baš me briga za američke bombe! Naši ljudi žele da umru kao što Amerikanci žele da žive!“ Njihove pogibije se ne mogu izjednačiti s četiri hiljade mrtvih koji su preko noći nametnuti sistemu nulte smrti.

I tako, sav ulog se vrti oko smrti, ne samo brutalnim upadom smrti uživo, u realnom vremenu, nego upadom više nego smrti; simboličke i žrtvene – drugim rečima, apsolutnog i nepovratnog događaja.

Takav je duh terorizma.

Nikad ne napadaj sistem na osnovu odnosa snaga. To je (revolucionarno) imaginarno što ga sam sistem nameće, koji preživljava upravo tako što neprestano nagoni one koji ga napadaju da se bore na terenu realnosti koja je oduvek i zauvek njegova. Premestiti borbu u sferu simboličkog, gde važe zakoni izazova, reverzije i eskalacije. Tako da se na smrt može odgovoriti samo jednakom ili nadmoćnijom smrću. Prkositi sistemu prednošću na koju ovaj može odgovoriti jedino vlastitom smrću ili urušavanjem.

Teroristička hipoteza se zasniva na tome da sam sistem obavlja samoubistvo u znak odgovora na mnogobrojne izazove smrti i suicida. Jer ni sistem ni vlast ne izmiču simboličkoj obavezi – i upravo u toj klopci počiva jedina šansa njihove propasti. U tom mahnitom vrtlogu nemoguće razmene smrti, smrt terorista je infinitezimalna tačka koja uzrokuje velike aspiracije, prazninu i konvekciju. Oko te infinitezimalne tačke čitav se sistem, sistem realnosti i moći, zgušnjava, paralizuje, sklupčava i propada u vlastitu hiperefikasnost.

Taktika terorističkog modela je prouzrokovati višak realnosti i slamanje sistema preopterećenog realnošću. Sva ta poruga situacije, kao i inicirano nasilje vlasti, okreću se protiv nje, jer su teroristički akti istovremeno drečavo ogledalo njenog nasilja i model njoj zabranjenog simboličkog nasilja, jedinog nasilja kojem ne može pribeći, a to je nasilje vlastite smrti.

Upravo stoga sva vidljiva sila ne može ništa protiv sićušne, ali simboličke smrti nekolicine jedinki.

Moramo da priznamo očitu činjenicu: rodio se novi terorizam, novi vid akcije koji se pridržava vlastitih pravila, te prisvaja pravila igre da bi je snažnije uzdrmao. Ne samo da se ti ljudi ne bore na ravnoj nozi, budući da kao ulog stavljaju vlastitu smrt, na koju nije moguće adekvatno reagovati („to su kukavice“), nego su preuzeli celokupno oružje dominantne sile. Novac i berzanske spekulacije, informatičku i avio-tehnologiju, spektakularnost i medijske mreže: asimilirali su sve što spada u modernitet i mondijalitet, ne promenivši cilj – uništenje svega toga.

Čak su se poslužili – što je vrhunac lukavosti – banalnošću svakodnevnog američkog života kao maskom i dvostrukom igrom. Spavaju po predgrađima, čitaju i studiraju u krugu porodice da bi se jednog dana probudili kao bombe s usporenim delovanjem. Besprekorno vladanje tom tajnovitošću gotovo je jednako tako terorističko kao i spektakularan čin 11. septembra. Jer ono baca senku sumnje na svaku individuu: nije li svako bezazleno biće mogući terorista? Ako su oni mogli da prođu neprimećeni, tada je svako od nas neprimećeni zločinac (kao što svaki avion postaje sumnjiv). U osnovi, biće da je to istina. To možda dobro korespondira s nesvesnim oblikom potencijalnog zločinca, zamaskiranog i brižljivo potisnutog, ali svagda kadrog ako ne da iskoči, o no barem da potajice zatitra pred prizorom Zla. Tako se događaj razgranava sve do u detalj – vrelo još profinjenijeg mentalnog terorizma.

Duh terorizma
ŽAN BODRIJAR
Danas, 15-16.septembar 07.