Kockičicin iBlob

Država Arizona, izvestio je „Njujork tajms”, uskoro raspisuje tender za privatizaciju devet od ukupno 10 svojih zatvorskih kompleksa, u kojima je trenutno 40.000 robijaša, a od toga 127 onih u „ćelijama smrti”, čekajući na pogubljenje.

Arizona (6,2 miliona stanovnika, na površini tri i po puta većoj od Srbije, na američkom jugozapadu), na ovaj potez se odlučila zbog situacije koja je slična i u ostalih 49 sjedinjenih američkih država – budžetske stiske, u kojoj je stavka održavanja zatvora značajna. Njena budžetska rupa, koju na ovaj način nastoji da nekako smanji, iznosi oko dve milijarde dolara.

Prema uslovima tendera, učesnici, privatne zatvorske kompanije, treba da polože 100 miliona dolara za pravo da vode jedan ili više (pa čak i svih devet) zatvora koji se privatizuju. Državi će potom ispostavljati račun „po ležaju”, a profitiraće samo ako im troškovi budu niži od onih koje ima državna zatvorska služba.

Privatni zatvori nisu inače novost u Americi, ali iskorak Arizone – i globalna premijera u načinu primene pravde – jeste namera da se privatnicima prepusti izvršavanje smrtne kazne, čime jedna država prvi put „autsorsuje” svoj monopol da nekome, po zakonu, oduzme život.

To je ovde obnovilo interesovanje za privatni zatvorski biznis u celini, koji, kako se konstatuje, nije pogođen recesijom.

Privatni zatvori su deo američke istorije, pa na neki način i tradicije – prvi je otvoren još 1852, a posao je naročito bio unosan posle Građanskog rata, kada su robijaši masovno korišćeni kao roblje na radovima obnove i na farmama. U novije doba, ponovo je procvetao tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je Reganova ideologija po kojoj je „država problem, a ne rešenje”, dala podsticaj za privatizaciju svega što se dotle smatralo da mora da bude u državnoj nadležnosti.

Tokom devedesetih je došlo do stagnacije, ali je novi podstrek „zatvorskom kapitalizmu” dao Bušov oštar kurs protiv ilegalnih imigranata, posle 11. septembra 2001, kada je Amerika povela (i još ga nije završila) „rat protiv terora”. Broj „federalnih” zatvorenika, u koje spadaju i nesrećnici koji su u Ameriku pohrlili, „trbuhom za kruhom”, bez viza, od početka novog milenijuma je zbog toga više nego udvostručen – sa oko 15.000 koliko ih je bilo 2000, na blizu 33.000 danas.

Pošto su federalni zatvori prebukirani (popunjenost im je 137 odsto!) i savezna država se latila onoga što odavno primenjuju njene federalne jedinice – deo posla je poverila privatnicima.

Privatnici, da bi se sačuvala zakonska forma, zatvore koje grade nominalno prenose u vlasništvo države, ali u svojim rukama zadržavaju upravljanje njima, dakle brigu o čuvanju, ishrani, zdravlju i rehabilitaciji zatvorenika. To, razume se, rade radi profita, što onda nameće delikatna pitanja, od kojih je najspornije ono na koje je odgovor podrazumevan: da bi posao bio profitabilan, zatvori treba stalno da budu puni – popunjenost od najmanje 90 odsto je početna pretpostavka u biznis planovima.

Zatvorski biznis, koji ima nekoliko velikih igrača, po tome je sličan hotelskom, mada sa bitnim razlikama. „Gosti” prvo, ne plaćaju iz svog džepa, ako su nezadovoljni smeštajem ne mogu da odu kod konkurencije, a uprava uz to, ne mora da im ugađa.

Najveći privatnik u ovom biznisu je Korekšn korporejšn ov Amerika (CCA), u čijim rukama je 39 odsto od ukupno, u ovom momentu, 93.500 privatnih zatvorskih ležajeva, 25 odsto ovog „tržišta” zauzima GEO grupa, dok je treća, sa 10 odsto, grupacija Kornel.

Sve tri se kotiraju na berzi, što znači da imaju za profit zainteresovane akcionare, što onda podrazumeva da i „zatvorsko-industrijski kompleks”, poput onog vojnog, ima svoje lobiste u Vašingtonu koji predstavnike naroda u Kongresu ubeđuju da je zemlji neophodna oštrija kaznena politika.

Da li zbog toga, ili iz drugih razloga, tek Amerika danas ima 2,38 miliona robijaša, što je najveća stopa u odnosu na broj stanovnika na svetu. Ispada tako da je u najslobodnijoj zemlji sveta – najviše onih koji su, po zakonu doduše, lišeni slobode.

Milan Mišić